Rađanje patriotskog bloka - korak u dobrom pravcu

Stara izreka „Samo sloga Srbe spasava“ koja od pamtiveka prati naš narod ovih dana ponovo dobija na aktuelnosti. Previše često smo iskusili da nam pored nas samih drugi neprijatelji nisu potrebni tj. da najveće neprijatelje imamo u sebi. Jer, teško da bi se mogla neka druga nacija koja u teškim trenucima, upravo onda kada je to najmanje poželjno, zna da bude toliko nesložna i razjedinjena kao naša. A unutrašnja nesloga i sukobi unapred donose poraz, čak i kad neprijatelj nije snažan, ili bar nije snažniji od nas. Zato uvek treba imati na umu reči velikog srpskog prijatelja Arčibalda Rajsa koji nam je mudro poručio „Čuvajte se Srbi sebe samih“, i to na prvom mestu.

Početak objedinjavanja patriotskih snaga koji su ovih dana formalizovali DSS, Dveri i grupa patriotskih intelektualaca, s obzirom na pomenute tegobne srpske podele i raskole koji nas kao senka prate kroz istoriju, vredan je svake pohvale i podrške. Bez okupljanja što većeg broja patriotski orijentisanih političkih organizacija, pokreta, grupa i pojedinaca, možemo slobodno da zaboravimo i oprostimo se od nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Iako se to ponajmanje može nazvati patriotskim snagama i oslobođenjem Srbije (naprotiv, njihova pobeda bila je početak okupacije), setimo se da je nekadašnja „građanska“ i „demokratska“ opozicija došla na vlast tek kada se poprilično ujedinila. Za to joj je trebalo čitavih deset godina.

Setimo se i kako je značajan bio trenutak u leto 2008. kada se, povodom hapšenja i izručenja Haškom tribunalu Radovana Karadžića, održao najveće miting patriotske opozicije u (post)petooktobarskoj Srbiji koji je označio početak stvaranja patriotskog bloka posle čitavih osam godina nepovezanosti i suprotstavljanja. Na bini su se našle do tada nepomirene i često nepomirljive stranke i pojedinci, radikali, DSS, Nova Srbija itd., sa svojim liderima. I kako se to završilo? Tako što su na ovu pretnju izdajnička vlast i zapadnjačke službe reagovale svom silom i operativom. Miting je razbijen i ugušen u suzavcu, a među radikale su se infiltrirale strane službe i ubrzo ih izobličile u „naprednjake“.

Od tada je prošlo još šest i po godina, ukupno više od četrnaest godina našeg života pod okupacijom. Pa koliko još godina nacionalnog i socijalnog tlačenja, poniženja i uništenja treba da prođe da bismo konačno shvatili, i u delo sproveli, da moramo da ujedinimo sve razasute snage otpora, jer nam bez toga nema spasa?! I da tu nema mesta ni za kakve lične ili stranačke zađevice i netrpeljivosti koje nijednoj strani ne donose dobro, naprotiv, definitivno ih sve skupa ostavljaju na margini političkog života Srbije. Dok ne prelomimo to sa sobom i među sobom, Srbiji sasvim sigurno neće svanuti.

Ovo današnje ukrupnjavanje patriotske scene, naravno, samo je proplamsaj svanuća, tek njegova naznaka. Do svetle zore ostaje još puno prepreka i pregnuća. Ali, već sad, kao po lošem srpskom običaju i tradiciji, počeli smo da se mrzimo i gložimo. DSS, Dveri i patriotski intelektualci su jasno stavili do znanja da su otvoreni za dogovor i saradnju sa ostalim patriotskim snagama. Ali, neke od njih, na žalost, u startu zatvaraju svoja vrata i to ne birajući reči i nimalo ne skrivajući svoje rđave emocije. U patriotskom delu javnosti tako se mogu čuti teške optužbe i uvrede na račun DSS-a, Dveri, njihovih vodećih ličnosti ili nekih intelektualaca koji su pristupili ovom bloku. Ima tu i poprilično glasova, komentara, naročito po internet forumima i sajtovima, koji definitivno deluju kao organizovano, sinhronizovano trolovanje, spinovanje i botovanje, u čiji se cilj i zaleđinu stoga itekako može sumnjati.

