Prilozi za novi program DS

Poštovani prijatelji Demokratske stranke,

Vreme je da razrešimo dilemu koja se nameće društvu u nedostatku odgovora na suštinska pitanja ove zemlje. Ta dilema se tiče pitanja da li Demokratska stranka i ja kao njen predsednik, sprovodimo stranačku reformu zato što nemamo politiku?

Za mene je ta dilema namerno nametnuto pitanje, baš kao što je i sprovođenje reformi dokaz postojanja politike. One politike koja će dati jasan odgovor na pitanje kakvu Srbiju želimo?

Da li je to Srbija koja se vodi bez jasne nacionalne politike? U kojoj privreda ne radi, a građani teško žive? Gde glavnu reč vode političari sa podrškom na nivou statističke greške? U kojoj za program Vlade nije važno šta su stranke na vlasti obećavale svojim biračima? Ne. Ma koliko da je Srbija danas postala takva zemlja, mi takvu Srbiju nikada nismo želeli.

Cilj Demokratske stranke oduvek je bila Srbija koja počiva na vladavini prava, na jakoj građanskoj srednjoj klasi; Srbija koja kroz razvijenu ekonomiju svojim građanima pruža finansijsku stabilnost, a kroz jake državne institucije bezbednost i sigurnost; koja ima jaku privredu koja radi i zapošljava. Oduvek smo se borili za kvalitetno školstvo i svima dostupne fakultete, za sistem obrazovanja iz kojeg izlaze deca obrazovana i osposobljena da, kao i svuda u normalnom svetu, nastave uspešno svoj život. Naš cilj je uvek bila i Srbija u kojoj penzioneri žive dostojanstveno, a radnici zarađuju dovoljno za pristojan život; država koja se bori protiv kriminala i korupcije, ali koja ima i ozbiljno zdravstvo i delotvornu socijalnu politiku. Takva Srbija, uvek je, bila naš cilj.

Činjenica da taj cilj još uvek nije ostvaren, ne znači da cilj nije ispravan i da ga treba menjati. Niti znači da je Demokratskoj stranci potrebna nova politika. Naprotiv. Cilj je častan i ispravan. I mi od njega ne smemo da odustanemo. Potrebno je da se vratimo svojim osnovnim principima, idejama i vrednostima oko kojih smo svoju politiku i izgradili. Potrebna nam je reforma stranke da bismo se vratili svojoj izvornoj politici.

To znači da razumemo da je pokretanje ekonomije ključ za postizanje svih naših ciljeva. Socijal-demokratija bez privrede koja radi, teško je ostvariva politička ideja. Društvo koje ne stvara, nema šta ni da deli.

Srbija je danas zemlja koje ne stvara. Od 300.000 preduzeća u zemlji, 80% posluje sa gubitkom. A samo 2% od svih preduzeća koja danas rade u Srbiji pravi skoro 80% bruto nacionalnog dohotka. To se ne može nazvati uspešnom tržišnom ekonomijom. To je ekonomija koja ne radi.

Nezaposlenost od 30% najveći je problem ove zemlje, ali ne i jedini. Razlika između Španije i Srbije, koje danas imaju istu stopu nezaposlenosti, je u činjenici da svaki Španac koji radi od svoje plate može da živi, dok veliki broj naših radnika od svoje plate ne može da preživi. To je razlog zbog koga ja smatram da u ovom vremenu država mora da igra veću ulogu u oporavku srpske privrede, a posebno u delu zaštite prava radnika i zapošljavanju.

To je jedan od načina na koji treba da rešimo poremećaj koji je nastao ubrzanom privatizacijom. Jer, šta se u Srbiji desilo? Država je društvena preduzeća, nakon decenije sankcija, prepustila nedovoljno spremna slobodnom tržištu. Tako je nastao poremećaj koji je stvorio i tajkune i nezaposlenost i privredu kakvu danas imamo. I zato država taj poremećaj mora da reši.

