Српски идентитет у свету текста – герилски рат за ћириличко писмо (у коме, зачудо, побеђујемо)

Систематско сузбијање ћириличког писма

Током хиљаду година српске књижевности, ћириличко писмо увек је било културни симбол Срба по коме су се лако препознавали њихови споменици и књижевна дела. Ћирилица је истовремена била један од елемената баштине православног, источног хришћанства, и стога је била непрекидна мета што меких и манипулативних, што агресивних и насилних бораца за доминацију западне хришћанске (а касније само западне) цивилизације на територијама око линије разграничења Источног и Западног римског царства које је насељавао српски народ. Сузбијање ћириличке писмености и латинизација језика су тако постале опште место културних политика свих империја које су са запада пружале своје пипке према српским земљама, од Венеције, преко Хабзбуршке монархије, Аустроугарске, и Трећег рајха, па све до глобалистичких институција попут НАТО и Европске уније.

Током дугог периода живота Срба под аустријском и мађарском влашћу, ћирилица је час дозвољавана, час забрањивана, час незванично потискивана, час поново забрањивана. Када су немачко-аустроугарске снаге окупирале Србију и Црну Гору, међу првим решењима окупационих власти 1916. године нашла се и забрана ћирилице и замена српског књижевног језика за тадашњи хрватски стандард и правопис. Идентична одлука била је донета у самој Аустроугарској непосредно након почетка рата 1914. године. Непуних 30 година касније власти фашистичке Независне државе Хрватске биле су још приљежније – закон о забрани ћирилице био је један од првих које је донео усташки режим, и Анте Павелић га је потписао свега две недеље након проглашења НДХ.

Да није српског ината који проради сваки пут када се виде олупане ћириличке табле у Хрватској, срушени надгробни споменици на Космету, или средњевековне фреске са грозничаво изгребаним натписима на српском језику, сасвим је могуће да би српска ћирилица одавно завршила у музејима. Срећом, ипак није тако

И у XXI веку српска ћирилица остаје предмет прогона на територијама које су некада биле под утицајем Венеције, Аустрије, и Трећег рајха – уништавање ћириличких споменика и плоча је рутинска појава у Републици Хрватској (која је, у духу историјске ироније, почетком ове године укинула своју националну валуту и заменила је евром на чијим се апоенима, поред латинице и грчког писма, користи и ћирилица), прешарани ћирилички путокази су чест призор на територији Федерације БиХ, а градске власти Вуковара су недавно још једном забраниле јавну употребу српске ћирилице у граду, правдајући се да је „проценат Срба у граду пао испод трећине становништва“.

Ситуација није много боља ни у номинално српским земљама – Србији, Републици Српској, и Црној Гори, где се о заштити ћирилице много говори, али је она и даље у великој мери потиснута у јавној употреби, док се у неким аспектима културног живота – као што су пословни документи и уговори, рекламни материјали, и електронски медији – налази на граници ишчезнућа. Да није српског ината који проради сваки пут када се виде олупане ћириличке табле у Хрватској, срушени надгробни споменици на Космету, или средњевековне фреске са грозничаво изгребаним натписима на српском језику, сасвим је могуће да би српска ћирилица одавно завршила у музејима. Срећом, ипак није тако.

Леш Аустроугарске и шовинистички презир према „сељачком писму“

У том смислу су главни фактор тихог и прећутног сузбијања латинице у СФРЈ били Хрвати који су једноставно одбијали да користе ћирилицу, терајући тако српске конформисте да им се прилагођавају, као и српска покондирена градска елита, патолошки фасцинирана аустроугарском ситнобуржујском Kultur

У круговима српских националиста популарно је говорити о „завери“ која је постојала међу врхушком КПЈ/СКЈ да се ћириличко писмо систематски потискује из Југославије (такав предлог је наводно разматрао и краљ Александар, али га је одбацио), али тиме се у великој мери симплификује иначе сложен процес који је потребно разумети. У СФРЈ су постојала два кључна фактора латинизације, један културолошки, и други технолошки. Овај први се с правом може назвати „аустроугарским“, будући да представља наставак процеса полураспада леша К und K монархије и њене шовинистичке и србофобне политике која је наставила да очарава југословенску, а поготово хрватску елиту све до дана данашњег. У том смислу су главни фактор тихог и прећутног сузбијања латинице у СФРЈ били Хрвати који су једноставно одбијали да користе ћирилицу, терајући тако српске конформисте да им се прилагођавају, као и српска покондирена градска елита, патолошки фасцинирана аустроугарском ситнобуржујском Kultur.

