Савремени свет | |||
Тумачењa и неразумевања кинеског економског успеха - Да ли је Кина успешна зато што је капиталистичка или комунистичка? |
четвртак, 11. август 2022. | |
Објашњавање и разумевање економског успеха Кине утиче и на друге земље. Једнодимензионално тумачење Вашингтонског консензуса примењено на кинеско искуство, односно усвајање поједностављеног, а понекад чак и догматичног наратива којим се тумачи сто година развоја Кине који се фаворизује у делу интелектуалне јавности, ако буде прихваћено, вероватно ће имати штетне последице по глобални развој. Недавно сам прочитао преглед кинеског дугорочног економског напретка из пера двојице угледних зналаца кинеске економије: Лорена Бранта и Томаса Равског. Радове и једног и другог читао сам и раније и позивао се на њих. Поменућу, примера ради, да ми се изузетно допао рад о неједнакости у кинеским руралним подручјима за време 1930-их, чији је Брант коаутор, и рад Равског о напретку (и, такође, о неједнакости) у предратној Кини. Као што ови примери показују, моје интересовање за ове ауторе, очекивано, више се односило на то што су говорили о неједнакости у Кини, а не на проблеме напретка и дугорочног развоја. Међутим, ово друго је тема којом се њих двојица баве у овом раду (који је заправо поглавље у недавно објављеном другом тому Кембриџове економске историје Кине).
Стога сам њихов најновији рад прочитао с великим интересовањем. Нажалост, доживео сам разочарање. Критиковаћу овај рад са две тачке гледишта: најпре ћу сагледати имплицитни, или неретко веома експлицитни наратив који се односи на развој Кине од краја 19. века па до данас, а онда ћу указати и на унутрашње противречности аргумената постављених у раду. Наратив Бранта и Равског може се сажети на следећи начин: Кина у доба краја Ћинг династије и на почетку Републикe, иако је била назадна на многим пољима, показивала је знакове невероватне способности да брзо усвоји западне производне и финансијске технике. Принудна и дискриминаторна правила која су наметнуле западне силе, Русија и Јапан, заправо су поспешиле кинески развој. (Мало је вероватно да је Кина могла да доживи овакав нагли рани развој без полуколонијалног односа у односу на Запад). Влада Куоминтанга у Нанкингу водила је много више продржавну политику (у поређењу са позном Ћинг династијом), иако је таква политика имала кратак животни век због рата и унутрашњег сукоба. Када је 1949. Мао Цедунг прогласио Народну Републику Кину, његова влада задржала је Куоминтангову линију развоја који предводи држава и учинила га још више планским (премда никад није достигла совјетски ниво планирања). Пошто је оваква политика гушила подстицаје, направљена је огромна разлика између потенцијалног и реалног учинка. Ова разлика је „почишћена" током Денгове протржишне епизоде. Недавни приступ Си Ђинпинга представља преокрет са циљем да се додели већа улога држави (у „план у совјетском стилу окренут ка унутра"), уз „повлачење из.... глобалне сарадње". Веома су мале шансе да ће Кина успети да оствари технолошки скок који обећавају Партија и влада и који су учинили темељом своје политике. Верујем да се у овом, надам се фер представљеном, пресеку аргумената Бранта и Равског, истиче неколико следећих битних тачака на којима аутори инсистирају. Прво: квазиколонијални односи били су благотворни за развој Кине („повластице остварене кроз стране војне притиске подстакле су домаћи економски раст, стр. 787); друго: постојао је континуитет између куоминтаншке и маоистичке политике; треће: спектакуларан раст Кине после 1978. једноставно се објашњава као „одскок", мудра примена већ постојећих могућности и способности.
