Ruženje naroda ili koga vodi „najvredniji“ čovek u Srbiji?

Premijer Srbije, Aleksandar Vučić, u svojim javnim istupima, često kritikuje narod Srbije. Napominje, kako narod mora da menja svoj "loš" i po zemlju "poguban" mentalitet, kako nije dovoljno preduzimljiv, kako nije dovoljno vredan i marljiv, kako nema razvijene radne navike i radnu etiku, kako je bezidejan, i kako mu nedostaje "protestantska radna etika" koja podrazumeva marljivost, štedljivost i preduzmljivost! (Ne zna premijer, da "pravoslavna radna etika", kojom se upravlja oduvek, i dana danas, svaki viđeniji domaćin na selu u Srbiji, podrazumeva pre svega skromnost, marljivost, štedljivost, samodovoljnost, preduzimljivost, i da je taj model mnogo bliži našoj kulturi i da provereno i sigurno daje bolje rezultate u razvoju društva i države Srbije, od bilo kog tuđeg i nametnutog. Kako li se, dragi moj premijeru, Kinezi, Indijci, Japanci, Rusi i Koreanci razvijaju bez primene "protestantske radne etike"?!

Da li je baš tako? Da li je narod u Srbiji lenj, inertan i nepreduzimljiv? Probaću da u svom neposrednom životnom okruženju pronađem odgovor na ovu tvrdnju premijera. Samo jedna napomena: pošto i premijer Aleksandar Vučić, pripada tom istom narodu Srbije, to podrazumeva da ću se u svojoj analizi pozabaviti i njegovom marljivošću i preduzimljivošću.

Dostojevski je davno rekao, parafraziram: "Rusima će biti bolje tek onda,  kada budu o sebi mislili ono što Nemci misle o sebi samima, a ne ono što Nemci misle o Rusima". Samo da razjasnim: Nemci su i tada, kao i za vreme Hitlera, kao i dan danas, uvek mislili o sebi sve najbolje! Pomenuo sam ovu misao velikog Dostojevskog, samo zato što znam da su i ljudi u Srbiji veoma često samokritični preko svake mere, skoro po svakom pitanju, i to najčešće mnogo više nego bilo koji drugi narod ili nacija. I sam često činim istu grešku. Ali ovaj put, probaću da prevaziđem tu svoju manu, i budem što objektivniji. Pri donošenju bilo kojih konačnih ocena i zaključaka, držaću se strogo naučne metodologije, a to znači, samo činjenica i dokaza.

Kao prvi i osnovni zaključak, do koga sam došao izjavljujem da premijer Srbije, Aleksandar Vučić laže i da je notorna neistina da je narod u Srbiji lenj i nepreduzimljiv.

Naprotiv! Narod u Srbiji zapravo vrca od originalnih poslovnih ideja. Narod u Srbiji je sve samo ne lenj i neradan! Narod u Srbiji nikada ne bi ni preživeo sve one silne muke, koje su ga snašle kroz svoju dugu istoriju, (pa i ove poslednjih decenija), da nije bio takav po svojoj prirodi. Zaključio sam i to, da je velika većina naroda Srbije, zaista čekala da mu vlast reši sopstvene egizistencijalne i životne probleme, mnogi ne bi dočekali ni kraj sledeće nedelje, a kamo li vodila kakav-takav normalan život godinama. Zaključio sam i da se narod u Srbiji oduvek morao dovijati da preživi, i da to traje već vekovima! Zaključio sam i da je narod u Srbiji preživeo teške godine sankcija i izolacije, kao i zadnje napade NATO pakta i "evropskih" prijatelja, samo zato što se nikada nije predavao, i što u svom iskonskom biću, i svojim genima nosi prastaru istinu: da svako može preživeti i dočekati sutra, samo ako se oslanja na svoju porodicu, svoje prijatelje, svoj narod i na samog sebe. I nikoga više!