Заједничко и за једне и за друге био је дубоки шовинистички презир према српским (односно „србијанским“) „сељацима“, „пучанству“, и „рајетини“, чија се „цивилизацијска заосталост и примитивизам“ између осталог манифестовала преко писма које су користили. Као помоћни фактор на то се додала и русофобија подгревана са Запада, која је ћирилицу проказивала као „руско писмо“ и симболички знак припадности Источном блоку, што у Југославији, поготово након резолуције Информбироа ’49. није било нешто на шта партијска елита гледала са благонаклоношћу. Све то је довело до видљивог тренда раста латиничних штампаних издања међу Србима и све чешће употребе латинице у медијима, на филму, и у графичком дизајну. Истовремено, било који документарни снимак Београда, Крагујевца, или Шапца из ’80. година прошлог века довољан је да посведочи да је у то време ћирилица и даље доминирала на плакатима, фирмама, и уопште у јавној употреби у Србији.

Техничке препреке за употребу ћирилице крајем XX века

Највећи удар на ћириличну писменост, који се догађа управо пред распад Југославије, није стога плод никакве комунистичке завере, већ природних економских процеса који су се догађали у тој економски и технолошки све заосталијој земљи. Наиме, Југославија је већ тада увелико била принуђена да увози софтвер, рачунарску и комуникациону технику која једноставно није била прилагођена њеном тржишту, и која најчешће није омогућавала чак ни коришћење свих знакова (српско)хрватске латинице. Ситуација се додатно погоршала током ’90. година, када у Србији, Црној Гори, и Српској практично нико није користио легалан софтвер, већ искључиво пиратске копије програма које су прављене за страно, најчешће англојезично тржиште. То је значило да на комуникационој карти света српски језик практично није постојао, па се софтверске компаније уопште нису ни трудиле око локализације својих производа за српски језик, нити прилагођавања његових садржаја за потребе српског тржишта.

 У најбољем духу националне традиције која „више труда и енергије улаже у заобилажење закона него у сам закон“ српска државна администрација је измислила разлику између „службене“ и „јавне“ употребе писма, што јој је омогућило да Устав примењује само на „службена документа“ јавних и државних служби Републике Србије

Ово је створило читаву генерацију Срба која је, независно од степена образовања, потпуно неспособна да се понаша писмено у рачунарском окружењу, иако су све техничке препреке за то одавно уклоњене. Велики број професионалних програма за обраду текста и графички дизајн (поготово они најскупљи, који се и даље најчешће користе у пиратским верзијама) и даље немају опције за коришћење српског језика и писма, а чак и када имају – избор расположивих ћириличких фонтова прилагођених српској типографији неупоредиво је мањи од аналогних латиничних фонтова, па када графички дизајнер хоће да направи плакат или корице књиге користећи неки нарочито леп фонт, кудикамо му је лакше да надомести дијакритике за неколико латиничних слова, него да ради редизајн целог фонта на српској ћирилици. Ово су објективни технички проблеми који су за 30 година упорног рада и труда могли да буду решени, али, нажалост, српске језичке и културне институције су их у највећој мери игнорисале, задржавајући се на јефтином ламентирању над тужном судбином српског писма.

Потпуно идентично било је и понашање правосудних институција, које су од 1990. године под уставном обавезом да нарочито брину о употреби ћирилице као службеног писма у Србији. У најбољем духу националне традиције која „више труда и енергије улаже у заобилажење закона него у сам закон“ српска државна администрација је измислила разлику између „службене“ и „јавне“ употребе писма, што јој је омогућило да Устав примењује само на „службена документа“ јавних и државних служби Републике Србије, док су у „јавну употребу“ писма угурани и пословни уговори, и декларације производа, медијски садржаји, па чак и универзитетски уџбеници и издања државних научних института и факултета. Наравно, за 30 година никоме није пало на памет ни да измени законску регулативу која је у низу случајева директно противречила Уставу, а камоли да образовни систем у земљи прилагоди изазовима новог времена.