Optužbe protiv Sande

Pa da vidimo kako stoji stvar sa ovim optužbama i uvredama, na čemu su i da li su uopšte one racionalno i moralno utemeljene. Tako se, recimo, Sandi Rašković-Ivić ponajviše zamera na navodnim izjavama kojima je podržala akciju „Oluja“, nazvavši je „humanitarnom“, i predstavljanju Srebrenice kao „genocida“. Dobar primer takve kampanje protiv Raškovićev, koji obiluje najprimitivnijim psovkama i uvredama, takvim da je svakom iole pristojnom čoveku mučno da ih čita, možemo naći na Srbijadanas.net. Autor ovog posta okačio je na sajt isečak iz jednog TV gostovanja Raškovićeve, gde ona navodno tvrdi gore spomenute stavove, pri tom je najpogrdnije napadajući[1]. Ali, kad se pogleda cela ta emisija[2], takođe dostupna na istom sajtu, vidi se koliko je ova optužba što se tiče „Oluje“, potpuno lažna i iskonstruisana, a što se tiče Srebrenice, veoma tendenciozna i zlonamerna. Jer, šta je zapravo rekla Raškovićeva u toj emisiji? Konkretno o „Oluji“, što se može videti i u klipu, odgovarajući Slavenu Letici: „Ja neću tvrditi da je Srebrenica bila poput Oluje humanitarna akcija što se može zaključiti iz onoga što vi govorite“. Dakle, Letica, a ne Raškovićeva, zapravo misli da je Oluja „humanitarna“ akcija, to je poenta njegovih, a ne njenih reči! Kada se pogleda taj deo emisije u celini, ovo je još jasnije nego u klipu.

A šta sama Raškovićeva misli o „Oluji“ i onome što se dešavalo u Hrvatskoj, vidi se iz njenog suprotstavljanja Letici povodom njegove izjave da je „bombardovanje Vukovara i ostalih hrvatskih gradova klasičan obrazac jedne svirepe agresije“: „Tamo gde nije bilo napada na kasarne JNA nije bilo rata, hrvatske paravojne snage su prve počele sa napadima (upadica Letice - vi ste žrtva velikosrpske propagande), onaj ko se zalagao za rat bio je vaš (Leticin) tadašnji šef Franjo Tuđman“. I pre toga: „Hrvatska nas je 1999. odmah posle bombardovanja SRJ počastila tužbom za genocid. Ovo je za Srbiju konačno jedna izvanredna prilika da se progovori o onome što se desilo u Hrvatskoj. Markač i Gotovina su oslobođeni, Oluja se desila, 250.000 ljudi je isterano, velika materijalna šteta, a da ta akcija nije dobila dijagnozu. Ne mogu da kažem genocidna akcija ali nešto što najviše na to liči. Hrvatska je tužila Srbiju za genocid da bi se oprala za genocid koji se desio u Drugom svetskom ratu. Sad će biti prilika za Srbiju da se pred međunarodnim forumima stvari nazovu pravim imenom. Dobro je da tužbe ima, dobro je da Srbija iznese svoje dokaze. Na žalost, većina hrvatske javnosti ne vidi u Oluji nikakav zločin, u Hrvatskoj fali 8% stanovništva, to su isključivo ljudi srpske nacionalnosti...Srbija će imati priliku da pred jednim visokim međunarodnim forumom iznese svoju odbranu, da skinemo sa sebe tu stigmu, etiketu 'velikosrpskih agresora' koja se celo veče ovde nekako provlačila“. Dakle, nastup Raškovićeve je ovde u patriotskom pogledu sasvim besprekoran.

