Privatno ili državno?

Odavno razmišljam o jednoj temi... Zašto ljudi, odnosno čovečanstvo, kada govorimo o funkcionisanju privrede i ekonomiji društva, čine uvek iste greške? Da li su to uopšte greške ili to samo život uvek iznova iznalazi „nove“, a u stvari stare puteve preživljavanja i opstanka ljudskog društva? I dokle će uopšte trajati ta tupava i bespredmetna raspravanajvećih ekonomskih umova, što plaćenih, što iskreno ideološki ostrašćenih, na tu temu?

Odakle uopšte nekome ideja da bude sudija u odnosu na tako važno pitanje za ljudsko društvo, kao što je procena efikasnosti privrednog, odnosno proizvodnog sistema, sa aspekta vlasničkih odnosa, odnosno da li bolje funkcioniše privreda kada je privatna ili državna? Ako čovek zaista ozbiljno promisli na zadatu temu, i uzme u obzir veliki broj istorijskih iskustva, koje su do sada imale mnogobrojne starije, ali i novoformirane zemlje u svetu, zaključak, bar sa mog skromnog stanovišta, može biti samo jedan. Naime, nema pravila, nema večne istine, nema boljeg ili lošijeg, jer sve je pitanje mnogobrojnih faktora, uslova, okolnosti, u kojima ista treba da funkcioniše. Ako baš želite da saopštite nešto što će biti tačno, onda je to moguće definisati samo ovako: postoje privredne grane i potrebe društva i pojedinaca, koje se bolje mogu zadovoljiti privatnim kompanijama, ali postoje i oni koji se mogu bolje zadovoljiti državnim vlasničkim odnosima. Jer da nije tako, teško da bi se ikada ijedan privatnik u nekim okolnostima odlučio lako za ogromna ulaganja, u na primer izgradnju dugačkih autoputeva, u neke slabije naseljene oblasti, gde se povraćaj novca mora da čeka decenijama, ili gde povraćaja novca neće biti direktno kroz naplatu putarine, već indirektno, kroz privlačenje stranih investicija, otvaranje novih radnih mesta, obezbeđenje sirovina za industriju prerade i slično.

Naravno, u tom slučaju imaju koristi svi državljani, ali investicija nije isplativa za privatnika, te je shodno tome neće ni finansirati. Izgradnja nacionalnih mreža elektroprivrede, železnice ili telekomunikacija su u najvećem broju slučajeva bile državne investicije, koje su pokretale privredni rast čitavog društva, i zaista je više nego neozbiljno to sada zaboraviti i dati ih u bescenje privatnim vlasnicima, uz tvrdnju da će oni bolje njima upravljati, bez obzira na činjenicu što ih oni nikada ne bi izgradili! Sa druge strane, više je nego jasno da svaki vid trgovine, na veliko i malo, treba da bude u privatnom, a ne državnom vlasništvu, jer se time automatski uklanja mogućnost korupcije, čim se javi poslovanje, odnosno kupoprodaja između privatne i državne kompanije. Problem vlasništva (privatno ili državno) se uglavnom može svesti na problem upravljanja, a ne samog vlasništva, jer da nije tako, kako bi se mogla objasniti činjenica da je većinski vlasnik Telenora - Vlada Norveške (53,97%), uz još dvadesetak malih investitora!

Ili, na primer, kompanija HELENIC SUGER, koja je kupila neke šećerane od Kostića (koje je on kupio i preplatio od naše države po ceni od 10 maraka po komadu fabrike), jeste takođe kompanija čiji je vlasnik vlada Grčke, znači država!! I sada vi meni objasnite, kako se može prodaja Mobtela zvati privatizacija ako je ne kupuje privatna kompanija, kako bi se očekivalo, i narod lagao, već kompanija čiji je većinski vlasnik druga država, u ovom slučaju Norveška!!! Pa ja bih to najpre nazvao izdajizacija! Kako se to Norveškoj isplati da bude vlasnik Mobtela u Srbiji, i to hiljadama kilometara daleko, a našoj se državi ne isplati? Rekoh vam da je to pre svega pitanje načina upravljanja, a ne vlasništva. Ja često kažem ako vlasnik taksi-preduzeća uspeva da organizuje i kontroliše svoje zaposlene (a to su uglavnom takozvani „urbani likovi“, da ne kažem neku drugu reč), tako da ga ne mogu potkradati, zašto bi to bio problem za jednu državu! A država ipak može sve, zar ne?

