Poltroni i karijeristi iza kipa Zorana Đinđića

Dvanaestog marta 2008. godine pobedio sam na nacionalnom takmičenju u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“. Sa nepunih 18 godina stao sam na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta i iskreno, nadahnuto, mladalački naivno i u superlativima govorio o Zoranu Đinđiću. O tome šta mi je njegova pojava značila kada sam imao 14 godina, kako sam doživeo njegov atentat, kako sam u njemu video Prometeja.

Nakon što mi je uručena nagrada od strane Borisa Tadića, sva vrata DS-a bila su širom otvorena. Zavirio sam u svet o kome nisam do tada ništa znao, stao sam u predvorje žutog hrama na korak do inicijacije i osetio, jezu.

Kao dete policajca, koji je, verovali ili ne, bio ubeđeno protiv Miloševića i koji se nadao „vaskrsu snage i slave Srbije“ u režiji SPO-a 90-ih godina, bio sam mladić zadojen antikomunizmom. Kod Zorana Đinđića me nije fascinirala ideologija, već energija, koja je bila pokretačka, usmerena, jasno artikulisana i kao takva je ostavila snažan utisak na dečaka koga je od lopte više zanimala verbalna arena politike i neiscrpna riznica istorije. U skladu sa svojim ideološkim usmerenjima ja sam kod Zorana Đinđića registrovao, vrednovao i pamtio poteze poput vraćanja veronauke u škole, završetak spoljašnjosti Hrama Svetog Save, poslednji intervju o Kosovu, stavove o Sjedinjenim srpskim državama koje je jednom prilikom iznosio 90-ih. Kao takav, stao sam pred ovacije publike i svoj, protokolom nepredviđen govor zahvalnosti počeo rečima Karađorđevića „prima spes mihi Deus“. Da mi je Bog prva nada svedočio sam pred Sonjom Liht, Dragoljubom Mićunovićem, Šutanovcem, Petrovićem i drugima, za koje sam, ne znajući mnogo o njima, mislio da su svi kod pokojnog Đinđića cenili iste odlike kao i ja sam. Blaženo neznanje dobronamerne i naivne mladosti.

Nagrada je uručena, tapšanja po ramenu, aplauzi i osmesi su se smenjivali, vratio sam se u Suboticu kao „Sava besednik“ i to mi je prijalo. Potiskivao sam ranije pomenutu jezu. Nakon jednog druženja koje je upriličio mlad i harizmatičan lokalni organizator i motivator demokratske omladine koji je ostalim prisutnima nakon razgovora sa mnom poručio „ovog malog ne puštajte“ počeo sam da se osećam sve nelagodnije. Osećaj je kulminirao kada sam trebao, kao deo nagrade, da odem u Hrvatsku na kamp za nekakve „mlade lidere Evrope“. Osećao sam da ću, ako odem tamo, biti uvučen u mašinu za proizvodnju izvršilaca evropskih zadataka, da ću biti izložen, za mene nepodnošljivom inžinjeringu duha, stavova i vrednosti. Odbio sam, posvetio se pripremama za prijemni ispit i upisao Pravni fakultet u Novom Sadu.

Mnogi su mi tada govorili da sam „na konju“, da treba da prigrlim tu šansu da finansijski obezbedim svoje školovanje, da se pripremim da budem pripadnik „elite“, da u svemu što mi se nudi nema ničeg spornog. Sporno je bilo sve!

Oni koji su obogotvorili Zorana Đinđića, nisu imali nikakve veze sa onom energijom koja je fascinirala nacionalno svesnog dečaka 2003. godine. Osetio sam da je tako i da ako ne budem video dalje od majica sa Đinđićevim likom, flajera, filmova i citata, biću uvučen u nešto što će me, kao mnoge mlade ljude osakatiti kao ličnost. Koliko sam bio u pravu pokazali su meseci i godine koje su usledile posle moje pobede. Režim Borisa Tadića, čoveka iz čije ruke sam primio nagradu, vukao je poteze duboko suprotne svakom mom idealu, osećaju i ubeđenju. Jedino čemu sam se tih godina radovao je što nikad nisam postao član Demokratske stranke. Prava njena slika mogla se videti 2011. godine, kada su omladinci DS-a sa Palilule, na izložbi fotografija Zorana Đinđića, prvo neuspešno pokušavali da izgovore jedan njegov kratak citat, a zatim je sada već čuvena (ili ozloglašena) Slađa poletela na pod sa svojih visokih štikli. Ne znam da li je jedna ličnost u istoriji doživela takvo posthumno ponižavanje i to od svojih navodnih sledbenika. U svojoj besedi, između ostalog sam rekao „Dakle, šta je moja vizija Srbije?... To je Srbija u kojoj su na najodgovornijim mestima ODGOVORNI ljudi, u kojoj se politikom bave NAJBOLjI a ne poltroni i karijeristi“. Bilo je bolno očigledno za svakoga da od odgovornih i najboljih u Demokratskoj stranci nema ništa.

Poltorni i karijeristi, nitkovi i lopovi u odelima, vodili su „danse macabre“ na mojoj viziji, krijući se iza zlatnog kipa Zorana Đinđića. Danas vidimo kolike su bile razmere pljačke, nerada, javašluka, bahatosti i svakog poroka i bezobrazluka kojim su „sledbenici vizije“ zatrpali Srbiju i skoro je ugušili.

Na vreme sam shvatio da nam među njima nema Prometeja, nema Lazara i da su u zabludi svi oni koji danas misle da slede viziju Zorana Đinđića jer su stali uz one koji su ga lično poznavali i tvrde da „pravoverno“ tumače njegovu zaostavštinu.

A zapravo niko ništa ne baštini, niti sledi, već iskrivljuje, koristi i zavodi, a njega nema da se brani.

Vreme je došlo za nove ljude i nove vizije. Dosta je bilo tumača, opsenara i volšebnika. Budi se i osvešćuje razumna Srbija, koja traži treći put, koja se udružuje, koja odbacuje stare forme i istrošene, bezbroj puta reciklirane političare. Ovo sam napisao za sve njih, da ih upozorim, da im prenesem i da ih ohrabrim. Neka znaju da se mogu baviti politikom van kultova ličnosti, imaju pravo da artikulišu glas svoje generacije i brane svoje vizije!

Ovih dana bićemo zasuti očajničkim pokušajima DS-a, LDP-a i drugih poznanika i saradnika Zorana Đinđića da se okoriste o deceniju njegove tragedije. Svoju besedu 2008. Završio sam rečima: „Prometej je došao, doneo je vatru... Njega nažalost nismo uspeli da sačuvamo, dajte ljudi bar da sačuvamo VATRU! To dugujemo njemu i to dugujemo sebi!!!“

Danas kažem: Udružimo sve vatre u jedno ognjište koje se zove Srbija, to dugujemo njoj!

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije