Presuda i komentari

Iako su najnoviji događaji u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju zasigurno među najznačajnijima koji su se zbili u njegovim sudnicama, malo šta se povodom njih može izreći, a pritom ne ponoviti već znane stavove o međunarodno-krivično-pravnom profilu ove pravosudne institucije uveliko zašle u treću deceniju svog kontroverznog postojanja. 

Ipak, nekoliko od mnoštva reakcija na aktualne vesti sa stare i poznate adrese zavređuju kratak osvrt. Prve dve dolaze iz najuticajnijeg i sličnim povodima uglavnom veoma glasnog dela ovdašnjeg civilnog društva, a treća iz jednog od najznačajnijih središta globalne i u dugu hašku storiju duboko involvirane političke moći.

U prvoj od rečenih reakcija koju potpisuje donedavna predsednica jedne srpske nevladine organizacije bez čijeg bi „konstruktivnog doprinosa“  radu MKTBJ-a isti bio neuporedivo manje učinkovit, upozorava se da najnovija njegova presuda ratnom lideru bosanskih Srba  ne ostavlja prostor za reviziju skorije istorije regiona, u prvom redu njenog bosanskohercegovačkog „poglavlja“. Autorka sugeriše da je vreme da se počne vršiti pritisak na ministarstva obrazovanja u svim zemljama  nastalim na ruševinama socijalističke Jugoslavije kako bi se, po njenom mišljenju nesporne, sudske činjenice utvrđene tom presudom jednom i zauvek ugradile u njihove obrazovne programe.

A koliko je, zapravo, odnosno da li je uopšte novija istoriografija Zapadnog Balkan koja se marljivo ispisuje u haškim sudnicama pouzdana i kao takva  pogodna da se nađe između korica istorijskih čitanki?

Svojim istražnim radnjama MKTBJ je tokom dve i po decenije postojanja zasigurno došao u posed ogromne dokumentarne građe na osnovu koje bi se mogle valjano rekonstruisati velike događajne sekvence dugogodišnjih i krvavih ratova za ex-jugoslovensko teritorijalno nasleđe; s druge, pak, strane ništa što bi bilo nalik celovitom mozaiku te tragične regionalne događajnosti za četvrt veka svoga postojanja tribunal nije ni pokušao da isporuči međunarodnoj i lokalnoj javnosti, uglavnom zbog selektivnog, na srpske počinioce centriranog pristupa njegovog tužilaštva zločinačkoj zaostavštini sukoba u kojima je skončavala druga Jugoslavija.

Takvim pristupom, ma ko od glavnih tužilaca da ga je personifikovao, tužilaštvo tribunala je dvadesetak proteklih godina predano podupiralo zadatu mu interpretaciju nedavne ratne prošlosti regiona, u prvom redu „zločinačke“ uloge srpskih političkih i vojnih  elita u njoj, a naručioci tog propagandnog posla njegovim efektima sve to vreme u svetskom javnom mnjenja moralno legitimizovali i politički normalizovali nastajuće obrise jedne nove i srpskim državno-teritorijalnim interesima duboko protivne geopolitičke arhitekture ovog dela Evrope.

U tim,  jedinim nespornim činjenicama koje se tiču učinaka  gotovo dvoipodecenijskog delavanja MKTBJ-a sadržano je, čini se, i mnogo više od jednog ozbiljnog razloga zbog kojeg njegovu verziju skorije istorije regiona treba, suprotno zagovaranome iz redova srbijanskog nevladinog „sektora“, odlučno i istrajno podvrgavati temeljitoj reviziji i, što je još važnije, na sve raspoložive načine joj zaprečavati put do školskih udžbenika.

U drugoj reakciji na presudu ratnom lideru bosanskih Srba, pristigloj sa istih, „drugosrbijanskih“ adresa, podvlači se da je njome potvrđena kvalifikacija zločina u Srebrenici kao zločina genocida, prethodno izrečena u presudi tribunala generalu Radislavu Krstiću; genocid u Srebrenici, kaže se nadalje, jeste i biće za srpske elite tačka dramatičnog suočenja sa istinom o zadnjim zapadnobalkanskim ratovima zbog čega će ce, kako se predviđa, nastaviti sa negiranjem genocidnog karaktera počinjenog nedela, što je inače,  dodaje se, krajnja faza svakog zločina toga ranga. 