Evo ideje! Pa dovoljno je samo kao jedan od uslova za konkurisanje na mesto direktora u nekoj državnoj kompaniji ili preduzeću da morate položiti jemstvo, to jest hipoteku na dvostruku vrednost od visine plate, koju ćete primiti u tom preduzeću za period na koji konkurišete. Ako nemate toliko nekretnina, onda je za očekivati da u vaše poštenje veruju vaši najbliži rođaci ili prijatelji, ako je ono zaista neupitno, pa će vam oni dati da dignete hipoteke na njihovu imovinu. A ako vam ni vaši najbliži ne veruju u poštenje, zašto bi vam verovala država! U slučaju da se ustanovi da ste radili u „svom interesu“, odmah vam se ta imovina oduzima u korist države. I to je već po meni dovoljno da dobijete gusto rešeto za potencijalne kandidate. Tu više ni stranačka pripadnost ne bi pomagala. Osim toga, mislim da direktori tih kompanija moraju biti zaista odlično plaćeni, a ako ne ostvare rezultate koje su planirali i predložili, mogu se smeniti svake godine po podnošenju finansijskog izveštaja, pri čemu ne mogu dobiti bonuse predviđene za ispunjenje planova, a koji trebaju biti bar 50% posto od ukupne godišnje visine plate. Eto, ja mislim da bi ovo diglo efikasnost rada javnih preduzeća bar za 50% prve godine! Ali naši „genijalci“ koji trenutno vode glavnu reč o svemu, pa i privredi ove zemlje (Vučić, Dačić, Nikolić), nisu ništa manje genijalni od naših već istorijski dokazanih veličina na polju ekonomije (Labus, Dinkić, Đelić, Cvetković, Pitić, Tadić, Bubalo i drugi), koji su svojim nesebičnim radom i izgaranjem, a sve u cilju razvoja ekonomije i privrede ove zemlje, već deceniju i više, dali praktično nemerljiv doprinos ovom raju u kojem svi mi danas živimo!

Nema tu šta da se menja, samo treba nastaviti sa istim ekonomskim modelom i principima, prodati i ovo malo velikih kompanija koje su još ostale (Telekom, Elektroprivreda, javna preduzeća po gradovima, vodovodi, toplane i slično), i budućnost je odmah tu iza ugla, drži motku i čeka, samo se ne zna koga, nas ili njih! Niko od današnjih genijalaca ne otvara pitanje da li se nešto može učiniti po pitanju poboljšanja kvaliteta upravljanja tim preduzećima! Na kraju krajeva, zašto bi postavljali pitanje kvaliteta upravljanja državnim preduzećima, kada se na najvišim i najodgovornijim političkim mestima u državi, nalaze ljudi bez adekvatnog iskustva, škole, ili sa „sumnjivim diplomama, master stepenima ili doktoratima“.

Onda nije ni čudno što nikome od njih ne pada ni na kraj pameti da se pita šta se to dešava u zemlji našeg severnog suseda Mađarske, i zašto? Možda bi saradnja sa njihovim premijerom njemu donela preko potrebnu podršku, a nama možda njegovu preko potrebnu popustljuvost po pitanju nacionalne politike prema Vojvodini....

