Predizborni migovi i mitovi

U nedavno završenoj američkoj izbornoj kampanji, Rusija i ruski predsednik su bili tema debate predsedničkih kandidata, ali i tema američkih zvaničnika i medija koji su iznosili tvrdnje da se Rusija meša u izborni proces SAD. Na pitanje novinara upućeno predsedniku Ruske Federacije da prokomentariše takve tvrdnje, on je u svom originalnom stilu odgovorio da je Amerika velika država a ne banana republika. Neosporna je činjenica da je Rusija postala važna međunarodna tema, posebno u predizbornim kampanjama, kao i to da su kandidati u mnogim zemljama počeli da se ocenjuju kao „pro-ruski“ ili ne. Ako uzmemo u obzir da Rusija kao država propagira one vrednosti koje je Zapad marginalizovao (tradiciju, kulturu, porodične vrednosti, jaku državu itd.) iz sve većeg otpora ka nametnutim vrednostima u evropskim zemljama (ljudska prava, multikulturalizam, prava manjina i sl.) proizilazi pozitivan odnos ka ruskoj politici. Zbog toga raste popularnost onih političara i partija koje se pozitivno izjašnjavaju o Rusiji, posebno o politici Vladimira Putina.

Mnogi političari koriste takvu situaciju i priliku da osvoje glasove na pro-ruskoj retorici, što ih kasnije uglavnom ničim ne obavezuje da pokažu u praksi dobar odnos ka Rusiji. Odnosno, u svemu tome ima mnogo manipulacije.

Srpsko društvo je naklonjeno Rusiji daleko više nego bilo koje zapadno društvo, pa je „kockanje“ na rusku kartu kod nas, svakako pametna odluka. Naravno iz perspektive onih političara koji javnosti žele da se predstave kao pro-ruski. S druge strane javnost u Srbiji uglavnom ne ume realno da proceni nivo srpsko-ruskih odnosa, posebno što se time manipuliše kako u pozitivnom, tako i u negativnom svetlu. Svemu tome treba dodati i prenaglašene emocije koje u našem javnom, političkom i društvenom životu igraju posebnu ulogu.

Uzmimo primer poslednjeg dogovora između Srbije i Rusije oko kupovine odnosno poklanjanja korišćenog naoružanja, koji je izazavao buru reakcija.

S jedne strane imamo vlast, privatnu (Vučićevu) opoziciju i dvorske analitičare koji preuveličavaju značaj nabavke polovnog naoružanja, a sa druge strane deo pro-NATO opozicije, analitičare i medije koje kontroliše direktno zapad, i koji na sve moguće načine pokušavaju da diskredituju ovaj dogovor. Najveći problem u svemi je što srpska vlast nije jasno stavila na uvid javnosti kakvi dogovori su napravljeni i pod kojim uslovima, što je inače postala uobičajna praksa „demokratskih“ vlasti Srbije, a takvu okolnost dodatno pogoršavaju mediji sa svojim spekulacijama. U medijima se uz posetu premijera Vučića Moskvi pominjao dogovor po kojem Rusija poklanja Srbiji šest borbenih aviona MIG 29, ali će Srbija platiti njihov remont. Navodno će taj posao biti obavljen do marta 2017. godine. Uz borbene avione pominje se i trideset  tenkova T-72, kao i trideset borbenih vozila BRDM-2. Angažovani društveni radnici i marginalne organizacije, koji u svemu vide mudrost Aleksandra Vučića, proglasile su ovaj potez „neospornim i besprekornim dostignućem vlade“. Da pođemo od toga da je besmisleno prihvatanje nečije donacije nazvati dostignućem a tek na to dodati i pridev „besprekorno“, ali je to očigledno oprobana tehnika manipulacije, koja daje rezultate. Što više besmisla okićenog pridevima, to je efekat bolji. Pored veličanja Vučića, veliča se i vojska za koju je i sam SNS govorio kako je uništena zahvaljujući NATO „reformama“ koje je sprovela prethodna vlast. Bez obzira što je sa NATO dogovorima (koji podrazumevaju i nastavak „reformi“ kao i uništavanja „viškova“ oružja), SNS vlast otišla mnogo dalje od prethodne vlasti, to više nije tema kritike tj. samokritike. Pitanje je kako je uništena vojska preko noći postala silna, nabavkom naoružanja koje ne menja značajno vojnu silu srpske armije.  Daleko od toga da smatram da nam naoružanje nije potrebno, međutim ako istovremeno uništavamo „viškove“ oružja (što je obaveza prema planu saradnje sa NATO) i nabavljamo manje količine korišćenog oružje (slučajno baš pred izbore) tu se ne može govoriti o strateškom jačanju vojne sile, naprotiv. 

