Promenili smo se, i spremni smo da se menjamo, iznova, svakog novog dana

Poštovani...

Pre svega, želim da se zahvalim građanima Srbije na ogromnoj podršci, na podršci za politiku mira, ekonomskog razvoja i drugačijoj budućnosti.

Dobri običaji i sve ono o čemu su me kod kuće učili, nalažu mi da danas, vama, koji ste naši gosti, kažem nekoliko reči o vašem domaćinu, o Srbiji.

Srbija je zemlja dobrih, hrabrih, nekada i preterano hrabrih ljudi. Da, ljudi su ono što je u Srbiji najvažnije. Videli ste sve naše eksponate, našu istoriju, sadašnjost i deo budućnosti, ali, svega toga ne bi bilo bez divnih ljudi naše lepe Srbije.

Ljudi sa ovih, balkanskih, prostora, znaju tu priču veoma dobro, jer nam je, u mnogo čemu zajednička. I znaju da je Srbija nastala bukvalno iz vekova borbe, teške borbe, i da to nije mit, nego puka činjenica. Znaju i da se ovde nove generacije stvaraju iz krvi i iz kostiju.

I da istoriju, mi, balkanski narodi, u mnogo čemu i nemamo, ali da nam je uvek, te istorije, previše.

I da smo preterano glasni kada pričamo, ali i zastrašujuće tihi, kada ćutimo

I da se volimo i mrzimo istim intenzitetom, često ne praveći nikakvu razliku i ne znajući šta, u tom trenutku, tačno radimo.

I da bismo svima dali sve, čak i kada nemamo ništa.

I da smo otvoreni prema svetu, a zatvoreni, prema sebi.

I da smo prošli sve, a da nismo, još uvek, stigli nigde.

Da često volimo da stojimo u mestu, ubeđeni da se sve baš oko nas okreće.

Da znamo, o bilo čemu, više nego bilo ko drugi, ali da ljubomorno to odbijamo da primenjujemo, ili bar sami sa sobom da podelimo.

Da smo najstariji, najviši, najlepši, najbolji, izabrani, posebni, jedinstveni i da bukvalno ništa od toga nemamo.

Da možemo da pomerimo planine, ali da se u svakoj ravnici uplašimo i ne mrdamo.

Da nam je često onaj sa drugog kraja sveta najveći prijatelj, a komšija, naš sused, najveći neprijatelj.

Da verujemo u nebo, a da ne verujemo u sebe i u sopstvenu zemlju.

Da lakše za tu zemlju umiremo, nego što za nju živimo.

Da nas, sve zajedno, ima malo, zato što smo toliko često hteli da budemo veliki.

Da smo uvek spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo, od sebe.

Da svoju nesreću volimo toliko duboko, da sreću, često ne želimo ni da tražimo.

 Da su nam mitovi stvarnost, i to u tolikoj meri, da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno.

Da nam je “sutra” najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče, pošto sa onim danas, ne znamo šta da radimo.

I da na kraju, takvi, iskrivljeni haosom, ratovima, slavnom istorijom, nemaštinom, tugama i nesrećama, mi, danas, volimo ovu svoju zemlju, ovu Srbiju, više nego bilo šta drugo.

I da smo ipak, zbog nje, spremni da je menjamo, ukidamo loše navike, krotimo mentalitet, jer smo, posle svega, shvatili da to ne može da bude zadatak za bilo kog drugog, nego mora, i jeste, da bude isključivo naš.

Mi smo ta generacija, proistekla iz toliko toga lošeg, i iz jedne dobre stvari, iz Srbije.

Mi smo generacija koja je shvatila da ne postoji problem, već da moramo da pronađemo rešenje.

Generacija smo kojoj nije preostalo ništa drugo, nego da prestane da ratuje i kada ne mora, i da počne da uči da radi.

Mi hoćemo, smemo, i umemo, da napravimo taj važan korak, korak napred, korak kojim se iz mitologije prelazi u budućnost, i iz nesreće, u sreću.

Hoćemo sutra, i to hoćemo danas. Promenili smo se, već, i spremni smo da se menjamo, iznova, svakog novog dana.

 Srbija, u koju ste danas, došli, prestala je da se nada smrti, i počela je da želi život.

Srbija, u kojoj ste dočekani raširenih ruku, i otvorenog srca, ne sanja više o neprijateljima, nego stvara, na javi, prijateljstva.

Mi, koje su stvorili ratovi, želimo jednu stvar više od svega – mir.

Mir sa sobom, i mir sa svima drugima. I razgovor sa sobom, baš kao i razgovor sa svima drugima.

Za nas više nema tema o kojima ne želimo da pričamo. I nema provalije, prema drugima, koju nismo spremni da premostimo.

A ta reč, provalija, zapamtite, to jeste ključna reč istorije ovih prostora.

Zato što je Balkan pun provalija, koje smo zatrpavali sopstvenim kostima, gradeći na njima puste, klimave snove. I pun je provalija, koje smo punili sopstvenom krvlju, utapajući u njoj svaku nadu.

I nismo mi zidali zidove između kuća koje smo stvorili, nego između rupa, koje smo iskopali, koliko za druge, toliko i za sebe.

I danas je vreme, i mi to u Srbiji znamo, kada zidovi moraju da padnu, a rupe, i jame, da postanu temelji.

Danas je vreme za mostove preko dubokih provalija naše prošlosti.

Vreme za puteve, one puteve kojima se napušta, zauvek, nesrećno i rasparčano juče, i kojima se ide u zajedničko sutra.

Zato, danas, ova Srbija, naša Srbija, nema preči zadatak nego da podeli, sa komšijama, susedima, to ubeđenje, tu veru, da nikome od nas ne može da bude dobro, ako je onom drugome loše.

