Pouke srpske izborne sezone

Tek minuli pokrajinski izbori označili su kraj jedne izborne sezone, koja je počela u januaru s prvim krugom predsedničkih izbora. Nažalost, odmah posle saopštavanja prelimininarnih rezultata parlamentarnih izbora, i samoproglašene pobede "proevropskog bloka", Srbija je ušla u postizbornu političku krizu jer je biračko telo raspolućeno na dva gotovo jednaka dela. Pored već postojeće političke podele, situaciju otežava i to što predsednik Tadić i njegova koalicija očigledno ne žele da daju priliku drugoj strani da formira vladu, čak i ako ta koalicija bude imala većinu u skupštini. U takvoj, napetoj i skoro zapaljivoj situaciji, kojoj ne nedostaju i ozbiljne političke pretnje, prirodno je što se nije imalo ni volje ni vremena za koliko-toliko ozbiljnu analizu onoga što nam se desilo na izborima i oko njih. No, i pored takvog političkog tempa, nužno je osvrnuti se da bi se jasnije videlo gde je Srbija sada i kuda ide.

Predsednički izbori, koji su raspisani u predvečerje "kosovskog raspleta", po odluci predsednika Tadića i njegovog štaba, ne samo da su imali dobar tajming, već se pokazalo da onaj koji kontroliše stvari i diktira ritam političkih događaja – ima prednost. Ljudi slede one koji se nametnu. Premijer Koštunica i Nikolić, Tadićev protivkandidat, prilično pasivno su prihvatili nametnutu političku igru. Takva strateška prednost, efektna kampanja, u kojoj su ključnu ulogu odigrali "strah od povratka u devedesete", ali i "sigurni manjinski glasovi", doneli su Tadiću i drugi predsednički mandat.

Pokazalo se, po ko zna koji put, da je DS medijski znatno jači i agilniji od SRS-a. No, ne samo to, DS je sproveo opsežnu i sistematsku terensku kampanju s težištem na "sigurnom glasu", te je tako postavio novi standard u političkom delovanju u Srbiji. Uložili su mnogo više "radnih sati" nego sva politička konkurencija zajedno, i to je dalo rezultate. Ko god bude želeo da se kod nas ozbiljno bavi politikom moraće ozbilljno da analizira kampanje, a naročito kampanju DS-a, pre svega njenu stilsku i sadržajnu koherentnost, te sistematski terenski rad.

Onda je u februaru došlo do traumatičnog samoproglašenja nezavisnog Kosova. Događaj je bio bolan za srpsku javnost, iako se godinama "očekivao". Posledica je i konačni raskol na liniji Koštunica – Tadić oko reakcije na secesiju. Deo vlade koji gravitira DS-u je bio spreman, posle pobede na predsedničkim izborima, da preglasava i marginalizuje "narodnjake". U toj i takvoj iznudici, šta god da su Koštunica i njegova koalicija uradili – ne bi bili na dobitku. Ako ostanu u vladi – pristali bi na sve marginalniju poziciju u vladajućoj koaliciji, s druge strane, rušenjem vlade rizikovali bi novi pad rejtinga, pošto njihovi koalicioni partneri imaju "pobednički vetar" u jedrima. U takvoj situaciji, Koštunica se, iako nespreman na nove izbore, u senci rasta rejtinga DS-a i radikala, odlučio za "ostavku" i za izbore. Svi su očekivali pad rejtinga, samo niko nije znao koliki će biti.    

