Po čemu je Druga Amerika bolja od Druge Srbije?

Koga bi podržali čitaoci "Nove srpske političke misli" u sledećoj situaciji: nevladine organizacije već godinama odlučno zahtevaju da vlasti objave sve dokaze o zločinima koje su počinili vojnici te države; vlast najpre prihvata zahtev nevladinih organizacija, ali onda se predomišlja i stopira javno predstavljanje spornih dokumenata, jer neprijatelji njihove zemlje mogu da ih zloupotrebe; nevladine organizacije na ovo reaguju pojačanom kampanjom, optužujući vlasti da se ponašaju slično nacistima, koji su takođe krili dokaze o svojim zločinima...

Ako bi država o kojoj je reč bila Srbija – što nikoga ne bi iznenadilo, jer tu su svi činioci naše dvodecenijske kolektivne drame: grlate nevladine organizacije; zločini "počinjeni u naše ime"; istina, odgovornost i pomirenje – potpuno je izvesno da bi posetioci NSPM-a listom stali uz vlast i prednost dali nacionalnom interesu.

Ali, ovde se ne radi o sukobu prve i druge Srbije, već prve i druge Amerike. Opisana situacija, naime, potresa poslednjih nedelja najmoćniju državu današnjice, a povodom fotografija zlostavljanja zarobljenika u bagdadskom Abu Graibu i drugim iračkim zatvorima koje kontroliše "Ujka Sem". Nevladina organizacija Američko udruženje građanskih sloboda zahteva od Pentagona i Stejt departmenta da objave još 40 i kusur snimaka mučenja uhapšenih Iračana. Pentagon je prošlog meseca dao svoj pristanak, s kojim se u prvom trenutku saglasio i predsednik Barak Obama. Ali, Obama je potom malo ozbiljnije razmislio o mogućim posledicama objavljivanja tih fotografija i zaključio da će njihovo prikazivanje u javnosti samo dodatno razbesneti islamske fanatike, odnosno, da će ugroziti bezbednost američkih trupa u Iraku i Avganistanu. Stopirao je objavljivanje. I sada trpi žestoke kritike AUGS-a i sličnih udruženja za ljudska prava, koji Obaminu odluku porede čak i sa Hitlerovim prikrivanjem nacističkog genocida.

Prošlog petka, preneli smo na ovom sajtu tekst "Snimci bi pomogli – ali kome" (pod naslovom "Kome pomaže transparentnost?"), čuvenog kolumniste "Detroit fri presa" Miča Alboma, koji je otvoreno podržao Obamu. Može se pretpostaviti da Albomova odluka nije bila laka. Na jednoj strani ima ideal koji je, javno da javnije ne može biti, mnogo puta branio: istinu! Na drugoj, ima osećanje koje je nekada bilo smatrano uzvišenim, a u postideološkom svetu maltene se doživljava kao greh: rodoljublje! U ovom konkretnom slučaju, ne može da zastupa oba. Ako izabere istinu, ogrešiće se o državu i narod. Ako se odluči za patriotizam, zameriće se istinoljublju. Albom je ipak, jasno i glasno, stao na "patriotsku liniju": objavljivanje fotografija, kaže, ne bi bilo shvaćeno kao dokaz američke pravičnosti, već samo kao nova potvrda da SAD moraju biti uništene.

Čitaoci NSPM-a, na osnovu komentara koji su okačeni ispod Albomovog teksta, mahom su osudili Alboma. Po sistemu: eto kakvi su licemeri Amerikanci, naglašavaju tuđe zločine i kad su izmišljeni, a prikrivaju svoje i kad su stvarni. Čak bi se reklo da su čitaoci takav stav zauzeli vrlo lako i rado.

