БРИКС као нови Покрет несврстаних за нови Хладни рат - ширење БРИКС-а је одговор на ширење НАТО-а

На XV самиту БРИКС-а у Јоханесбургу, на који су позвани лидери више од 60 држава, а захтев за пријем поднеле су 23 земље, донета је одлука о проширењу ове организације. Поред Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке, још шест земаља ће од 1. јануара постати чланице БРИКС-а – Аргентина, Египат, Иран, Етиопија, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија. БРИКС се шири као реакција на глобализацију НАТО-а. Зашто? Зато што је то једино место где нације које нису заинтересоване за учешће у новом Хладном рату, нити у могућем врућем рату између суперсила, могу да „побегну” како не би морале да бирају страну. БРИКС је по много чему нови Покрет несврстаности за нови Хладни рат.

Лидери Бразила, Кине, Јужне Африке, Индије и Русије на XV самиту БРИКС-а у Јоханесбургу, 23. августа 2023.

Ширење БРИКС-а директно је повезано са ширењем НАТО-а и сличних алијанси широм света. Када се овај исказ прочита површно и без удубљивања, он се чини нетачним: ове две организације не могу бити различитије. Нови глобализовани НАТО је хијерархијска, монолитна и војна алијанса. Ниједна од четири овде употребљене одреднице не односи се на БРИКС. БРИКС је нехијерархијски организован; његове чланице су изузетно хетерогене и често међусобно политички несагласне; сврха БРИКС-а нису војна; он и није чврста алијанса него тек организација. Док су две од сада једанаест чланица БРИКС-а у отвореном или прећутном сукобу са Западом, остале нису. БРИКС није противтежа Западу или НАТО-у. Али се шири као реакција на глобализацију НАТО-а. Зашто? Зато што је то једино место где нације које нису заинтересоване за учешће у новом Хладном рату, нити у могућем врућем рату између суперсила, могу да „побегну” како не би морале да бирају страну.

Тражити заједничке тачке међу чланицама БРИКС-а, па када се оне не пронађу онда сасвим отписати ову организацију, значи фундаментално неразумевање шта је то БРИКС. Тражење заједничких тачака понекад има смисла – али не увек. 

О међународним политичким организацијама можемо размишљати у позитивном смислу, као о земљама које се удружују на темељу скупа заједничких уверења (које би могле да се сматрају вредностима). Када су нацисти створили Антикоминтернски пакт (Тројни пакт), земље које су му приступиле простирале су на два континента, веровале су у национализам и борбу против комунизма; када је НАТО формиран 1949. године, земље чланице су веровале у демократију и обуздавање Совјетског Савеза; када је Варшавски пакт формиран 1955. године, земље чланице су веровале у ширење комунизма, или бар у његову одбрану на просторима на којим је тада владао.

Прва конференција Покрета несврстаних у Београду 1961.

Али када је крајем 1950-их и почетком 1960-их формиран Покрет несврстаности (обратите пажњу на године!), или касније Група 77, његове чланице нису имале позитивну агенду налик онима које сам навео у претходним случајевима. Њихова агенда је била негативна: оне нису желеле да бирају страну у Хладном рату вођеном између Запада и Истока. Хтели су да у њему не учествују.

Многи нису могли да схвате логику Покрета несврстаности, управо зато што нису могли да разумеју да се може створити организација састављена од хетерогених земаља које се по многим питањима можда и не слажу, али сматрају корисним, из геополитичких разлога, да се окупе у једном лабавом удружењу.

Покрет несврстаних се није допадао ни Совјетском Савезу ни САД. Совјети су сматрали да је он сувишан јер је СССР „природни савезник“ Трећег света и деколонизације, и да земље Трећег света, уместо што се удружују у нову организацију, треба једноставно да подрже совјетски блок. Сједињене Државе су несврставање виделе као нешто тек мало боље од издаје: у покрету су биле земље које су повлачиле знак једнакости између демократије и тираније. Џон Луис Гадис, амерички историчар Хладног рата, једва прикрива свој презир према Покрету несврстаних, а када се удостоји да га уопште примети назива га „такозваним“ покретом „несврстаности“. 

Учесници Прве конференције Покрета несврстаних у Београду 1961.

Покрет несврстаности је заправо окончан са завршетком Хладног рата. И то показује шта је била његова права улога: да представља тампон зону у време глобалне конфронтације између САД и Совјетског Савеза и да на минимум сведе вероватноћу да његове чланице постану простор на којем се могу водити посреднички ратови. Када се ова конфронтација завршила, више није било места ни за несврставање. Више није било јасно у односу на шта се неко не би сврставао.

Али сада, када су се указале контуре новог Хладног рата, природно се поново појавила потреба за организацијом која окупља земље које не желе да у новом Хладном рату учествују (укључујући, помало недоследно, а из историјских разлога, земље које су у рату или сукобу са НАТО-ом и Западом, наиме Русију и Кину).

Многи коментатори одбацују нови БРИКС јер им се не свиђа идеја окупљања нација некадашњег Трећег света, чији је економски значај порастао. Они страхују да ће такво окупљање у неким економским областима, попут дедоларизације или међународног финансирања инфраструктуре, довести у питање надмоћ Запада. Други, као што сам поменуо, веома погрешно верују да свако окупљање мора бити засновано на неким заједничким идејама, вредностима, интересима или на хегемонистичком притиску. Не проналазећи ништа од ова четири предуслова за удруживање у БРИКС, они ови организацију отписују. Заиста, када би БРИКС могао да има више тога заједничког, био би јачи. Али нема, и не може ни имати – из разних историјских, политичких или културних разлога.

Учесници XV самита земаља БРИКС-а у Јуханесбургу, 24. августа 2023.

Ипак, чињеница да све већи број земаља жели да се придружи БРИКС-у не може се занемарити нити олако схватити. Одбијање БРИКС-а да учествује у новим глобалним трговинским, посредничким или стварним ратовима, такве ратове може учинити мање вероватним. А економски утицај БРИКС-а може помоћи да се смање неке од очигледних економских неравнотежа између богатих, средње развијених и сиромашних земаља широм света.

(РТС)