Politika neoliberalnog globalizma je definitivno srušena 20. januara. Liberalizam je završio u monopolu i cenzuri

„Nejednakost je očigledno veća kada dođete u Srbiju nego kada dođete u Sloveniju. Ne samo nivo dohotka, nego jednostavno nejednakost. Vi imate veoma skupe automobile, imate neke krntije, imate neke kuće, potpuno neuredne, imate sa druge strane dosta skupe apartmane. Nejednakost se vidi u Srbiji.“ 

Ekonomski svet kakvog smo znali i koji se rodio sa padom Berlinskog zida srušio se 20. januara 2025, kada je Donald Tramp drugi put položio zakletvu. Ovako pojednostavljeno zvuči izvod iz jednog od tekstova Branka Milanovića, najpoznatijeg srpskog ekonomiste na svetu i jednog od najvećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti. Branko Milanović je ove godine specijalni gost Kopaonik biznis foruma.

Gospodine Milanoviću, hvala vam što ste gost Oka.

Hvala vam što ste me pozvali, drago mi je da budem kod vas, nije prvi put.

Recite nam, šta se to srušilo 20. januara, a da mi nismo ni primetili?

Mislim da ste primetili, da je svako primetio da se stvari menjaju od kada je Tramp postao predsednik SAD. Ono što mislim da se desilo jeste da se jedan način razmišljanja i politike, koja je bila neoliberalni globalizam – sada završava. Radi se o metaforički ključnom momentu. Pad Berlinskog zida se uzima kao jedan od takvih momenata. I posle pada Berlinskog zida puno se stvari promenilo, iako se pad komunizma nije desio baš tog dana. Ni dolazak Trampa po drugi put na mesto predsednika SAD nije samo taj dan – jednostavno, ideološki se sve promenilo, američka politika ide za merkantilizmom. Nije to samo Trampova politika, već i u vreme Bajdena imali ste promenu u kontroli izvoza visokih tehnologija i carina protiv Kine. Neoliberalna globalizacija je već tada počela da se menja...

Kada kažete merkantilizam, da objasnimo šta to znači u međunarodnoj trgovini... Kakav treba da bude rezultat u razmeni između Kine i Amerike?

Merkantilizam je jedna stara doktrina koja je u Americi postojala pre Adama Smita i koja je bila veoma moćna. Smatralo se da je osnovni način bogaćenja kroz trgovinu, a ne kroz proizvodnju. Merkantilizam je išao za tim da prodajete skupo, a da kupujete jeftino, da svoju robu šaljete svojim, a ne tuđim brodovima, da štitite sopstveno tržište od strane konkurencije kako bi više novca ostalo vama. Amerika se u velikoj meri izgradila zahvaljujući merkantilizmu Aleksandra Hamiltona u 18. veku. Nije ovo nešto što je prvi put Tramp izmislio.

Donald Tramp kaže: „Carina je najbolja reč koja je ikada izmišljena.“ Za koga će ta reč biti najgora?

Ona je najbolja u tom smislu kakvom se nekad smatrala. Odnosno, ekonomisti su smatrali da se prema toj doktrini formiraju trgovinski blokovi unutar kojih se razmena obavlja bez carina, a onda se sa ostalima koji su van tog bloka trguje sa carinama. Tramp to govori jednim svetovnim, ulepšanim jezikom. Nisu carine lepa reč, ali on naravno misli da će takvim carinama poboljšati pozicije američke srednje klase.

Mi u Srbiji odmah volimo da znamo ko je dobar a ko je loš momak. Vi recimo kažete da će Tramp biti dobar za Kinu u poređenju sa onim što je bila alternativa. Zašto to mislite?

To je kontroverzno mišljenje. To jeste moje mišljenje, ima još ljudi koji to isto misle, ali ima i onih koji to ne misle. Naime, ja mislim da postoji velika razlika između Trampa i sadašnje republikanske administracije u odnosu na administraciju koja je prethodno bila na vlasti. Prethodna administracija je defakto smatrala da je kineski režim nelegitiman. To je veoma važno. Zato njihov cilj, ne konkretno nego uopšteno gledano, jeste bilo svrgavanje kineskog režima.

Kažete da Trampu to neće biti cilj?

