„Prekomponovanje“ ili osvešteni oportunizam

Prekomponovanje lokalnih vlasti, karakteristično za politički život Srbije još od formiranja Vlade koja je nedavno obeležila prvih sto dana, ušlo je u posebno intenzivnu fazu nakon sastanka lidera Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, lidera naprednjaka Aleksandra Vučića i lidera Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića 23. oktobra. Na ovom sastanku, medijski promovisanom na nivou značajnog međudržavnog susreta, partijski trojac se saglasio kako će se SNS poštovati kao najveća stranka u Srbiji. Šta god značio ovaj omaž SNS-u, na širem planu jasne su neposredne političke posledice ovog događaja: u nizu opština došlo je ili će tek doći do prekomponovanja koalicija u skladu sa dogovorom postignutim na republičkom nivou.

Ne ulazeći u pojedinačne slučajeve prekomponovanja, koji mogu biti u manjoj ili većoj meri opravdani i u skladu sa odnosom političkih snaga na lokalu, smatram da je važno osvrnuti se na politički rečnik i opravdanja koja se nude za ove političke činove a koji potencijalno kazuju mnogo više o političkom stanju Srbije nego što se na prvi pogled čini. Neke ranije koalicije na lokalu nesumnjivo nisu opravdale očekivanja, a u nekim opštinama prosta aritmetika odborničkih mesta, usled objektivnih okolnosti, bez obzira na koalicije koje se formiraju, teško da može da donese znatan ekonomski ili bilo koji drugi boljitak. Procena kvaliteta rada pojedinih lokalnih vlasti zaslužuje da joj se posveti dosta vremena i prostora od različitih javnih delatnika, a teško da su ovakve analize obavile beogradske centrale vladajućih političkih partija kada su donele obavezujuću odluku za sve opštine i gradove gde je to moguće (Beograd se u ovim kombinacijama redovno zaobilazi) da se izvrši raskidanje starih i formiranje novih koalicija.

Ono što je posebno zabrinjavajuće u ovoj vežbi političkog računa je uzdizanje sitnog oportunizma na nivo samorazumljivog principa. Pre nekoliko dana, 29. oktobra, došlo je do smene lokalne vlasti i u Užicu, čime je razrešena tromesečna politička kriza nastala nakon što su odbornici SPS-a istupili iz koalicije sa DS-om i obrazovali novu odborničku većinu. Od 67 odbornika novi gradonačelnik Saša Milošević može da računa na podršku 41 odbornika koalicije koju čine SNS (12), SPS—PUPS—JS—NS (15) i po sedam odbornika DSS i URS. Tokom višesatne rasprave u kojoj su nuđena obrazloženja za sklapanje novog saveza na lokalu mogli su se čuti različiti razlozi. Doduše, u raspravi se nisu mogla čuti neka obrazloženja koja ranije već nisu spominjana, poput onog o kontinuitetu republičke i lokalne vlasti, boljoj koordinaciji između lokalnih i republičkih organa i uopšte boljeg funkcionisanja institucija.

Tako je odbornik iz redova SNS-a Neđo Jovanović spomenuo kako je koncept prekomponovanja vlasti zasnovan isključivo na principima pragmatizma. Sa ovim se možemo nesumnjivo složiti jer je reč o očitom stranačkom pragmatizmu i političkom oportunizmu, ali teško da se možemo složiti sa drugim delom obrazloženja gde se spominje kako će to prekomponovanje omogućiti bolju koordinaciju sa republičkim organima. Zapravo, ovakvo obrazloženje implicitno sugeriše kolika je institucionalna slabost Srbije, jer stranačka pripadnost lokalnih vlasti ima uticaja na koordinaciju sa republičkim organima. Ako se osvrnemo na političko uređenje Srbije, stranačka pripadnost ne bi smela biti uslov za normalno funkcionisanje bilo koje institucije, a insistiranje kako je baš stranačko usaglašavanje nužno za funkcionisanje lokalnih vlasti pokazuje koliko proklamovani princip departizacije nema nikakve veze sa realnim političkim dešavanjima. Branko Ružić, funkcioner SPS-a, izjavio je u emisiji Upitnik na Prvom programu RTS-a da se radi pre svega o jednom pragmatičnom pristupu. Kad lokalna vlast korespondira sa republičkom, taj stepen (koordinacije republičkih i lokalnih organa, prim. M.M) je mnogo viši i realnije je da se realizuju strateški projekti i mislim da to nije ništa čudno. Da li je Ružić ovim sugerisao kako se ne može sarađivati sa opštinama i gradovima gde na vlasti nisu naši, pa će se onda u tim mestima teže realizovati strateški projekti? Da li je ovim sugerisano kako se može očekivati svojevrsna diskriminacija po partijskoj liniji pojedinih opština?