Da ne možemo ništa da imamo, ako svi drugi nemaju.

I da nema sreće, ni u čijoj nesreći.

Zato, želim da kažem svim našim komšijama na Zapadnom Balkanu, iz kojeg, iz meni nepoznatog razloga svi pokušavamo da pobegnemeo, stideći se, neretko, i sebe i drugih, da će Srbija pokušavati sa vama da gradi mostove prijateljstva i novu snagu i Evrope i sveta.

Sami, ma koliko jaki, tu snagu nemamo, zajedno možemo i više i jače. Da, mi Srbi i vi Hrvati, Bošnjaci,Crnogorci, Albanci i Makedonci, zajedno možemo planine da pomeramo, ne praveći nikakve nove Jugoslavije, ali radeći zajedno i boreći se zajedno za bolje sutra naših siromašnih građana. Da, uspeli smo sa našim mađarskim prijateljima da napravimo najbolje odnose, da granicu obezbeđujemo zajedno sa austrijskim policajcima.

I nije to dovoljno. I nije dovoljno to što nam je rast ekonomski prosečno veći od zemalja Evropske unije, jer nam je zaostajanje veće od toga.

Mi smo u Srbiji uredili javne finansije, danas imamo suficit u budžetu, ali siromašni u našoj zemlji i dalje su siromašni i moraćemo da radimo više da bi običan narod, obični ljudi bili mnogo zadovoljniji. A, ni toliki napredak, niti bilo kakav napredak ne možemo da napravimo, ako ne obezbedimo mir i stabilnost. To su magične i najvažnije reči za sve nas.

I naslonjeni smo jedni na druge, toliko, da ko god da izgubi tlo pod nogama, svi ćemo da padnemo.

 A provalija, u koju bi nas taj pad odveo , nema više kraja. Nedokučivo je duboka, toliko, da ni naše krike niko više ne bi čuo.

I svesni smo toga, mi, u Srbiji. I znamo da moramo da delimo, sa okruženjem, stubove kojima se podupire zajednička budućnost.

Znamo da, svi zajedno, nemamo više oko čega da se otimamo, a da, opet svi, sve i ne izgubimo.

I da, pritom, ne izgubimo i budućnost.

Pošto ona uopšte nema nameru da čeka na naše rasprave. Od onih manje važnih, poput, čiji je Tesla, do onih gorkih, višedecenijskih i viševekovnih prebacivanja odgovornosti za sukobe iz prošlosti. I pri tome, ne bežimo od istine, istina je lekovita za svakoga, ali i Tesla, naš Srbin ne pripada samo nama.

Pripada i Americi čije je državljanstvo uzeo, ali pripada i svima drugima na Balkanu koji njegovim delom mogu da se ponose. Iz istog razloga i sa istim pravom kao što mi to činimo.

A Tesla je odavno otišao, od svih nas, i danas postoji kao veličanstveno ime u istoriji čitavog sveta, i možda još važnije, kao ogromna kompanija koja pravi električne automobile, planira putovanja u svemir, i izvodi prve probe vozova, koji treba da se kreću supersoničnim brzinama

I ti vozovi, sutra neće svraćati ni u Srbiju, ni u Hrvatsku, ni u Makednoji, Crnu Goru, Bosnu, Albaniju, ako im ne damo prostor za to, i ako provalije ostanu između nas. Nećemo provalije u odnosima sa velikim silama.

Oni neka igraju svoje igre, mi prostora za igre nemamo. Nalazimo se, našom odlukom, na evropskom putu, jer želimo da pripadamo društvu uređenih zemalja, gradimo dobre odnose sa zapadnim svetom posle decenija problema, uključujući i dobre odnose sa SAD.

Istovremeno, ponosimo se činjenicom da nam je Rusija ne samo tradicionalni prijatelj, već i zemlja sa kojom jačamo bilateralne odnose i prema kojoj pokazujemo iskreno prijateljstvo i kada drugi u svetu imaju drugačije stavove. Otvorili smo za Srbiju i nove mogućnosti u stvaranju odličnih odnosa sa Kinom, ali i mnogim drugim zemljama sveta koje smo u prethodnih tridesetak godina gotovo zaboravili.

I ni to nije dovoljno, ako nas, zbog situacije u regionu, svi vozovi budu zaobilazili.

Zaobići će nas, ako ne shvatimo da nam je istorija zajednička, u svojim posebnostima, i da svako veliko ime, poput Teslinog, mora samo da nam bude veza, da nas spaja, i pomogne nam da, ubrzano počnemo, na tim veličinama, koje su rođene u toj čudnoj mešavini, da gradimo, puteve i pruge, koje sve nas vode u budućnost.

I ne brinite, u toj budućnosti, niko od nas neće izgubiti na svom identitetu.

Ostaće, naše sitne zagriženosti, zauvek, i naša ogromna ubeđenja o sopstvenoj posebnosti, ali će biti mnogo manje važna, ako između njih, postoji supersonični voz.

Predrasude putuju teškim i sporim putevima, pošto nigde i ne žure. Srbi kao narod, moraju da izaberu brzi kolosek. I mi u Srbiji i naš narod u Republici Srpskoj i u celom regionu.

Zato, i to još o nama treba da vam kažem, što smo zemlja, i narod, za koje je, neko vreme, vreme bilo zaustavljeno.

Ali smo i u tome pronašli nešto dobro.

Mi nikada, i nigde, nismo zakasnili.

Nećemo ni u budućnost.

Hvala vam što ste došli, Srbija je danas vaša kuća i srdačno vas pozdravlja.

Živela Srbija! 

(Integralni tekst govora na "inauguraciji" 23.06.2017)