Da je narod u Srbiji zaista lenj i nepreduzimljiv, i da je čekao od države pomoć i rešenje svih svojih problema, odavno ne bi bilo nijednog Srbina, a ne bi bilo ni Srbije! Da je Srbija zavisila samo od svojih vođa i svoje bogataške elite, davno bi ona netragom nestala. Zato je Srbija, uprkos svima, preživljavala i opstajala vekovima. Nije Srbiji nepoznato ni to da joj se na čelu nađe ovakva diletantska, šarlatanska, nepismena i izdajnička vlast, kao što je ova danas. Nije ni prethodna vlast, ni ona neposredno pre nje bila mnogo bolja. Na kraju krajeva, naučila je ove, koji su najgori od najgorih, kako se najbolje radi u svom ličnom itneresu. A ovi su je nadmašili u svemu. Ali i to će narod u Srbiji preživeti, i to opet samo zahvaljujući samom sebi, a ne zahvaljujući nijednoj drugoj vlasti niti državi.

Narod u Srbiji, i dan danas preživljava i živi, samo zato što je vredan, preduzimljiv, sposoban, jak, čvrst, spreman na svakakva odricanja, da bi prehranio svoju decu, svoju porodicu i sebe samog! Samo zahvaljujući toj, kroz vekove stečenoj osobini, od svojih vrlih i snalažljivih predaka, narod Srbije ponovo uspeva da preživi, i kada svi pomisle da je sa njim gotovo, i da više za njega nema nikakve budućnosti. Narodu Srbije nije prvi put, da na njihovo čelo dođu oni koji su "promenili" svoju veru i istorijsko nasleđe, koji ga ruže i pljuju (kao da je tuđ), i da još od njega traže da i on prihvati neko tuđe nasleđe i tuđe navike, kao svoje. Zato, ovo danas zaista i jesu, nakon svih onih godina iskušenja i ratova, još mnogo gora i mnogo teža vremena!

Da, nisam pogrešio. Da, baš sam to rekao, ono što sam i mislio! Da, ovo danas su mnogo gora i teža vremena, čak i od onih poslednjih ratnih godina, krajem prošlog veka. Gora su, jer za razliku od poslednjih ratnih vremena, kada smo tačno znali ko nam želi zlo, a ko dobro, i kada je bilo jasno ko je neprijatelj, ko je patriota, a ko je izdajnik, mi danas to ne smemo da znamo, mi danas moramo o svemu tome da ćutimo, mi danas, na kraju krajeva, moramo da zaboravimo, ne samo to, već i to, ko smo i šta smo mi sami.

Na kraju, kao vrhunac totalnog cinizma i igre sudbine, današnji prvi čovek Srbije, njen neprikosnoveni vođa i premijer, izjavljuje da se stidi, što je podržavao nekadašnjeg "ratnog" predsednika Srbije, Slobodana Miloševića.

Gospodine premijeru, zamislite samo kako se tek Slobodan Milošević stidi ove vaše izjave. Zamislite gospodine premijeru, izraz lica i prezir tog čoveka, kada bi samo mogao da čuje šta vi danas nama pričate.

Da se podsetimo nekih činjenica. Današnji premijer je u ta zla vremena, kada nije bilo lako preživeti i živeti, svoju sudbinu (kao i cela njegova šira porodica), što bi mladi rekli "iskusno" vezao za politiku! Sva njegova "preduzimljivost i inventivnost" je tu negde počela, i tu negde se i završila! Preduzeo je on tada, sve da postane, i da zatim zauvek i ostane, sudbinski vezan za primanja izdržavnog budžeta Srbije. I svoj stan je, baš u vreme kada su NATO bombe padale po celoj Srbiji, dobio od te iste države (kao član ratne Vlade), na čijem je čelu tada bio baš Slobodan Milošević, koga se eto sada odjednom, posle 17. godina, stidi!

