Podrška Zapada ne donosi glasove

(Iz Arhive NSPM-a, 19.10.1994)

Ni vladajućoj koaliciji, ali, čini se, ni većini parlamentarnih opozicionih partija nije do novih izbora. Vaša stranka, pak, insistira na prevremenim izborima na svim nivoima?

- Postoji jasna antiizborna koalicija u kojoj su, pre svih, socijalisti i Nova demokratija. Podržavaju ih Srpski pokret obnove i neki ljudi, mahom poslanici iz drugih stranaka koji se plaše da bi novim izborima izgubili svoju sadašnju poziciju. Ali, Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka i Narodna stranka Crne Gore ne samo da ništa nemaju protiv novih izbora nego smatraju da su izbori put za izlazak iz parlamentarne krize.

Mi nismo za izbore zbog izbora samih, odnosno ako postoji drugi način da se reši parlamentarna kriza - mi smo za to. Ako bi nas vladajuće stranke pozvale da parlamentarnu krizu prevaziđemo dogovorom, morali bismo reći i to da smo mi država bez državljana, država bez vojske, bez zakona o unutrašnjim poslovima, država bez prave vlade, bez pravog predsednika. Ako možemo da rešimo te probleme, mi smo za dogovor. Hajde da rešimo status vojske, a ne da policija igra ulogu vojske; hajde da donesemo zakon o državljanstvu; hajde da izaberemo saveznu vladu koja neće biti konglomerat neuspešnih republičkih političara, nego zaista jedna sposobna vlada...Onda nam izbori nisu potrebni.

Država važnija od Demokratske stranke

Kažu „nećemo izbore, jer bi destabilizovali Jugoslaviju“. Ko kaže da je ona i sada stabilna? Nijedan svoj interes građani ne mogu da ostvare preko te države. Jednostavno, postoji jak interes protiv izbora od strane stranaka koje su u krizi i vladajućih stranaka koje se plaše provere, pa pokušavaju da steknu većinu na jedan drugi način, putem kupovine mandata, cepanja opozicionih stranaka, davanja koncesija pojedinim ljudima. Trenutno nam se nudi samo jedna nečasna trgovina u kojoj će SPS, možda, Šešeljeve disidente ostaviti u Skupštini, SPO-ovske izbaciti i ko zna šta još.

Na čemu zasnivate svoju samouverenost? Verujete li da bi Vaša stranka na eventualnim prevremenim izborima bolje prošla nego na poslednjim?

-Nije reč o našem optimizmu. Mi samo imamo jedan realističan pristup saveznoj državi: ili ćemo reći da ona ne može da postoji ili ćemo od nje napraviti pravu državu.

Država je važnija od Demokratske stranke. Mi želimo da otpočne izborna kampanja u kojoj ćemo pitati druge stranke šta misle da naprave od ove Jugoslavije. Zašto za dve i po godine nije donet nijedan sistemski zakon, zašto republički ustavi nisu usklađeni sa saveznim? Da li mi imamo državu koja je instrument trenutnog odnosa vlasti ili vlast treba da bude instrument države? Da li savezna država treba da služi kao loptica za poigravanje vladajućim strankama u Srbiji i Crnoj Gori, pa kad im treba jaka savezna država, biće jaka, kad ne treba, onda neće?

Mi želimo da budemo oni koje pitaju, ali hoćemo i odgovore. Ovi koji odlučuju danas neće da nam odgovaraju, ali bi u predizbornoj kampanji morali da se izjasne i o tome. Voleo bih da Jugoslavija bude dobra država - to Vam iskreno kažem - makar Demokratska stranka bila i slaba u parlamentu. Ne želim jaku Demokratsku stranku u parlamentu jedne slabe države.

Nisu li te teze o neminovnoj propasti pomalo fantazmogorične, kad pred sobom imate pozitivan psihološki efekat na građane u povodu ublažavanja sankcija i kakvog-takvog očuvanja Avramovićevog ekonomskog programa?

