Podrška – da, paternalizam – ne

Povodom intervjua češkog MIP-a Karela Švarcenberga nemačkom mesečniku „Cicero“

U prazničkoj opuštenosti pažnju, ipak, privlače stavovi češkog ministra inostranih poslova Karela Švarcenberga u intervjuu nemačkom prazničnom mesečniku „Cicero“. Javnost zemalja tzv. zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, svakako će sa odobravanjem primiti stav da će jedan od prioriteta češkog predsedništva u EU biti ubrzavanje integracije tog regiona. Tu je i stav  Švarcenberga da nema smisla dalje uslovljavanje približavanja Srbije Uniji izručivanjem generala Ratka Mladića. Ako bi taj stav bio izraz realizma onda bi to ujedno bio kraj politike ucena i dvojnih standarda kao duboko štetne za Srbiju, ali istovremeno i samoranjavajuće za EU. Da li je tako, pokazaće bliska budućnost.

Interesantno je međutim, obrazloženje  koje za te prioritete nudi  Švarcenberg. Suštinski, on plaši ili, ako to lepše zvuči,  upozorava - ako EU hitno ne integriše Balkan, tamo će se ustoličiti Rusija, a ona je „ponovo revizionistička sila“, „ponovo ide stopama Cara Nikolaja I“ i, šta više, predstavlja „energetsko-političku opasnost“. Da bi pojačao argumentaciju, češki ministar dodaje da ne sme da se zaboravi da su na Balkanu započinjali „veliki kontinentalni konflikti na početku 19. veka“ (zašto 19. a ne 20. veka!) te ukoliko Evropa ne bi brzo integrisala taj prostor, preti opasnost od novog konflikta, od „postavljanja bombe pod našu zadnjicu“. Zato ministar Švarcenberg (71), koga „Cicero“ predstavlja kao potomka aristokratije (češke, ili austrougarske?) i „izuzetnog spoljnog ministra u Evropi“, obznanjuje – „Moskva se mora vratiti u određene okvire“. Ne kaže eksplicite koje „okvire“ ima u vidu, ko to može da uradi, niti kako, ali se čini da glavnu ulogu u disciplinovanju Moskve daje SAD. To proizilazi iz saveta novom američkom predsedniku Baraku Obami da ne ponavlja grešku DŽ. F. Kenedija i da ne ide „u prebrzu konfrontaciju“ sa premijerom Putinom (zašto sa Premijerom, a ne sa Predsednikom?!). Dakle, konfrontacija da, ali „prebrza“ ne.

Stavovi i argumentacija ministra Švarcenberga, blago rečeno, izazivaju nedoumice i pitanja.

Prvo je, gde su po njemu uzroci tih, kako kaže, velikih kontinentalnih konflikata na početku 19. veka koji su započinjali na Balkanu. Balkanom su, koliko je poznato, tada upravljale dve imperije – Turska i Austrougarska. U čemu vidi osnov za poređenje sa sadašnjom situacijom? Ako su se tada narodi Balkana, kao na primer, srpski narod pod vođstvom Karađorđa Petrovića i  Miloša Obrenovića, dizali na ustanke, to je najmanje bilo upereno protiv interesa Evrope jer se radilo o nacionalno oslobodilačkim ustancima i demokratskim revolucijama. U Srbiji, Grčkoj, Bugarskoj. Ako je Rusija podržavala te ustanke, to ne može da se tretira kao antievropska politika, baš kao ni ruska podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije danas u vezi sa statusom Kosova i Metohije.

Drugo, gde ministar Švarcenberg vidi uzroke potencijalnih sukoba na Balkanu danas kada tako dramatično upozorava na tu opasnost? U principu, kada se međunarodni problemi rešavaju kompromisom strana u pitanju i u skladu sa univerzalnim principima međunarodnih odnosa, opasnosti od sukoba su daleko manje, nego kada se rešenja nameću silom, ucenama i dvojnim standardima sa strane.  Zato je pitanje da li, možda, gospodin Švarcenberg nehotice priznaje da problemi na Balkanu tokom razbijanja jedne, pa druge Jugoslavije i naročito tokom „rešavanja“ statusa Kosova i Metohije, nisu rešavani kompromisom niti u skladu sa univerzalnim principima. Ako nisu, u šta je, srpski narod, uprkos sistematskom „lečenju“ od „nacionalizma“ i drugih remetilačkih osobina, duboko ubeđen, mogu li se koreni nepravde i nestabilnosti, otkloniti integracijom u  EU? Ako Hrvatska sa praga EU izjavljuje da članstvo neće plaćati državnom teritorijom, a reč je tek o par desetina kvadratnih kilometara, šta tek Vlada u Beogradu treba da kaže suočena sa otimanjem 15 odsto svoje državne teritorije neodvojive od njenog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta!

Intervju gospodina Švarcenberga odiše rezonima i terminima evropskog patrona 19. veka prema Balkanu kao poprištu nadmetanja stranih sila i monetom za potkusurivanje. Logikom koja je lišena diplomatskih obzira i uvažavanja dubokih promena u međunarodnim odnosima, on vrti u krug dve jednako problematične teze – prva, da balkanske zemlje i narodi nisu niti smeju biti subjekat međunarodnih odnosa pa im je potreban dušebrižnik na Zapadu i druga da Zapad na svaki način treba da spreči „povratak Rusije na Balkan“, pa „čak“ i takvim žrtvovanjem kao što je otvaranje za ubrzani prijem u EU!