„Ћирилица је само за Србе“

Све је то довело до нове негативне појаве међу Србима који су заиста били забринути за судбину ћирилице у условима у којим је она без икаквих забрана и репресија заиста преко ноћи ишчезавала из српских медија, из излога српских књижара, и са улица српских градова. Велики број њих је пристао на поделу карата коју су наметнули хрватски националисти и вође њихових српских навијачица, а која је подразумевала да ћирилица није просто „српско писмо“, већ управо писмо српског национализма. У својој одбрани угрожене српске баштине они су и сами постали агресивни и искључиви, чиме су само играли на руку својих противника, и још брже бацали своје слуђене и културолошки дезоријентисане сународнике у загрљај идеолошких Загреба и Сарајева, односно западне пропаганде која је увелико препознала ћирилицу као једно од чворишта отпора глобализму.

Ништа боље не илуструје овај тренд од несрећног слогана БУДИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ. Тај слоган је једно време био главни национални (sic!) поклич за одбрану писма, али његове идеолошке импликације су биле катастрофалне: не само да су његови аутори подразумевали оно исто на чему инсистира „хрватски лоби“ – да је латиница „неутрално писмо“ које треба да користе сви народи који нису Срби, али се користе српским језиком

Ништа боље не илуструје овај тренд од несрећног слогана БУДИ СРБИН, ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ. Тај слоган је једно време био главни национални (sic!) поклич за одбрану писма, али његове идеолошке импликације су биле катастрофалне: не само да су његови аутори подразумевали оно исто на чему инсистира „хрватски лоби“ – да је латиница „неутрално писмо“ које треба да користе сви народи који нису Срби, али се користе српским језиком (не само Хрвати, не само и Бошњаци и Црногорци, него и Мађари, Румуни, Словаци, Власи, Албанци, Македонци и др.), него су истовремено имплицирали и да сами Срби који пишу латиницом „нису никакви Срби“, већ самим тим нису „ништа бољи“ од Хрвата, Бошњака и друштва. Додајте у ту отровну мешавину и трунку српског ината, и добијате стотине хиљада Срба који нису „деца Аустроугарске“ нити „хрватске навијачице“, а који одбијају да пишу, постују, твитују, штампају, и објављују ћирилицу јер им је то писмо идеолошки одбојно.

Двописменост као оруђе латинизације

Тако смо, почетком новог века, добили ситуацију у којој Срби имају једно службено писмо, у пракси користе два, али de facto оно „неслужбено“ писмо доминира на свим плановима коришћења језика, осим у читуљама и на надгробним споменицима (па је и ту полако почело да уступа пред налетима латинице). Истовремено, презир и одбојност према ћирилици је сасвим мали број грађана био спреман да отворено изрази, као и да се заложи да се ћирилица потпуно укине и замени „модерном и светском“ латиницом. Они би најчешће говорили како „они воле ћирилицу“, али им је „жао да виде како је она постала писмо националиста и примитиваца“.

И сваки пут када Хрвати направе неку нову пасјанију са уништавањем ћириличких натписа, нико од њих се никада не сети да „комшијама“ објасни како су два писма њихово богатство и како би требало свуда да стављају ћириличке натписе „због туриста из региона“

У питању су људи који ће на сав глас инсистирати како „српски народ има два равноправна (sic!) писма, како су „два писма наше благо“, и како је „латиница такође део српске традиције“. Истовремено, у пракси они ћирилицу не користе нигде и никада, никада не реагују када виде да се једно од та два „блага“ потискује или уништава, а о српским традицијама осим латинице углавном не брину уопште. И за то увек имају сасвим добра оправдања која, како они исистирају, никако немају везе са било каквом идеолошком индоктринацијом нити са тзв. „културом самопрезира“: користити латиницу је „лакше“ (није), „тако су навикли“ (тако су се натерали), „латиница је ипак писмо нових технологија“ (није), „користе ћирилицу када пишу оловком“ (не користе) итд. И сваки пут када Хрвати направе неку нову пасјанију са уништавањем ћириличких натписа, нико од њих се никада не сети да „комшијама“ објасни како су два писма њихово богатство и како би требало свуда да стављају ћириличке натписе „због туриста из региона“.

