Отворено писмо Јову Бакићу

Поштовани господине Бакићу,

Вероватно ћете се сложити са нама да никада, а ових дана нарочито, живети и радити на Косову или у Метохији, није најпријатнија ствар на свету. Но, и ако се не сложите, ми Вам то не можемо узети за зло. То је Ваше лично право, и лично убеђење. Међутим, када се лично убеђење прелије и прерасте у вређање, онда, допустићете, увређена страна треба на увреду да укаже. Онај који вређа је можда то урадио ненамерно, из незнања, те може увидети грешку. Ако је то урадио са лошом намером, онда  најмање што се од увређене стране очекује је да реагује и укаже на клевету.

Наиме, гостујући у веома гледаној телевизијској емисији „Утисак недеље“ на ТВ  Б 92, 21. 4. 2013, уваженог и искусног новинара Оље Бећковић, изјавили сте нешто што је непримерено Вашем образовању и племенитом позиву наставника, нарочито наставника Универзитета у Београду, који је одшколовао највећи број наставника и нашег универзитета. У једном тренутку, говорећи о дипломама које убудуће, по Вама (а све ћемо учинити да тако не буде), морају носити печат тзв. Републике Косово, изјавили сте и следеће:

„...али заиста шта ће писати; да ли ће писати Република Косово, ако сте ви сачували свој идентитет, и ако сте успут (то бих ја волео), успели да унапредите квалитет наставе на том универзитету, који је катастрофално низак био и у ранијој држави у Приштини, а и сад је, онда ми имамо нечем и да се надамо. А иначе може то да пише Република Србија колико год хоћете, али ако је настава тамо очајна; ако је то нека разбијена банда, онда ништа од тога нема... “

Искрено се надамо да ћете када ово прочитате и сами увидети грешку, мада по правилу млађи универзитетски радници и ако грешку увиде, тешко је признају. Многи су кроз ту фазу прошли.

Ипак, желели бисмо Вас питати следеће:

1. На основу којих метода сте дошли до сазнања да је квалитет наставе на нашем универзитету низак? С обзиром на то да се бавите дивном науком, социологијом, претпостављам да Вам на ово питање неће бити тешко да дате одговор.

2. С обзиром на то да сте боравили на многим универзитетима у земљи и иностранству, на ком сте универзитету чули да наставници своје колеге са других универзитета називају „разбијеном бандом“?  На београдском нисте сигурно.

Сви смо ми свесни да је Универзитет у Београду наша највећа, најстарија и најзначајнија високошколска институција. Веровали или не, ми се тиме поносимо, и поносићемо се ма колико нас политика гурала под албанску чизму. То је институција од капиталног националног значаја и њен углед не треба каљати неодмереним изјавама, а Ви сте то несвесно урадили.

Знате, господине Бакићу, када је пре 200 година основана Велика школа, мало је данашњих наставника (односно њихових предака) живело у Београду. Углавном смо сви тада живели у релативно удаљеним од Београда провинцијама, као што је то Мојковац, на пример. То што су нас ветрови из тих провинција носили на разне стране, не би требало да значи да су неки мање вредни од других, само зато што су се обрели на другом месту.

Свесно или не, Ви сте, господине Бакићу, увредили хиљаде студената, наставника и сарадника Универзитета у Приштини, садашњих и бивших. Када смо већ код бивших, можда Ви то не осећате и ми то разумемо, али Ви сте увредили и десетине наших студената и наставника који су животе дали за одбрану нашег универзитета. Неке наше колеге су брутално масакриране у просторијама својих факултета, јер их нису желели да препусте правим распојасаним и разбијеним бандама. Њих се ми сећамо са пијететом, и не волимо да их неко вређа.

Коначно, господине Бакићу, да Вас као младог научника, који као сваки млади научник мора још много да учи, обавестимо да квалитет не може да буде низак, па ни катастрофално низак. Квалитет може да буде добар, лош или чак врхунски. Таква је природа квалитета. Ниво може да буде низак или висок. Таква је природа нивоа.

У име студената, сарадника и наставника,

С поштовањем,

Проф. др Небојша В. Живић,

председник Савета Универзитета у Приштини,

(са привременим седиштем у Косовској Митровици)

У Косовској Митровици, 22. априла 2013.