Усредсредићу се на ове тачке. Начелни аргумент за прву јесте постојање економски динамичних области, илити градова, на кинеском приморју. Брант и Равски спомињу, на пример, како је Шангај био уснуло седиште, а да је онда његова стопа раста за време Куоминтанга тридесетих била упоредива са стопама раста Јапана, Индије и СССР-а. Овакви примери појединачног успеха у држави огромној као што је Кина (500 милиона становника у 1930-им) значе издвајање најлепших делова приче, али њима се не може показати ништа осим тога да је постојао мали број стожера раста. Малтене свако ко пожели могао би да нађе градове или области у било којој држави на свету који су доживели успех, док је истовремено читава та држава стагнирала или чак назадовала. Мадисонови подаци о Кини показују да је БДП по глави становника порастао са 983 долара у 1913. на 1.003 долара у 1938. (у међународним доларима), што нам даје стопу годишњег раста чији је износ безначајно мало изнад нуле. Тако можемо да закључимо да је економски раст Кине у предратном периоду само држао корак са растом броја становника (који је износио око 0.6% годишње). Ово није необично. То показује следећи цитат из анкете коју је у селима спровело кинеско Удружење власника памучних комбината у сврху процене потражњом за текстилом: "Затекли смо катастрофалне услове: жене у Сечуану нису носиле сукње зато што је уништење пољопривреде оставило фармере без средстава да купе текстил, и у многим домаћинствима чланови породице су делиле само један комад одеће" (Широјама 2008; цитирано у: Milanović, Capitalism, Alone, стр. 80)
Кина је за већину својих становника била земља скоро па незамисливог сиромаштва и заосталости. Бљештава светлост из неколицине трговачких центара није правила велику разлику у држави као целини. Ова тврдња још више важи ако верујемо да је мањак домаћег предузетништва (то јест квазиколонијални однос) по себи лоша ствар. Контунуитет између политике Куоминтанга и Маове владе приметили су многи аутори. То није нова ствар. Али у наративу Бранта и Равског он игра парадоксалну улогу. Ова двојица аутора настоје да објасне кинески напредак после 1978. не на темељу онога што је претходно створила Маова политика, већ, веома неуверљиво, имајући у виду краткорочност куоминтаншке владе, на основи предреволуционарног развоја. Наратив аутора постаје недоследан: с једне стране, он се с правом позива на неколико упадљивих неефикасности социјалистичког планирања, али се потом денгистички успех објашњава као пука експлоатација разлике између потенцијала и стварног учинка створеног за време Маове владавине. Али ако је Маова ера створила могућност за тај много већи учинак, онда мора да је нешто и тада урађено како треба. Како аутори не могу да натерају себе да спомену било шта позитивно што се десило за време Мао Цедунга, остаје нам недоумица у погледу тога како је један потпуно неефикасни систем као што је био Маов могао да створи темеље за денгистички препород. Брант и Равски стављају себе у тај немогућ положај зато што денигистички препород не виде не толико по себи, као највећу дугорочну експанзију у историји економије, већ га третирају, скоро механички, као попуњавање простора између могућег и стварног. Стога овај наратив потцењује важност денгистичких реформи (које се ни у којој мери не спомињу), и уз посебно занемаривање маоистичког периода (премда се индиректно признаје његова важност), успехе које је Кина остварила у периоду 1980-2008. објашњава политиком нанкишке владе 1928-1937.
Аутори се овде суочавају са правим проблемом. Како би одбацили Денга, морали би да тврде да је потенцијал за раст већ постојао под Маом; али не могу да припишу Маоу заслуге за стварање тих могућности ако су већ искритиковали сваку његову политику. Стога, та могућност некако мора да се покаже као да је настала у влади која није потрајала ни десет година, никада није имала превласт над читавом територијом Кине, и која је деловала у потпуно другачијем интелектуалном и глобалном окружењу више од пола века пре Денга.
