Председниково "Писмо" и Закон о озакоњењу објеката

Донет је Закон о озакоњењу објеката (Службени гласник РС, бр. 96/15 од 20. новембра 2015. године). То значи да је потребна већина у Народној скупштини гласала за Закон и да је председник Републике донео указ о проглашењу Закона.

Међутим, после свега, председник се писмом обратио министру грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у коме износи „неке дилеме у вези са уставношћу“, поткрепљене конкретним „повредама Устава Републике Србије и то: чланова 1, 3, 18, 21, 58, 194 и 197 ст. 2“, па се „чини да су Законом нарушена уставна начела владавине права, социјалне правде, људска права (...).

Оваквог „неправног“ поступања председника Републике у вези са његовим „правом суспензивног вета“ на законе до сада није било. Дужност председника Републике је била да Закон, ако му се чини да је неуставан како наводи у писму „госпођи министарки”, врати Народној скупштини на поновно одлучивање. Дакле, председник Републике сматра или сумња да је Закон неуставан, али не ради оно што би по Уставу морао.

Неулагање вета на одређени закон од стране шефа државе сматра се његовим дискреционим овлашћењем, које он може, али не мора, да користи. То значи да он може неки закон да врати парламенту и, уколико процени да је његово доношење политички нецелисходно (недовољно добар закон), а не само ако држи да је закон неуставан. Парламент ће онда поново гласати о враћеном закону или ће донети одлуку да се више не гласа. А правило је да све док се закон не прогласи неуставним од стране органа који мериторно оцењује уставност закона (уставни или „обични“ суд) постоји претпоставка о правној перфекцији закона.

У овом случају, „дилеме“ председника Републике у вези са неуставношћу закона би могле бити уставноправно ирелевантне јер је једино Уставни суд позван да цени уставност закона. То значи да он овим својим чином пропуштања да „уложи вето“ не повређује Устав, нити би то могло бити разлог за покретање поступка његовог разрешења. Али уз један услов – да није накнадно, у овом писму, изразио став да „се чини“ да су Законом „нарушена уставна начела (...)“. То је ништа друго до друга реч за неуставност закона.

Председник своје неулагање вета правда „због краткоће времена које сам имао да проценим уставност” и жељом да  „одлуку о уставности Закона препустим Уставном суду”. „Краткоћа времена” не постоји као уставни ни правни разлог, ни у теорији. А препуштање оцене уставности Уставном суду је веома проблематично из више разлога. Председник Републике није орган који мериторно оцењује уставност закона, па према томе не може ни да препусти ту оцену Уставном суду. Не може се пренети на другога право које сами немате. Даље, председник Републике не може да „мисли да ће Уставни суд имати прилику да утврди да ли су Законом (...) извршене повреде Устава (...)“, већ је он Уставом овлашћени орган који може да покрене поступак оцене уставности било ког донетог закона”.

Део писма који се тиче „повређеног права на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона” или забране повратног дејства закона, такође је подложан правним критикама. Овај закон, по својој природи, мора бити ретроактиван – „важити уназад“ (попут закона о амнестији, на пример) јер мења стање које већ постоји (руши објекат који се не може легализовати, легализује постојећи објекат и друго).

Оно где је писмо правно основано су делови о дискриминацији грађана, користи учинилаца кривичних дела и несавесних лица, повредама права локалне самоуправе и друго. Али ти наводи не треба да буду садржај икаквог писма, већ писмена којим се закон враћа Скупштини. Ако то већ није учињено, онда ти наводи треба да буду део предлога за оцену уставности закона. Никако писма „госпођи министарки'”, између осталог и због тога што су по нашем уставу у Влади Србије министри, па није јасно на основу чега се председник Републике обраћа министру са „госпођо министарка”.

На крају, овај гест председника Републике се може сматрати као још један у низу његових „гафова“ који упиткују је ли му потаман функција коју обавља. С тим у вези, једном приликом је управо у односу на ту „министарку“ изрекао како не може са њом да полемише јер они нису истоветног ранга. Управо те своје реченице требало је да се држи и овом приликом и да се уздржи од било какве „после битке“ преписке са надлежном „министарком“, па тако и естрадизације своје улоге. У оваквој ситуацији, уместо потпуно сувишног писма једино што је примерено је да покрене поступак оцене уставности Закона пред Уставним судом.

Можда, као човек, није ни могао да се избори са располућеношћу између личних (породичних) и општих интереса. Да је, којим случајем, одбио да прогласи закон, ризиковао би да дође под удар јавног мњења да је то учинио јер је лично заинтересован да сачува породичне, незаконито саграђене, викендице на обали Саве. С друге стране, заиста постоји основана сумња да су поједина решења проглашеног закона неуставна. Управо због тога, беше то трапаво компромисно решење, којим се ипак не може сапрати савест.

(Српски правнички клуб)