- Ljudi veoma bolno osećaju da gube državu, bolno doživljavaju i blokadu Republike Srpske i osećaju nesigurnost u pogledu budućnosti Balkana, Kosova, priznavanja bivših jugoslovenskih republika. Građani su već toliko politički zreli da prave razliku između privida trenutnog stanja i suštine. Sada je situacija drukčija nego pre dve-tri godine: sada na površini imamo relativnu stabilnost, ali svi osećamo nesigurnost u pogledu glavnog pravca. Toliko se promena dogodilo u poslednjih godinu dana da je normalno da građani još jednom kažu šta o svemu misle. Pa, pogledajte, vojska nam propada. Jedina savezna institucija postala je pastorče, šutiraju je. Ne da se ljudi izjasne „jeste, to je u redu, treba da ukinemo vojsku, šta će nam kad imamo policiju, štitiće nam unutrašnji poredak, a tu je NATO-pakt koji će biti naša vojska“. Ako narod tako odluči, onda ćemo i mi da sednemo i da iz toga izvučemo neke konsekvence. Ali, trenutno mislimo da to narod ne odobrava. Narod želi da država ne bude u funkciji stranaka i nekih ličnosti, nego da bude jača od svega toga.

Pod pretpostavkom da izbori budu uskoro: na jednoj strani pomenuste Demokratsku, Srpsku radikalnu stranku, Demokratsku stranku Srbije koje nude neizvesnost; na drugoj strani su socijalisti i njihovi opozicioni sateliti koji nude mir, skidanje sankcija, povratak u svet. Zar ne mislite da je prevelika avantura insistiranje na izborima?

-Ne, mislim obrnuto. Nema veće neizvesnosti od „otvaranja međunarodnog paketa“. Počelo je odbrojavanje: pri svakom otvaranju tog paketa ide pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se taj poklon dobio. To je neki monstruozni loto u kome niko ne voli da dobije na njemu, jer je svaki dobitak vezan za ispunjavanje čudesnih uslova .

Raspoloženje u narodu je adekvatno toj situaciji i baš zbog toga socijalisti sad neće na izbore, iako su u jednom trenutku bili doneli odluku da ih raspišu. Čak su najmili štampariju, počeli da rade propagandni materijal, ali sad čine sve da spreče izbore. Podrška Zapada nikad nikom u Srbiji nije donela glasove. Naprotiv, oduzela ih je. To što Kinkel i Klinton hvale politiku Srbije, ne verujem da će doneti glasove onima koji reprezentuju tu politiku .

A šta ako se Slobodan Milošević vrati onoj politici koja ga je izbacila na srpski politički pijedestal?

- Ne bih imao ništa protiv. Čak bih to sa zadovoljstvom prihvatio. Ne želim da se u Srbiji Drina multiplicira. Jedna Drina kao granica, kao blokada je previše; praviti sad nove Drine, deliti na levu i desnu stranu bilo bi suludo. Naša stranka nema za cilj rušenje Miloševića, ni rušenje socijalista. Kad budu izbori, naravno da hoćemo da pobedimo sve stranke koje se od nas programski razlikuju, ali kad nema izbora mi smo zainteresovani da donosimo rešenja koja pomažu ovoj zemlji, a ne da destabilizujemo SPS. Zato se i ne pecamo na te njihove provokacije da nas uvuku u direktne sukobe, kao što su 1993. uveli radikale. Mi ćemo da ih napadnemo kad oni nas napadnu. Mi ne vidimo svoju politiku u tome da njih napadamo, ali ako nas prisile -moraćemo.

Naša šansa je stabilna Srbija

Isto važi i za Miloševića. Ako bi on pristao da bude predsednik jedne reformske Srbije Srbije, Srbije okrenute promenama, koja suštinski menja nasleđene odnose, ja nemam ništa protiv njega kao predsednika . Nemam prema njemu ni lične animoznosti ni ličnih obaveza, pa da ga sledim i kad vodi lošu politiku. Meni je važno i da brod plovi i da je moja kabina dobra, nemam ja ništa od toga ako sam lepo lakirao svoju kabinu, a brod tone. Sa stanovišta moje stranke, princip „što gore, to bolje“, ne važi. Mi smo sigurni da najbolje možemo da vodimo svoju politiku u stabilnoj Srbiji. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša solidarnost sa vlašću postoji utoliko što i mi kao stranka sa zebnjom razmišljamo o mogućoj propasti dinara, jer to pogađa i nas. Kad nastupi galama, vika, dernjava tu mi kao stranka nemamo šansu. Onda prolaze uvežbani demagozi, putujući cirkusi, koji prolaze Srbijom kao ciganske čerge, od mesta do mesta.

