Simulacija državotvorne politike

Izjava predsednika Tadića na kongresu PUPS-a da će sprečiti opoziciju u osvajanju vlasti nije samo kako to neki vide nervozni korak pretnje opoziciji. Politiku koja liči na simulaciju odbrane državnog integriteta i socijalno odgovornih projekata a koja uključuje i verbalne pretnje upućene političkim neistomišljenicima DS i „proevropske“ snage na čelu sa predsednikom Tadićem praktikuju sve češće poslednjih godina. Takva politika je deo šire strategije globalnih igrača u pokušaju obuzdavanja patriotskih snaga da se domognu bitnih poluga vlasti što bi otežalo kontrolu Balkana.

Vladajuća nomenklatura je operativni terenski izvršilac projekata koji se lansiraju iz globalnih centara moći. Otud koliko god da se predstavlja kao nezavisna ona je samo „šraf“ u jednoj velikoj globalnoj mašineriji koja koja ima za cilj ovladavanje svetom neutralisanjem nacionalnih kultura i identiteta kao jezgara mogućeg otpora. Iako smatramo da je potrebna najtešnja moguća saradnja sa svim svetskim silama i međunarodnim institucijama ubeđeni smo da ona nema smisla bez ostvarenja makar minimalnih dobiti za narod i državu. Pretpostavka da DS bar minimalno ostvaruje nacionalne interese, iako smo je kao i drugi razmatrali kao opciju, sada je očigledno da ne pije vodu.

Da bi se ovladalo većim delom planete instaliraju se vladajuće oligarhije koje oprobanom taktikom održavaju vlast i čuvaju glavne poluge kontrole društva. Može se reći da Tadić i njegov tim imaju dva politička aduta koja služe očuvanju najbitnijih poluga vlasti. Prvi je simulacija odbrane Kosova i vitalnih nacionalnih interesa, a drugi je medijsko manipulisanje „mračnim devedesetim“ kada je potrebno diskvalifikovati političke protivnike. Ta dva možemo slobodno reći medijska trika često daju kontradiktorne, pa i porazne rezultate po politiku očuvanja minimuma nacionalnog interesa. Takođe u njihovom ostvarenju današnji vladari na čelu sa predsednikom se ne ustežu i od neke vrste pretnji da bi zacrtani cilj opstanka na vlasti sproveli.

Politički protivnici u ogledalu „proevropskih“ medija

Ovakav, često besciljni kurs u smislu odgovorne nacionalne politike je više nego uočljiv u politici DS-a i srpskih „evropejaca“ poslednjih nekoliko godina. Naime kada treba braniti nacionalne interese odbrana Kosova je prilagođena uglavnom za unutrašnju upotrebu bez stvarne ambicija da se postigne značajan rezultat tamo gde treba da se odbrani integritet zemlje. Patriotske izjave Vuka Jeremića (samo parcijalno bez stavljanja u kontekst vladine politike izjave Jeremića deluju državnički), nastupi predsednika u Savetu Bezbednosti i razne izjave na diplomatskim skupovima se konstantno vrte na medijima stvarajući iluziju o bespoštednoj borbi za južnu srpsku pokrajinu. Za to vreme Kosovo je sve dalje od Srbije a Albanska vlast sve samostalnija i efikasnija. No nije ovo najveći koliko god da je veliki problem. Mnogo je više zabrinjavajuća neiskrenost vladajuće garniture koja proizilazi iz bojazni da se prizna poraz proklamovane servilne politike prema „svetu“ koje se diže na pijedestal vrhunske mudrosti „proevropskih“ snaga. O njoj se ne sme ni diskutovati na „slobodnim“ medijima jer bi pandorina kutija nesposobnosti vladajućeg establišmenta bila otvorena. 

