Parade sportskog ponosa

Pošto mu ne promiču neprekinute niti – poput one o nasilju, kojom je spojio sve sa kojima nikada više neće praviti koaliciju – predsednik Srbije Boris Tadić s lakoćom je primetio i ovu sportsku. Nit koja je počela prvenstvom sveta u vodenim sportovima u Rimu, sa kojeg su naši vaterpolisti i plivači doneli pregršt medalja, nastavila se košarkašima koji su na Evropskom prvenstvu u Poljskoj potpuno neočekivano osvojili srebro, pa trajala sve do ubedljivog plasmana fudbalera na Mundijal u Južnoj Africi, koji je osiguran veličanstvenim trijumfom nad Rumunijom u subotu.

A kada je nit već primetio, red je bio i da je iskoristi. Po principu – ko je spazi, njegova je. Pogotovo što predsednik Tadić i njegovi medijski savetnici znaju da narod više voli sportske nego radničke jeseni. Pa su zato beogradske i srpske vlasti proteklih nedelja organizovale nekoliko opštenarodnih veselja na račun uspeha srpskih sportista.

Pazite – nekoliko veselja! Množina, iliti plural, koji ukazuje na nešto neobično, jer su se takvi događaji u prošlosti dešavali otprilike jednom godišnje. Mislim na osmišljene dočeke, a ne na spontana slavlja, koja su se odigravala češće, zavisno od prilike (na primer, u oktobru 1999. narod je spontano proslavio remi fudbalera protiv Hrvatske i plasman tadašnje SRJ na evropsko prvenstvo, ali iza tog ludovanja nije stajala nikakva sportska, gradska ili državna administracija). Proslave na koje su, u ime gradske vlasti ili sportskog rukovodstva, građane pozivali mediji, ipak su bile ređe, pa i pod režimom Slobodana Miloševića, koji je važio za sistem sklon zloupotrebi sportskih rezultata u svrhe sopstvene promocije – uostalom, tom sklonošću su i bile pravdane sankcije Ujedinjenih nacija koje su do leta 1995. godine obuhvatale i sport.

Dakle, čak i toliko ozloglašen politički aparat kakav je bio Miloševićev nije potezao masovne sportske proslave češće od jednom godišnje. A i tada je bio optuživan da uspehe košarkaša, odbojkaša i ostalih atleta, perfidno koristi za zamajavanje naroda i skretanje pažnje sa objektivnih društvenih problema. Nasuprot tome, danas imamo političku garnituru koja svaku iole značajniju pobedu nekog ovdašnjeg sportiste ili ekipe spremno prati organizacijom slavljeničkog građanskog okupljanja, na koje se stanovništvo poziva sa udarnih TV kanala i stranica najtiražnijih listova. Ali, iako je dočecima sportista naglo porasla frekvencija, niko ne optužuje današnji režim za zloupotrebu tuđih rezultata.

"Bitka za Beograd"

Elem, u poslednja dva meseca u centru srpske prestonice organizovane su čak tri velike proslave: prva je priređena vaterpolistima i plivačima početkom avgusta, druga košarkašima krajem septembra, a treća fudbalerima početkom oktobra. I, šta je tu čudno?! Jesu li svi nabrojani ostvarili neočekivano dobre rezultate? Jesu! Da li su njihovi trijumfi obradovali narod? Veoma! Da li je ovaj narod zaslužio malo predaha od neprekinute niti preteških problema sa kojima se suočava već decenijama? Apsolutno!

Dakle, što se onda uopšte buni ovaj klerofašista sa NSPM? A buni se iz nekoliko razloga koje ćete lakše razumeti ako se malo vratimo u prošlost. Tačnije, u 1997. godinu, kada je u Barseloni održano Evropsko prvenstvo za košarkaše, koje pamtimo po legendarnoj trojci Saše Đorđevića protiv Hrvata.

Bio sam među izveštačima sa tog takmičenja, uoči kojeg se znalo da će naša reprezentacija osvojiti zlatnu medalju. Pa se tadašnji režim, jedva nekoliko meseci pre šampionata, dosetio da je njihov disident Nebojša Čović i dalje na čelu Košarkaškog saveza. Zato je na brzinu organizovana njegova smena, kako u slučaju očekivanog trijumfa naše ekipe ne bi dobio priliku za pojavljivanje u javnosti, i to kao uspešan rukovodilac uspešnog saveza.

Istom šampionatu prisustvovao je sa svojim najbližim saradnicima i Zoran Đinđić, tada gradonačelnik Beograda, koji je po završetku finalne utakmice pojurio nazad iz Barselone, kako bi u prestonici priredio doček za košarkaše, što je u njegovom kabinetu očigledno bilo ocenjeno kao odlična prilika za političku promociju. Ali, ne lezi vraže, ni režim nije sedeo skrštenih ruku, pa je Đinđićev avion volšebno zadržan na aerodromu u Barseloni, taman toliko da gradonačelnik stigne u Beograd tek posle dočeka zlatnih košarkaša, koji, očekivano, nisu bili oduševljeni ni Đinđićevim pokušajem da se "očeše" o njihov uspeh, ni režimskom zloupotrebom koja je usledila, ali su posle kraće rasprave među sobom ipak odlučili da ne izazivaju skandal bojkotom proslave.

Hleba i igara, ali bez hleba

Idemo dalje sa sećanjima. Pet godina kasnije, 2002, politička situacija bila je obrnuta. Socijalisti su bili u opoziciji, DOS na vlasti, a Đinđićevi ljudi od najvećeg poverenja – Živorad Anđelković i Goran Vesić – u rukovodstvu košarkaškog kluba Crvena zvezda, koji su obećali da će spasiti od propadanja. Očigledno su lekciju iz Barselone dobro naučili, pa su ovog puta reagovali na vreme. Odnosno, mnogo pre vremena, ili, što bi rekao njihov sadašnji koalicioni partner Milutin Mrkonjić, pre roka.