Trebalo je premijeru Aleksandru Vučiću, punih 17. godina da se osećaj stida javi, da krene iz njegovog mozga, srećno putuje, i konačno stigne i do njegovog jezika i usana. Uzimajući u obzir udaljenost dela mozga koji često nazivamo i centrom emocija (amigdala) i jezika, proizilazi da se premijerov stid kretao prosečnom brzinom od oko 2 mm za godinu dana! Brže nam rastu nokti i kosa, nego što premijera sustigne taj famozni osećaj stida, od momenta kada učini nešto pogrešno (pre 17. godina!), do momenta kada to konačno javno prizna (danas)! Ljudi moji, da li znate da se brže kreću čitavi kontinenti, sa svim svojim milijardama tona stena, i sa svim živim svetom na njima (prosečno oko 5 cm godišnje!), nego što napreduje i kreće se osećaj stida kod našeg premijera!

Kada smo već kod stida, ja bih mnogo više voleo da se premijer postideo stana dobijenog u vreme rata, u vreme kada su ljudi u Srbiji gubili svoje živote, svoju celokupnu imovinu, i sve to zarad politike koju je on tada vodio, javno zastupao i branio, i to po cenu svog sopstvenog života, pardon, stana. Drugi su tada za državu davali sve, pa i ono najvrednije što su imali, svoje živote i živote svojih najmilijih, a on, nije morao da da ništa, samo je podržavao takvu politiku, i zarad toga dobio stan, od preko stotinu kvadrata!

Dragi moji čitaoci, želim iskreno i javno da vam kažem, da sam pri samom izvođenju misaonog eksperimenta, kako bih se ja osećao da sam tako i u to vreme dobio stan, osetio takvo gađenje, takvu sramotu, čak bes, da sam sav pocrveneo u licu. Ne mogu vam opisati taj užasan osećaj stida, koji se u meni spontano javlja, i to samo na običnu pomisao, kako bih se osećao da steknem stan od države u sred vojnog napada na tu istu državu, a da pri tome znam, da su mnogi izgubili u tom ratu živote svoje dece, svoje živote, ili pak celokupnu svoju imovinu (kuću, stvari, zemlju, itd) a da se ja šetkam u svom stečenom stanu, uzetom od te iste države, za vreme tog rata. A tek ne bih mogao da živim sa tom činjenicom, da danas javno izražavam stid što sam nekada podržavao politiku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, a da pri tome, zadržavam bez ikakvog stida i srama stan koji je stečen podrškom te iste politike!

Duboko u svom srcu osećam, da je taj moj stid, ujedno i stid koji bi osećao svaki častan i pošten čovek današnje Srbije, kojeg ovaj i ovakav "premijer-moralista" danas tako opštro kritikuje.

Otprilike u to isto vreme, dok se devedeset procenata naroda mučilo pokušavajući da preživi užasno vreme hiperinflacije, baveći se nekim oblikom trgovine i šverca, jer je svaka proizvodnja praktično bila desetkovana, sadašnji premijer je vredno "poslaničio" u Republičkom parlamentu (ili kako bi on sam danas rekao, "dovatio se jeftinog skupštinskog restorana i dnevnica - i time ispunio sve svoje životne snove"), malo je "direktorovao" u hali "Pinki" u Zemunu (još tada je on, na svom primeru, shvatio kako se lako "isisavaju" finansijska sredstva iz budžeta javnog preduzeća, kada je odmah po svom postavljenju prebacio silne milione dinara sportskog centra "Pinki" na račun časopisa "Velika Srbija" - glasila SRS-a, na ime budućeg oglašavanja), a potom "ministrovao" u Vladi Srbije i jurio ondašnje opozicione medije. To je on radio, u vreme, kada se većina naroda borila da preživi, i jedva sastavljala kraj sa krajem, ne očekujući od tako "slabe" države baš ništa. Za razliku od današnjeg premijera Srbije, koji je i od takve "sirotice" Srbije, uzeo sve što je mogao uzeti!