Sa druge strane u međustranačkim nadigravanjima za biračko telo prepoznatljivi su oprobani stereotipi koje koristi DS i njegovi koalicioni partneri. Konstantno potezanje devedesetih godina u medijima je još uvek najfunkcionalniji. Time se narod na perfidan način podseća na sankcije, bombardovanje i bedu. Ovo izaziva strah koji je planski projektovan uvek na trenutno najopasnijeg političkog protivnika. (Zlo)upotrebom izdizanja parcijalne istine na nivo integralne slike, rad u aktuelnom trenutku najopasnijih političkih lidera veže se pomoću dela njihove delatnosti devedesetih za sve nedaće koje su bile sastavni deo života tih burnih godina. Tako se stvara osećaj psihološke povezanosti istih lidera sa bedom prošlih vremena. Nekada su to bili radikali danas su naprednjaci. Nekada vođa radikala u otadžbini danas predsednik naprednjaka.

No i Koštunica je marketinški obrađen i plasiran kao antievropejac i čovek koji se u proteklim godinama priključio poraženim snagama. Spinovanjem medija njegova politika je prikazana kao nastavak miloševićevskog nacionalističkog, primitivnog i jalovog pokušaja očuvanja državnog integriteta. Ovim vankonstektualnim prikazivanje uloge opozicionih lidera u devedesetim godinama stvara se klima u kojoj se svi(bez ambicija da branimo opoziciju) koji su van trenutne vladajuće vrhuške prikazuju ne samo kao nesposobni nego i fatalni za „svetlu“ budućnost zemlje. Finalna poruka dugogodišnjeg marketinškog projekta je jasna, ako hoćete sve ove nesreće glasajte za opoziciju. No mi smo tu da ovakav scenario (bedu, sankcije, strah i bombardovanje) ne dozvolimo poruka je koja se ovakvom montažom stvarnosti šalje narodu.

„Odbrana“ Kosova po modelu DS-a

Potezanje mitinga za odbranu Kosova iz marta 2008 zanimljivo je iz još nekih razloga. Na već pomenutoj skupštini PUPS-a predsednik kaže „Beograd je goreo kada se ova koalicija sastavljala“ misleći na Koštunicu i Nikolića a aludirajući na mogućnost koalicije koja se nazire posle izborne skupštini SNS-a . Tada, (za vreme mitinga za odbranu Kosova) bila je najuočljivija politika dvostrukih standarda DS-a. Znajući za stav ogromnog dela naroda po pitanju odbrane Kosova DS je prihvatio priključenje organizatorima mitinga. No znajući izgleda i nešto više Tadić je otišao naprasno u Bukurešt formalno ne otkazujući podršku skupu. Računica je bila sledeća, ukoliko miting dobro prođe razume se i DS je učestvovao što je za vlastodržačke ambicije stranke itekako bilo bitno. No ako se desi neki incident ipak možemo da se ogradimo od organizatora računale su demokrate. Rizik svedan na najmanju moguću meru sa gotovo stopostotnim šansama za marketinšku dobit. Nevolja je samo u jednoj prostoj činjenici. Establišment oko predsednika Tadića je i planirao samo marketinšku korist. I to je osnovna karakteristika današnje vlasti. Ozbiljni poslovi se obavljaju a da pri tom ostaje jedini cilj reklamni poeni pa tako najbitniji državni projekti ostaju u domenu ostvarenja što bolje medijske simulacije. Poznata je ona narodna lažno zlato sija jače od pravog.