Zvezda je početkom te zime, u svojoj prvoj sezoni u Jadranskoj ligi, savladala Cibonu usred Zagreba, u utakmici koja je bila jedna od onih običnih, ligaških. Ipak, tadašnji tim-menadžer Nebojša Ilić, sportski pion u rukama političkih moćnika koji su drmali Malim Kalemegdanom, pozvao je navijače da iste večeri dočekaju ekipu ispred prostorija Sportskog društva. Izveštači koji su se okupili, s podsmehom su gledali izbezumljena lica Zvezdinih prvotimaca, dok su se ovi smrzavali na debelom minusu zarad ne više od par desetina "navijača" koji su se u gluvo doba noći i zbog beznačajne utakmice "spontano" odazvali Ilićevom pozivu. Svrha tog ipak neuspelog "dočeka" bila je da populariše "prvu demokratsku upravu" Crvene zvezde, ali još više Jadransku ligu, protivprirodno takmičenje koje okuplja timove sa prostora bivše Jugoslavije i koje je kumovalo tragičnom posrtanju našeg nacionalnog prvenstva: Zvezda je, naime, na silu i uprkos protivljenju stručne javnosti, probila led svojim ulaskom u Jadransku, u koju je kasnije povukla i ostale veće srpske klubove.

Ova dva primera ne samo da potvrđuju ono što je itekako poznato – da su sportske pobede neodoljiv afrodizijak za političare, uvek gladne tuđeg uspeha koji mogu da iskoriste za sebe – već pokazuju do koje su mere srpski političari spremni da idu kako bi narodu, kojem nemaju da daju hleba, poklonili makar nešto igara. To su radili pre 12 godina, to su radili pre sedam godina, to rade i sada. Neprekinuta nit.

Što je najzanimljivije, iste dve političke struje koje su se 1997. otimale o proslavu zlatne medalje košarkaša, danas, pošto dele zajedničku bol za pokojnim predsednicima (svaka za svojim), sede zajedno u vladajućoj koaliciji i kontrolišu glavne političke i bezbednosne poluge u državi. A pripadnici one političke struje koja je od 2001. do 2007. pomagala košarkaškom klubu Crvena zvezda tako što ga je bacila u još veće dugove, danas sede u kabinetu predsednika Srbije.

Ako se to uzme u obzir, poplava navijačkih dočeka u poslednja dva meseca nekako je lakša za razumeti...

Kadija ti brani, kadija te mami

Doduše, sve bi ovo moglo da se shvati i kao opravdano nacionalno radovanje uspesima koji su neporecivi. Da ne bude zabune, vaterpolisti, plivači, košarkaši i fudbaleri jesu ostvarili neke vrste podviga. O tome koliko su značajne medalje Milorada Čavića i Nađe Higl, dovoljno govori podatak da u Beogradu imate JEDAN bazen koji radi, a u Pančevu NIJEDAN. Klinci koje je okupio selektor Dušan Ivković otišli su u Poljsku kako bi osvojili jedno od prvih šest mesta, koje ih vodi na Svetsko prvenstvo sledeće godine, ali su se "zaneli" pa su pregazili Rusiju i nadigrali zahuktalu Sloveniju, kako bi u finalu podelili megdan sa ipak prejakom Španijom (s kojom će verovatno moći da se nose u nekim narednim prilikama). Dejan Stanković i kompanija, na drugoj strani, ni u kom slučaju nisu delovali kao favoriti kada ih je žreb svrstao u grupu sa Francuskom, zvaničnim vicešampionom sveta, i vazda nezgodnom Rumunijom, a ipak su kolo pre kraja kvalifikacija nadmoćno overili prvo mesto i direktan plasman na Mundijal.

Svi oni, prema tome, zaslužuju podršku, pohvale i čestitke. Njihovi rezultati ne smeju, niti uopšte mogu biti umanjeni. Ali, podrška, pohvale i čestitke su jedno, a masovna, euforična proslava nešto je sasvim drugo. Nešto što niko ne bi okarakterisao kao nezasluženu nagradu, kada bi ta nagrada koristila samim sportistima, ili okupljenom narodu. Ali, u ovim slučajevima, učestala slavlja služe prvenstveno, ako ne i isključivo, organizatorima tih okupljanja.

Ko su organizatori, nije teško zaključiti, najpre po tome što u trenutku kada policija proglašava centar Beograda zonom zabranjenom za okupljanja bilo koga, a pogotovo navijača, nijedna sportska organizacija ne može da bude odgovorna za pozivanje upravo navijača u centar Beograda. Isto tako, niko ko ima veze sa fudbalom ne bi zbog plasmana na Mundijal, ma koliko on bio ubedljiv i impresivan, priredio vatromet nad Beogradom; uostalom, ne znam ni za jednu drugu državu u kojoj je na takav način proslavljen odlazak na Svetsko prvenstvo, a pogotovo za tako nečim nema potrebe u Srbiji koja je, kroz razne državne zajednice, učestvovala na devet prethodnih svetskih prvenstava...

- Oni Slobini jesu prostački koristili sport u svoje vreme, ali bili su mala deca u poređenju sa ovim današnjima – privatno mi reče jedan od zaslužnih velikana srpskog sporta, komentarišući poslednju poplavu dočeka i proslava.

Čovek nije političar. Da jeste, da ima verzirane oči poput predsednika Srbije, video bi neprekinutu nit. I ne bi pravio preveliku razliku između "onih Slobinih" i "ovih današnjih".