A o Srebrenici, rekla je u celini sledeće: „Srebrenica je bila zločin zbog kog ne treba da budemo ponosni, ona je bila genocidni zločin (na insistiranje Letice 'kakav zločin?'), mi smo u parlamentu Srbije izglasali deklaraciju, o Srebrenici posebno, ja ne znam da li je neki parlament u okruženju izglasao neku sličnu deklaraciju. Međutim, ja moram da kažem da Srebrenica nije bila samo stratište Bošnjaka, u januaru i julu mesecu 92. i 93. godine je tamo ubijeno 3585 Srba imenom i prezimenom, tačno se zna ko je ubijen, gde mu je grob i kad se rodio, i o tome se nekako ne govori, pa bih ja htela sada vas da pitam kako vi na to gledate... Vi meni niste odgovorili na pitanje kako vi nazivate to da je u toj istoj Srebrenici pre nego što su Srbi učinili zločin, genocidni zločin, ubijeno 3.500 Srba...Vi ste uzeli na sebe kao da ste vi jedina žrtva, kao da niste imali nijedan logor za Srbe, kao da vi niste nijednog Srbina ubili“. Dakle, da budemo sasvim iskreni i objektivni, Raškovićeva jeste rekla da se u Srebrenici desio „genocidni zločin“ nad Muslimanima, ali kad se uzme u obzir čitav kontekst teme i razgovora, jasno je da je to više bio taktički ustupak oponentima da bi postigla svoj glavni i krajnji cilj, a to svakako nije priča o genocidu nad Muslimanima u Srebrenici, koja se evo već skoro dvadeset godina razvlači po svim mogućim medijima, domaćim, regionalnim i svetskim, nego o genocidu nad Srbima u Srebrenici, o kojima se gotovo apsolutno ništa ne može čuti, a koji muslimanska strana uporno prećutkuje, tražeći za sebe isključivu ulogu žrtve, što je pokušano i u ovo emisiji.

Ćutanje potpredsednika SDA Adila Osmanovića na više puta ponovljeno pitanje Raškovićeve kako nazvati ubijanje 3.500 Srba u istoj toj Srebrenici, par godina pre ubijanja Muslimana, pokazuje da je ona svoj cilj postigla, da je trijumfovala u polemici i da je njen patriotizam, uzimajući u obzir celinu emisije i njenog nastupa, nesumnjiv. To potvrđuje i Osmanovićeva reakcija „Vi (Raškovićeva) osporavate Haški tribunal“ i njena izričita izjava „Nećemo dati ukidanje entiteta Republike Srpske“. Uostalom, ako je Raškovićeva izdajnik zato što je (ne sasvim voljno) rekla da se u Srebrenici desio genocid nad Muslimanima, onda ništa manji izdajnik nije Šešelj koji je nedavno rekao da se u Srebrenici desio zločin, i da je to „najmračnija tačka na srpskoj strani“, dodajući tome i zločine u Prijedoru[3]. Štaviše, bar meni lično, ova Šešeljeva izjava deluje kao teža po srpsku stranu nego izjava Raškovićeve, jer ju je ona odmah izbalansirala i preusmerila ka priči o genocidu Muslimana nad Srbima, što Šešelj, bar u ovom intervjuu za jednu televiziju u BiH, nije učinio. Sve u svemu, pored visokog patriotizma, Raškovićeva je u ovoj emisiji ispoljila još neke vrline: borbenost, snalažljivost, staloženost, potkovanost, argumentovanost, što se može primetiti i u drugim njenim izjavama i nastupima. U svakom slučaju, bez namere da ikoga vređamo i odbacujemo, zvuči konkretnije, dinamičnije i ubedljivije od njenog prethodnika na čelu DSS. I kao izvesna novina i osveženje na našoj političkoj sceni, koje joj bilo preko potrebno, pogotovo patriotskoj opozicionoj, umornoj i istrošenoj od dugogodišnjih lidera čiji ukupan angažman i rezultati nisu baš zavidni.