Најчешће ће особа која вам је до малопре нашироко причала о „два писма која су наше благо“ добити хистерични напад када од ње затражите реакцију на неки еклатантан пример дискриминације ћирилице попут одсуства ћирилички издања код великих издавача или у медијима, док ће постати и отворено агресивна када је запитате „зашто онда једно од та два равноправна блага никада не користи“

Укратко, инсистирање на двописмености у највећем броју случајева подразумева прећутно очекивање да ће латиница „природно“ истиснути ћирилицу из употребе, и да ће се презрени рудимент прошлости задржати по црквама, националистичким порталима, и гусларским вечерима, одакле неће узнемиравати пристојан свет који на таква мрачна места никада не залази. Без икакве сумње, свако од нас познаје људе који заиста верују да ћирилица и латиница у српском језику нису никаква конкуренција и не покушавају да једно друго истисну из употребе, и тај свој став демонстрирају тиме што своје књиге, своје дизајнерске пројекте, односно своје постове на друштвеним мрежама понекад исписују једним, а понекад другим писмом. Али такви људи су убедљива мањина. Најчешће ће особа која вам је до малопре нашироко причала о „два писма која су наше благо“ добити хистерични напад када од ње затражите реакцију на неки еклатантан пример дискриминације ћирилице попут одсуства ћирилички издања код великих издавача или у медијима, док ће постати и отворено агресивна када је запитате „зашто онда једно од та два равноправна блага никада не користи“.

Латиничари, ћириличари и конформисти

Све то је створило атмосферу веома налик на ону коју смо имали СФРЈ, где су званично оба писма била равноправна, али су сви прећутно знали да један значајан део јавности презире једно од та писма, па се то писмо избегавало „да се неко не увреди“. То се претворило у једну врсту подсвесног рефлекса да се ћирилица избегава. Један део становништва, притом, о овим питањима никада не размишља, и несвесно прелази на искључиву употребу латинице зато што је сви користе, налик на људе из оне старе скривене камере који се у лифту увек окрећу у оном смеру у коме стоје сви остали. Људи су по својој природи конформисти и они виде да „са ћирилицом нешто није у реду“. Ако се укључите у расправу на интернет форуму или у коментарима на објаву на друштвеним мрежама и ви сте једини који користи ћирилицу, природно се поставља питање „зашто“. И подразумевани одговор је – зато што сте српски националиста.

Све се то, поготово у тзв. „грађанским“ круговима, веома дуго узимало здраво за готово и без икаквог преиспитивања, па тако нико није примећивао ни баналну чињеницу да је њихов „либерални“ и „антинационалистички“ отпор ћирилици у сваком погледу идентичан са односом који према овом писму гаје хрватски, бошњачки, или монтенегрински националисти.

Све се то, поготово у тзв. „грађанским“ круговима, веома дуго узимало здраво за готово и без икаквог преиспитивања, па тако нико није примећивао ни баналну чињеницу да је њихов „либерални“ и „антинационалистички“ отпор ћирилици у сваком погледу идентичан са односом који према овом писму гаје хрватски, бошњачки, или монтенегрински националисти. И да тај став подразумева већ добро познати пакет шовинистичких предрасуда о особи која се у јавности користи ћирилицом – да је особа националиста, шовиниста, или „нацош“, да „презире европске вредности“ (и вероватно је притом русофил), да је „заостала“, „назадна“, и притом „нетолерантна“. И да ствар буде још гора, особе које јесу такве почеле су да третирају ћирилицу као да преставља њихову ексклузивну интелектуалну својину.