Ja mislim da neće, zato što se Tramp bavi trgovinom. On je ono što se zove transakcioni političar. I u tom pogledu mislim da on nema razloga da ide protiv kineskih vlasti. On ima razloga da pokuša da Kinu smanji u ekonomskom i političkom značaju, ali ne da tamo menja vlast.

Ali recimo Martin Volf, čuveni komentator „Fajnenšel tajmsa“, koji je o vama pohvalno pisao u prošlosti, sada kaže da ste naivni, da Tramp pravi haos i da niko ko je pristojan ne bi trebalo Trampa da hvali. On čak ide u kritici i korak dalje, pa kaže da su intelektualci u prošlosti hvalili slom buržoaskog licemerja, a to je dovelo do uspona komunizma, pa čak i fašizma.

Ima puno ljudi koji to pišu, ali isto tako je tačno da smo Volf i ja prvobitno imali neslaganje oko kontrole i cenzure medija. Tačno je da su liberali cenzurisali medije. Njihovi napadi na Maska, protiv Tvitera i svega toga, to su bili napadi zbog toga što je prvi put u poslednjih trideset godina monopol nad informacijama koji su imali „Fajnenšel tajms“, „Ekonomist“, „Njujork tajms“ i drugi, jednostavno bio uništen ili dosta smanjen, upravo zahvaljujući slobodi informacija koje omogućavaju društveni mediji. Oni su u stvari bili branioci svog monopolizma, i njihov napad na društvene medije i takozvanu „dezinformaciju“ bio je jednostavno odbrana monopola.

To je jedno pitanje. A drugo pitanje je o tome kako je neoliberalizam svojom politikom, koju je Martin Volf zastupao, doveo do situacije da su sami liberali počeli da idu ka merkantilizmu, i da bi na kraju došlo do toga da je 77 miliona Amerikanaca toliko nezadovoljno takvom politikom da su glasali za Donalda Trampa. Prema tome, ako je na nekome odgovornost, to je na neoliberalima, a ne na ljudima koji onda pišu o toj činjenici.

Knjige Branka Milanovića

Kažete da će, kada je reč o tom trgovinskom ratu sa Kinom, Tramp biti u lose-lose situaciji. Da će on svakako izgubiti, ali na šta on računa?

Sigurno je da trgovinski rat između Amerike i Kine šteti i Americi i Kini. Stvar je u tome da će više štetiti Kini nego što će štetiti Americi. Amerika može da napravi sledeću računicu: ako ja usporim kineski rast za 3 procentna poena, a moj rast se uspori za 1 procentni poen, relativan odnos snaga se za mene poboljšava. Prema tome, to jeste lose-lose politika, ali je lose element za drugu stranu veći nego lose element za vas.

To vam je isto kao kada imate razvod. Razvod je lose-lose situacija. Neka porodica poseduje neki novac i tokom razvoda se svađaju ko će šta da dobije, a onda im advokati uzmu pola tog novca. Ali zašto oni to rade? Muž recimo želi da izgubi manje nego žena, ili obrnuto. Takva je situacija i ovde. Obe strane idu na lose- lose politiku računajući da će jedna strana biti manji gubitnik od druge.

Hoće li ovde najveći gubitnik, najveći luzer, zapravo biti neko treći, Evropa?

To ne znam. Trgovinski rat između Kine i Amerike možda može da u neku ruku bude dobar za Evropu. Objektivno posmatrano, značaj Evrope je dramatično opao poslednjih 30 godina. Ne samo zbog toga što Evropa nema političko jedinstvo, nego zato što je to kontinent čiji značaj i u BDP-u i u stanovništvu opada. S druge strane, to je kontinent koji ima dramatične probleme sa imigracijom, i s treće, to je kontinent koji prolazi kroz velike političke promene. Vi imate sada AfD koja je druga najveća partija u Nemačkoj, imate u Engleskoj Faraža koji isto tako maltene vodi, imate Melonijevu u Italiji i imate Le Penovu koja manje-više nema legitimitet, jer nije mogla da sklopi vladu. Prema tome, imate potpuni politički haos. Možda će Evropa nešto dobiti iz trgovinskog rata Amerike i Kine, ali situacija u Evropi je veoma nejasna.