Sledeće optužbe na račun Raškovićeve, ali i Dveri, tiču se njihove navodne postavljenosti od strane Vučića, sa ciljem da razbijaju patriotsku opoziciju. Ove optužbe u javnosti na račun Raškovićeve naročito plasira i potencira Šešelj, a onda to zdravo za gotovo prihvataju i mnogi njegovi simpatizeri. Ali, Šešelj nikada nije ponudio konkretne dokaze za ovu ozbiljnu optužbu, sa sve imenima, datumima, opisom operacije, kako on to inače zna i voli da čini. Zato ove njegove optužbe zvuče paušalno i neubedljivo. I uopšte, kada govori o njoj, primećuje se da tu više ima neke lične, pa i mizogine, Šešeljeve netrpeljivosti i omalovažavanja koji izgleda datiraju još iz vremena delovanja Jovana Raškovića[4], nego što ima razložnih i opravdanih primedbi. I Šešelj pogrešno misli da je Raškovićeva oravdavala hrvatsku „Oluju“, i da sa njom nema šta da se razgovara jer ne spada u „ozbiljne ljude“ kao neki drugi iz nekadašnjeg DSS-a sa kojima je voljan da razgovara[5]. Šešelj ide čak dotle da izgovara sledeću uvredu: „Sanda Rašković-Ivić to ne razume. Ona je jedna ćurka koja je zalutala u politiku. (Nemojte to da izbacujete.)“ Ne izbija li ovde iz Šešelja mizoginija, stav da žene u suštini nemaju šta da traže u politici (šta onda Radeta, Jovanović, Pop-Lazić i druge rade u SRS-u?!), koji je isprovociranom onom tako retkom pojavom kod nas, da se žena nađe na čelu neke stranke. Ne mogu da se setim nijednog takvog slučaja sem Mire Marković, prema kojoj je, često i nepravedno, takođe emitovana muška ženomrzačka energija (više puta sam lično slušao takve komentare).

U svakom slučaju, na ovakve Šešeljeve neodmerene i uvredljive izjave, DSS i sama Raškovićeva odgovaraju staloženo, sa ostavljanjem ličnog po strani, čak otvoreno priznajući Šešeljevu žrtvu u Hagu, i to mora da imponuje: „Bila sam povređena Šešeljevim ponašanjem, ali kada je otišao u Hag, oprostila sam mu. Jer je on zaista žrtva i čovek koji je podneo veliku žrtvu. - Da li on na taj način personifikuje i Srbiju? Naravno da personifikuje srpsku žrtvu. Zato sam i svoj lični odnos prema njenu stavila po strani“[6]. Isto uvažavanje Šešeljeve borbe u Hagu pokazuje i Pokrajinski odbor DSS sa KiM u svom odgovoru „Rodoljubive snage ne treba da se napadaju“[7]. Podsetimo, to je isti onaj odbor koji vodi najljuću bitku protiv izdajničke politike (anti)srpske vlasti na KiM, na čelu sa Markom Jakšićem. On je i predložio Raškovićevu za novog predsednika DSS, nezadovoljan dotadašnjom pasivnom i prema vlasti oportunom politikom stranke. Pa zar bi onda taj odbor kandidovao nekoga iza koga stoji Vučić?! Uostalom, zašto bi Vučiću bio pretnja DSS na čelu sa Koštunicom, koji nije ni ušao u parlament i koji se nalazio u fazi odumiranja? Zašto bi on preduzimao operaciju da Raškovićeva ukloni Koštunicu sa čela stranke? Sve to zvuči vrlo šuplje i neuverljivo. Zato bi bilo lepo i po patriotsku stvar dobro, a možda, vreme će pokazati, i spasonosno, da Šešelj prestane sa ovakvom retorikom prema Raškovićevoj i DSS-u, i na njihove dobronamerne izjave i otvorenost za razgovore, odgovori istom merom.