Ja se ne zalažem za povratak u socijalizam osamdesetih. Ja se zalažem za državu u kojoj se zna red. U kojoj važe ista pravila za sve i koja ima tržišnu ekonomiju u kojoj i država može da bude vlasnik uspešnih preduzeća. To je jedini ispravan način da se borimo protiv nezaposlenosti, da sprečimo monopole, povećamo konkurentnost privrede i privučemo ozbiljne investicije.

Moja politika je jaka ekonomija. Kao čovek koji je u politiku došao iz privrede, ali i kao gradonačelnik koji pet godina upravlja razvojem Beograda, ja odlično razumem koje probleme ovakav državni aparat, kakav danas imamo, pravi privredi i građanima. I znam koliko je njegova reforma važna za uspeh naše politike.

Zato verujem da naš novi program pored ekonomskih mera mora da obuhvati i reforme koje će omogućiti da se taj ekonomski oporavak desi. Da se jednom za sva vremena ograniči uticaj loše politike na državu, privredu i društvo. A upravo to danas imamo.

Bez tih reformi dalji razvoj civilnog društva, obrazovanja, pravedne socijalne politike, nezavisnih državnih institucija, suštinske a ne birokratske decentralizacije, uspešnih javnih preduzeća i boljeg penzijskog sistema — neće biti moguć.

Naša politika je pobeđivala uvek kada su naša rešenja bila hrabrija, stručnija i bolja od drugih. To je bila politika čiji se rezultati vide i čija se obećanja ispunjavaju. Politika koja poštuje volju građana. Takvu politiku moramo imati i danas.

Rezultati koje je Demokratska stranka za protekle četiri godine postigla u Beogradu i Vojvodini, ali i u mnogim drugim gradovima širom Srbije, daju mi pravo da verujem da novi tim Demokratske stranke koji predvodim može Srbiji da ponudi ostvariv plan za pokretanje privrede i izlazak Srbije iz krize. Zato želim da vam izložim 15 konkretnih mera i 5 ključnih reformi, za koje verujem da naš novi politički program treba da sadrži da bi bio uspešan:

1. Država mora da kroz nacionalnu strategiju prepozna poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku, IT industriju i razvoj infrastrukture kao oblasti u kojima Srbija ima najveće šanse za uspeh.

2. U prvoj fazi treba da se posvetimo jačanju industrija u kojima već danas imamo stručnu radnu snagu i dobar privredni rezultat. Za mene su to prehrambena industrija, poljoprivreda i IT sektor. U drugoj fazi subvencije treba da usmerimo u razvoj industrija koje su izvozno konkurentne, a koriste pre svega domaće sirovine i energiju.

3. Država treba da formira Razvojnu i izvoznu banku Srbije, zato što su ubrzani razvoj i izvozna orijentacija naše privrede ključni za izlazak zemlje iz krize.

4. Neophodno je da kreiramo prostor za otvaranje novih državnih preduzeća u oblastima u kojima postoji jasan državni interes, pre svega u poljoporivredi.

5. Potrebno je da realizujemo nove oblike javno-privatnog partnerstva, po ugledu na evropske privrede, kako bismo povećali investicioni potencijal zemlje i omogućili razvoj ostalih oblasti koje država nije prepoznala kao strateški važne.

6. Investicije u samozapošljavanje i razvoj porodičnih firmi (do 10 zaposlenih) u strateški važnim oblastima za zemlju, potrebno je u prvih 5 godina osloboditi svih nameta, osim onih za obavezno zdravstveno i penzijsko osiguranje.

7. Neophodno je da unapredimo uslove poslovanja i izjednačimo poziciju svih investitora u Srbiji, domaćih i stranih, velikih ili malih, zato što je svako radno mesto važno.

8. Potrebno je da pređemo na fiksni kurs dinara, jer on odgovara proizvođačima i građanima, za razliku od trenutnog koji pre svega odgovara uvoznicima, bankarima i državi.

9. Važno je da usvojimo poseban plan za ubrzan razvoj prvih 10 gradova u Srbiji sa najvećim privrednim potencijalom u narednih 5 godina, kako bismo stvorili nove regionalne privredne centre u Srbiji.