У првој деценији XXI века је то заиста тако изгледало, и ћирилица је била недвосмислени барјак идеолошке припадности у свету текста – на форумима, у коментарима, и на друштвеним мрежама – који су у све већој мери постајали сурогат за традиционално схваћену „јавност“. У овим контекстима западњаци су користили искључиво латиницу, националисти – искључиво ћирилицу, а конформисти – углавном опет латиницу. Исто правило је важило и за књижевна издања, и за медије, и за културне догађаје. Притом су штампани материјали и медијски портали под контролом Европске уније увек користили латиницу, док је већина политичких партија – уз изузетак радикалних грађаниста, који се идеолошки ни по чему не разликују од хрватских националиста – на својим плакатима и програмима углавном користили ћирилицу, „да се Власи не досете“. И за све то време државни органи и културне институције нису ништа радили да би се ситуација изменила. Уосталом, државни чиновници су такође народ – неко је западњак, неко је националиста, али већина су ипак и пре свега екстремни конформисти.

Категоријални лом и узлазни тренд

У оквиру опште дефанзиве „аутошовиниста“, „другосрбијанаца“ и „случајних Срба“ у српском јавном дискурсу великом делу јавности постало је очигледно да у питању нису никакви „либерали“ нити „прогресивци“, већ – обични хрватски националисти

Пажљив читалац свакако ће приметити да је све што је до сада написано о односу српске јавности према ћирилици писано у прошлом времену, а они још пажљивији су свакако приметили и да је ситуација по овом питању данас ипак приметно другачија. Ћирилица је на улицама српских градова и у српским медијима и даље у убедљивој мањини, али већ неко време приметан је узлазни тренд њене јавне употребе – како на плану књижевних издања и дневне штампе, тако и на плану брендирања српских предузећа и производа, али пре свега у широкој употреби у електронским комуникацијама. Такође, инсистирање на заштити ћирилице престало је да се схвата као манифестација шовинизма и српског национализама, а људи који пишу и штампају своја дела ћирилицом више нису у обавези да објашњавају и да се правдају зашто су се определили за тако нешто. Идеолошки притисак на ћирилицу је ослабио, иако ефекти тога нису још увек толико видљиви. Стога се природно поставља питање – шта се у изменило у међувремену?

Изменило се много тога. Пре свега, глобални Запад је у великој мери изгубио ореол ауторитета међу Србима и широки слојеви народа су једноставно изгубили било какву вољу да Западу угађају, да се конформирају његовим „вредностима“, и да уопште размишљају о томе „шта ће на Западу да помисле о нама“. Друго, мржња према ћирилици код Хрвата, Бошњака, Монтенегрина и њихових српских клонова постала је толико очигледна и наметљива, да се више није могла тако лако гурати под тепих. У оквиру опште дефанзиве „аутошовиниста“, „другосрбијанаца“ и „случајних Срба“ у српском јавном дискурсу великом делу јавности постало је очигледно да у питању нису никакви „либерали“ нити „прогресивци“, већ – обични хрватски националисти.

Ипак, најважнији преокрет догодио се на плану информатичких и комуникационих технологија. Велики светски брендови, глобални синоними за модерност, прогрес и технолошки развој, почели су рутински да своје популарне производе избацују на тржиште локализовано за српско тржиште, и на ћирилици. Гугл, Фејсбук, касније и Мајкрософт почели су да третирају ћирилицу као „дифолт“ писмено окружење за све кориснике у Србији, који су одједном у виртуалном свету око себе почели да виђају неупоредиво више српског писма него што је то био случај десетак година раније. То је ускоро довело и до тога да се и на српском интернету све више сајтова опредељује за ћирилицу, и да доступност сајта на оба писма (уз ћирилицу као основну верзију) у све већој мери постаје својеврсни стандард, печат квалитета и доказ озбиљности уредника и модератора.

Тешко је описати њихов шок и неверицу када се над отвореном првом кафетеријом у ланцу појавио натпис фирме на ћирилици. Хистеричне реакције дизале су се до неба, при чему су се неки острвили на државу Србију која „мора да је натерала“ поштене кафеџије да тако симболички нагрде свој угоститељски објекат, други су покушавали да „објасне фирми“ како је то што су урадили „ружно и непотребно“, а трећи су само немо посматрали како у питању није била никаква грешка

Овај категоријални лом се може нарочито лепо илустровати на две важне симболичке победе које ће ћирилица однела управо у окружењу „великих светских брендова“. Прво је твитер – платформа иначе озлоглашена као легло „другосрбијанаца“ и „домаћи терен“ за аутоклонијалисте и „случајне Србе“ – локализовала своје услуге за српски језик, и то искључиво у ћириличној варијанти. Ово је био толики шок за „аутохтоно становништво“, да су се многи одмах почели хвалити како су твитер (баш као и фејсбук) одмах пребацили на енглеску локализацију, јер српски превод „не могу да гледају“. А недуго затим били су приморани и да се похвале како друге кориснике ове друштвене мреже „блокирају чим виде ћирилицу“. И да то раде све чешће, јер је ново окружење природно позитивно утицало на употребу српског традиционалног писма на овој платформи.

