Овчице и Вучић, или како утерати Србе у приштински тор

Није ли помало чудно што нико не помиње да би Срби широм света ове године требало да обележе 200 година од рођења највећег српског песника Петра II Петровића Његоша. Ако се присетимо 1987. године, јубилеј назван „Два века Вука“, јесте обележио читаву годину у спомен на рођење Вука Стефановића Караџића. А за Његоша – ништа! Мук!

А можда то и није чудно. Замислите на пример, свечану академију у Сава центру, где у првом реду седе наше политичке перјанице, и њихови гости, поштоваоци дела владике Рада из: Брисела, Берлина и Вашингтона, а са бине загрми Раде Шербеџија: „Куда ћете с клетвом прађедовском?/ Су чим ћете изаћ пред Милоша/ И пред друге српске витезове,/ који живе доклен сунца грије?“ На шта би се надовезао баршунаст глас Мире Карановић: „Црни дане и црна судбино!/ О кукавно српство угашено!“ Након чега би председник прочитао пригодан говор који су припремили његови саветници, те емотивно и готово аутобиографски подвукао:  „Надање се наше закопало/ на Косово у једну гробницу./ У добру је лако добро бити,/на муци се познају јунаци!

Или замислимо приредбе у нашим школама где деца рецитују: „Великаши, грдне кукавице,/ постадоше рода издајице“; или “О Косово, грдно судилиште,/Насред тебе Содом запушио!“; или коначно: „Еј Србине, витешко кољено,/Ко те тлачи, мајка ти жалосна!“ Ђацима би лично министар просвете Жарко Обрадовић морао да запушава уши, па би чак као  испомоћ у запушавању, звао и Гашу Кнежевића, који би био задужен за ниже разреде.

Ствар би могли да спасу вишедеценијски савезници власти, САНУ и Матица српска, који би изашли у јавност са открићем да је Његош у ствари рођен 1812, то довели у везу са Наполеоновом инвазијом на Русију, због чега родитељи нису имали времена да га упишу у књиге рођених одмах, него тек након што је прошла руска зима. Тако да сада треба да чекамо 99 година, како бисмо достојно обележили   300 година Његоша, јер смо 200-ту годишњицу фулали.

У року од 24 сата одржао би се референдум, на коме би се гласачи изјаснили о томе да ли ће бити у стању да се, будући 99 година старији, попну на тада већ европски Ловћен, или не.  

Но вратићемо се Његошу на крају ове приче, након што размотримо врло драматичне дане који нам предстоје, а који су последица некаквих „бриселских рунди“. Успут, нисам сигуран да је енглеска реч round адекватно преведена као рунда, јер је ближи превод (а и дантеовски звучи) – круг, а што опет боље описује карактер тих сеанси, а поготову активност наше делегације која је тамо наступала у духу дечје игре: „коларићу панићу, плетемо се самићу/сами себе заплићемо, сами себе отплићемо!“

Како изгледа заплитање, отплитање и самосаплитање наше високе делегације? 

Можда је боље да најпре опишемо Тачијеву политичку елеганцију. Хашим Тачи се пре сваког бриселског круга обрати посланицима своје скупштине. Саопшти им о чему ће се разговарати, шта ће он заступати, докле сме ићи, и кога ће звати (углавном Рикера), ако шта запне, а неће. Затим пред сами лет, на аеродрому у Слатини, одржи прес конференцију и одлази у Брисел. По повратку, одмах извести владу и парламент докле се дошло, и то је то.

Наши пак, неодољиво подсећају на биоскопске „тапкароше“ из седамдесетих, или дилере (двзз, двзз...) из деведесетих. Не могу их упоредити са шибицарима, јер су шибицари добро организовани и увежбани, и по правилу успешни. Не, ови се нешто крију по ћошковима, мрмљају међу собом, шушумише, а народу се обраћају неким немуштим језиком, на пример: очекује нас тешка рунда (као да их у Бриселу чека Тајсон, лично); те: ми имамо платформу од које не одустајемо (а која данас након толико „рунди“ може послужити да се у њу увије бурек); те: за корак смо ближи договору (што је за сваког читача између редова јасно значило да су Шиптари за корак ближе држави); те ово те оно.

А онда, пошаљу Вулина на Косово (као некад Слоба, Банета Ивковића и Бакија), да народу театрално издекламује шта су шефови рекли да им пренесе, јер шефови имају преча посла (борбу против криминала, свађање са посланицима и сл, а и Шарић би могао однекуд да бане).

Напоредо са тиме, као чупавац из кутије, након сваке „рунде“ искочи ненајављено Вучић, и језуитском мирноћом, преко малих екрана, саопшти нам како је све много тешко, како Европа не може више да чека, како „Приштина“ не одустаје, а ми морамо ако хоћемо напредак према ЕУ, а они не морају; како он нас не жели да лаже да се нешто може урадити а не може ништа, и тако лагано „кува жабу“, тј. нас.