Naš premijer sigurno smatra, i to verovatno i dan danas, da mu je sve to sa pravom i pripadalo i pripada, jer nije on jedini koji je to dobijao i dobija. Rekao bi mi on: "Mrzitelju lični moj, što samo mene napadaš, kada ima takvih kao ja koliko hoćeš!?" I ja to znam i verujem, dragi moj premijeru! Ali oni bar ćute, oni većinom misle ono isto što su mislili i tada, i tako čuvaju svoj obraz, svoju čast i svoje poštenje, kao i svih onih kojima su upravljali, a ne pokušavaju da kao ti, posle 17. godina, naprave budalama ceo narod, tako što mu danas pričaju neke potpuno suprotne i druge priče, od onih nekadašnjih, pod kojima su se kućili i bogatili.

I na kraju, da ukratko navedem na osnovu čega tvrdim – potpuno suprotno od premijera – da je narod u Srbiji vanredno vredan i preduzetan.

Na osnovu prostog sagledavanja činjenica i dokaza poreklom iz sopstvenog  životnog okruženja, kao i na osnovu mog ličnog iskustva. S obzirom da živim u Kraljevu, većina primera će i biti iz mog grada. Navešću samo deo neverovatne preduzimljivosti i inventivnosti našeg naroda, i to pogotovo u sektoru usluga, odnosno, u onim delatnostima, gde se uz relativno malo ulaganje, može otpočeti privatni biznis. I ti čitaoče možeš u svom gradu, i u svom kraju, napraviti listu na kojoj će se naći najbolji primeri vrednoće, preduzimljivosti i dobrih ideja za biznis koje je smislio i realizovao neki tvoj sugrađanin ili zemljak.

1. U mom gradu, pa čak i samo u mojoj ulici, primetio sam, u zadnjih nekoliko godina, otvarano je i zatvareno na desetine i desetine frizerskih i kozmetičkih salona, i to tako, da u svakom trenutku uvek postoji najmanje bar njih 5-6 koji rade. Konkurencija je tako neumoljiva, zahtevna i žestoka, ali se sve te silne preduzimljive žene i devojke, kao i njihove radnice, ne žale, već raznoraznim idejama dovijaju i pokušavaju da unaprede svoju uslugu, postanu konkurentnije i prepoznatljive, i tako opstanu. Tako neke od njih izdaju svojim stalnim mušterijama karticu, na kojoj evidentiraju svaki dolazak, dajući nakon desetog šišanja dvadeset procenata popusta na svako sledeće (nagrada lojalnosti)! Neke beleže kada ste bili kod njih i podsećaju vas SMS porukom kada ste se zadnji put ošišali i zakazuju vam šišanje. Mnoge su uz frizerske usluge dodale i kozmetičke, manikirske, pedikirske, solarijum i slično. Neke od njih, u delu radnje drže i zvanične menjačnice novca, kako bi smanjile troškove kirije, i diverzifikovale svoju delatnost. Da ne pričam, da su skoro sve, zbog mušterije, spremne da dođu i van radnog vremena, a nedelja im je skoro svima radni dan kao i svaki drugi (rade frizerke kao premijer, i to još ne sedeći kao on, nego stojeći – i ne hvale se time non-stop po televiziji)!

2. U zadnjih nekoliko godina sam primetio, da je prosto eksplodirao "biznis" sa pripremom zimnice (ajvara, paprike u teglama, paradajza u flašama, krastavčića i slično).

Ovih dana, bukvalno postoje delovi Kraljeva, ili čak i pojedine ulice u nekim naseljima, gde se po nekoliko kuća, u uslovima žestoke konkurencije, bave ovim istim poslom. Svi potrebni resursi su tu: neka letnja kujna ili garaža, malo dvorište sa terasom natkrivenom, gomila nezapošlenih žena iz naselja, i posao može da počne! Po celu noć se uz razgovor i šalu, peče paprika, ljušti i sprema zimnica. Radi se uglavnom na naručivanje. Dođeš, probaš, izabereš i naručiš koliko čega želiš da ti se spremi – i u dogovoreni dan preuzmeš. Zar to nije preduzimljivost?

