Pogodi ko nije došao na prijem

 (Blic, 22.12.2008)

Dok je trajao onaj pravi hladni rat, analitičari, prepoznatljivi pod opštim nazivom „kremljolozi”, na osnovu činjenice čiji prozor je u sedištu sovjetske vlasti noću osvetljen i do kog doba gori svetlo, izvlačili su dalekosežne zaključke o pravcima unutrašnje i spoljne politike.

O prijemima i paradama da ne govorimo. Ko gde nije bio, ko je bio, ko je gde stajao, ko je s kim pričao...

Neposredno posle Dejtona, pretpostavljam greškom protokola, dobio sam pozivnicu za neki prijem kod Slobodana Miloševića. Tome nisam mogao da odolim. Bio sam usamljen, kao pusto ostrvo u moru ljudi, sve dok nisam spazio kako obližnji stub u svečanom holu zgrade gde stoluje predsednik Srbije podupire Žika Minović, takođe sam samcijat. Onda smo malo popričali. Posle je on smenjen. Ne zato što je pričao sa mnom, nego što je imao neke rezerve oko Dejtona. 

Ne bih se setio ovih bizarnih detalja da, krajem nedelje, nije objavljena vest da na prednovogodišnji prijem u topčiderskom Domu garde nije došao Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba vojske Srbije, mada je, kako su istakle poneke novine, zajedno s Draganom Šutanovcem, resornim ministrom, potpisao pozivnicu. 

Revnosni mediji obaveštavaju da je još na prijemu rečeno da je general Ponoš nešto poboleo, ali ko još veruje da se vojnici tek tako razboljevaju, a da bi čorba bila gušća pridodata je i informacija da na prijemu nije viđen i Boris Tadić.

Par dana pre toga gotovo glavna vest sa sednice Skupštine stranke G17 plus bila je da na ovo događanje nije došao niko, ama baš niko, od koalicionih partnera stranke Mlađana Dinkića, a Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u vladi Srbije, upadljivu odsutnost koalicionih partnera, objašnjavao je onim narodskim – ponuđen ko počašćen. 

Još malo pre toga udarna vest s jedne od proslava povodom 50 godina RTS-a bila je da se niko, osim Srđana Srećkovića, ministra za dijasporu, nije pojavio u holu zgrade u Takovskoj, da je Aleksandar Tijanić bio besan kao ris, zato što je dugo cupkao pred vratima čekajući značajne goste, a da mu je i govor bio obeležen neprijatnim i, tobože, očiglednim saznanjem da je javni servis u zvaničnoj nemilosti. Tijanić je posle u jednom prestoničkom nedeljniku lakonski komentarisao događaj: „Pretpostavljam da su bili zauzeti.” Domaći „kremljolozi” prebrojali su da je na tom prijemu RTS-a bilo 29 ambasadora, pola opozicije, plus Miroslav Mišković, a sve u funkciji pojačavanja teze kako je Tijaniću, barem kad je reč o Vladi Srbije, odzvonilo. 

Primenjujući logiku poslednjeg primera na prva dva ovde pomenuta, moglo bi se zaključiti i da je odzvonilo Draganu Šutanovcu i Mlađanu Dinkiću, što, naravno, ne mora biti tačno, kao ni u slučaju generalnog direktora RTS-a. Hoću reći da će se ova vrsta „kremljologije” umnožavati sa političkom konfuzijom u odnosima između koalicionih stranaka koje čine vlast, kao i sa očigledno napetim odnosima unutar pojedinačnih stranaka. Da su odnosi snaga i volja jasni, ne bi se ni zamajavali ko je kod koga došao na čast.