Pomahnitali voz kolaboracije

1. O orvelijanskoj sadašnjosti Srbije

Britanska imperija vekovima je držala blažene mase Indijaca i drugih naroda u kolonijalnom statusu. Vremenom se pokazalo da je meka okupacija efikasan način pokoravanja domorodaca. Takav vid dominacije manje košta, a pruža privid okupiranom stanovništvu da se njime upravlja ne zato da bi se ono držalo u pokornosti i surovo eksploatisalo, već da bi se postigao navodni civilizacijski napredak čitavog društva. Nakon Drugog svetskog rata Vašington od britanske krune preuzima globalnu dominaciju i diljem planete nastavlja s primenom dokazanog modela mekih okupacija. Današnji žalosni primer tadićevske Srbije uverava nas in vivo u efikasnost tog modela.

Nekoliko puta sam pisao kako crna trojka DS-LDP-SNS predstavlja svojevrsnu operativnu okosnicu meke okupacije Srbije. Prethodni iskaz nije plod ni stranačke ostrašćenosti, niti napora kakve jurodive vidovitosti, već samo pažljivog „iščitavanja“ evidentne nesreće, ponižavanja i propadanja Srbije u poslednje četiri godine. Zapad danas vlada Srbijom sektorski i po dubini (malo li je raznih sretena ugričića što stoluju na ključnim pozicijama kulture, nauke i obrazovanja?), tako da je pomenuta trojka samo stranački izraz meke okupacije.

Režim meke okupacije na određenom prostoru neposredno sprovodi i održava neka nekompetentna, nesamostalna i korumpirana lokalna oligarhija. Samo takav lokalni savez moći obezbeđuje najveći stepen lojalnosti prema imperijalnom poretku i njegovom suverenu. LDP i SNS se u ovom kontekstu pojavljuju kao prividna ili neautentična opozicija. Nije ih teško razotkriti, ali samo pod uslovom da smo pripravni da za to otvorimo svoje „unutrašnje oko“. I ako zanemarimo bezbrojne izjave kojima se dodvoravaju svojim zapadnim mentorima, pravi lakmus test crne trojke ostaje narativ o bezalternativnom pristupanju Evropskoj uniji. Ta priča daleko je od stvarnih srpskih nacionalnih interesa, a pojavljuje se kao svojevrsna lozinka dominacije u srpskom medijskom prostoru i valjda najbolji primer mahanja lažnom zastavom. Binladenovski fanatizam s kojim se propoveda moderna srpska doktrina TINA (There Is No Alternative, ne postoji alternativa) razgolićuje lidere pomenutih stranaka kao vodeće srpske korisne idiote (useful idiots) Imperije.

Da je drugačije, pa da svi oni glasovi, u raznim istraživanjima javnog mnjenja pripisivani nominalnoj opoziciji, zaista pripadaju zdravom antivladinom korpusu, da li bismo još od 2008. bili prinuđeni na četiri preduge godine pokunjenog čekanja na redovne izbore? Da li bi se odlučno iznuđivanje prevremenih izbora tako jevropejski uglađeno podredilo obzirnosti prema tek ovlaš nagoveštenom datumu dobijanja famozne kandidature za EU, a sve posredstvom iracionalnog i ultrapatetičnog žeđogladomora? Oba pitanja su retorička. S druge strane, da se samo vladajuća koalicija nalazi pod šapama zapadnih gospodara, koliko bi uopšte bilo smisleno govoriti o mekoj okupaciji? Ovde smo već unutar sfere elementarne logike semantičke doslednosti, odnosno razumevanja stvarnog značenja pojma koji se upotrebljava. Naime, doktrine vodećih zapadnih tajnih službi (CIA, MI6) pod „preuzimanjem“ neke države podrazumevaju simultanu kontrolu vlasti i opozicije, što primeri iz traumatične prošlosti nekolikih južnoameričkih država ubedljivo potvrđuju.

Dakle, kritikujući samo vlast, svesno ili nesvesno činimo grešku ispuštanja iz vida celine epohalnog problema s kojim se Srbija danas suočava. Kakva su, međutim, kretanja u taboru zapadnih marioneta i šta se do izbora može očekivati?