Zanimljivo je kako je vaš kolega sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić, pre nego što je Tramp dobio ove izbore, rekao da loše za Srbiju u odnosima sa Amerikom mogu biti dobri odnosi sa Kinom. Šta vi o tome mislite?

Ivan Vujačić bi to mogao da zna bolje nego ja. On je radio na spoljnim odnosima sa SAD godinama, bio je naš izvanredan ambasador u SAD. Ali mislim da je razvijanje odnosa sa Kinom za nas dobro, jer je razvijanje odnosa sa silom koja dolazi – dobro. Naravno da zbog toga Srbija ima političkih problema, ali mi smo do sada nekako uspeli da održimo relativno dobre odnose i sa EU i sa Amerikom, naročito sada će ti odnosi u neku ruku biti i poboljšani, kao i sa Rusijom i sa Kinom. Što nije bilo baš jednostavno.

Ali je Ivan Vujačić sedamdesetih bio i u urednih časopisa „Glas ekonomista Jugoslavije“ (GEJ), gde ste vi objavili svoj prvi naučni rad. Jeste se tada više nego sada slagali u stavovima prema Americi i Kini?

Ne sećam se baš tačno šta je bilo tada, ali znam da Kina nije imala neku veliku ulogu u međunarodnim odnosima. S druge strane, tačno je da smo svi mi, kada sada pogledam, bili u neku ruku žrtve onoga što je postala neoliberalna ideologija.

U kom smislu?

Osamdesetih godina neoliberalna ideologija je bila toliko prevalentna, toliko moćna, da su skoro svi bili deo te ideologije, pogotovo u Istočnoj Evropi, koja je tada očigledno ekonomski nazadovala. Ali onda su se pojavili problemi i ta ideologija je jednostavno negirala neke osnovne stvari. Mislim, na primer, da je potpuno pogrešno gledala na revolucije u Istočnoj Evropi. Sada vidimo da one nisu bile revolucije demokratije, već revolucije samoopredeljenja i nacionalne nezavisnosti. To su bile revolucije protiv onoga što se smatralo ugnjetavanjem od strane SSSR-a ili Rusije, i kao takve one nisu bile demokratske revolucije.

Kako smo mi tu bili žrtve? Mislite na Jugoslaviju?

Ne, mislio sam na razmišljanje istočnoevropskih intelektualaca sedamdesetih godina. Nismo mi bili žrtve, nego smo tu ideologiju prihvatali kao takvu. Ali, kako je vreme prolazilo, videle su se manjkavosti te ideologije, i to sve više i više Zato smatram da se neoliberalna ideologija na kraju potpuno iscrpla... Kada danas čitate šta pišu šefovi te ideologije iz 1990. godine i 2000. godine, to jednostavno nema nikakve veze ni dodira sa stvarnošću. To je iscrpljena ideologija i to je ono sa čim se ne slažem sa Martinom Vulfom. Oni su svoju ideologiju iscrpli i doveli do toga da je sada došla jedna nova ideologija. Ona nije nimalo prijatna, ali razlog za to je neuspeh njihove ideologije.

Branko Milanović na Kopaonik biznis forumu, 4. marta 2025.

Kada govorite o nejednakosti i kada govorite o nama, vi ste na Kopaonik biznis forumu rekli da kada je reč o uporednom dohotku Srbije, Hrvatske i Slovenije, tokom poslednjih 150 godina naše istorije ništa se nije promenilo. Šta je odgovor na to teško pitanje?

Nemam odgovor, ali primećujem ono što sam govorio o takozvanoj kompradorskoj inteligenciji. A to je problem odnosa EU i Srbije. Dobro je da imamo Evropsku uniju, da imamo saradnju, intelektualnu i svaku drugu. Ali, ako hoćemo da stvorimo domaću inteligenciju koja se bavi problemima koji su ovde relevantni, ne možemo da imamo samo zadate tekstove iz Brisela.

Uzmite ovaj primer, mislim da je dobar. Niko se kod nas nije bavio činjenicom da je negde od 1850. godine do danas u uporednom dohotku između tri nekadašnje SHS jedinice odnos ostao isti – ako je Srbija jedan, Hrvatska je 50% iznad nas, znači 1,5, a Slovenija je duplo iznad Srbije, dakle dva. Zašto je taj odnos ostao nepromenjen od vremena Austrougarske imperije, preko Kraljevine Jugoslavije, vremena socijalizma, planskog, decentralizovanog i samoupravnog, do vremena tranzicije?