KOSOVSKA CRTA

Narodnjaci su raskinuli koaliciju optužujući svoje političke protivnike da im ne veruju u borbi za očuvanje integriteta države, to jest po pitanju borbe za Kosovo. Oštre optužbe nisu bile previše uverljive za širu javnost jer je Tadić u kampanji insistirao "i na Evropi i na Kosovu". Narodnjaci su ušli prilično nespremni u predizbornu kampanju, za razliku od demokrata, pa čak i od "gubitnika" radikala. Njihova "priča" je bila jednostavna – "mi se borimo za Kosovo", a za svoje bivše koalicione partnere imali su samo reči osude. Iako je retorika narodnjaka bila preoštra, čak i za radikale, imala je određenog efekta na samom početku kampanje, ali se posle nekog vremena "izduvala" i po kvantitetu i po kvalitetu. Dotadašnji relativno miran "politički brak" prekinut je naglo i s ružnim rečima, pa stoga i nije mogao biti oduševljeno dočekan od javnosti, ali to nije bilo ono najgore. Kampanja je patila od jednostranosti i sterilnosti – Kosovo je bilo alfa i omega svega izrečenog i gotovo da nije bilo mesta za ozbiljne ekonomske i socijalne teme. Osim toga, pozicija narodnjaka, pa i radikala, u očima prosečno (ne)informisanog birača delovala je rigidno i statično, nasuprot "proevropskim snagama" koje su se postavile marketinški dinamičnije, s frazom – "Kosovo se brani u Briselu". Takođe, narodnjaci nisu imali jasan odgovor na prozivke političkih protivnika u vezi s tim šta će oni preduzeti, osim pasivnog neprihvatanja "nezavisnosti Kosova" i nepotpisivanja SSP-a.

Tako je, paradoksalno, traumatično samoproglašenje "nezavisnosti Kosova" izazvalo sužavanje manevarskog prostora partijama "kosovske orijentacije", što je vodilo i smanjivanju njihovog izbornog potencijala. Zbog takvog stavom narodnjaka, a i zbog zaokreta prema radikalima, došlo je do njihovog pomeranje sa centra ka nacionalnom polu političkog spektra. Posledica je slabljenje pozicije narodnjaka na centru i među umerenijim biračima. Kako je jedan značajan procenat njihovih članova i birača bio orijentisan prema DS-u, usledilo je njihovo kolebanje i apstinencija. Politički zaokret jedne partije, koja je od Petog oktobra bila u koalicijama s partijama bivšeg DOS-a, prema radikalima nije bio pripremljen i bio je, čini se, suviše nagao.

Desila se i politička i marketinška polarizacija domaće političke scene, pa je u nekim momentima Koštunica, a naročito Ilić, zvučao kao veći radikal od radikala, a pri kraju kampanje je i Tadić često bio veći čedista od Čede (naročito s potpisivanjem SSP-a i onim – “Koštunica više neće biti premijer”). Tako smo dobili "narodnjačke radikale" i "radikalne narodnjake", s jedne strane, i "eldepeovske demokrate", pa čak i "tadićevski eldepe", s druge strane. No, ista stvar je kod narodnjaka imala za posledicu osipanje zbunjenog biračkog tela, dok je kod demokrata bila pokrivena dodatnom "šminkom", u kojoj se i dalje ponavljalo "i Kosovo i Evropa". To što su samo narodnjaci direktno kritikovali koaliciju oko DS-a za nepatriotsko ponašanje, a bez podrške drugih stranaka ili medija, zapravo je tu kritiku učinilo manje uverljivom, pa se DS mogao provući bez štete. Posledica veštog manevrisanja i marketinške superiornosti koja pegla i opasne neravnine jeste dobar izborni rezultat. Osim toga, kolateralna posledica takvog pozicioniranja je i to da je Srbija u momentu teške političke krize ostala bez političkog centra, bez političke snage koja je u stanju da premosti političke podele i opasne raskole koji mogu da se izrode u ko zna šta.

S druge strane, DS je pojačao efekat uklanjanja DSS-a sa centra vodeći oštru i preciznu negativnu kampanju, pod radnim nazivom "koalicija Koštunica – Šešelj". Ona je dodatno suzila manevarski prostor narodnjaka na političkom centru. Predstavnici narodnjaka nisu uspeli da ubedljivo odgovore svojim biračima na optužbe da koalicija s radikalima nije jedina opcija. Tu je za njih postojao ozbiljan problem jer je približno isti broj njihovih simpatizera glasao i za Nikolića i za Tadića na predsedničkim izborima. Stoga je svako opredeljivanje pre izbora, ili pak utisak da su se opredelili za jednu stranu, imalo za posledicu gubitak na "onoj drugoj strani". Kombinacija jednostrane "samo kosovske" kampanje, koja nije uspela da održi tempo do kraja, sa prebrzim zaokretom prema radikalima i efikasnom negativnom kampanjom "proevropskih snaga", na koju narodnjaci nisu imali adekvatan odgovor, dovela je do osipanja biračkog tela narodnjaka prema centru i DS-u.