Moja malenkost, međutim, jednako rado i lako složiće se s Albomom. Štaviše, uveren sam da kao država i narod propadamo mnogo brže nego što Obama menja mišljenja upravo zato što u najuticajnijim srpskim medijima maltene nema nijednog Miča Alboma. Kamo lepe sreće da neko ko je zaposlen u "Novostima", "Blicu" ili "Politici" ovdašnjim nevladinim organizacijama odbrusi ovako kako je Albom odbrusio AUGS-u: dosta je bilo! Rekli ste šta ste imali o srpskim zločinima! Čuli smo vas! Cela planeta vas je čula! Hajde se sada bavite nekim drugim zločinima (na primer Hrvata, bosanskih muslimana, Slovenaca i kosmetskih Albanaca nad našim narodom – začudo, ima i takvih slučajeva, a uglavnom su nekažnjeni). Daljom pričom o srpskim zlodelima samo dodatno uništavate već demolirani ugled naše države i nacije. I to dok nam, upravo na bazi nadrealnih preuveličavanja "terora" koji su Srbi navodno vršili nad drugima, otimaju celu jednu pokrajinu. Ili, kako je primetio jedini čitalac NSPM-a koji se saglasio sa Albomom, dok Srbija izdržava preko pola miliona izbeglica.

Isto tako, kamo lepe sreće da se srpska vlast predomisli poput Obame i poruči Hagu: dosta je bilo! Isporučili smo vam gomilu optuženih. Dostavili smo vam more dokaza. Ali, vi tražite još! Našim državljanima utrostručujete presude, a Haradinaja i Orića oslobađate! I tražite još! Jesmo preuzeli obavezu da sarađujemo sa vama, ali i vi ste preuzeli obavezu da sudite po pravu i pravdi, a ničim niste pokazali da ste spremni da ispunite svoj deo pogodbe. Pri tom, sve vreme nas vrlo grubo ucenjujete. Saradnja po dosadašnjem obrascu nadalje bi nam samo nanosila štetu i zato ćemo je menjati, ili je neće biti.

To je suština onoga što Mič Albom poručuje "drugoj Americi". On ne kaže da opravdava zlostavljanje zarobljenika, on ne piše da je u redu što su okupirali Irak, on ne priziva bombardovanje Avganistana do kamenog doba... Nije ni ulazio u te teme. Albom je samo podsetio da savremeni svet nije Diznilend u kojem se nepristrasno poštuju vrline, već da je istina, kao i sve ostalo, podložna zloupotrebi. Nekada je najbolji način da sprečite zloupotrebu istine na sopstvenu štetu, pa i sačuvate živote vaših zemljaka, upravo ovo što je uradio Obama kad je stopirao dalje objavljivanje fotografija iz Abu Graiba.

Alboma niko ne može da zamajava "spremanjem po sopstvenom dvorištu", jer Amerikanci pod svojim dvorištem ne podrazumevaju samo svoje zločince, već i svoje stradalnike. Sve dok ima ovih drugih, ne dozvoljavaju ikome da protiv njih koristi ove prve. Kamo lepe sreće da i Srbi tako spremaju svoje dvorište: hajde prvo da zaštitimo 200.000 Srba na Kosmetu, pa vratimo tamo još najmanje isto toliko njih koji su proterani, pa više od 300.000 prognanih Srba vratimo u Hrvatsku (ne turistički)... Svi ti obespravljeni ljudi nalaze se u našem dvorištu, ali ko se bavi njihovim "spremanjem"?! Dok se ostali učesnici balkanskog krvoprolića iz petnih žila upinju ne bi li sakrili svoje grehe, ovdašnji "humanisti" tvrdoglavo prebrojavaju srpske zločine, a sa svakim novim brojanjem otežavaju našim stradalnicima povratak normalnom životu, zavičaju, ognjištu...

Kad se Albom prevede ne samo na srpski jezik, nego i na srpske prilike, u njemu dobijamo istomišljenika. Na primer: kompletna nacionalno osvešćena Srbija bila je zgrožena kad je Branislav Dimitrijević onomad na RTS-u nazvao Borku Pavićević pravom patriotkinjom (s pravom, jednako nebulozno bilo bi nazvati Nikolu Šainovića istinskim demokratom); da je Srbin, Mič Albom bi, sva je prilika, takođe bio zaprepašćen "patriotizmom" Borke Pavićević, jer je upravo takve postupke, karakteristične za Borku Pavićević i ostatak Druge Srbije – likovanje nad moralnim, diplomatskim, vojnim i egzistencijalnim tragedijama sopstvenog naroda – obesmislio svojim tekstom.

Iz Srbije, u kojoj vlast dobija podršku društvene "elite" jedino kad nemoćno priznaje da se s Amerikom "slaže da se ne slaže", mogu samo da zavidim Americi u kojoj vlast, kad hoće da pokaže da je rodoljubiva, momentalno stekne naklonost uticajnih publicista.