To je zanimljiva tema. Prvo, zanimljivo je empirijski doći do svega toga, a zatim je zanimljivo analizirati kakvi su bili ti periodi. To je značajno, ali mi se time ne bavimo. A s druge strane bavimo se nekim temama koje se tiču nečega što se desilo pre 6 meseci, i što se apsolutno zaboravi kroz 3 nedelje.

Kažete da ono čime se bavimo je kako da sustignemo Evropu, i tvrdite da je i to pogrešno, da ne treba sustizati region koji zaostaje, odnosno stagnira. Koga mi treba da jurimo ka tom boljom životu?

Ne, ne mislim da je to pogrešno. Mislim da je dobro da mi sustižemo Evropu. Ali treba da razumemo da to nije sustizanje kontinenta koji raste na međunarodnom nivou, nego koji opada. Prema tome, naš neuspeh je mnogo dramatičniji jer mi ne možemo da sustignemo ni kontinent koji u relativnom značenju opada. Znači, nije to loše da sustignemo Evropu, ali da verujemo da sustizanje Evrope znači nešto veliko – ne znači.

Pogledajte poziciju ljudi u Srbiji i poredite to sa Srbijom 1978. godine. To je teško uraditi, ali je moguće. Srbija je tada bila na globalnom nivou u značajno boljoj poziciji nego danas. Zašto? Zato što je celokupna Azija bila siromašna i toliko je puno siromašnih ljudi bilo iza vas. A sada su svi ti ljudi ispred vas.

Prema tome, dostizanje Evrope je lep cilj, i treba da bude cilj, ali ne treba da zaboravimo da je to dostizanje kontinenta koji je u padu. Mi imamo dubok problem, jer ne možemo da dovoljno konvergiramo ni ka kontinentu koji je u padu. Znači da mi imamo dvostruki problem.

Kada govorite o nejednakosti, ono što je kod vas posebno značajno je to što se preko nekih vaših podataka o bogatašima i siromasima mogu objasniti i neki politički procesi. U vašoj knjizi „Globalna nejednakost“ pokazali ste da u činjenici da srednja klasa gubi utakmicu leži odgovor kako je Donald Tramp dobio svoj prvi mandat. Ono što od vas nikada nismo čuli, da li može u tom klasnom pitanju da se traži odgovor i na pitanje kako je Aleksandar Vučić u Srbiji dobio svoj prvi mandat 2012, odnosno koji su to nezadovoljni doveli Vučića na vlast?

Kod nas je rađeno manje tih empirijskih istraživanja, u Americi ih je rađeno tušta i tma. Naravno, bilo je poznato da je došlo do smanjenja dohotka ili veoma slabog rasta srednje klase, radničke klase. Na to se onda nadovezala, a to je delimično iz istog razloga, jedna velika polarizacija u ideološkom smislu između takozvane woke ideologije i većine Amerike. To su bila dva elementa.

Kod nas ne znam, pošto nemamo tih analiza, ali je činjenica da je Vučić stvorio jedan klijentelistički režim, koji jeste režim kakav je Srbija imala poslednja dva veka. Mi smo uvek imali klijentelističke režime. Ako idete i do Miloša Obrenovića ili do Mihajla Obrenovića i kasnije, imali ste i tada klijentelistički režim. Čak bi se moglo reći da je i režim Saveza komunista Jugoslavije isto bio klijentelistički režim, jer čim postanete član partije vi dobijete bolju poziciju. Tako da ne mislim da je klijentelizam neka novost u Srbiji.

Šta mislite, ima li sa klasama veze i ovo nezadovoljstvo koje sada može da se vidi na ulicama u Srbiji? Je li to, kako kaže profesorka Mirjana Vasović, pobuna privilegovanih, ili je to generacijska stvar? Da ova generacija studenata samo želi da živi onako kako žive njihovi vršnjaci u Evropi ili u Americi.

Njihovi zahtevi i želje su popuno opravdani i imaju smisla. Pitanje je samo kako to politički pretočiti. To je osnovno pitanje. Ima razlike između lepih i pravičnih zahteva i političke artikulacije ili političke korisnosti od tih zahteva.

