Preživljavanje Mlađana Dinkića ili Kratki postupak

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, o kojem će se poslanici izjasniti za mesec dana, nije, kao što mnogi tvrde, podelio našu javnost više nego što je ona, i bez te novotarije, podeljena. Mogućno je da će posledice trvenja, nadmudrivanja i „preveslavanja“, brže indukovati raspad sadašnje vladajuće grupacije, ali to nije zakonomerno. Znajući ih, možemo hladnokrvno tvrditi da je njihova ljubav prema vlasti (čija je primarna odlika – fanatična privlačnost ka istoj), mnogo jača od svih centrifugalnih sila koje na tu ljubav, takođe, deluju. Elem...

Mere disciplinovanja medija daleko su od popularnih, ali koriste svima na vlasti. Otuda ne bi trebalo naivno nasedati na svaku parolu sadašnjih, nazovi, protivnika ovog „doterivanja Zakona o informisanju“. Valjalo bi ozbiljnije razmatrati i one koji se nešto snebivaju, kao i one koji kalkulišu dividendom akcija sopstvenog (ne)protivljenja, ako ni zbog čega drugog onda zbog procene da predlog (ne)će proći, pa je bolje biti međ` pobednicima, nego međ` gubitnicima. A pride još pripadajuća kolateralna dobit. Demokratskoj stranci, socijalistima, a El-De-Pe-u i da ne pominjemo, podjednako bi odgovaralo usvajanje ovog predloga kao i famoznom, faktičkom predlagaču. Radikalima, naprednjacima i narodnjacima njegovo usvajanja samo ne odgovara kratkoročno jer može drastično da redukuje kritiku vlasti, ali već srednjoročno, kada bi neki od ovih subjekata mogao da se nađe u vlasti, izmene mogu da budu dobrodošle. Dakle, ovde se stranke pre svega dele na one koje su priterane uza zid, pa u cilju sopstvenog preživljavanja ukidaju medije, i one koje priželjkuju da taj prljav, ali po njih koristan posao odradi neko drugi, čime će odgovornost i kaznu prihvatiti predlagač, a oni će eventualno imati samo korist, ili malu štetu – skup im je, dakle, taj „cubok“.

Sve ovo smisleno je pod uslovom da zakon prođe, i još bitnije, da se takav zakon primenjuje, što ipak nije verovatno. Hoćemo da kažemo da je ovde pre svega reč o jednoj utopiji jedne stranke da će stvoreni kentaur iskočiti iz „Službenog glasnika“ i početi da ubija medije po Srbiji, a misleće i slobodne građane lobotomirati gde god ih nahvata. Čak i da izmene prođu, čak i da eliminišu „Kurir“ i Rajino „etičko & profesionalno“ novinarstvo, sa sve foto-bravurama, dalje od toga dobaciti neće, što možda i nije tako loše, ako imamo na umu fiksaciju tog tabloida ka Dinkiću i fiksaciju potonjeg ka „Kuriru“. Dakle, iz te interakcije rodio se Predlog, pa će nestankom takvog medija, kao i političkim nestankom takvog ministra verovatno prestati i potreba za primenom takvog, dopunjenog zakona, što bi i za Srbiju bila prihvatljiva cena pod uslovim da akcija i reakcija budu nepovratne. Mada, Raja će se već snaći nekako: problem će, s druge strane, svakako nastati kada Ge-sedamnaest shvati da joj je ova kombinatorika nedovoljna i da joj neće kupiti ulaznicu za novu vlast, pa tek onda nastane pravo koprcanje. Jer, bilo bi idealno kada bi ceh za ovaj zakonodavni skandal platio Bradić, a večiti ministri ekonomije i zdravlja sa nekoliko vernih pratilaca opstanu u svojim udobnim ministarskim foteljama i u sledećem kolu srpske političke lutrije. Sve čili i orni da igrama nikad kraja ne bude.

Ali, tako biti neće. Na sledećim izborima, neka mi bude dopuštena patetika, račun ovom narodu podneće i stranka šifrovanog naziva: „G-17+“. Pravedno bi bilo da se birači bar u jednom izbornom ciklusu odmore od Mlađana Dinkića, njegovih akcija od hiljadu evra, kolosa u vidu „Fiata“ i drugog praznorečja, spasavanja bankarskog sektora, privatizacije, Nacionalne štedionice, Narodne banke, sa sve stanom od pedesetak kvadrata i trulim autom... No pasaran!

A da li će nadležni organi onda nešto imati da kažu o drugoj strani, takoreći sporednoj strani, njegovog preživljavanja u vlasti, to ćemo videti, međutim slabu nadu u to imamo. Takvi ljudi, bivši ministri, mnogo znaju, setimo se samo nekih iz prošle garniture kada je nova vlast najavila razmatranje krivičnih prijava o njihovim nepočinstvima, a onda su oni, bez ikakvog uvijanja javno zapretili da će početi da pričaju i da će reći sve što znaju o drugima, DS-ovcima i njihovim koalicionim partnerima i onda je nastao tajac – „zuc“. Ne znamo šta se dogodilo sa tim prijavama, samo znamo da je maca svima pojela jezik. Eto, tako se to radi – po kratkom postupku.

Umesto zaključka hoćemo da ukažemo da se ipak ova kombinatorika sa zakonom o medijima, možda, preozbiljno doživljava. Jesu spregnuti mnogi interesi, velika je energija uložena, potegnute su veze, pojačani uticaji, ali to je ipak samo kupovina jedne skupe igračke razmaženom derištu. Uz jednu razliku. Razmaženo derište roditelji i dalje vole, neguju, tetoše i čuvaju, a ovom, političkom derištu plaća se skupa igračka da se ono ne bi dernjalo u nevreme, dok ne bude natenane pripremljen svilen gajtan. Politički, naravno.