Превенција критике и поплава неспособности

Хуманитарна катастрофа која је задесила Србију налаже свима да, у границама својих могућности, пружимо помоћ и солидаришемо се са угроженима, који су остали без  домова и имања, а неки и без својих најближих. Свака помоћ је важна и корисна, било непосредна, било она кроз СМС поруке на број 1003. Међутим, то још увек не значи да треба да се солидаришемо са бахатом и неспособном влашћу, која је на плану спречавања поплаве и евакуације људи показала невиђену неспособност, док агресивном пропагандом покушава да спречи сваку јавну дебату о сопственим пропустима и грешкама, пре, и током ове непогде.

Своју катастрофалну реакцију током поплаве оправдавају „вишом силом“, „библијским потопом“ и „божјом вољом“, поредећи поплаву са ураганима и земљотресима који су се дешавали у другим земљама. Међутим, треба одмах рећи: ова поплава, иако без сумње врло озбиљна, ипак није ни земљотрес, ни цунами, који се не могу спречити, и који трају од неколико секунди до неколико минута, па људима после једино преостаје да броје жртве и санирају последице катастрофе.

Насупрот томе, кроз метеоролошке прогнозе и хидролошке статистике, односно праћење нивоа и кретања водостаја река, релативно је лако проценити да ли постоји и колика је опасност од поплава, а низ превентивних мера може се предузети како би се спречило изливање, макар у градовима и насељеним местима. Готово ништа од тих мера у Србији није предузето у случају последње природне катастрофе, иако су више од два месеца сви показатељи указивали да је опасност од поплава огромна.

Свако ко је у претходних месец дана прелазио мост код Шапца могао је да примети да је Сава широка готово колико и Дунав, односно знатно изнад свог просека. Слична ситуација била је са водостајима Дрине и Колубаре, али то очигледно није био довољан сигнал за надлежне органе да предузму нешто по питању заштите од изливања река.

Упозорења хидрометереолога су углавном игнорисана, све док ствар није постала драматична. У уторак су почели велики пљускови, у среду је ситуација већ била аларманта (иако се тада премијер Вучић још увек шетао по сарајевској Баш-чаршији), у четвртак су бујице већ харале западном Србијом, а у петак ујутро је поплављен Обреновац. Дакле, у тих неколико дана, на видело је изашла сва неспособност, неорганизованост и неодговорност власти, која је на крају резултирала катастрофом у Обреновцу. Пример Шапца показао је да се, уколико постоји јака воља и свест о озбиљности ситуације, за мање од једног дана могу поставити насипи, који за два метра подижу ниво одбране од поплаве. Зашто иста мера није правовремено предузета у Обреновцу и зашто град није на време узбуњен и евакусиан, ако се већ није могао спасти од поплаве – и шта се, на крају крајева, у Обреновцу заиста догодило – питања су на које ће надлежни, пре или касније, морати да дају одговор.

Поплава је открила и друге мрачне чињенице о стању у земљи, од којих су многе, поштено речено, много старије од актуелне власти. Прво, да у Србији практично не постоји систем цивилне заштите, која би требало да има главну улогу у оваквим временским непогодама. А онда се испоставило да ни Војска Србије, оваква каква је, иако и даље вероватно најорганизованији сегмент друштва, није способна да изађе на крај са поплавама, да нема довољно људства нити потребну опрему.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава. „Нападају нас зато што уместо 24 не радимо 25 сати дневно“, изјавио је Вучић у петак пре подне, иако му до тог тренутка ни једна политичка странка, и ни један медиј нису јавно упутили критику на потезе власти у време поплава. Међутим, он очигледно већ тада као свог главног непријатеља не види ни поплаву, ни неспособност сопствене владе, већ оне који ће, евентуално, у будућности да поставе питање одговорности власти за оно што се догодило. И у осталим наступима он ни једном није пропустио прилику да се обрати неименованим „критизерима“. Пошто већ није ништа учинио на превенцији поплава, режим је спровео превенцију против сваке јавне критике на рачун његове неспособности.

 Све авантуре министара у погођеним подручјима, уз обавезну пратњу камера, нису имале никакву практичну корист, јер је њихов посао био да планирају, организују и координишу акције градње насипа, помоћи и евакуације угрожених, дакле све оно што је највише заказало у овој несрећи. Међутим, са пропагандне тачке гледиште, ове посете су имале велику корист, јер је у медијима створена слика „премијера и министара који су заједно са својим народом“. С друге стране, Томислав Николић, који није учествовао у овом парадирању, нашао се због тога на удару јавности („док се Србија бори за живот, Тома пече ракију у Бајчетини“), иако, реално говорећи , барем у овој ситуацији није био ништа крив.

Исту функцију „превентивне“ одбране од критике имала је скандалозна седница владе, са директним преносом на ТВ-у, у прошли петак, на којој је Вучић јавно делио пацке и понижавао сопствене министре, третирајући их као ђаке у основној школи, укључујући ту и начелника генералштаба, коме по командној одговорности уопште није директно надређен. Иако ова седница показује ругло демократије, одсуство било каквих институција и потпуно ауторитарну власт једног човека, у примитивном српском бирачком телу учвршћено је виђење „правог вође“, који оправдано куди и „риба“ неодговорне министре (без обзира на то што је те исте министре он поставио на то место пре две недеље, али то је већ превише компликована конструкција за просечног српског бирача).

То што су ботовски интернет тимови СНС-а у време несреће радили пуном паром, али не у хуманитарним волонтерским акцијама, већ на интернету величајући реакцију власти и делећи моралне лекције онима који су се усудили да мисле другачије, довољно говори о каквој се странци и каквим људима ради. 

 Приликом сваке људске несреће увек има оних који желе да извуку неку корист, међутим, стално и пренаглашено потенцирање продаваца који су повисили цене намирница или лопова, који су наводно пљачкали потопљене куће, имало је очигледно за циљ да скрене пажњу јавности и преусмери гнев са неспособне и неодговорне власти на „неодговорне појединце“. 

На крају, треба рећи да је цела несрећа колатерално имала и једну позитивну последицу, а то је спонтани излив саосећајности, солидарности, јединства и хуманости код великог броја грађана Србије. Хуманост и солидарност се нису огледали само у лепим речима, већ у бројним хуманитарним акцијама, постављању и јачању насипа, уступању смештаја и помоћи у храни и одећи угроженим грађанима. То, међутим, не може да буде оправдање за све пропусте и неозбиљност надлежних државних органа, од локалних самоуправа до Владе Србије и њеног „великог вође“.