10. Moramo da zabranimo dalju prodaju poljoprivrednog zemljišta i ostalih neobnovljivih prirodnih resursa u vlasništvu države.

11. Potrebno je da propišemo mere i razvijemo institucije koje će ukinuti monopole u privredi i obezbediti malim i srednjim proizvođačima bolji položaj na domaćem tržištu.

12. Nužno je da restruktuiramo, osavremenimo i profesionalno ojačamo javna preduzeća kako bismo ih učinili konkurentnim. Da predvidimo realne plate za menadžment, kao i bonuse kako za menadžment tako i za sve zaposlene, ako preduzeće ostvaruje dobit.

13. Treba da usvojimo program "10.000 stručnjaka" kroz koji ćemo školovati uspešnu decu koja žele da rade za državu, a ne mogu sebi da priušte školovanje na stranim školama ili stručno usavršavanje u evropskim zemljama. Tako ćemo stvoriti stručnu bazu u državnoj upravi i javnim-državnim preduzećima.

14. Potrebno je da ukupan nivo izdvajanja poslodavaca za lična primanja zaposlenih ne prelazi 50% neto zarade.

15. Država u uslovima rekordne nezaposlenosti ima obavezu da stvori uslove koji će omogućiti da u Srbiji nema porodice u kojoj niko nije zaposlen.

Za uspešan oporavak srpske privrede, ali i nastavak izgradnje slobodnog društva, neophodne su i ključne reforme. Ja verujem da su to:

1. Reforma državne uprave

2. Reforma javnih preduzeća

3. Reforma pravosuđa

4. Reforma izbornog sistema

5. Reforma obrazovnog sistema

Prve tri reforme imaju za cilj donošenje zakona koji će sprečiti političare da se preko politike zapošljavaju u državnoj upravi i javnim preduzećima, na mesta koja pripadaju stručnjacima.

Prostor u kojem se političari bave kreiranjem politike, što jeste naš posao, mora biti zakonima ograničen i primena tih zakona mora garantovati nezavisno funkcionisanje i dalji razvoj državne uprave i javnih preduzeća. Bez tih reformi, nećemo imati ozbiljne stručnjake u državnoj upravi i javnim preduzećima, a bez njih ni država neće postati efikasnija i bolja.

Reforma izbornog sistema ima za cilj da spreči prekrajanje izborne volje građana i da onemogući da stranke sa najmanjom podrškom birača vode državu. Odgovornost za vođenje države mora biti u skladu sa podrškom građana koju stranke osvajaju na izborima. Politika Vlade mora biti u skladu sa izbornim obećanjima. Sve ostalo nije izborni sistem koji garantuje političku stabilnost države.

Po značaju koji za društvo ima, najvažnija je reforma obrazovanja. Obrazovni sistem više nego bilo šta drugo, kreira sistem vrednosti u društvu i gradi temelje za uspešnu budućnost zemlje.

Za uspeh svake države najvažnija je ekonomija, a za svaku ekonomiju njena sposobnost da privuče investicije. Država može privući investicije jeftinom radnom snagom, što je danas slučaj sa Srbijom. Zbog toga Srbiju i dalje napuštaju hiljade mladih i obrazovanih ljudi. A možemo postati i zemlja koja investicije privlači visoko-obrazovanom i stručnom radnom snagom koja je dobro plaćena. Iz takve zemlje talentovana deca i stručnjaci ne odlaze. Razliku između takve dve Srbije čine nauka i sistem obrazovanja i zato su njihov razvoj i uloga u društvu suštinski važni za budućnost zemlje.

Uveren sam da su ovo mere koje će značiti i uspešno sprovođenje našeg programa i izgradnju Srbije kakvu želimo. Baš zato ću se osvrnuti i na još jednu reformu koja je važna — onu koja se sprovodi i u našoj stranci.