Da vam dam jednu možda nelagodnu analogiju. Ja se sećam demonstracija ‘68, bio sam mali i tek sam završio osnovnu školu. Te demonstracije su bile sa potpuno finim zahtevima, sličnim današnjim: jednakost, korupcija u socijalizmu, razlike između onog što se govori i što se dešava itd. Kakav je kasnije bio rezultat tih demonstracija? Tito je, sećate se, to veoma uspešno rešio. Rekao je: „Studenti su u pravu“, oni su posle igrali kozaračka kola i demonstracije su se završile.

Šta je bio rezultat? Rezultat je bio da je privredna reforma stala, to je bio njen kraj, a onda se krenulo u drugom pravcu. Umesto da se Jugoslavija ekonomski poveže, došlo je do njenog rastakanja, jer se ta energija, ne zbog studenata nego zbog drugih elemenata, okrenula ka republikanizaciji. Onda imate Maspok u Hrvatskoj, imate 1971. godinu sa amandmanima, pa 1974. godinu sa Ustavom koji je doveo do kraja Jugoslavije. A u neku ruku imali ste veoma lep pokret 1968. godine.

Kada kažete „studenti su u pravu“, jesu li u pravu danas kada traže da institucije rade svoj posao? Ima onih koji smatraju da su institucije važne za privredni rast. Jedan od njih je ekonomista tursko-američkog porekla Daren Adžemoglu. Malo je reći da se vi sa Darenom Adžemogluom ne slažete, čak ste i javno polemisali. Ali može li to što kaže Adžemoglu da se primeni na srpske političke prilike?

Niko nema sumnje u to da su institucije važne za ekonomski razvoj. Pitanje je samo Adžemogluove interpretacije tih institucija. On suviše blago reaguje na institucije koje su dovele do velikog prosperiteta zapadnog sveta u 19. veku kroz kolonijalizam. Ali to nema veze sa današnjom situacijom.

Hoću da se složim s njim, naravno da institucije treba da rade svoj posao. Ali to je suviše neprecizna tvrdnja. To je kao kada bi neko tvrdio da bi bilo lepo da je uvek sunčano vreme. Da li se slažete s tim? Slažete, ali to je neprecizno. Kada kažete da institucije rade svoj posao, morate da kažete koje institucije, šta, gde i kako ću politički da nametnem da one to rade.

Vi se sećate kako ste u leto 2021. ovde u Srbiji rasplamsali inače rasplamsale političke strasti onom izjavom da je Srbija možda poput Kine napravila tu vrstu nagodbe menjanja demokratije za privredni rast. Da li privredni rast zanima ovu generaciju studenata koja je sada na ulici?

Pretpostavljam da ih zanima, jer onda mogu da dobiju dobre poslove u Srbiji, da ovde dobro rade i da budu za to dobro plaćeni. Niko ne želi da bude loše plaćen i da ima loš posao. Prema tome, mora da ih zanima.

Mi smo de facto imali veći privredni rast u odnosu na uporedive zemlje regiona. On je u proseku bio oko 4%, ali studenti na ulazu u vaš matični Ekonomski fakultet kače transparent „BDP ne briše suze žrtava“.

To je tačno, smrt ljudi ne može se kompenzirati kroz BDP. Inače, mislim da bi naš rast mogao da bude oko 5 do 6%.

Zašto nije?

To ne znam. Hoću da kažem da je 4% u redu, i 3% je u redu, i to je veći rast nego u Zapadnoj Evropi. A 5-6% je teško dostići ako svi naši partneri rastu mnogo sporije. Ali onda imate mogućnost da možda koristite druga sredstva, kao što je Kina koristila, možda sada u ovoj situaciji i Amerika. Mi bi morali da imamo ubrzanje rasta.

Kada je reč o Kini, vi u zapadnom svetu važite za ekonomistu koji je branio kineski kapital, pozivajući se na neka relevantna istraživanja. Obično se kaže da Kinezi koriste kinesku radnu snagu, da ne angažuju domaću. Vi ste se pozivali na neka istraživanja gde ste govorili da to nije tačno. Kako gledate na ovaj projekat u Srbiji koji vodi jedan kineski konzorcijum, mislim na projekat vezan sa onim što se desilo 1. novembra prošle godine?