Ово већ указује на унутрашње противречности у раду, којих има подоста. Аутори документују ниску стопу раста продуктивности у предузећима у државном власништву, тако што, између осталог, пажњу скрећу на њихову ниску профитабилност. Али не чини се да примећују да ниска профитабилност ових предузећа може бити последица ванекономских задатака које треба да извршавају, као и фактички већег опорезовања. Штавише, како би објаснили иницијативу "Појас и пут", они морају да препознају високу зараду предузећа у државном власништву, те тако изненада читамо како је удео зараде ових предузећа у БДП-у порастао. Али ако зараде предузећа у власништву државе расту брже од укупне додате вредности, онда је тешко помирити се са раније поменутим становиштем да су оваква предузећа непрофитабилна због своје неефикасности. Брант и Равски са тачеровском раздраганошћу пишу о индустријском реструктуирању које се десило током 1990-их (урбане реформе): запослени у предузећима у власништву државе били су "десетковани"(стр. 809); реформе су "бациле" милионе радника "у стисак тржишне послушности"(стр. 825), док су предузећа "врвела од вишка запослених" (стр. 827). Догма ефикасности која иде уз приватизацију толико је екстравагантна, да se читајући ово у 2022. години, када је закључено да је у многим земљама добит од приватизације постојећих предузећа минимална (ако је уопште има), текст чини скоро срамним и анахроним. Аутори вероватно не би користили овакав навијачки тон ако би описивали политику Маргарет Тачер или Роналда Регана. Али овакво изражавање, и још важније, радосно тумачење терања хиљада средовечних радника на улицу, чини се да је тренутно у моди када се пише о бившим социјалистичким економијама и о Кини. Цена овога никада се не спомиње. Након слављења незапослености и "оштрих подстицаја" које она доноси, аутори на чудан начин окривљују Комунистичку партију Кине за високу стопу неједнакости која је "слична" оној из времена династије Ћинг (стр. 824). Остављајући по страни то да је њихова тврдња по којој 15 одсто укупног богатства поседује 1 одсто становништва веома оспорива (зато што се заснива на приписивању зарада предузећа у власништву државе појединцима са највећим приватним капиталним дохотком, што је крајње дубиозна претпоставка), удео од 15 одсто и даље је незанемарљиво мањи од оног од 24 одсто које су добијали 1 одсто најбогатијих, на основу студија о приходима кинеског племства 1880-их. Чак и да је, под један, бројка од 15 одсто бар приближно тачна (управо објављен преглед из 2018. који се односи на приходе домаћинстава из целе државе, најбогатијем једном проценту становништва приписује 7 одсто укупног богатства), и, под два, све и да је удео од 15 одсто сличан ономе од 24 одсто, читав чланак слави неједнакост као силу, која када се ослободи, објашњава раст Кине - дакле, у чему је онда проблем са неједнакошћу? Овде се поново сусрећемо са унутрашњом противречношћу: садашња Комунистичка партије Кине се критикује зато што није отворенија ка тржишту и подстицајима (у супротности са политиком Ђанга Цемина о "три репрезента"), да би се потом, у чудном преокрету, критиковала зато што је дозволила да неједнакост дође на тако висок ниво. Дакле, да ли је Си Ђинпинг за превише или премало неједнакости?
То се може објаснити и помирити (што Брант и Равски ниједном не покушавају да учине). Могуће је да је влада узела сав новац и да су сви у државном врху корумпирани. Али оваква врста аргумента мора бити одбрањена. Као што Јанг, Новокмет и ја показујемо овде, елита на врху кинеске пирамиде прихода значајно се променила у корист предузетника из приватног сектора и великих капиталиста. Док су људи из приватног сектора 1988. чинили четвртину од 5 посто најбогатијих, њихов удео премашио је једну половину од овог процента у 2013. Ово противречи могућој тврдњи да неједнакост постоји у тој мери само зато што су држава и партијски функционери неумерено богати. Управо насупрот томе, приватни сектор је тај који је најбогатији. Поред осталог, начин аргументовања Бранта и Равског не може уопште да објасни антикорупцијску кампању уперену против оних којима су везе у партији и држави омогућиле стицање богатства. Дакле, ако Брант и Равски славе већи тржишни подстрек и неједнакост кроз читав свој чланак, а најбогатији људи у Кини су предузетници из приватног сектора, зашто се недовољна усмереност ка тржишту од стране Комунистичке партије Кине наводи као главни кривац за омогућавање високе стопе неједнакости?
Све у свему, изузетно је обесхрабрујуће да тако површан поглед на кинески дугорочни раст не успева да се ухвати у коштац са неким веома битним питањима као што су (само примера ради) појава "Градских и сеоских предузећа" (TVE), де факто приватизација земљишта, његова каснија комерцијализација, дилема Великог праска у поређењу са постепеном реформом (на ове теме су написане хрпе књига и радова; види нпр. Вебер, Гевирц, Анг; од којих су сви рецензирани на мом сајту или Substacku), већ се усваја поједностављен, на тренутке чак и догматски наратив који се чита као валидан преглед сто година развоја Кине. Ово је посебно важно јер искуство Кине утиче на друге земље и једнодимензионално тумачење Вашингтонског консензуса, које се овде фаворизује, вероватно ће, ако буде прихваћено, имати штетне последице по глобални развој.
(GLOBAL INEQUALITY AND MORE 3.0: Interpreting or misinterpreting China's success, РТС) |