2. Operativna ravan priče - crna trojka (2008-2012)

Najpre valja istaći da će međusobni okršaji unutar crne trojke do samih izbora biti bespoštedni i sve žešći. Ovo je evidentno već sada, u osvit predizborne kampanje. Ne radi se, dakle, ni o kakvom zavereničkom, formalnom ili neformalnom udruživanju stranaka vlasti i opozicije, već o tri autonomna, samim tim i različita bloka, koji pronalaze, svaki za sebe i iz svoje perspektive, interes u služenju zapadnim moćnicima. Razume se, svaka stranka želi da prigrabi što veći deo izbornog kolača. Međutim, tek njihova celina formira već pomenutu nekompetentnu, nesamostalnu i korumpiranu oligarhiju. Upravo ta politička celina i reprodukuje malignu kulturu laži, licemerja i neodgovornosti, a svojim korozivnim i protivnarodnim delovanjem stvara društvenu klimu u kojoj već dugo caruju očaj i beznađe. Složena dijalektika ovih odnosa je ključ za razumevanje stvarnosti Srbije u jednom od najmračnijih četvorogođa njene istorije (2008-2012); upravo to promiče „tihoj većini“ biračkog tela, koja iskazuje pre ošamućujuću zbunjenost stanjem u zemlji, nego jasnu svest da se otadžbina nalazi u stanju svojevrsnog ropstva.

Demokratska stranka stigla je do svog „zida plača“ i očigledno je da se dalje ne može. Politika „EU nema alternativu“ kao da izražava svu ideološku patologiju koja se u jednom istorijskom trenutku može nakupiti i istovremeno upumpati u široke narodne mase svekolikom snagom strogo kontrolisane medijske moći. Ova ideološka mantra žilavo opstaje na srpskoj prostodušnosti, već iskazanoj u vremenu fatalnog utapanja krvavo stečene srpske državnosti u Kraljevinu SHS. Jedan filozofski diskurs jednostavno bi nam obrazložio da samo fizička smrt nema alternativu. Zato, kada kažete da nešto nema alternativu, kao da time najednom sebi vezujete i ruke i noge, te isušujete sve preostale životne sokove. Nasuprot tome, lepota življenja leži upravo u mogućnosti izbora.

Patologija bezalternativne politike, ali i očigledan krah one druge, iskazane još jednom sveprisutnom parolom, „I EU i Kosovo“, dovode demokrate u nezavidan položaj pasivnog iščekivanja poteza njihovih zapadnih mentora. Da li će Srbija do izbora dobiti status kandidata za pristupanje Uniji? Pretpostavimo da hoće. A koliko će se taj sanjani status pretočiti u predizborni vetar u leđa demokratama, u vremenu strahovite krize EU? Teško je biti prorok, ali uopšte nije teško zamisliti kako bi takav „istorijski uspeh“ bio slavljen u okovanim medijima. Jedno je ipak evidentno: bez statusa, demokrate vrlo lako mogu doživeti pravi brodolom na narednim izborima. Jer, imajući u vidu i socijalni kolaps, izražen velikim skokom broja nezaposlenih i siromašnih, ali i brojnim drugim poražavajućim pokazateljima potonuća Srbije, postavlja se jednostavno pitanje: za šta bi zapravo glasao onaj ko bi se posle svega odlučio da bira baš demokrate?

Liberalno-demokratska partija je stranački izraz onoga što se često naziva drugosrbijanstvom, naime specifičnog vida mržnje prema sopstvenom narodu, autošovinizma koji se aktivno pokriva štitom visokoparnih parola modernizacije (ljudska prava, borba protiv korupcije, demokratija, vladavina prava, pozitivna diskriminacija i slično). Sve te jake reči u preokretaškoj izvedbi ostaju lišene svog prvobitnog značenja i pretvaraju se u sredstvo kulturne hegemonije nad većinskim narodom u Srbiji. Dakle, i ovde imamo posla sa specifičnom psihopatologijom, premda će neki ovejani skeptik rutinski skresati kako je sve to samo pitanje redovnog priliva novca sa Zapada.