Друга симболична победа био је долазак у Србију глобалног ланца кафетерија „Старбакс“, који је представљао један од брендова који су значајни управо као статусни симбол провинцијалних западњака. Тешко је описати њихов шок и неверицу када се над отвореном првом кафетеријом у ланцу појавио натпис фирме на ћирилици. Хистеричне реакције дизале су се до неба, при чему су се неки острвили на државу Србију која „мора да је натерала“ поштене кафеџије да тако симболички нагрде свој угоститељски објекат, други су покушавали да „објасне фирми“ како је то што су урадили „ружно и непотребно“, а трећи су само немо посматрали како у питању није била никаква грешка, и како је зелено ћириличко СТАРБАКС почело да ниче на сваком кораку. Што је, дакако, тренд коме су се придружили бројни домаћи кафићи, ресторани, и клубови.

Герилски рат без подршке јавних институција

Кључно питање које овде треба поставити јесте зашто се све то догодило? Ко је довео до овог спорог и постепеног, али ипак драматичног преокрета у односу према службеном писму Србије? То свакако није била држава, чији је Закон о употреби језика у јавном животу и очувању ћириличког писма од пре две године остао мртво слово на папиру, будући да нису предвиђене никакве конкретне мере за његово спровођење у дело. То сигурно није био ни само инат према Хрватима и Бошњацима, иако је он свакако играо своју улогу. Не, главни разлог за ову промену лежи у томе што су се српски програмери, ајтијевци, и компјутераши – са којима су се све ове светске компаније консултовале радећи на својим локализацијама – показали као искрене српске патриоте, као културни и образовани Срби без комплекса ниже вредности, и пре свега и надасве као писмени људи.

И не само они. Велики део превођења текстуалних садржаја светских комуникационих платформи и друштвених мрежа на српски радили су волонтери. А људи који су спремни да волонтирају да би неки садржај био доступан Србима на њиховом властитом језику истовремено су људи који ће бити склони да нарочито воде рачуна о писмености, правопису, и писму уопште. Самим тим се приликом локализације великог броја ових садржаја питање избора писма уопште није ни постављало.

Истовремено, показало се да се рачунарска писменост у великом броју случајева преводи и у традиционалну писменост, у најмању руку зато што програмери имају свест о значају симболичке јасноће и синтаксичке прецизности у изражавању, баш као што их нико није могао обмањивати флоскулама о томе како „за ћирилицу нема места у новим технологијама“.

Истовремено, показало се да се рачунарска писменост у великом броју случајева преводи и у традиционалну писменост, у најмању руку зато што програмери имају свест о значају симболичке јасноће и синтаксичке прецизности у изражавању, баш као што их нико није могао обмањивати флоскулама о томе како „за ћирилицу нема места у новим технологијама“. Не само да су се ови људи својим вредним радом без икаквих патриотских поклича и оптужби на било чији рачун изборили за то да је један од најважнијих онлајн образовних ресурса – Википедија – садржински највећа и најбогатија међу земљама региона, истовремено примарно буде доступна на ћириличком писму, него су истовремено учинили да ћирилица на интернету постане нешто нормално, свеприсутно, и подразумевано.

Пре пар година је у Србији представљен програмски језик заснован на српском језику и ћириличком писму (Ћ++) и предвиђен за подучавање деце школског узраста основама програмирања без потребе да претходно савладају енглески језик. Друга група програмера је развила додатак за интернет прегледаче отвореног кода Ћирилизатор која аутоматски све српске сајтове који немају такву могућност пресловљава са латинице на ћирилицу. И све је то учињено без икакве државне подршке и без трунке новца из фамозних европских фондова, као истинска народна иницијатива „одоздо нагоре“, и као споменик свим оним наставницима и професорима српског који су личним напором полако и упорно код нових покољења мењали однос према сопственом језику и писму.