Poslednjih dana imate prilike da čitate razne tekstove o najavi mađarskog premijera Viktora Orbana da će vlada Mađarske povratiti vlasništvo nad nekoliko najvećih energetskih kompanija, koje je pre toga ta ista država prodala i učinila privatnim. Mnogi su zaboravili da je isti junak priče već na početku finansijske krize uveo dodatni porez na profite svih stranih banaka koje posluju u Mađarskoj i na taj način je drastično smanjio iznošenje i odliv novca iz države koji se odvijalo potpuno legalno, preko istih. Viktor Orban je dokazao svojim originalnim i antimonetarnim postupcima da država može opstati i primenom drugačijih pristupa od onih koje propisuje MMF. Najavljujući prevremeno vraćanje duga MMF sledeće godine, poručio je MMF da mogu da zatvore svoj biro u Budimpešti jer, što se tiče njega, više neće imati posla.

No, ono što su EU, ali i MMF morali nerado da priznaju pre, ako se ne varam, par meseci jeste da je ekonomska politika mađarske vlade, pod dirigentskom palicom Viktora Orbana, dovela do izuzetno povoljnih ekonomskih efekata po ekonomiju Mađarske, te je ona postala zemlja, koja je najbrže izašla iz recesije, ali i najbrže smanjila svoja ogromna dugovanja prema MMf i stranim investitorima. Grčka je na primer, bila prisiljena da prihvati za nju pripremljen ekonomski program od strane MMF-a, čije je sprovođenje kontrolisano od strane MMF-a, Evropske komisije i EVropske centralne banke. Nakon primene tog programa, dugovi Grčke su povećani! A MMF priznao da možda pripremljeni program i nije baš bio tako dobar za grčko društvo! I šta sada!? Pa ništa! To samo znači da je Grčka u još većim problemimam sada, i da će usled toga, rasprodaja državne imovine državne biti još atraktivnija, a imovina još jeftinija! No, nevolja je što će nakon opšte svetske situacije u ekonomiji biti sve manje zainteresovanih i za tu ultrapovoljnu prodaju državne imovine, ako se na primer Viktor Orban bude držao istrajno svojih izjava, i zaista sprovede najavljene, kako on kaže reprivatizacije, a u stvari nacionalizacije energetskih kompanija, koje su samo pre par godina privatizovane! To će biti odličan primer za Grčku, ali i mnoge druge države koje imaju velike probleme slične Mađarskoj, pa bi samim tim i navedena rešenja mogla biti slična....

Novi i nezaustavljivi talas nacionalizacije, i uspešan povratak privatne imovine pod okrilje države, može biti najgora noćna mora današnjeg opštevladajućeg svetskog ekonomskog modela u svetu. Viktor Orban je verovatno čovek kome treba jače i bolje lično obezbeđenje, nego ijednom drugom Evropljaninu, a pogotvu recimo Barozu, Kristin Ešton ili predsedniku Van Rompaju. Njih i onako mnogi još uvek ne prepoznaju ni na ulici njihovih matičnih država!

To me podseti na jedan događaj, u kome je glavni akter bio sada već pokojni predsednik Argentine Nestor Kiršner (bio suprug sadašnje predsednice Kristine Kiršner), kada je nakon teške ekonomske krize i totalnog ekonomskog kolapsa Argentine, nakon nekoliko decenija sprovođenja tzv. Vašingtonskog konsenzusa, i nakon svog dolaska na vlast, na krilima ogromne podrške naroda, momentalno prekinuo sve aranžmane sa MMF, boreći se sa razjarenom masom naroda, da ne linčuju njihove zapošljene. Neki od ministara „reformatora“, koji su bili zaštitna lica MMF-a u Argentini su bukvalno pobegli iz zemlje i u nju se ni do danas nisu vratili (pogađate li imena naših putnika u tom slučaju). Nakon ocena mnogih svetski poznatih neoliberalnih ekonomskih analitičara, kao i političara vodećih ekonomskih zemalja sveta, da je to očajnički potez i da Argentina neće izdržati bez novih aranžmana sa MMF-om, posle postignute stabilizacije stanja u ekonomiji Argentine, Nestor je komentarišući sve te izjave, koje su se svodile na dokazivanje da za Argentinu neće biti života posle proterivanja MMF-a iz zemlje rekao otprilike sledeće: „Govorili su da za Argentinu nema života bez MMf-a, a ja im kažem: O, ne da ima života posle MMF-a, nego je to i vrlo sladak i lep život!“.