Preokretaškom platformom LDP uzima za sebe optimalni predizborni zalet. Odbacivanje Kosova i Metohije radi ulaska u zemlju dembeliju zvanu EU predstavlja logičnu evoluciju eldepeovske politike primenjenog autošovinizma. Avaj, postojanje jedne prirodne barijere formirane od zdravog biračkog jezgra uvek će za LDP predstavljati ključni problem. Naime, i ako pretpostavimo da će preokretaši pokupiti sve najtvrđe antisrpske glasove (s izuzetkom onih koji će otići pojedinim manjinama), koliko to realno može iznositi? To je nedaća s kojom se svaka uvrnuta politika neminovno sudara. Ipak, LDP ostaje neprikosnoveni favorit masovnih medija, privlačni mamac za zapadne finansijere, nepresušni izvor kadrova za vladanje „po dubini“ i svojevrsna „avangarda“ meke okupacije iliti „paklena lokomotiva“ crne trojke (šta LDP izgovori, DS već u velikoj meri misli ali ne sme da izusti, a SNS brže-bolje „sustiže“). Pored toga, ne treba potcenjivati ni postizborni koalicioni potencijal preokretaša.

Srpska napredna stranka je nastala cepanjem nekada najjače opozicione partije. Po mom skromnom sudu, tek tim činom zaokružena je zapadna strategija meke okupacije Srbije. Posle tog događaja bezalternativna evropska mantra dobila je na zamahu, a autentična opoziciona energija kao da se u trenu pretvarila u prah i pepeo. Fatalna dvehiljadeosma.

A koliko beše iskrena borba za Srbiju i srpske nacionalne interese dvojca potonjih vrhovnika naprednjaka, Amerima je postalo jasno bar dve godine pre formalnog razbijanja radikala. Iz depeše Vikiliksa (april 2006!) saznajemo kako je još tada Aleksandar Vučić saopštio svom kontaktu u ambasadi Jenkija da će se na rušenju vlade raditi - udahnuti duboko! - tek posle crnogorskog referenduma, pošto Mladić bude izručen Hagu i nakon što pregovori o konačnom statusu Kosova budu u najvećoj meri rešeni.

Ali, general Mladić je u tom trenutku prilično daleko od Haga (ili pak Vučić o tome zna nešto više?), a pregovori o Kosovu su još udaljeniji od završetka. Pažljivo dešifrovanje tog Acinog iskaza otkriva nam barem dva važna podatka. Prvi je da se autentično opoziciono delovanje gubi neznano kud i ustupa mesto nekakvoj haškoj kooperativnosti, nasuprot šarenim lažama koje se nude javnosti i uprkos lideru stranke koji trune u istom tom Hagu. A drugi podatak glasi da još tada u čitavoj priči - Šešelja zapravo nema. Jer, možemo li zamisliti Voju kako iz središta haškog kazamata daje nalog svojim pulenima da budu obazrivi prema srpskoj vladi sve dok je ova zauzeta lovom na Mladića?

Nije li već ovo, licemerno, oportunističko i neobično strpljivo vrebanje najbolje prilike da se oberučke prigrabi vlast, ali uz najmanji mogući rizik i bežanje od iole kontroverznih tema, zapravo onaj isti, danas vrlo prepoznatljiv rukopis naprednjaka?

A druga jedna depeša (vidi prethodnu hipervezu) otkriva nam zašto je Koštunica 2008. posle definitivnog razlaza s Tadićem bio prinuđen na raspisivanje izbora - naime, današnje uzdanice naprednjaka (tada još uvek radikali) odbijaju njegovu ponudu za formiranje privremene vlade s Vučićem na čelu parlamenta. Tek tada Vojislav Koštunica „vraća mandat narodu“ i raspisuje prevremene izbore za 11. maj 2008.

Teško je poverovati da će naprednjaci do izbora menjati strategiju koja pobeđuje. Drugo ime te strategije je „mudro ćutanje“. Naime, svako konkretno izjašnjavanje o gorućim problemima Srbije i srpskog naroda zamenjuje se jeftinom demagogijom tipa „ma radićemo mi bolje od njih, verujte nam na reč“.

Pored toga, u javnosti je sve prisutniji diskurs tipa „ili-ili“, koji prikrivene ili otvorene pristalice naprednjaka proturaju kroz razne medije, uključujući Internet. Dakle, ili Tadić ili Nikolić? Ostaje nejasno zašto pomenuti diskurs ne može biti zamenjen onim tipa „ni-ni“. Naime, ni Tadić, ni Nikolić. Kao da se želi sugerisati da bi glasanje za bilo kog trećeg bilo ravno rasipanju glasova. Taj jeftini spin o navodnom rasturanju glasova je izgleda jedini preostali način da se velikom larmom nadglasa neprijatni žamor o nezgodnim kontroverzama koje prate naprednjake. A u pozadini se nazire težnja ze eliminisanjem celokupnog „nepotrebnog viška“, kako bi se Srbija napokon pretvorila u dvopartijsku državu. Bez žalosne podrške značajnog dela biračkog tela, sve bi to predstavljalo samo još jedan izdašni izvor viceva.