Ne znam te detalje, ko je za to odgovoran i šta je to bilo. Jedino što znam, a to je u neku ruku katastrofalna stvar, da niko u krajnjim izveštajima nije odgovoran. Vi dobijete projekat, onda taj projekat dajete nekom drugom, taj drugi nekom trećem, taj treći nekom četvrtom, a u međuvremenu ljudi uzimaju novac. To je katastrofalno, onda niko nema nikakve odgovornosti.

Razgovor s Brankom Milanovićem, januar 2021.

Kada je reč o nejednakosti, kada je vaš prijatelj i kolega Toma Piketi bio u Srbiji poslednji put, pozivao se na vas i rekao je da se nejednakost u Srbiji vidi golim okom. Vi u Srbiju dolazite s vremena na vreme. Šta je ono što vidite kada je o nejednakosti reč?

Vidi se, to je tačno. Srpska nejednakost je, da kažem, među većim u Evropi. I Makedonija ima veliku, Portugalija ima visoku, ali jeste – to se vidi. Nejednakost je očigledno veća kada dođete u Srbiju nego kada dođete u Sloveniju. Ne samo na nivou dohotka, nego jednostavno – nejednakost. Vi imate veoma skupe automobile i imate neke krntije, imate neke kuće potpuno neuredne i imate s druge strane dosta skupe apartmane. Nejednakost se vidi u Srbiji.

Ali ne vidi se u brojkama. Ono što mi ne znamo iz podataka iz Poreske uprave je ko su u Srbiji među najbogatijim pojedincima?

Ja se nadam da ćemo imati u Srbiji ono što ima većina zemalja sveta, da iz fiskalnih podataka imamo ocenu koliki dohodak odlazi u top 1%. To se nadam da ćemo imati, ukoliko se Poreska uprava složi. To je anonimna stvar, mi ne iznosimo imena ljudi, niti nam oni daju imena. Nego se jednostavno obračuna koliki je ukupan dohodak grupe najbogatijih, i onda se to uporedi sa ukupnim dohotkom zemlje. To ima puno zemalja, trebalo bi da ima i Srbija.

Neki podaci u Srbiji su tajna. Šta mislite, šta će se u narednom periodu promeniti kada je reč o životu bogataša i siromaha u Srbiji? Vi ste izneli jedan zanimljiv podatak na panelu, kako su siromasi najviše profitirali od kovida, odnosno da je tada širom sveta kroz pakete pomoći podeljeno dosta novca i da je to uticalo na smanjenje siromaštva. To je urađeno i ovde.

U Americi je to bilo spektakularno. U Americi se najveći pad nejednakosti desio 2020. godine, zato što je Kongres odobrio subvencije ljudima koji nisu radili, onima koji su izgubili posao, malim firmama itd. I te subvencije su bile između 15% i 18% društvenog proizvoda. Kada imate tolike subvencije koje dobijaju ne oni na vrhu, nego oni u sredini, imali ste veliki pad nejednakosti te godine. Ali već 2021. to se vratilo nazad, da bi 2022. bilo potpuno isto kao pre Kovida.

Vaše kolege koje kažu da u ekonomiji nema besplatnog ručka, kažu i da ta pomoć ovde nije bila dobro ciljana i da je loše što su tu pomoć dobijali svi, i bogataši i siromasi.

Ne znam kako je bilo ovde. Nije to baš bilo jednostavno. Jednostavnije je kada takvu pomoć daje jedna bogata zemlja kao što je Amerika, ali mnogo je teško dati kada imate mnogo manje sredstava. Recimo, u Africi niko ništa nije dobijao jer države nemaju para.

Druga je stvar Evropska unija ili Amerika, koja je mogla da toliki ogroman novac veoma brzo isplati. To je bilo izvanredno, prosto neverovatno. Oni su u toku mesec dana odštampali milione čekova. Neki prijatelji mog sina su namerno prestali da rade jer su imali više od tih čekova koje je država davala nego što su zarađivali radeći.

Nije li to loše?

To je sigurno loše, ali tada je to zaista bilo ključno. U tom trenutku ste imali ljude koji su potpuno izgubili posao, male firme su se gasile. To im je omogućilo da prežive. 

Priredila: Anica Telesković

(RTS)