Suština je u tome da nam je potrebna modernizacija naoružanja odnosano nabavka novih sistema (pre svega PVO) i da nam je potrebno strateško jačanje vojne sile koje podrazumeva i poboljšanje statusa vojnika. Položaj vojske je toliko degradiran i o njemu najbolje svedoči štrajk, što se nije dešavalo ni u vreme ratova i sankcija, te se u prvi plan stavlja pitanje egzistencije. Nabavljeno rusko oružje je dobrodošlo, ali to nije ni probližno dovoljno za rešavanje pitanja boorbene moći srpske vojske. Dok se s jedne strane preuveličava značaj dogovora o predizbornim migovima, u čemu prednjači (dez)informer s naslovima:  Putin šalje Srbiji moćno oružje, Sa novim migovima imaćemo najjaču vojsku na svetu, Uskoro stiže i atomska bomba na poklon iz Rusije i sl. s druge strane NATO analitičari iznose drugu vrstu dezinformacija: avioni su preskupi, tenkovi nam nisu potrebni, srpski tenkovi su kvalitetniji od ruskih i sl. Interesantni su bili komentari da je tenk M-84  (koji se ne proizvode od 1992. godine) kvalitetniji od ruskog tenka T-72 po čijoj licenci je i rađen jugoslovenski M-84 što samo po sebi nema logiku. Da smo kojim slučajem dobili na poklon Armata tenkove, verujem da bi isti analitičari i njima našli ozbiljne zamerke.

Potrebno je spomenuti i jedan deo rusofila, koji takođe ne sagledava realno situaciju, i ne može da razume zbog čega Rusija podržava vlast koja nanosi ozbiljne štete državnim i nacionalnim interesima Srbija, iako sama propagira sasvim suprotnu politiku. Pre svega Rusija kao ozbiljna i odgovorna zemlja mora da gleda sopstvene interese, a njen interes nije konfrontacija, već saradnja. Rusija nije dužna da rešava tuđe, već svoje probleme i nerealno je očekivati da će Rusija da „spašava“ Srbiju . U tom smislu problem može da bude srpska inferiornost i nebriga za sopstvenu sudbinu po principu „Brigo moja pređi na drugoga“. Niti će naša briga preći na drugoga, niti će neko drugi da se bori za srpsku slobodu. Pogledajmo primer Ukrajine. U zemlji je izvršen državni udar, i na vlast su došle zapadne agenure, koje vode politiku suprotnu interesima države i naroda koji zastupaju. Rusija nije preduzimala agresivne kontramere (iako je optužena za to), već je insistirala na mirivnom procesu i političkom rešenju problema. Narodu u Donbasu, koji je rešio da se bori za svoju sudbinu, Rusija jeste pomogla. I humanitarno i politički i svakako drugačije. Zbog toga je potpuno nerealno očekivati da naša anesteziranost može da inspiriše bilo koju spoljnu silu da se zabrine za našu sudbinu više nego što to mi činimo. Ili ukratko „sloboda se ne dobija, sloboda se osvaja“.

Na kraju, raspirenim patriotskim iluzionistima nisu sasvim jasne sledeće činjenice (ili ne žele da ih vide):

-          Rusi znaju ko je Aleksandar Vučić, i nemaju nikakvih iluzija da je on nešto drugo do onoga što jeste.

-          Vlast Aleksandra Vučića je preduzela niz anti-ruskih poteza ali nije otišla toliko daleko da zaradi neprijateljski status, posebno u uslovima kada je Rusiji potrebno da od neprijatelja napravi prijatelje.

-          Rusima je dobro poznato kakve dogovore je vlast Aleksandra Vučića sklopila sa NATO paktom.

-          Mnogobrojne dogovore sa Rusijom, Srbija sklapa samo formalno, bez ozbiljne namere da ih sprovede u delo.

-          Aleksandar Vučić nije ispunio ništa od onoga što je preko Nenada Popovića obećao ruskim kolegama.

-          Obećanje koje je Nikolić dao ruskim kolegama, a tiče se dodeljivanja diplomatskog statusa zaposlenima u Rusko-srpskom humanitarnom centru, nije ispunjeno zbog obaveza srpske vlasti prema Zapadu.

-          Rusima je poznato da su priče o crnogorskom državnom samoudaru i učešću ruskih građana u pokušaju destabilizacije na Balkanu, plasirane po nalogu zapada.

-          Zapad preko režima Đukanovića i Vučića pokušava da diskredituje srpsko-ruske odnose i da uskrati rusku podršku Srbima.

-          Srbija je osudila dobrovoljce iz Donbasa prema zahtevu Zapada, prethodno poslavši emisare u Donbas koja su imali za cilj da diskredituju Srbe. 

Imala bih ovde još dosta toga da dodam, ali ću nešto ostaviti za narednu priliku, kada me Vučićevi patriotski fanovi opet isprovociraju da napišem novi tekst. Kako god, migovi će verovatno stići pred izbore, jer je poznato da ne pamtimo ništa ružno, posebno ne pred izbore. Nađe se tek po neko da kvari sreću i raspršuje snove, potpuno bespotrebno. Lepše je s lažima. 

Autor je direktor Centra za geostrateške studije

Uputnice:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tajni-pakt-vuciceve-vlasti-sa-nato-paktom.html