Činjenica je da se Rusija „vratila“ u Brisel, i mnogo zapadnije i južnije od Brisela, energentima, ali ne samo njima. „Vratila“ se i u Njujork, Šangaj, Delhi, Rt Dobre Nade, Buenos Aires, Braziliju i ko zna gde sve. I nikom ništa. Ali, po Švarcenbergu, opasno je, gotovo nedopustivo, da se „vrati“ na zapadni Balkan. On ne nudi odgovor, zašto bi, na primer, ruski gasovod kroz Berlin bio izraz partnerstva, a sumnjivih „carističkih“ namera kad prolazi kroz Beograd ili Niš! Ili, možda, Švarcenbergu smetaju ruski gasovodi uopšte, pa i to što Rusija poseduje ogromne rezerve gasa. Da li se na to odnosi poruka da se „Moskva mora vratiti u određene okvire“?

Rezoni i termini gospodina Švarcenberga neodoljivo podsećaju na retoriku hladnog rata. On izražava otvorene sumnje u Rusiju kao partnera i poziva na postavljanje prepreka. Ako Evropa brzo ne uzme Balkan pod svoje okrilje, „neko drugi će se uskoro useliti tamo“ upozorava i dodaje da bi to bila „bomba ispod naše zadnjice“. Šta je suština ove izjave, ako nije poziv za (pre)raspodelu sfera uticaja, za podele i u krajnjem razvoju - za konfrontaciju. Da li on to govori samo kao „izuzetan strani ministar“, kao insajder  internih rezonovanja na Zapadu, ili kao autentični tumač zvanične politike EU to će vreme pokazati. Sigurno je, međutim, da je Evropi i Balkanu bilo dosta podozrenja i podela koje su joj  donosile samo zlo. Danas su neophodni kompromisi, uvažavanje i partnerstvo, a ne konfrontacija i lekcije ex katedra.

Teško je ne zapaziti Švarcenbergovu kritiku „ruskog revizionizma“ iako je nejasno na šta se tačno odnosi. Kritika revizionizma polovinom prošlog veka dolazila je iz Moskve, od Staljina, a kasnije od Brežnjeva. U uslovima oštrih blokovskih podela i konfrontacije „revizionizam“ je označavao svaku težnju za samostalnošću, svaki otpor jedinstvenom modelu socijalizma iz  centra u Moskvi. Zbog samostalnog unutrašnjeg razvoja, Beograd i KPJ su tada proglašeni za najveće revizioniste, za „lakeje imperijalizma“. Gde je danas centar, ko su danas kreatori jedinstvenog modela prema kojima se utvrđuje ko je i šta je savremeni revizionizam? U čemu bi to Moskva danas, po oceni Švarcenberga, bila revizionistička? Višepartijski parlamentarizam i kapitalistički odnosi dominiraju u čitavoj Evropi, uključujući Rusiju. „Putinizam“ je takođe kapitalizam. Ruskih boja, ali – kapitalizam. Rusija, istina, brže rešava neke goruće probleme, nego u vreme Jeljcina, ima daleko širu saradnju sa Evropom i svetom. Tu, dakle, ne bi trebalo da budu povodi za takvu optužbu. Stabilnija Rusija, stabilniji odnosi sa Evropom. Istina je da se Rusija ne miri sa konceptom unipolarnog sveta i da su multipolarizmu naklonjene bar dve trećine čovečanstva. Rezultat  je otpor monopolizmu i demokratizacija međunarodnih odnosa, čak i nezavisno od motiva kojima se ova, ili ona zemlja pritom rukovodi. To teško može da se krsti revizionizmom. Naprotiv, to je vraćanje principima međunarodnog prava i poštovanju uloge UN.

S druge strane, istine radi, treba konstatovati da je Zapad, a ne Rusija, kumovao razbijanju jedne, pa druge Jugoslavije, a od nedavno i Srbije oduzimanjem Kosova i Metohije. To je stvarna revizija evropskog poretka uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata i potvrđenog Finalnim dokumentom OEBS-a (KEBS-a) iz Helsinkija. Širenje NATO-a, militarizacije Evrope, agresija na Srbiju (SRJ) 1999, mreža američkih i NATO vojnih baza na liniji Baltik – Kaspij – Bliski Istok, oživljavanje nacističkih organizacija u nizu evropskih zemalja, globalizam kao ideologija dominacije – sve su to itekako manifestacije revizionizma. Ali, taj revizionizam    poretka koji je pune 54 godine obezbeđivao Evropi mir i relativni napredak, ne može nikako da se pripiše Moskvi, već Zapadu. Zato, Švarcenbergova optužba Rusije za revizionizam, čak i ako joj je povod proglašavanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije posle rata u Zakavkazju, uz dužno poštovanje njegovog aristokratskog porekla, podseća na onu narodnu: drž'te lopova.

(Autor je predsednik Beogradskog foruma)