Ja ne želim da budem predsednik stranke u kojoj vlada podanička politička kultura. Reformisati stranku, za mene znači vratiti poverenje u Demokratsku stranku. Da bismo uspešno gradili sistem vrednosti u društvu, mi prvo moramo da vratimo ispravan sistem vrednosti u stranku. Potrebno je da vratimo dijalog, konstruktivnu kritiku i razmenu argumenata kao jedini ispravan put do dobrih odluka. Naš zadatak je da omogućimo da te odluke u stranci donosi većina kroz organe stranke, a ne manjina. I što je najvažnije, moramo obezbediti da se te odluke većine poštuju i sprovode. Ne samo u vrhu, nego na svim nivoima u stranci. Zato reforme nisam počeo od drugih, nego od sebe.

Sva ovlašćenja mog prethodnika preneo sam na organe stranke i dok sam ja predsednik to očekujem i od svih ostalih stranačkih funkcionera. Prvi su na redu oni koji sprovode našu politiku u organima vlasti, jer njih gledaju naši birači. Posle njih su oni koji vode stranku, jer njih gledaju naši članovi. A na kraju tih reformi je i samo članstvo, jer zbog njihovog poverenja sve ovo i radimo.

Kažu, DS nije obična stranka, mi smo nacionalna institucija Srbije. Umesto da se ubeđujemo da li je to danas baš tako, potrebno je da učinimo sve da to tako bude. Jer važnost Demokratske stranke nije nastala preko noći, ni zato što smo bili vlast. Demokratska stranka je snagu crpila pre svega iz toga što je uvek imala širinu da okupi ljude koji slobodno misle. Oni su doneli stranci snagu potrebnu da bi se menjale vrednosti u društvu.

Svi oni i dalje veruju u pravednije društvo, bolju Srbiju i evropsku budućnost, ali mnogi od njih danas sumnjaju da se Demokratska stranka na pravi način bori za te vrednosti. Baš zato, glavni cilj naših reformi jeste povratak njihovog poverenja.

Bez tih ljudi, i dalje nećemo biti u stanju da čujemo bele listiće ili da razumemo kritiku najpre intelektualaca, a zatim i svih ostalih delova društva koji ne misle isto kao mi. Bez toga bi Demokratska stranka trajno izgubila kapacitet da oko sebe generiše energiju koja je potrebna za promenu društva. Bez tog kapaciteta, nećemo biti u stanju da ponovo okupimo demokratsku Srbiju bez čijeg se jedinstva, kao što znate, u Srbiji ništa značajno za poslednjih dvadeset godina nije promenilo.

Demokratska stranka nikada nije bežala od odgovornosti, pa to ne sme da čini ni danas. Istina je da nije grešila stranka, nego ljudi koji su loše sprovodili njenu politiku. I zato reforma stranke nije pitanje ličnih odnosa. Kada bismo na to pristali, to bi značilo da svu krivicu prihvatamo na sebe i da oslobađamo od svake odgovornosti one koji danas vladaju, a koji su na tu vlast došli zato što smo ih mi abolirali ili zato što smo im pomagali da se profilišu.

Mnogo godina Demokratska stranka bila je svetionik slobode u Srbiji u kojoj su oni koji danas vladaju, svojom politikom već jednom ugasili njenu budućnost. Suviše smo žrtava podneli, da bismo imali pravo da odustanemo i da se ne borimo.

Zato ja verujem da je povratak poverenja u našu politiku, naš najvažniji zadatak. Da je jasan i konkretan politički program za to najbolji način. I da Srbija od nas očekuje samo jedno političko obećanje koje glasi: Nema više loših kompromisa.

Smisao ovog obraćanja je poruka svim tim ljudima. Oni koji su u Demokratskoj stranci ove moje stavove znaju i zato su i glasali za stranačke reforme. Njima i ovom prilikom izražavam zahvalnost što se nisu uplašili i što se zajedno sa mnom bore, uprkos tome što ta borba nije laka. Ovo obraćanje usmereno je ka onima koji danas nisu u stranci, a učestvovali su u njenom stvaranju, deleći sa nama iste vrednosti.

Kao predsednik Demokratske stranke, sve te ljude pozivam da se u stranku i stranci vrate. Bez njih Demokratska stranka neće biti kompletna.