Argentina je, odbacila sve dogmatski uspostavljene principe u neoliberalnoj ekonomiji, i krenula da povlači drastične, ali vrlo racionalne poteze. Nije lako smoći snage i probuditi se, i početi raditi i ponašati se onako kako nalažu okolnosti, a ne stranci, i njihovi interesi. Tako je u Argentini, nakon što je u procesu privatizacije prodala sve državne kompanije i javna preduzeća, dovodeći tako mnoge od njih vrlo brzo u bankrot i zatvaranje (prepoznajete se zar ne?), krenula i u obrnuti proces (to bi baš voleli neki od vas, zar ne). Država je ponovo počela da otvara preduzeća, da daje povoljne kredite, čak i direktno radnicima, koji su krenuli da obijaju, nasilno ulaze i okupiraju propale, nekada državne, a sada privatne firme i da sami pokreću proizvodnju u tim predhodno loše privatizovanim i bankrotiranim kompanijama.

Vlasnici takvih kompanija u početku začudo i nisu tako burno reagovali zbog ometanja svojih privatnih poseda, jer u tim potezima očajnih, gladnih i posla željnih radnika, i nisu videli gotovo nikakvu šansu za uspeh, a osim toga, u vrlo velikom broju slučajeva, oni su kompanije i onako tako jeftino i bagatelno kupili (kao kod nas Sartid ili zgrada CK na primer), da su već samom rasprodajom rezervi gotovih proizvoda zatečenih u magacinima kompanija (kao kod nas Veterinarski zavod Zemun koji je na primer imao višu vrednost zaliha gotove robe i sirovina, od cene za koju je ta kupljena farbrika, pri čemu je vlasnik tu cenu imao još da plati u ratama, i to u narednih 6 godina!!!), ali i prodajom mašina i proizvodnih linija kao starog gvožđa (kao kod nas Magnohrom iz Kraljeva, koji je prodat indijskoj kompaniji Global porodice milijardera Mitala, koji su proizvodne pogone izdavali drugima, dizali hipotekarne kredite, rudnike ugasili, zalihe gotovih proizvoda prodali, iz fabričkog kruga pokupili svo staro gvožđe i prodali Sartidu – što onako malim i crnpurastim vlasnicima - ja nikako ne mogu ni da zamerim – jer nisam ksenofobičan niti rasista, i razumem te navike u ponašanju i pojedinih etničkih grupa u Srbiji, koje su porodici Mital inače i vrlo srodne. Visoke peći u Magnohromu, koje čine srce proizvodnje su takođe ugasili, isekli i prodali. Ovakve investitore nam je tada doveo Dinkić i hvalio na sva usta, onaj isti koji nam je našao i ove nove svetske bogataše, i to opet crnpuraste, što mi je drago, i ne napominjem to zbog toga što sam rasista, već zato što se bojim, da će se sve opet isto završiti. Sada to više nisu eksperti za staro gvožđe, već su došli da se bave poljoprivredom u Srbiji, pošto je već odavno poznato i notorna je činjenica, da  Arapi - ti ponosni sinovi pustinje - kako vole sebe da zovu, imaju najviše iskustva u efikasnoj obradi zemlje i poljoprivrednoj proizvodnji! Arapska kultura i civilizacija, kao i nauka je izuzetna, i samo zahvaljujući tome, mi danas možemo da uživamo u delima starih grčkih filozofa, jer su skoro sva njihova delalj, sačuvana isključivo u arapskim prevodima, jer su grčki originali mahom već svi uništeni. Dve arapske tradicionalne izreke govore više o njihovcom pristupu poslu i biznisu, od bilo koje velike priče: 1. Za trgovinu su vam potrebne samo dve budale, i to jedna da vam jeftinije proda, i druga da vam skuplje plati. Zbog toga se trgovinom i bavi svaka budala, jer pokušava da nađe druge dve budale veće od sebe! 2. Arapi su surovi i spremni na sve jer žive u pustinji gde ničega nema, a svima treba sve!), ili jednostavnom prodajom zemljišta kupljenih kompanija kao građevinskog (kao što se radi sa Lukom Beograd, i mnogim drugim gradovima po Srbiji), već ostvarili ogromne profite.