A što se tiče satelitskih stranaka, njima stabilnost ne odgovara, jer su, nakon prekomponovanja političke scene u Srbiji, odjednom prisiljene da istupaju programski. Neke su redukovale svoje programe na jednu temu, Bosnu, druge, koje nisu imale programe četiri godine, hvataju se za skutove vlasti ne bi li se sačuvale od propadanja. Svako može prepoznati koje su to stranke koje su četiri godine negirale vlast, a sad shvatile da nemaju nikakav program, pa se pokušavaju ukrcati na taj brod antiratnih profitera i pod zastavom mira uploviti u devedeset petu godinu. To su vrlo naivne želje, a narod nije naivan: on zna da Demokratska stranka nikad nije bila za rat, zna ko je pravio Srpsku gardu, ko je sekao ruke, brojao kosti, ko se folklorno zaklinje u ravnogorski program. Ne može sad neko da kaže „Đinđić je huškao za rat i tražio da granice budu u Istri i Trstu“.

Srbija je mala i sve se u njoj zna. I šta je ko radio, i šta je ko govorio na svojim skupovima - sve se to zna, tako da naknadna pamet i pokušaji da se posle bitke jedni obuku u crvene, drugi u plave, liči na one komunističke manevre u kojim partizani uvek pobede, a Nemci uvek izgube.

„Apel javnosti“ koji je nedavno, povodom ultimatuma bosanskim Srbima, potpisala grupa političkih i javnih ličnosti nekima se učinio kao početak konstituisanja jednog neformalnog „nacionalnog demokratskog fronta“. Da li bi se, na eventualnim prevremenim izborima, ovaj krug mogao pojaviti kao izborna koalicija?

-Ako bi socijalisti nametnuli većinski sistem, mi bismo bili prisiljeni da težimo jednoj listi. Ako bi to bio proporcionalni sistem nema razloga da se velike opozicione stranke udružuju, jer svaka može da preskoči izborni cenzus. Ja sam uvek bio protiv koalicija pre izbora, jer tu odmah nastaju sporovi ko je koliko doprineo, ko je koliko potrošio, čiji su koji poslanici. Zato o koalicijama treba razgovarati nakon izbora.

Nacionalno pitanje je sad nacionalističko pitanje. Do sada je nacionalno pitanje koristilo vladajućoj stranci kao „proizvođač šuma“. Ono je bilo tu da zagluši sva druga važna, ekonomska, socijalna i druga pitanja. Realno, mi moramo da rešimo problem svoje države i države svojih sunarodnika da bismo mogli da se bavimo drugim temama . Mislim da se ta dva procesa moraju odvijati istovremeno. Dakle, na jednoj strani, ja potpisujem taj „Apel“ gde iznosim svoj stav o odnosu ove države i Republike Srpske, a na drugoj strani hoću da se bavim i ekonomijom. Nisam pristalica teorije koja kaže „hajde prvo da napravimo državu, pa ćemo posle demokratiju“ - najbolje je da to radimo istovremeno. Paralelno sa zaokruživanjem granica, moramo da formiramo i sadržaj te države.

Nema danas opcije koja bi bila čista građanska opcija. Danas je nacionalno pitanje, pitanje okvira za život i za bilo kakvo bavljenje bilo čim. Kad vas bace u vodu, svi delovi vaše odeće, ma kako različiti bili - biće mokri. Ko pokuša da to apstrahuje i kaže, potom, „ja nisam u vodi, ja sam na suvom“ - s njim nešto nije u redu.

Srbija na pola puta

Demokratska stranka je građanska stranka u čije prioritete ne spada pitanje nacije, već države. Ali, trenutak je takav da od rešavanja problema Srba koji žive na prostoru bivše Jugoslavije, zavisi rešavanje svih drugih pitanja i zato se time bavimo. Kad to bude rešeno, onda se nacionalnim pitanjem nećemo baviti kao prioritetom. Mi društvo ne vidimo iz etničkih, socijalnih i ne znam kojih uglova, nego iz uglova funkcionisanja institucija koje će regulisati sve te sadržaje. Tvrdim da je Demokratska stranka najveća građanska stranka u Srbiji, ali jedna realistična stranka koja rešava probleme koje je vreme nametnulo.

Politički moralisti Vaš nacionalizam, ali i neke druge političke poteze smatraju demagoškim. Inicijativa Demokratske stranke o obelodanjivanju imovine državnih i partijskih lidera nije naišla na veliko razumevanje ni u opoziciji. Jedni Vas smatraju „najvećim ratnim profiterom“, radikali kažu da imate više imovine nego celo njihovo rukovodstvo.