(P.S. Malopre mi javiše da će moj ajvar biti gotov tek za vikend, jer su imali veliku isporuku za Beograd)

3. Pripremanje kolača (slatkih, posnih, slanih) je u zadnjih nekoliko godina već izbacilo nekoliko ozbiljnih i registrovanih proizvođača slatkiša iz ovog grada, i to sa već jasno definisanim kvalitetom i brendom. Mnogi od njih snabdevaju već i čitave lance privatnih prodavnica. Neke od tih zanatskih radnji, i dalje rade samo torte po narudžbini i drže se te svoje ekskluzivnosti.

4. Na gradskoj pijaci, postoji na stotine improvizovanih kioska i tezgi, koji prodaju sve moguće vrste robe koju možete da zamislite, i od kojih mnoge već prerastaju u ozbiljne prodavnice, gde kada god kupujete robu, dobijate i fiskalni račun sa garantnim listom. Neverovatno je bogatsvo i ponuda "nedeljne buvlje pijace", na kojoj bukvalno možete naći sve! Ako to ne nađete, dobićete informaciju gde ima.

5. Jedna od najoriginalnijih ideja koju sam uočio je sledeća: na putu iz Kraljeva, za planinu Goč, na pola puta, nalazi se jedna rečna klisura (Sokolja), neobično bogata velikim brojem izvorima pitke vode, koji su za divno čudo svi različiti i po sastavu, kiselosti i temperaturi! Tako imate na desetine i desetine bukvalno različitih "ukusa" vode. I pojavilo se već nekoliko preduzmljivih momaka, koji dolaze sa autima punim praznih plastičnih bidona i boca, pune ih, i prema individualnoj želji klijenata (često i bolesnika), svakodnevno im dostavljaju vodu, odgovarajuću za njihove zdravstvene probleme (svaki izvor ima tablu sa sastavom vode i preporukom za šta je ta voda dobra i blagotvorna). Voda već ide i za Čačak, Kruševac, Kragujevac!

6. U Kraljevu, pre samo desetak godina, kada bi vam došli poslovni partneri, imali bi veliki problem da nađete adekvatan hotelski smeštaj, i često ste bili prinuđeni da ih upućujete na neke veće restorane koji su u svom potkrovlju imali i sobe za prenoćište. Danas, u Kraljevu, verovali ili ne, postoji preko deset velikih hotela, i to u pravom smislu te reči, a o manjim motelima i prenoćištima, kojih je na desetine, neću ni da pričam. Zar to nije divan primer preduzmljivosti?

7. Ne postoji način, da vam dočaram svo bogatstvo takozvanih "etnorestorana", koji se mogu naći u Kraljevu i okolini. Šta je sve od starih stvari i pokućstva spašeno od daljeg propadanja na ovaj način!

8. Prošle nedelje, sam svojim očima, posetio staru gradsku kuću u Kraljevu (sa sve nameštajem, stara preko stotinu godina), u kojoj je otvoren privatni "Muzej slatka", verovatno prvi takav u Srbiji!

9. Velike sale za organizovana veselja, za iznajmljivanje, su u potpunosti zamenile nekadašnje čuvene "šatre" za veselja ispred kuće. Ima ih u svakom delu grada Kraljeva, i to tako da se po nekoliko velikih sala,  nalazi na svakom putnom pravcu koji ulazi (ili izlazi) iz grada.

10. Da ne zaboravim, da napomenem, da prosto ne postoji ništa što naši ljudi ne pokušavaju da seju, sade i odgajaju: od raznih vrsta gljiva, sibirske aronije, "Godži" bobica, pa preko nojeva, emua, nutrija, činčila, a u dvorištu zgrade do mene raste čak i banana, koju uzgaja i širi jedan moj prijatelj (Nemanja), čisto kao dokaz da se i ona može uzgajati i sačuvati i opstajati u Srbiji!

11. Ostavši bez posla, jedan moj prijatelj, je krenuo da proizvodi kartonažu, pre svega kancelarijske registratore. Uočivši veliki otpad papira, raspitao se i saznao da sa njim može hraniti kalifornijske gliste, a ujedno dobiti i vrhunsko đubrivo za povrće i cveće - glistenjak! Danas ima i plastenike, i odgoj svinja, a i čak 18 svojih legala glista, i sve više se orijentiše i prema proizvodnji organske hrane.