Radikali su imali marktinški solidno odrađenu predsedničku kampanju koja im je stabilizovala biračko telo, pa su u parlamentarne izbore ušli s optimizmom. Oni su kampanju fokusirali na gubitnike tranzicije, a nacionalnu priču su stavili na stranu. No, njihova kampanja nije donela ništa naročito novo, a ni nešto konretno. Onima koji su tranzicioni gubitnici, ili ih socijalno beznađe pogađa, mogli su sa simpatijama da prate ovu kampanju, ali je pitanje da li je to bilo dovoljno da se građani motivišu da izadju da glasaju i da daju glas ovoj stranci. "Spiskovi za hapšenja" su sada delovali manje uverljivo nego prošli put, a čini se i da je oštrica tranzicionog nezadovoljstva sve manje oštra. Ljudi sve manje veruju da se nešto može ozbiljno promeniti. Sličan problem su imali i narodnjaci – oni su imali većini prihvatljivu priču o tome kako je “Kosovo Srbija”, ali se isto tako postavljalo pitanje da li to presudno utiče na birače. Očigledno je da mnogi od onih koji su nezadovoljni tranzicijom, ili pak smatraju da ni po koju cenu ne smemo priznati nezavisno Kosovo, nisu izašli na glasanje, ili nisu glasali za ove stranke. Kao što nam reče jedan bivše glasač radikala – "u pravu su oni, ali od toga se ne živi".  

BOLjI ŽIVOT U EVROUTOPIJI ILI POVRATAK U MRAČNE DEVEDESETE

S druge strane, to "od čega se živi", ili od čega bi se moglo bolje živeti, bilo je težište "koalicije za evropsku Srbiju" kojoj je ostala tapija ne samo na "evropsku priču", već i na priču o "boljem životu". Oni su uspeli, što medijskom nadmoći, što neaktivnošću političkih prtivnika koji su im ovu sferu "džentlmenski" prepustili, da ove teme agresivno nametnu u drugoj polovini kampanje i da po starom strateškom pravilu dobiju prednost "svog terena". Agesivno ponavljana priča o SSP-u kao uslovu stranih investicija, milijardi koje čekaju iza granice, koje će, opet, doneti stotine hiljada radnih mesta te bolje plate i veće penzije. "Zajedno za evropsku Srbiju" uspeli su da prodaju javnosti i priču o "boljem životu" i utopijsku nadu u "evropski raj", što je ovde nekada, u nešto drugačijem obliku, uspevalo samo velikom magu propagande, Josipu Brozu Titu. Oni ne samo da su imali masivnu i efektnu kampanju već su i konkretizovali svoj "predizborni mamac", pre svega kroz dovođenje Fiata u Zastavu.

Dakle, njihova medijska poruka je – "naspram nas imate samo ' patriote' koji samo pričaju i žale se na 'svetsku nepravdu', dok mi radimo konkretne stvari koje će doneti bolji život svima". Ovakva "proaktivna" kampanja, koja "pokazuje" kako oni jedini misle i delaju razvojno, donela im je najveći procenat onog iznenadnog rasta u finišu kampanje. Ubedljivo obećanje modernizacije, razvoja i novih radnih mesta, ovaploćenih kroz mamac već zaboravljenih virtuelnih "akcija od 1.000 evra", ili pak preko "Fijata u Zastavi", kampanja je kojoj je teško odoleti. Reklamiranje "boljeg života" i mitskih "evrointegracija" donelo je nove glasače iz grupe neopredeljenih, ali je uz efekte negativne kampanje oduzelo glasove drugima. Verujemo da je ovakva "pozitivno-negativna" kampanja evropejskog bloka "preotela" dosta birača ne samo od narodnjaka, već i koji procenat od radikala. To zvuči nelogično samo onima koji politički horizont posmatraju ideološki jednodimenzionalno.