Из „рунде“ у „рунду“ Вучићеви иступи све више личе на претње које улазе у крешендо. Те нећемо имати шта да једемо, те нећемо имати шта да пијемо, те без инвестиција из ЕУ ћемо изумрети, што коначно кулминира помало фашизоидном тезом, отприлике: „нећемо ми сви да страдамо, због пар десетина хиљада нас“! Те хајде да жртвујемо тих 50-60 хиљада, како бисмо ми остали уживали у благодатима датума.

Е, кад ни то није било довољно, кренули су потоци крокодилских суза, власти, НВО и анти-Србије, како су Срби јужно од Ибра угроженији од ових нешто севернијих. Те како су ови севернији безобразни, себични и размажени. Не разумеју своју јужну браћу, којима је будућност извесна једино под Тачијем (и ускоро што је врло извесно под Харадинајем), па би требало да се угледају на њих, а можда и датум добију (барем они који преживе).

Трагикомична је била ситуација када је Вулин посетио село Прилужје, код Обилића, дакле јужно. Тамошњи окупљени Срби му у глас кажу да се нипошто не предаје север Косова, јер би без севера они били изгубљени. Овај им одговара класично демагошки: „А не, не, за нас су сви исти, и север и југ“! Малобројнима је одмах било јасно шта је под тим мислио, а данас је већ свима јасно. Буквално из свих крајева јужно од Ибра стижу вапаји да се не гасе државне институције, али не вреди!

Када је пропао покушај да се заваде Срби по принципу север-југ, кренуло се са   тезом да Тачи хоће да изведе „Олују 2“, и да војно окупира север Косова, побије све што се миче и реши проблем. На страну то што је поређење са усташком „Олујом“ непримерено, јер Срби на северу не држе територију оружано, већ на њој једноставно живе: рађају се, умиру, школују се, играју, жене се,удају...

Једина оружана сила на северу је КФОР. Друге нема. Значи ли то да је Тачи планирао да нападне КФОР? Значи ли то можда да су Тачи и КФОР планирали здруженим снагама да нападну голоруки народ?

Ако то значи то, а из изјава наших званичника се тако може закључити, зашто то на конференцији у Бриселу Дачић или Вучић нису јавно рекли? Зашто? Па бисмо онда видели реакцију наших западних пријатеља. Можда би демантовали и рекли да то није тачно, и да је ЕУ против сваког насиља, те да ће заштитити голоруки народ; а можда би рекли да је тачно, и да нас планирају побити, након чега би нам „Ђура опростио што нас је тукао“ како бисмо добили датум. Али то нико од наших није рекао тамо где треба, и пред ким треба.  Остало се на „можда“.

То ми од наше делегације нисмо чули. Али смо много пута чули кукумавке, како су их у Бриселу затварали у неке просторије без прозора, како су их шетали кроз дугачке ходнике, како су им давали само сендвиче и сокове... Као да је важно да ли си јео баш белгијску чоколаду, ако си отишао да се избориш за добро своје државе.

По дипломатском „таленту“, посебно се у овој екипи издвајао премијер Дачић, почев од несрећно пласиране идеје о столици Косова у УН након чега је Тачи два дана пио седативе, преко тога да Косово и није било наше, па закључно до тога да наш Устав не ваља (Косовски ваљда ваља, шта ли).

Тезом да Косово није наше, започео је свој целодневни шоу на седници Народне скупштине у петак, 26. априла 2013. (датум намерно пишемо у целини, јер је на жалост историјски). Седницу је завршио катастрофално изјавивши отприлике:„Јужно од Ибра више Срба живи него северно, па шта им фали!? А ви (мислећи на север) се нећкате“. Баратао је и неким цифрама, али опростићете, за Дачићеве тираде треба много јак стомак, и медицина не препоручује слушање истих дуже од 20 секунди у цугу.

Наравно, избегао је да каже да јужно од Ибра више нема 250.000 Срба прогнаних, и преко 1300 несталих, да у градовима осим у Косовској Митровици Срба нема, да су спаљене многе цркве и девастирана гробља, да је имовина Срба јужно од Ибра узурпирана...али све то њему није важно. Важно је да су „народни“ посланици гласали за предају не само територије, него и народа, тамо неком другом Уставном систему. Недостајало је да посланици у ставу „мирно“ још отпевају „Друже ЕУ ми ти се кунемо“, да се мирно разиђу и у скупштинском фоајеу релаксирано одгледају „Фарму“ - до зоре.

Напоредо са гротескном седницом Скупштине, текла је, што би се рекло, „активност на терену“. Не само Бриселом, него и Косовом, размилели су се тзв. тимови за имплементацију! Отприлике док је Дачић објашњавао да „Косово није наше“, у ректорату Универзитета у Приштини, обрео се један такав тим. Тим је био састављен од владиних службеника, иначе запослених на Универзитету (имена нису битна).