12. Od male stolarske radnje oca, uz pristiglog sina (mog prijatelja) stiglo se do strugare, prerade drveta, fabrike za izradu nameštaja, pretežno stolova i klupa od punog masiva, kao i do izrade pelata, od čega se preko 90% proizvedenog programa izveze na zahtevno nemačko tržište. Zapošljava preko 150 radnika i izvozi, i nikada nije dobio nijedan jedini evro pomoći države!

13. Jedan od najvećih pogona za proizvodnju kotlova na čvrsto gorivo, koji se razvio od male radionice, i koji izvozi svoje proizvode širom EU, nalazi se u Kraljevu!

I da na kraju samo nabrojim ono što i vi svi možete videti svuda širom Srbije, odnosno oko vas, a to je da u sektoru usluga, i malih do srednjih preduzeća, sve vrvi od života i privredne aktivnosti:

- Raznorazni specijalizovani servisi za popravke, od motorne testere i kosačice za travu, pa preko svih mogućih vrsta građevinskih mašina, raznih autoservisa (mehaničarskih, autoelektričarskih, autolimarskih, autostakala, vulkanizerskih), pa preko autoplaceva i prodavaca polovnih automobila i guma, pa sve do onih ovlašćenih autoservisa za tehnički pregled vozila pri registraciji, čine neverovatan razvijen sektor.

- Broj kompanija koje se bave kamionskim međunarodnim prevozom, kao i uslugama međunarodne špedicije, nadilazi i vašu najveću maštu. Vrlo često, poznajući i slušajući priče direktno od samih vozača, znam da nakon završetka neke transportne ture i odlaska u EU, ostaju tamo i po nekoliko nedelja, neprestano vozeći robu, s jednog na drugi kraj Evrope, dok na kraju ne nađu i povratnu turu za Srbiju ili neku drugu zemlju regiona.

Umesto zaključka

I na kraju, siguran sam samo u jedno, a to je da se najnepreduzimljiviji deo naroda u Srbiji trenutno nalazi u jednoj od najorganizovanijih stranaka u Srbiji: u Srpskoj Naprednoj Stranci ili SNS-u! Teška je ironija sudbine da je na čelu onih koje sam premijer najviše kritikuje nalazi "najvredniji" premijer u istoriji Srbije (tako bar on tvrdi sam za sebe samog).

U SNS-u se sigurno nalazi najveći broj lenjih i nepreduzimljivih ljudi, koji u tom svom članstvu vide svoju jedinu nadu i spas, jedini izlaz i bekstvo od nemaštine, bede i gladi. Njihovo članstvo je najnesposobniji deo populacije ljudi u Srbiji, a koje je ujedno i najčešće bez ikakvih kvalifikacija – ili poseduju neku kupljenu diplomu, a često su i bez ikakvog predhodnog radnog iskustva.

S obzirom da članova SNS-a ima preko 600 000, nije ni čudo, da premijer Aleksandar Vučić, okružen takvim ljudima, stiče utisak da je ceo narod u Srbiji takav – lenj, nesposoban i nepreduzimljiv. Nije tako Premijeru, jer takvih ljudi ima u svakom narodu, i nikada oni ne prelaze više od 10% ukupne populacije. A druga je stvar što su u Srbiji oni pretežno u SNS-u.

Da se razumemo, bilo je takvih, dok su bili na vlasti, i u DS i SPS-u. Ali danas su svi oni zajedno u SNS-u. Njima je kao takvima, SNS jedina nada da će ikada uspeti da se zaposle, a to jedino može tako što će ih takve kakve ih je Bog dao SNS zaposliti u nekom javnom preduzeću, opštini ili državnoj firmi, da "sede i primaju platu“ - kao što i njihov idol Aleksandar Vučić to radi čitavog života!