Razume se, na istoj sednici moglo se čuti i prebacivanje prethodnoj vlasti – ne SNS već DS je uveo ovaj tobožnji princip kada je slična prekomponovanja vršio 2008. godine. Ali zar nije baš okosnica sadašnje vladajuće koalicije, SNS, najavljivala veliki diskontinuitet u odnosu na manire prethodne vlasti, a jedan od ključnih elemenata tog diskontinuiteta trebalo je da čini departizacija. Sa odobrenjem je dočekan potez predsednika Republike Tomislava Nikolića kada je podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a i opredelio se da se isključivo posveti državnoj dužnosti. Očito da je bilo lakše dobiti predsednika koji bi bio predsednik građana a ne partije nego što ćemo dobiti niže funkcionere koji neće biti zavisni od svoje partijske pripadnosti. Takođe, opravdavanje vlastitih političkih poteza (lošom) praksom prethodne vlasti, ranije oštro kritikovane, ukazuje da nikakva suštinska promena političke prakse ne dolazi u obzir. DS je 2008. smenjivao naše a 2012. mi ćemo smenjivati njihove – u skladu sa ovom revanšističkom maksimom očito deluje većina političkih delatnika u današnjoj Srbiji.

Još jedan važan momenat je došao do izražaja tokom procesa prekomponovanja vlasti u lokalnim sredinama: centrale iz Beograda gotovo neodoljivo nameću svoja rešenja, bez bilo kakvog iznijansiranog pogleda na lokalne prilike. Ideja da se vlast na lokalu formira po republičkom ključu obesmišljava samo postojanje lokalnih izbora, na šta su mnogi komentatori ukazivali. Takođe, ovakav pristup ne uzima u obzir specifičnosti problema lokalnih sredina gde može da vlada potpuno drugačija politička logika od one na republičkom nivou. Interesantno da se ovakvom načinu formiranja lokalnih vlasti povinovala i stranka koja je na isticanju regionalnih razlika i specifičnosti izgradila svoj politički identitet (a svakako da je na osnovu toga prikupila i dobar deo glasova). Koliko je stranačka logika nadmoćna u donošenju odluka na bilo kom nivou može nam sugerisati još jedna izjava na spomenutoj užičkoj sednici – jedan odbornik je naveo da u političkom životu ima onoliko demokratije koliko je ima u strankama. Ne ulazeći u formalne manjkavosti ovakvog stava (koji uzgred rečeno negira samostalnost bilo koje institucije ili političkog sistema u zemlji) on je vrlo interesantna ilustracija slabo razvijene građanske i političke svesti. Stranka, sudeći po ovom stavu, predstavlja normativni okvir za one društvene sfere koje bi trebalo da stoje visoko iznad partijske politike i da koriguju i ponašanje stranaka i principe po kojima se one nose.

Ipak, partijske strukture se nisu zadovoljile da veštom aritmetikom dođu do mesta gradonačelnika i predsednika opština – što bi u skladu sa praksom u Srbiji bilo potpuno razumljivo i ne bi ni izazvalo preteranu pažnju. Njima je ipak stalo da i teorijski utemelje svoje gledište, da nas ubede kako je to nešto sasvim normalno. Otuda su uveli princip kontinuiteta lokalne i republičke vlasti. Nije mi poznato koji je autor ovog termina, ali očito da je on tu samo da pokrije oportunizam stranačkih delatnika i da nema nikakvo uporište u stvarnosti. Kontinuitet vršenja vlasti bi trebalo da obezbede čvrste institucionalne veze i to sa stranačkom pripadnošću (ili nepripadnošću) ne bi smelo da ima bilo kakve veze. Ova težnja da se oportunizam stranačke politike uzdigne na nivo principa predstavlja snažan izazov upućen srpskoj javnosti. Nametanje stranačke svesti kao preovlađujuće forme javnog mišljenja potencijalno može ozbiljno da ugrozi elementarne demokratske principe, koji su ipak daleko važniji, od nekog metra asfalta ili malo dubljeg zahvatanja u ionako ne prepune fondove za regionalni ili ravnomerni razvoj.