No, pošto se ispostavilo da su ekonomski dotučeni i obogaljeni radnici, u ogromnom broju slučajeva uspeli i da budu i vrlo uspešni (u svakom slučaju uspešniji od novopečenih vlasnika kompanija) menadžeri,  vrlo brzo je dolazilo do apsurdnih situacija, u kojima su nekadašnji vlasnici, nakon što bi se uverili da su te kompanije stale na noge i počele da stvaraju profit, tužbama tražili od države Argentine da im se omogući povraćaj imovine i ulazak u njihov privatan posed. Država se i dalje slepo držala važećih zakona i principa neprikosnovenosti privatnog vlasništva, ali je počela da vodi računa i o svojim interesima, te su se takvi sporovi razvlačili do u beskonačno, što je u nekim slučajevima dovelo i do postizanja dogovora između pravih vlasnika na papiru i pravih korisnika i upravljača fabrikama, na koji način da podele vlasnički udeo, način upravljanja i podele ostvarenog profita. Najčuveniji je slučaj fabrike keramike Zenon, gde su stari radnici fabrike, nakon što su saznali za plan vlasnika da ih sve otpusti i primi druge radnike, koji će biti kooperativniji i koji će raditi za daleko manje dohotke i koji će imati manje sindikalne moći, jednostavno prvo štrajkovali ispred fabrike, a potom nasilno ušli i preuzeli fabriku, polako rasprodavali zalihe i isplaćivali dohotke, da bi na kraju pokrenuli sami i proizvodnju i uspeli da skoro dupliraju broj zaposlenih, nastavljajući da se i dalje bore sudskim putem za potpuno preuzimanje fabrike. To je inspirislao čitav pokret koji se zove FASAINPAT (skaćenica od prvih slova reči koje znače Fabrika Bez Gazde), i koji se zasniva na formiranju pravog „demokratskog sindikata“, umesto onog starog i nefunkcionalnog, korumpiranog i potpuno kupljenog od strane vlasti i vlasnika (da li Vam je i ovo poznato?), kome su se u Argentini naknadno priključili  i radnici u podzemnoj železnici Buenos Ajresa, radnici u javnim medicinskim ustanovama, radnici u javnim telekomunikacijama, učitelji u javnim ustanovama, kao i železničari. Do ovoga je došlo tek nakon prethodno sprovedene opsežne privatizacije u Argentini, koja je obuhvatala čak i prodaju bolnica, vrtića, srednjih škola, železnice itd. Jasno je da privatni vlasnici, kada preuzmu neko javno preduzeće, imaju samo  jedan interes, a to je njihov lični, privatni interes.

Zašto bi neko kupovinom vodovoda, brinuo o vodosnabdevanju nekog udaljenog prigradskog naselja, gde bi investicija izgradnje vodovoda zahtevala veoma dug period povratka uloženih sredstava i neizvesno ostvarivanje profita.

Ili, zašto bi kupac javnog saobraćajnog preduzeća, u nekom gradu ili regiji, održavao linije saobraćajne do udaljenih sela i mesta, gde nema dovoljno putnika da bi ista bila isplativa, a troškovi održavanja vozila zbog lošeg puta su preveliki? I oni su u pravu, i u ovom slučaju, jer jedan od osnovnih principa slobodnog tržišta kaže da poslovi koji nisu profitabilni ne treba ni da se realizuju. I tako, javna preduzeća više neće postojati zbog javnog interesa (zbog čega se tako i zovu), već samo privatnog! Tako, ako se ti interesi ne poklapaju, mi ćemo, kao građani, zauvek ostati bez nekih potrebnih usluga!