Ako su demokrate odgovorni, a eldepeovci „avangardni“, upravo naprednjaci predstavljaju onaj potencijalno fatalni vagon kolaborantskog „pomahnitalog voza“. Zašto? Postoje najmanje dva, čini se prilično ubedljiva, razloga za ovakvo rezonovanje.

Za razliku od demokrata i, posebno, eldepea, nema sumnje da će mnogo iskrenih patriota na kraju ipak glasati za Tomu i družinu. To je taj prvi razlog. Dakle, ponovo će (setimo se samo svojevremene uloge Draškovićevog SPO, kao opominjućeg analoga) veliki broj glasova dobronamernih ljudi, bez njihove želje i znanja, završiti u suprotnom taboru. Zaslužuje li ovo neki poseban komentar?

Drugi razlog valja potražiti u poznatoj srpskoj izreci „poturica gori od Turčina“. Prisetimo se samo tog „kvantnog skoka“ naprednjaka, od granice Karlobag-Karlovac-Virovitica pa sve do najljućeg evrofanatizma. Kroz čitavu srpsku istoriju preveravanje (konvertitstvo) predstavlja značajan i još uvek nedovoljno osvetljen fenomen. Dovoljno je podsetiti se da su za vreme genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu najstrašnija klanja u Zapadnoj Hercegovini počinili upravo pokatoličeni Srbi - oni su, naime, našavši se u sosu vrlo specifičnog psihološkog okvira zapadnih komšija, čiji otisci ostaše zabeleženi i na katedrali u Magdeburgu, morali da se posebno dokazuju. Zato je naivno verovati kako Toma danas govori jedno, misli drugo, a sutra će raditi nešto treće. Ne, dragi čitaoče, i on će biti prinuđen da se dokazuje - kako danas (udvorički) govori, tako će sutra morati da radi. Živi bili - ali ne videli!

3. Epilog - sejanje defetizma ili očajnička potraga za optimizmom?

Izborni rezultat trojke jahača srpske apokalipse odrediće u velikoj meri budućnost Srbije. Zato ta marionetska gomila mora biti izložena našem kritičkom pogledu. Bez ikakve sumnje, vlast je uvek najodgovornija, pa u tom pogledu za DS ne može biti nikakve amnestije. U ovom četvorogodišnjem periodu samo demokrate u rukama poseduju poluge realne moći. Međutim, zatvaranje očiju pred njihovim de facto saradnicima iz prividne opozicije znači, u najmanju ruku, nedostatak elementarnog intelektualnog poštenja. Širenje lažnog optimizma, e da bi ti ozareni čitalac aplaudirao, ulazi u istu ravan.

Imperija može biti zadovoljna postignutim - sva istraživanja javnog mnjenja uporno ukazuju na mrtvu trku između DS i SNS. Bilo ko od njih da pobedi, za Vašington će rezultat biti manje-više isti. Setimo se pri tom postizbornih dešavanja iz 2008. koja su političku scenu Srbije opasno približila zgodama u kakvoj javnoj kući. Zbog svega navedenog, imamo pravo da postavimo sledeće pitanje: da li je stvarni preokret, u vidu ponovnog rađanja slobodne Srbije, u dogledno vreme uopšte moguć?

Strategija otpora mekoj okupaciji nameće se sama po sebi. Stiče se utisak da bi svaki racionalni narod u sličnoj situaciji posegnuo za njom. Ta strategija sastoji se naime u zajedničkom predizbornom nastupu onih koji za vreme Cvetkovićeve vlade nisu udarali u bezalternativne evropske šerpe. Takvim putem snažna patriotska opozicija u sledećem parlamentu barem bi približila Srbiju neuhvatljivim obrisima slobode. S obzirom na sve manju nadu da će se pomenuti scenario realizovati, jedini način za očuvanje kakvog-takvog optimizma (a možda i zdravog razuma) može se pronaći u paradoksalnoj njegoševsko-pašićevskoj krilatici - spasa nam nema, propasti ne možemo!

(Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba i urednik bloga Stefan Dušan)