(За неупућене: Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици је кичма опстанка Срба на северу Косова, а самим тим и опстанка свих Срба са Косова и из Метохије. Отуда се са „имплементацијом“ одатле и кренуло. Отуда и прошлонедељни медијски напад на њега, од стране једног од лидера анти-Србије).

Елем, „тим“ је изложио план од 15 тачака, а затим покушао да појасни део који се односи на школство. По њима, основно и средње школство ће бити у надлежности Заједнице српских општина, а универзитет у надлежности државе. На овом месту, декан Пољопривредног факултета је запитао „тим“ шта подразумева када каже „држава“? Држава Србија, или...? Одговора није било, на шта је колегијум декана обавестио „тим“, да никаква документа, никаве диломе неће потписивати, уколико се на њима: експлицитно не наглашава да се ради о држави Србији.

Тако је пропао први покушај сламања Универзитета, и предаје истог туђем образовном систему, а са великом дозом сигурности се може устврдити да ће тако бити и убудуће, у свим институцијама државе Србије. Обратимо пажњу, све се ово дешава док у Београду Скупштина увелико расправља!?

Како време одмиче и притисци из Београда ће се појачавати, тражиће се колебљивци, евентуално уводити принудне мере, обустављаће се исплате плата и пензија, али све то не вреди, сви су свесни да опстанка нема без државе Србије, и Србије се народ неће одрећи, а да ли ће она њих, видећемо. Како би се ефикасније нашло најбоље решење, и избегле међусобне оптужбе и сукоби, предлаже се и мораторијум на страначке активности, до окончања кризе.

Све и када би Срби желели да послушају владу Србије да прихвате оно што је она обећала у Бриселу, то је немогуће спровести без тешких ломова, чак и унутар породица. Из ове накарадне одлуке владе, рађа се мноштво животних проблема. На пример, питање држављанства. Ако би имплементирали ово чудо, Срби би престали да буду држављани Србије и престали би званично да буду Срби. Постали би држављани Косова, и по националности Косовари!?

Даље, ако би се порези и доприноси уплаћивали Приштини, Срби (по влади Србије - Косовари), не би могли у централној Србији да остваре на пример здравствену заштиту. Чланови породица расељених (деца, труднице, немоћни, итд), који су настањени у централној Србији, а чији хранитељи раде на Косову, аутоматски губе право на здравствену заштиту у централној Србији. Једини начин да га остваре је да добију статус избеглица. Сурово, зар не!? И уопште, отвара се ту на хиљаде проблема, као и након сваког отварања Пандорине кутије.

Апсурдно је што држава од Срба тражи, ма шта тражи, тера их да признају државу, коју сама, наводно,  не признаје. Штавише ЕУ партнери се утркују да кажу како нису присиљавали Србију да призна Косово, али је Србија у Бриселу, по њима била изненађујуће кооперативна. Сликовито, прихватањем бриселског споразума наша влада је купила дотрајалог „фићу“, а сад би у њега да угради кожна седишта, „климу“ и „фенси“ музички уређај.

И коначно, долазимо до последњег средства којим влада, према изјави потпредседника Вучића, жели да утера Србе у приштински тор. Помиње се некакав референдум, и то како је Вучић изјавио у року од 15 дана. То је по много чему немогуће и вишеструко штетно. Прво се о референдуму треба да изјасни Уставни суд, када оконча штрајк (пошто је по свему судећи у штрајку, само што то није званично објавио).

Може ли уопште предмет референдума бити нешто што је већ Уставом дефинисано? Ако се поштује Устав – тешко. Једино би се могао одржати свесрпски референдум, дакле уз учешће Срба из дијаспоре, Црне Горе, БиХ, итд. У том случају, референдум би се могао одржати, али не свакако за 15 дана. Поставља се питање ко би га организовао, ко би саставио референдумско питање, шта би била већина, како би се медији понашали, а све то се не може у 15 дана.  

И ето, никад мира, никад рахатлука. Таман помислимо да смо се стабилизовали, а онда крену нови напади, нови услови и томе нема краја. Колико год се ми упињали да се Европи прикажемо добри лепи и умивени, она нас увек тера да се наново умусавимо. Тако се ваљда забавља.

А зашто ми као муве без главе срљамо ка њој, ако јој служимо као дворске луде само забаве ради? То не знам и не разумем. Али читајући великог Његоша сазнајемо да нам та особина наивности у политици изгледа није баш од скора. „Не чудим се ја једној будали-/у свашто ће она загазити,/ но се чудим нашим првенцима,/ главом будућ једнога народа,/ јошт народа свим злам изложена,/ за каквом су отишли памећу,/ какав их је вјетар узвијао.“[1]⁾