-Nije tačno. Šešeljeva kuća ima tri puta više kvadrata nego moj stan. A što se ove druge stranke tiče, ona funkcioniše po principu „drž'te lopova“. Ta stranka je posle SPS-a, pokrala najviše po Srbiji i Beogradu; to je najucenjivanija stranka i kad god SDB hoće nešto da objavi, on ih pritisne i kaže „učinite to ili ćemo vam otvoriti dosijea“.

Imam indicije da je ta ideja kompromitovanja opozicije i parlamentarizma i smišljena na tom kodu „svi smo mi pomalo lopovi“. Znači, nema razlike između vlasti i opozicije: kradu socijalističke opštine, kradu opozicione opštine i nema razloga da menjamo vlast. Naša inicijativa ide za tim da suzbije tu strategiju.

S druge strane, ide jedna sinhronizovana akcija SDB i te jedne opozicione stranke koja je dobila nalog da kompromitujući pojedine opozicione opštine, potpomogne tu tezu. SPS kaže da opozicija krade i to je u redu, ali kad jedna opoziciona stranka kaže da opozicija krade, nije vam potreban bolji dokaz.

Da, ali Vaša stranka je, doduše u koaliciji, na vlasti u dve beogradske opštine.

-Ja odgovorno tvrdim da naši odbornici tamo ne kradu. Mi smo spremni da javno, na drugom dnevniku RTS, priznamo da smo lopovi, ako neko dokaže suprotno. Ako moji prijatelji iz SPO dokažu da spisak imovine koji sam ja izneo nije kompletan, ja sam spreman da njihovom predsedniku, sve to što sam navodo sakrio, poklonim. Ali, voleo bih da i oni to urade sa svojom imovinom, neka navedu i poreklo te imovine. Neka daju spisak imovine svojih lidera i njihove rodbine.

Izgleda da taj rov, ne samo između SPS i dela opozicije, nego i između dva opoziciona pola postaje sve dublji?

To su, ipak, zamajavanja dnevnim čarkama. Verujte, na sastancima organa Demokratske stranke, niko ne pominje ni Srpski pokret obnove, ni Novu demokratiju. Pominjemo SPS koja pokušava da spreči promene. Naša politika je suštinski orijentisana samo prema vladajućoj stranci, ali smo ponekad prinuđeni da uzvraćamo tim dnevnim reakcijama. Tako na površini ispadne da se mi bavimo samo SPO-om. Ali, mi sa njima nemamo nikakvog dodira - ni pozitivnog ni negativnog. Niti su nam neposredni konkurenti, niti neposredni saradnici. Mogu da nam budu saradnici – konkurenti ne verujem, osim ako ne uđu u koaliciju sa SPS-om, u šta ne verujem.

Nepošteno bi bilo da kažem kako nam je Srpska radikalna stranka bliža nego SPO. Nije. Kao što nisu svi kanali između nas i SPO presečeni.

Kad bi Demokratska stranka bila na vlasti, kako bi izgledala jugoslovenska, odnosno srpska država?

-Mislim da bi najpraktičnije bilo odmah proglasiti konfederaciju sa Republikom Srpskom, jer to očigledno nije u suprotnosti sa voljom kontakt grupe. Naravno, onda treba raditi na tome da dođe do usklađivanja standarda u pravnom i političkom sistemu i drugim oblastima, da to samo formalno bude konfederacija, a u suštini jedna država.

Pitanje Krajine je mnogo teže i, u ovom trenutku, ne može se rešiti na isti način, ali cilj državne politike bi morao biti da i Krajina bude inkorporirana u tu državu.

Ta zajednička država bi bila država modernog tipa, integrisana u Evropu, sa standardima evropskih država. Znači, sasvim jasno regulisani tržište i svojina, nema društvene svojine i društvenih preduzeća. Pravna država sa apsolutnom zaštitom ljudskih i građanskih prava, pa tek onda nekih kolektivnih prava. Zatim, sloboda biznisa, sloboda medija. Dakle, jedan normalan, prirodan put evolucije iz jednopartijskog u jedan parlamentarni sistem. Srbija je sada na pola puta: imamo smešan parlamentarizam koji nema nikakve sistematske temelje, nego je jedan balon koji lebdi u vazduhu. Zato i „šlajfuje“ u prazno, jer imamo jedan jednopartijski sistem u svemu drugome, osim u političkom sistemu. Parlamentarizam bez pluralizma u drugim sferama - propašće, jer je to samo iluzorna sloboda.

(Intervju sa dr Zoranom Đinđićem, predsednikom Demokratske stranke, autora Cvijetina Milivojevića, objavljen u listu PRAVDA, godina I, broj 14, 19. oktobra 1994)