Ћирилица у тренду

Као што смо видели, ефекти тог упорног труда и рада још увек нису довољни да се ситуација на терену радикално измени, али се без обзира на то виде и осете на сваком кораку. Ћирилица не само да је постала присутнија и видљивија у штампи и јавној комуникацији, не само да је почела да прави продоре и на бастионима латинице које представљају рекламни билборди, телевизије и домаћи електронски медији, већ је изнад свега тога постала делом моде и тренда. И што нека робна марка ових дана више води рачуна о сопственом „модерном имиџу“, то су веће шансе да ће свој производ или фирму хтети да брендира управо ћирилицом. И не само то, ћирилица за многе од њих више није просто „насловно писмо“, већ се све чешће користи и у јавним обавештењима, меморандумима, рекламама, јеловницима и сл.

Ипак, оно што је најважније, и што је највећи успех у овом тихом, герилском рату за српски језик и писменост, јесте раскидање отровне и споља наметнуте везе ћирилице са српским национализмом и шовинизмом. Ћирилица јесте и увек ће бити писмо спрских патриота и српских националиста, па и српских шовиниста, али она не припада само њима. Она припада свим грађанима Србије као њихова хиљадугодишња културна баштина и вековно писмо језика који сви међусобно користе да комуницирају, да се образују, и да се забављају

Иако је одсуство професионалних ћириличких и поготово српских фонтова и даље велики проблем за штампаре и графичке дизајнере, све више у јавност продире свест да није у питању само део апстрактне етнографске баштине, већ истовремено упечатљив и лако препознатљив национални бренд који не само да је „лепши“ у очима самих Срба, него и у очима странаца који посећују Србију, и који су навикли да исту врсту бриге о сопственом писму виде у државама које су туристичке велесиле попут Грчке, Израела, Уједињених Арапских Емирата, или Јапана. Све то заједно са све лакшом техничком доступношћу ћирилице на паметним телефонима и рачунарима доводи до тога да она већина конформиста полако прелази на страну оног писма које је очигледно у тренду. А тај тренд је толико снажан, да је ћирилица стидљиво почела да се појављује и тамо где је никада није било – у пропагандним материјалима Европске уније, баш као што се већ десетак година – захваљујући Бугарима – налази и на новчаницама и кованицама евра.

Наравно, овај процес је далеко од завршеног, и латиница и даље доминира светом текста који окружује Србе на интернету и на улицама њихових градова. Сви фактори који су деловали на постепено потискивање ћирилице и даље делују, иако су у великој мери раскринкани, што тера њихове агенте на терену да постају све агресивнији и нервознији, и да све чешће приступају несуптилним и шовинистичким испадима попут најновијих забрана ћирилице у Вуковару и махнитања случајносрпских ведета по друштвеним мрежама. Са друге стране, чак се и српска држава полако буди из равнодушног дремежа, па се све чешће чују позиви да се по питању неадекватне заступљености службеног писма у јавности најзад „уради нешто“. Ко зна, можда се у наредном периоду и са те стране појави нека крштена иницијатива.

Ипак, оно што је најважније, и што је највећи успех у овом тихом, герилском рату за српски језик и писменост, јесте раскидање отровне и споља наметнуте везе ћирилице са српским национализмом и шовинизмом. Ћирилица јесте и увек ће бити писмо спрских патриота и српских националиста, па и српских шовиниста, али она не припада само њима. Она припада свим грађанима Србије као њихова хиљадугодишња културна баштина и вековно писмо језика који сви међусобно користе да комуницирају, да се образују, и да се забављају. Самим тим, у питању је баштина коју сви они треба у што већој мери да негују, чувају, и пре свега – користе.

Овај текст настао је на основу предавања које је Никола Танасић 14. децембра 2022. год. одржао на IV форуму дигиталне дипломатије у Самари, у организацији „Фонда Горчаков“ и администрације Самарске области Руске Федерације.