Rekonstrukcija obećanja

 (NIN, 01.01.2009)

 

Početak i kraj 2008. godine obeležili su strah od onoga što dolazi (nezavisno Kosovo, svetska kriza), iako je između tih strahovanja građanima prosleđena velika količina optimizma, evropskog entuzijazma i vere u bolju budućnost. Sredinom godine, kada se formirala vlada pod vođstvom Mirka Cvetkovića, poslovično raspolućena Srbija bila je ubeđena da će se Srbija ozbiljno približiti Evropi, a njeni građani poboljšati prilično bednu ekonomsku situaciju, putovati bez viza, dočim će oni koji nemaju pasoš ili nemaju želju da putuju raditi ili živeti bez barijera, ograničenja a uz obilatu pomoć evropske zajednice. Takva politika podrazumevala je, doduše, da će se napraviti ozbiljni pomaci u saradnji sa Tribunalom u Hagu ili ustupci u saradnji sa Evropskom unijom, ali niko nije očekivao da iz Brisela posle izbora, Srbija ne dobije nijednu, ali zaista nijednu dobru vest. Vlada Srbije je ovog leta doživela da ostane bez ozbiljne opozicije, a nešto kasnije je gotovo ostala bez kritično nastrojenih medija, čime je postigla sjajnu poziciju na početku mandata. Ali dogodila se svetska kriza, evropski saveznici su posle irskog referenduma odlučili da blago zamrznu integracije, a odnosi unutar vladajuće koalicije su počeli da se pogoršavaju pre nego što su uspostavljeni.

Jedan funkcioner vladajuće Demokratske stranke rekao je potpisniku ovog teksta da je vlada bila oduševljena kada se dogodio rascep radikala, ali da bi danas rado videli ponovo jaku i preteću opoziciju, jer je EU uoči izbora pomogla demokratske snage baš zato što nije bila sigurna u njihovu pobedu, a danas kada ih niko ozbiljno ne ugrožava, Evropa i nema ozbiljne obaveze da čuva dignitet vladajuće koalicije. I dok se kroz medije jasno vide konture unutarvladine borbe, jer urednici današnjih medija samo još nisu stavili markicu sa izvorom ili naručiocima napada uz napomenu “više sreće u sutrašnjem broju”, analitičari vode teške, bezobalne rasprave na temu hoće li vlada biti rekonstruisana ili će možda Srbija ići na nove izbore. Nosilac zlatnog venca sa srebrnim zracima u obaranju srpskih vlada, Mlađan Dinkić je uoči Nove godine izjavio da se nikada nije gore osećao u nekoj vladi, mađarski poslanici su iznenada otkazali poslušnost zbog zakona o sudovima, a sva je prilika da će ubuduće i Čankovi poslanici zbog prodaje NIS-a praviti političke demonstracije sve dok ne naprave nešto bolji aranžman sa vladajućom koalicijom. Slabost vladajuće koalicije, međutim, nema ozbiljnije veze ni sa ruskim aranžmanom sa NIS-om, ni sa zakonom o sudovima, ni sa velikim ambicijama žena marginalnih lidera, već sa osećanjem da bi, kako se lavina svetske krize kotrlja prema Srbiji, polako trebalo odstupati od vlade, čiji su lideri shvatili da kriza dolazi tek kada su im, sa velikim zaostatkom, to saopštili njihovi spin-doktori.
Ne treba biti previše pametan pa zaključiti da će i najveći propagandisti ove vlade krenuti u rušenje iste čim im se tako nešto sugeriše u američkoj, britanskoj ili ruskoj ambasadi, ali će Srbija od toga dobiti isto ono što je dobila od predizbornih obećanja vladajuće koalicije na majskim izborima. Vlada dakle nije kriva za svetsku krizu, ali jeste odgovorna za dramatičnu neozbiljnost njenih lidera koji su nedavno u svetskoj krizi videli razvojnu šansu Srbije i za primitivno čerupanje javnih preduzeća. Skupština Srbije je, na kraju, devedeset minuta pre zakonskog roka, uz razumevanje bivših i sadašnjih radikala, uspela da usvoji buyet za 2009. godinu. Za predlog je od 150 prisutnih poslanika glasalo 129, dok je protiv bio 21 poslanik. Glasanju nisu prisustvovali poslanici Srpske radikalne stranke i Srpske napredne stranke. Izveštači iz Skupštine su se bavili teškim raspravama ko je šta dobio, kome je šta obećano, ali je, bez obzira na političke trgovine, dobro što su vlast i opozicija postigle dogovor jer se Srbija nalazi pred krizom u kojoj nema pobednika.

“Optimista sam, verujem u Deda Mraza iako imam 50 godina. I verujem da će Deda Mraz građanima Srbije doneti buyet”, rekla je ministarka finansija Diana Dragutinović novinarima u parlamentu pre usvajanja buyeta. Iako je već zaslužila da se opiše kao jedan od najozbiljnijih članova ili članica vlade, ministarka finansija će tokom naredne godine imati toliko iskušenja da će joj u pomoć, pored Deda Mraza, morati da pritekne neko ko ne dolazi iz dečjih maštarija.
Vlada Srbije koja se već održava na velikoj, neprekidnoj marketinškoj infuziji, zasnovanoj na investicijama, boljem životu, velikim perspektivama, vizijama, ove godine treba da pošteno kaže građanima da zbog velike krize ništa ili veoma malo od izbornih obećanja neće biti ostvareno i da krene u dijalog sa opozicijom. “Oni i dalje ne shvataju šta nam se sprema i zadovoljno pričaju kako je opozicija u rasulu, a to što sutra može da nas nekoliko hiljada gladnih radnika baci na kolena, o tome ne razmišljaju. To me plaši”, kaže jedan od čelnika vladajuće koalicije, manji partner u vladajućoj koaliciji, podsećajući da je i početkom 2000. godine izgledalo da je Milošević jači nego ikada, a da opozicija ne postoji.

Poslednje informacije iz vladajuće koalicije, međutim, govore da su počele ozbiljne konsultacije sa opozicionim strankama i da se čak tokom januara može očekivati poziv na zajedničku odbranu od svetske krize. Sva je prilika da bi građani Srbije nekako preživeli i ovu svetsku krizu, ali će nešto teže izaći na kraj sa pozicijom i opozicijom, koje jedinstvo postižu samo kada ih na to natera strah od gubitka privilegija ili, jednostavnije rečeno, strah od sponzora.