Argentina je u međuvremenu povratila vlasništvo nad mnogim javnim sektorima, kao što su mnoge prethodno prodate bolnice, škole, delovi železnice, nacionalni aviprevoznik, a prošle godine je privatizovala i naftnu kompaniju, koju je bila predhodno prodata privatnoj kompaniji iz Španije. U isto vreme je Bolivija izvršila nacvionalizaciju elektroprivrede predhodno kupljene od jedne Španske kompanije. Venecuela je povratila vlasništvo nad naftnom industrijom, industrijom cementa, mlekarskom industrijom, rudnicima zlata... U mnogim drugim zemljama Južne Amerike, to više i nije nikakav izuzetak, već više pravilo.

S obzirom da su zemlje ovog kontinenta (Južne Amerike) prve i ušle u proces tranzicije, to jest privatizacije, čitave dve decenije pre zemalja istočne Evrope, logično je da su postale i lideri u ovom trenutno potpuno suprotnom procesu.

Pitam se da li u našoj zemlji ima tako progresivnih nosilaca promene, koji su dovoljno hrabri da makar za početak izazovu široku i stručnu javnu debatu na ovu temu, i na taj način stvore uslove da promenimo pravac ekonomskih kretanja što ranije, a ne da čekamo da i dalje budemo na samom repu svetskih događaja! Kada uđete u pogrešni autobus, izađete odmah na sledećoj stanici, i raspitate se kako sa što manje putovanja izgubiti što manje vremena, i stići na željeni cilj što pre! Još nikada nisam čuo da neko kada uđe u pogrešni autobus, ide do poslednje stanice (okretnice), pa tek onda razmišlja kako do cilja.

Uostalom, jedno od osnovnih principa u sistemu upravljanja kvalitetom je da što greška duže putuje u proizvodnom lancu, posledice i šteta po dati sistem su sve veći. (Na primer: ako vam stigne pogrešan deo za motor automobila, i ako to odmah ne otkrijete i ne obustavite njegovu ugradnju, doći ćete u situaciju da se kompletan auto završi sa ugrađenim takvim motorom, pri čemu će ponovna demontaža celog auta i motora i zamena tog dela sada biti mnogo skuplja, nego da ste taj deo izvadili još iz motora, ili još bolje, da ste grešku u tom delu otkrili još u magacinu, pa ga odmah zamenili novom narudžbinom. Mislim da vam je ovo više nego jasno.)

Šta će se desiti u toku pokušaja naše trenutne vlasti da zada završni udarac državnom vlasništvu nad ostatkom javnih preduzeća i strateškim državnim kompanijama, videćemo uskoro. Naši genijalci su kao meru priprema i podrške za te sigurno nepopularne poteze, shodno svojoj već ispoljenoj “genijalnosti“, angažovali razne belosvetske eksperte i strane savetnike, isto tako genijalne kao oni, koji treba da im drže strah i možda sveću u tom mračnom poslu... Ja sam svoje mišljenje javno izneo, a vi?

Nemojte opet čekati da greška predugo putuje, pa da nam jedini izlaz na kraju opet bude tako bolan za sve! To Srbiji više nije potrebno! Zato pokrenite javnu raspravu na vreme! Ne pitajte ni kako, ni ko? Neka svako ko misli kao i ja uradi ono što može i biće sasvim dovoljno za početak.

Literatura:

Naomi Klajn, Doktrina šoka, Samizdat B92, Beograd, 2003.

Fernando Solanas, Dokumentarni film „Sećanje na pljačku, Argentina, 2003.

http://www.vestinet.rs/pogledi/argentinski-model-oslobadanja-od-ropstva-i-kolonijalizma

http://www.standard.rs/viktor-orban-evropljanin-buducnosti-ili-deprivatizacija-

banaka-i-strateskih-kompanija.html

http://www.telenor.com/investors/major-shareholdings/