Da je u pitanju samo marketing i manipulacija sa Kosovom pokazali su događaji za vreme i posle velikog narodnog mitinga. Iako se predstavljaju kao oni kojima je stalo do statusa južne srpske pokrajine demokrate skup koji je dao najsnažniji narodni legitimitet odbarani Kosova predstavljaju kao rušilački. Umesto da ga iskoriste kao snažno sredstvo legitimiteta odbrane srpske države iskazanog kroz narodno svedočanstvo oni u njemu vide rušilačke motive čime da li svesno ili nesvesno najjači argument pretvaraju u argument protiv sopstvenog bar na rečima prioritetnog cilja odbrane teritorijalne celovitosti i državnog integriteta. Naime ako su demonstracije bile u režiji varvara i rušilaca kako je to predstavio predsednik Tadić u duhu drugosrbijanske ideologije onda je to samo produžetak prikazivanja Srba kao primitivaca i huligana. Skupom koji je inspirisan nepravdom oduzimanja dela teritorije kakvu nije doživela nijedna zemlja manipuliše se u političke svrhe kroz prikaz skupa preko perifernih slika pljačkaša kakvih uvek ima na svim velikim okupljanjima. Sa druge strane zapostavlja se slika narodne sabornosti u najsvetlijem cilju odbrane vekovne teritorija što dovodi u pitanje iskrenost proklamovane od strane DS istinske odbrane Kosova.

Možemo navesti još neke primere dvostruke politike i njene kontraproduktivnosti za istinsku uspešnu državnu politiku. Setimo se kampanja za predsedničke i parlamentarne izbore 2007. i 2008.g. Tada su radikali kao najjača opoziciona stranka krivljeni za ratove devedesetih godina. Zanimljivo na srpskoj krivici za iste ratove temelji se politika komadanja Srbije od strane međunarodne zajednice. Poseban tretman spram naše države i ono što je najbitnije pravni osnov za oduzimanje Kosova, čak i u ovakvim međunarodnim istitucijama kakve su danas bilo bi mrtvo slovo na papiru bez prikazivanja Srba kao vinovnika svog zla na ovim prostorima. Izglasavanje rezolucije u Srebrenici je samo prirodni završetak dugotrajne politike planske demonizacije Srba. No to je i najbitniji potez koji srpskoj državi oduzima legitimitet za odbranu Kosova, poistovećuje narod sa najvećim svetskim krvolocima ali i raskrinkava predlagače rezolucije kao nenarodne, sa nama nenaklonjenim globalnim centrima povezane igrače. DS se svojskim zalaganjem za rezoluciju pokazao da (voljno ili nevoljno manje je bitno) maršira sa snagama u inostranstvu kojima jaka Srbija nije u interesu.

Globalna podobnost DS-a

Otud sve češće pretnje kroz izjave o krivici opozicije za raspad države i ratove devedesetih deluju kao napad u cilju samopravdanja za današnju vlastitu destruktivnu politiku. Možemo sa žaljenjem konstatovati da se politika oprobanog stereotipa o Srbima kao lošim momcima brižljivo neguje. Geopolitički interesi Amerike i donekle EU su je formirali devedesetih a održavaju je dvehiljaditih godina. Glavni njeni izvršioci u zemlji su drugosrbijanske nevladine organizacije i udruženja ali i vladajući establišment oličen u „proevropskim“ snagama Srbije. Šta više ovi drugi su njeni operativni realizatori za razliku od nevladinog sektora koji više daje ideološku potporu ovom projektu. Samo sa vlašću koja simulira istinske vođe u službi narodu ovakva destruktivna vizija Srbije može da se ostvari.

Ovu prostu činjenicu dobro znaju oni centri moći sa Zapada, koji u skladu sa svojim možemo reći vekovnim geopolitičkim interesima, projektuju sadašnjicu i sutrašnjicu srpskod društva. Njegovo prikazivanje kao primitivno, nasilno i varvarsko je u funkciji slabljenja pregovaračkih pozicija po svim vitalnim pitanjima koja su u funkciji održanja našeg naroda i države. Grupe u zemlji potkrepljuju poželjnu sliku srpskog društva u službi globalnih centara moći. Svaka država se suočava sa ovim problemima odnosno sa jakim globalnim projektima koji teže poništavanju nacionalne kulture i duhovnog izraza. Ako je formula uspeha svetskih projektanata nadnacionalnih integracija simulacija nacionalnih vrednosti od strane lokalnih marionetskih režima onda je ona potpuno ostvarena u srpskim „proevropskim“ snagama na čelu sa predsednikom Tadićem.