Политички живот | |||
Резолуција Европског парламента о Косову, или шта све Србију чека на путу у ЕУ |
петак, 27. фебруар 2015. | |
Европски парламент као лажна демократија и лакмус европске политике према Србији Европски парламент свакако више представља спрдњу са демократијом, него што представља некакву европску демократску институцију. Истина, за разлику од Европске комисије, у којој седе људи за које нико никада није гласао, нити их је ико за нешто бирао, посланици ЕП су бирани на некаквим изборима у земљама чланицама (изборима које становништво тих земаља махом сматра за губљење времена), и утолико располажу са некаквим политичким легитимитетом. Али за разлику од нормалних парламената у свету, ЕП нема законодавну власт на нивоу ЕУ, она је (у виду „европских директива“) у потпуности у рукама бирократске олигархије отелотворене у Европској комисији (и донекле у рукама извршних власти појединих држава), а Парламент има право само да доноси „резолуције“, које имају статус „препоруке“. Другим речима, изабраници „народа и народности“ Европе немају никакав политички утицај, они су ту да расправљају и доносе резолуције, а европском политиком се бави неко други. Па опет, Европски парламент представља веома добар начин да се „опипа пулс ЕУ“, односно да се виде унутрашњи проблеми, идеолошке позиције и општа политичка клима у овој наддржавној организацији, која се у српском јавном дискурсу представља као „безалтернативни пут“ и „сврха свих сврха“. Као илустрација те политичке климе могу нам послужити две најновије резолуције ЕП – једна о Србији, а друга о Косову. Прва нам, у ствари, и није толико важна, иако она унеколико показује како европске бирократе виде Србију, или пре, какво виђење Србије пројектују у циљу вршења додатног притиска да се наша држава још више посвети свом „безалтернативном путу“ и са још мање задршке баци у слободни пад евроинтеграција. Уз понављање низа ствари око којих је Европа у Србији „забринута“ (везе са Русијом, слобода медија, рад Заштитника грађана, заштита права мањина), и истицање низа ствари којима је „задовољна“ (Бриселски споразум, геј-парада, имплементација неолибералних закона раду, стечају итд.), свака од ових резолуција ЕП у основи аминује курс тренутних српских власти као синониман са европским вредностима, стандардима и програмима. Наравно, српски медији и влада били су превише усхићени (необавезујућим) позивом на (могуће) отварање претприступних преговора, те „ублажавањем“ злонамерних „хрватских амандмана“ да би обраћали пажњу на друге ситнице. И да би обратили пажњу на ону другу резолуцију. Резолуција о Косову и Емерик Шопрад као „савест Европе“ А та друга резолуција је, дакако, знатно занимљивија. Поред чињенице да питање Косова (као дела Србије, или, у најмању руку, као „статусно неопредељене територије“) у резолуцију о Србији улази само кроз похвале колаборацији српских власти у бриселском процесу разградње последњих елемената српске државности у Покрајини, сама чињеница да се питање Косова разматра одвојено од Србије довољно говори о „статусној неутралности“ ЕУ по овом питању. И иако резолуција врши потпуно исту функцију у односу према Приштини као претходна према Београду, за Србију као кандидата за чланство у ЕУ морало би бити поражавајуће што се „косовске привремене институције“ ни на који начин не сматрају привременим, нити се стављају под наводнике, нити им се додају било какве „звездице“. Штавише, Спољнополитички одбор ЕП, који је резолуцију припремио, сматра да „треба наставити рад на припремама за потпуни пренос надлежности Еулекса на косовске власти“ (иако су те надлежности Еулексу „позајмиле“ Уједињене нације уз сагласност Србије), констатује да је питање стварања „Оружаних снага Косова“ „део националног суверенитета“ и питање „територијалне одбране“, и наравно – „подстиче преосталих пет држава чланица ЕУ да признају Косово, јер би се тиме додатно омогућила нормализација односа Београда и Приштине“. Дакле, привремени органи се третирају као међународно призната влада, подржава се преношење на ту „владу“ ингеренција Еулекса и Србије, подржава се оснивање косовске војске (сећамо се добро дејстава последње „војске Косова“ која је тамо деловала). Штавише, овај орган Европске уније, која се заклиње у своју „статусну неутралност“ званично позива државе које не признају Косово да га прогласе за независну државу, како ни ЕУ више не би морала бити статусно неутрална. Ако некоме још увек није јасно шта се подразумева под „нормализацијом односа Србије и Косова“, онда му заиста нема помоћи. Медији нас даље извештавају да је у целом Спољнополитичком одбору само једна особа поменула 200 хиљада прогнаних Срба, и чињеницу да Косово које тако лепо напредује у својим „евроинтеграцијама“ представља „легло криминала“ (у резолуцији се то еуфемистички назива „одсуством напретка у борби против корупције и организованог криминала“). У питању је био француски