Optužbe protiv Dveri

Što se tiče optužbi na račun Dveri, da su Vučićeva instalacija i trojanci, one su se mogle čuti i ranije, od samog osnivanja Dveri. I takođe nikada nisu dostigle dovoljan stepen zasnovanosti i ubedljivosti. Ako će pojava bilo koje nove patriotske organizacije na političkoj sceni odmah značiti dokaz teorije zavere, da je ona nastala da bi se odvukli glasovi starim strankama poput SRS-a ili DSS-a, i tako sprečilo da ove uđu u parlament (kao da su samo one predodređene i imaju bogom dano ovlašćenje na patriotsku opciju), onda svaka pojava koja ide u pravcu rasipanja glasova takođe znači potvrdu ove konspirološke teorije. Onda su i Šešeljevo i Koštuničino međusobno odbijanje, ili Koštuničino odbijanje predloga Dveri, da naprave zajedničku koaliciju, „dokaz“ da iza svega toga i svih njih stoji Vučić.

Izgleda da je onda sve simulacija i da je sve virtuelno, u režiji Vučića kao mastermajnda svih tih operacija; Vučić dovodi Šešelja iz Haga da bi napadao Nikolića, Vučić dovodi Raškovićevu na čelo DSS da bi elimisao Koštunicu, Vučić podržava Dveri da bi oslabio SRS i DSS itd. itd. Izgleda da se Vučić onda ne bavi ničim drugim nego odnosima u „patriotskoj opoziciji“ (tome možemo dodati i odnose unutar SPS-a) koje rasklapa i sklapa kao lego kockice. Ovakva „teorija“ nam, međutim, zvuči kao potonuće u paranoidni sumrak uma u kojem je sve onda „moguće“ i „smisleno“, u kojem se sve može dokazati i pobijati, što onemogućava svaku racionalnu diskusiju i analizu. I koja sa Vučićem možda deli njegovu iskrivljenu samosvest i maniju veličine, da je svemoćni gospodar političke scene u Srbiji, kao što je onomad bio „Supermen iz Feketića“. Umesto ove tlapnje o Vučićev(sk)oj zaveri, koja je opsednuta njegovom tobožnjom nad(prirodnom)moću da sve zna i kontroliše (a koja se svojevremeno projektovala i u Miloševića), mnogo bliže razumu i iskustvu nam deluje objašnjenje koje gloženja unutar patriotske scene pripisuje (povređenim) sujetama i stranačkim interesima njenih lidera koji, na žalost, odnose prevagu nad višim, opštim interesima, što je pojava koja predstavlja konstantu u srpskoj istoriji.

Konkretan potez Dveri da u vreme poplava i uklanjanja štete od ove teške nepogode koja je zadesila Srbiju, traže prijem kod Vučića i budu primljeni, kao jedan od krucijalnih dokaza njihove „podmetnutosti“ i „izdajstva“, takođe ne drži vodu. Nije nepoznato da u trenucima nekih opštih nacionalnih katastrofa kao što su ratovi ili elementarne nepogode postoje sklonosti ka prevazilaženju političkih razlika, pa i suprotnosti, u korist opšteg interesa. Setimo se samo ulaska Vuka Draškovića u Saveznu vladu tokom bombardovanja SRJ.

Možemo reći da je bilo pomalo naivno što su Dveri očekivale nešto više od Vučića u tom pravcu; iz samog saopštenja sa tog sastanka vidi se da je Vučić ostao uglavnom nem na njihove najvažnije predloge. Ali ne možemo reći da je ovo dokaz zavrbovanosti Dverjana od strane Vučića. Da su Vučić i Dveri imali neke tajne namere i planove za razbijanje patriotske opozicije, da li bi Dveri javno tražile prijem , i da li bi ih Vučić javno primio, što vidimo da se na mnogim mestima protura upravo kao „dokaz“ dverjanskog „izdajstva“ tj. za slabljenje njihovog patriotskog imidža? Ne bi li ova operacija bila izvođena sasvim tajno, bez ikakave naznake kontakta Dveri i Vučića, čime bi se mnogo pre održao lažni patriotski identitet dverjana? Dakle, možda je potez bio loš, naivan i/li nepotreban, ali nije nikakav dokaz da su Dveri nečije „kukavičje jaje“.