Kada se ovom doda izuzetno agresivna i efektna negativna kampanja protiv patriotskog bloka, o "povratku u devedesete", koja je najzaslužnija za motivisanje njihovih i za demotivisanje birača protivničkog tabora, onda je jasno kako su uspeli ostvariti takav izborni rezultat. Na kraju je veći deo javnosti progutao tezu da Srbiju u devedesete vraćaju Nikolić i Koštunica, a da Srbiju napred u Evropu vode Tadić i Dačić. Radikali, poznato je, tokom devedestih nisu dugo bili u koaliciji s Miloševićem, a i kada su bili – zna se ko je dominirao u toj vladi. S druge strane, Dačić je nasledio Miloševićevu stranku koja je sada, neočekivano, "ideološki bliska" stranci koju je Tadić nasledio od Đinđića.

No, sve ove slabosti proevropske kampanje nisu bile eksploatisane od političke konkurencije, pa tako i nisu imale uticaj na ishod kampanje. Naime, kako je uspeh u nekom sučeljavanju uvek posledica relativnog odnosa snaga, to jest, koliko su čija jaka mesta "našla" protivničke slabosti. Tako je relativni uspeh demokrata bio proizvod precizno targetiranog socijalnog straha kod velikog dela stanovništva (naročito urbanog), koji su maksimalno eksploatisali, a da politički protivnici na to gotovo nisu ni odgovarali. Njihovi oponenti mogu da se ljute i da govore kako je to "prljava kampanja" koja igra na niske strasti i strahove, ali oni time zapravo pokazuju nemoć da adekvatno odgovore na protivničke "argumente".

Demokrate su u svim kategorijama političkog delovanja, od jasnog i objedinjenog marketinga, preko medijske promocije i PR-a, do terenskog rada "od vrata do vrata", bili daleko ispred svojih političkih oponenata. Ono što ih izdvaja od drugih je ne samo mnogo reklama, PR promocije i tome slično, već i to da je ceo marketinški projekat bio celovit i koherentan – jednom rečju, od Tadića do poslednjeg aktiviste na terenu – odašiljali su iste poruke. Ovo je, naravno, osnovno pravilo marketinga, ali ako se uzme u obzir da su njihovi politički protivnici imali amaterski neujednačene i neretko stilski i sadržajno previše različite (naročito kod narodnjaka) kampanje, onda je ovo postignuće demokrata utoliko značajnije.

Neko će na sve ovo reći da, i pored svega, demokrate i njima sklone političke snage, uz sav taj marketing i podršku Zapada i manjina, nisu uspele da dođu do većine glasova, pa ako njihovi politički rivali formiraju "nacionalnu vladu", onda su oni zapravo izgubili ove izbore. To jeste delom tačno, ali ako se uzme u obzir traumatično iskustvo tranzicije i secesije Kosova, onda jeste uspeh za Demokrate da dobiju toliki procenat glasova. Naročito ako se uzme u obzir činjenica da su im sve procene davale tek nešto više glasova od Radikala. Stoga je takav rezultat, pre svega, posledica kvalitetne procene stanja javnog mnjenja i dobro postavljene predizborne strategije, te efektne kampanje i sistematskog rada "na terenu".

Pokazali su da samo ona politička opcija koja disciplinuje glasačko telo efektnom i masovnom kampanjom zaista ima i disciplinovane birače. To je naročito došlo do izražaja na pokrajinskim izborima gde je, naročito pri maloj izlaznosti, došla do izražaja terenska kampanja demokrata i njihovih mađarskih saveznika, koji zaista imaju disciplinovane birače. Od popularnog mita o disciplinovanim radikalskim biračima, u koji su verovali i sami radikali, više ništa nije ostalo. Izbori pokazuju da nije bitno koliko imate članova na papiru, već koliki je broj onih koje u kampanji možete mobilisati da vas podrže, na ovaj ili onaj način. Stoga, formirali patrioti vladu ili ne, od demokrata svi moraju da uče, ako žele da ostanu u političkoj areni.