политиколог Емерик Шопрад, иначе посланик француског „Националног фронта“ Марин ле Пен, чији су статус и омиљеност у европским бирократским круговима отприлике једнаки статусу и омиљености Србије. Наравно, на његове коментаре, немачка посланица Улрике Луначек, иначе догодишњи професионални лобиста Приштине у ЕУ, цинично је одговорила да је „Милошевићев режим“ такође чинио злочине, а да „криминал постоји и у Аустрији“. Луначекова је тако отписала из своје резолуције 200 хиљада цивила и невиних грађана на име „Милошевићевог злочина“, отприлике исто онако како су нацистички пропагандисти тврдили да су Јевреји у Немачкој „поубијали сами себе“. А оним Србима који на КиМ опстају и који се свакодневно сусрећу са албанским криминалом и безакоњем европска посланица је поручила да им је, ваљда, „исто као у Аустрији“. Овај ниво цинизма и безобразлука никога не би требало превише да чуди, будући да је Луначекова такође изјавила да је масовни егзодус косовских Албанаца, који на Косову живе у условима неописиве беде и незапослености, изазвана одбијањем да се Косово стави на шенгенску „белу листу“, јер оне стотине породица са цегерима, руксацима и ситном децом под мишком су изгледа жељне да виде европске музеје и иду на скијање на Алпе. Чему Србија може да се нада у ЕУ? Да рекапитулирамо, од 54 члана Спољнополитичког одбора ЕП, 45 чланова је било сасвим сагласно са овом резолуцијом, 7 је било против, а двоје суздржано. Другим речима, у Европском парламенту у одбрану виталних државних интереса Србије устало је седморо људи, иначе експонената политике држава (и партија) које се традиционално односе пријатељски према Србији. Однос је, дакле, био 45 напрема 7. И замислимо да се испуне све фантазије и снови српске власти, и да Србија оваква каква је, без признања Косова, заврши свој „безалтернативни пут“ и постане чланица ЕУ. Спољнополитички комитет ће добити једног или два нова члана, и однос ће постати 45 према 9, под условом да нека од пет држава-чланица не одлучи да „стане у строј“ и „помогне нормализацији односа Србије и Косова“. Питање које овде треба поставити је једноставно – који интерес има Србија да се учлани у организацију где је однос њених непријатеља и пријатеља толико катастрофално неповољан? Какву „заштиту интереса“ можемо очекивати од организације која наше темељне интересе и уставни поредак систематски омаловажава и оспорава? И где је „стратегија“ у српском „стратешком опредељењу“ према ЕУ? Да, није спорно да Србија у ЕУ има добре пријатеље, и да чак у европским институцијама седе поштени и морални људи, који држе до властитог достојанства и интегритета, и истински верују у братство међу европским народима и културама (укључујући ту Србију и Русију). Али њих је превише мало да би остварили било какав утицај на европску политику, а њихово појачавање чиновницима из Србије (као да би Србија тамо послала часне људе од интегритета!) не би њихов статус ни најмање поправило. И не треба заборавити, да на сваког Емерика Шопрада у ЕУ иде бар десет Улрике Луначек, људи који нису просто равнодушни према судбини Србије и њеног народа, већ представљају њене отворене и неприкривене непријатеље. И не треба заборавити да се пријатељи Србије у ЕУ листом називају „антиевропским снагама“, баш као што се у Србији „антиевропским снагама“ називају сви који не пристају на изједначавање европске културе и цивилизације са бесмисленом бирократском машинеријом ЕУ (која, узгред буди речено, нема никакву другу сврху, него да служи као инструмент америчке и корпоративне контроле над Старим Континентом). Остаје онда само да се постави питање – ко још у Србији верује у ЕУ, и ко се још искрено нада да ће Србија и српски народ од тога имати користи? По свој прилици нико. Уз мали изузетак малограђана који су оболели од штокхолмског синдрома и развили истински презир према сопственом народу и држави, агитатори у прилог ЕУ су у Србији са сваком годином све више налик на Улрике Луначек – све дрскији и бахатији, све мање обзирни према томе да ли то о чему причају има било какве логике и смисла (о „европским вредностима“ да не говоримо), и потајно на овај или онај начин уверени да ће од њиховог политичког ангажмана бити непосредне материјалне користи за њих лично. А остали? Они који нису „ни Шопрад, ни Луначек“, они који јасно прозиру све лажи и преваре европског мехура од сапунице, па опет упорно у анкетама подржавају интеграцију у ЕУ, разградњу српске државе на КиМ и гласају за „европску опцију“? Они су већ одавно свесни да је Србија под окупацијом, и надају се да ће, ако ту чињеницу буду упорно игнорисали, свој политички кукавичлук својој деци моћи да оправдају „незнањем“. Али њиховој деци ће бити свеједно да ли су поробљена и деградирана до „Европљана другог реда“ зато што су њихови родитељи били кукавице, или зато што су били наивни. За њихову децу ће бити неопростиво то, што они ништа нису учинили, док се нешто још могло учинити. |