Najpre nešto o zaključnom delu navedenog stava. Da su kolektiviteti skloni poricanju genocidne kakvoće sopstvenih zločinjenja, davnašnji je uvid socijalne psihologije, antropologije i niza drugih nauka o čoveku. Iz tog uvida, načelno nespornog, međutim, ne sledi  da  se takav karakter ne može poricati i zločinu koji to, dakle genocid, uistinu nije, iako ga takvim narod žrtva i njegovi politički pokrovitelji neodustajno pokušavaju da predstave.

U konkretnom slučaju upravo to je, reklo bi se, posredi. Štaviše, genocidni karakter zločina u Srebrenici ne poriču samo pripadnici naroda iz kojeg potiču njegovi izvršioci, već i niz uglednih nesrba širom sveta, od  Noama Čomskog i Efraima Zurofa, preko Edvarda Hermana i Aleksandra Dorina, do mnogih drugih, isuviše brojnih da bi u disputima na ovu temu mogli da budu ignorisani. „Ne dopada mi se način na koji se termin 'genocid' koristi proteklih nekoliko godina“, kaže prvopomenuti od njih. „Ja sam ga, recimo, koristio kada je bilo reči o onome što se desilo u Ruandi, ali ne i za zločine na Istočnom Timoru, gde je u isto vreme pobijeno blizu 200 hiljada ljudi... Zločin u Srebrenici nije bio ni blizu tih razmera“.  

Možda bismo se, nastavlja Čomski, mogli složiti da ubuduće svako brojnije, etničkom mržnjom motivisano ubijanje, kakvo je bilo i srebreničko, definišemo kao genocid; ali, dodaje on, u tom slučaju bismo morali izumeti novi termin za ono što se dosad smatralo i imenovalo genocidom. Jer, decidan je znameniti Jevrejin, a njima bi se u ovim stvarima iz razumljivog nam razloga moralo verovati više nego ekstremno politizovanim međunarodnim sudovima, reč je o sasvim različitim zločinačkim fenomenima i ta razlika bi morala biti vidljiva i na nivou imenâ koja im pridajemo. Dok to ne bude bilo moguće, predlaže on, koristimo termin „genocid“ za ono za šta smo ga i dosad koristili – masovno ubijanje počinjeno sa jasnom namerom da se fizički istrebi jedan narod – „i ne pojeftinjujmo njegovo značenje“.

I najzad, nešto o trećoj, prekookeanskoj reakciji na najnoviju presudu Tribunala u kojoj se kaže da ista predstavlja krupan doprinos afirmaciji ideje međunarodne pravde, odnosno beskompromisne kažnjivosti teških zločina protiv  čovečnosti  kakvi su bili i oni počinjeni krajem proteklog veka na zapadnobalkanskim prostorima. Kao takva, tvrdi se, rečena presuda će pospešiti procese međunacionalnog pomirenja i biti krupan korak ka zatvaranju bolnih poglavlja sukoba u regionu. 

Usudiću se da na ovom mestu iskažem navedenome sasvim kontraran stav koji, sigurna sam, dele svi nepristrasni i pravdoljubivi savremenici haškog sudovanja. Njih kao takve Tribunal je ovom presudom, ali i svekolikom svojom dosadašnjom zaostavštinom umesto u značaj međunarodne pravde uverio, naime, u njenu relativnost, odnosno submisivnost interesima moćnih koji su se u eks-jugoslovenskom slučaju preklopili sa interesima nekih od brojnih aktera jednog kompleksnog i krvavog državno-teritorijalnog razgraničenja.

Ratni i za istražitelje MKTBJ-a uglavnom nevidljivi zločini te, savezničke strane u ratovim za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe iz perspektive objektivnih posmatrača haškog deljenja međunarodne pravde ispostaviće se, zasigurno, politički isplativim pre nego moralno kažnjivim aktima ratne nehumanosti; na takvim „pravosudnim“ osnovama projektovano pomirenje i vaspostavljanje poverenja među donedavno sukobljenim narodima na duže vreme će, po svemu sudeći, uzmaći pred mnogo izglednijim učvršćivanjem postojećeg nepoverenja i obnavljanjem sukoba u bliskoj ili daljoj budućnosti.

Da li danas, bezmalo četvrt stoleća otkako je osnovan i nakon svega što nam je isporučio kao rezultate svoga poslovanja, možemo biti sigurni da upravo to nije bio jedan od značajnijih stvarnih ciljeva misije tribunala?

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu

(Kraća verzija teksta objavljena u Politici)