Koalicije na lokalu

Ni teze koje patriotski karakter DSS-a osporavaju zbog njegovih koalicija sa SNS-om u nekim mestima u Srbiji nisu dovoljno jake. Na lokalu se ne vodi visoka, opšta politika koja definiše suštinu i identitet neke stranke, i tu se dešavaju svakakve koalicije, kombinacije i preokreti. Nema nijedne stranke koja je u tom pogledu „čista“. Uključujući i SRS. Ako su DSS-ovci „izdajnici“ zato što su u koaliciji sa SNS-om u Mionici ili nekom drugom manjem mestu, onda ništa manje nisu izdajnici radikali, jer su u koaliciji sa SNS-om u Titelu[8] i Žitorađi[9]. Drugo je pitanje velikih gradova poput Beograda ili Novog Sada. Tu vrsta koalicije već zadire u pitanje globalne orijentacije stranke i njene principijelnosti i doslednosti. Zato za DSS zaista predstavlja problem učešće u gradskoj vlasti zajedno sa SNS u Beogradu i Novom Sadu. To je problem koji je Raškovićeva nasledila od svog prethodnika i videćemo kako će ga rešavati. Ali, čak i ako ostane tako, to pokazuje samo da DSS nije sasvim dosledan, a ne da nije patriotski. Ili, ako je to dokaz da nije patriotski, onda ništa veći patriota nije Koštunica u čije vreme predsednikovanja strankom su se i napravile ove gradske koalicije. Onda, u najmanju ruku, nije korektno da se napada Raškovićeva, a hvali i veliča Koštunica.

Na kraju, neki zameraju DSS-u i objavljenoj platformi patriotskog bloka da nemaju (dovoljno) socijalnih momenata i naglasaka. Ovo je daleko od istine. Ako se samo ovlaš pogleda sajt DSS-a, vidi se da su upravo socijalne teme i akcije koje se povodom njih organizuju glavni akcenat novog rukovodstva. Pogledajmo samo naslove: „Smanjivanje penzija i plata je nustavno, nehumano i ekonomski štetno“, „Ukinuti zakone o smanjivanju plata i penzija“, „Smanjite plate direktora a ne nastavnika i lekara“, „Nedopustive mere štednje“ itd. To dominira i u intervjuima Raškovićeve: „Najgori potez vlasti je svakako smanjivanje plata i penzija“[10], „Državni prioritet u narednoj godini treba da bude smanjenje nezaposlenosti i povećanje standarda građana“[11], u intervjuu za list „Svedok“[12] itd. A u platformi patriotskog bloka kao principi doslovce stoje: promena ekonomske politike, i ustanovljavanje dugoročno održivog koncepta ekonomskog patriotizma, protiv rasprodaje državnih javnih preduzeća i prirodnih resursa.

Ova koalicija DSS, Dveri i uglednih patriotskih intelektualaca ima perspektivu. Primećuje se pojačan aktivizam DSS-a na terenu i medijima, za razliku od nekadašnje zamrlosti i letargije. „Trgnite se iz letargije“ je i novogodišnja poruka predsednice DSS građanima Srbije. Takođe, pozitivna novina je otvorenost i inicijativa za zvaničnu, formalnu saradnju sa drugim organizacijama i pojedincima, izvan DSS-a, što je takođe nedostajalo ranijem rukovodstvu. Prvi rezultat ove inicijative je formiranje patriotskog bloka na našoj političkoj sceni. Zato, umesto lažnih optužbi i prostačkih uvreda, pomognimo ovom projektu ako smo istinski patrioti. Naravno da ćemo, kao i do sad, pratiti i analizirati dalji razvoj događaja. Ali, za sada nema nikakvog razloga da ostanemo po strani, sumnjičavi, ili još gore, nahuškani.