Opera na Sajmu - uvredljiva i nesuvisla improvizacija u neodgovarajućim prostornim okvirima

Nedavno informisanje javnosti o pretvaranju Hale 1 beogradskog Sajma u Operu, iako izneto u neformalnom obliku, predstavlja apsurdan, diletantski, neodgovoran i štetan postupak, koji prenebregava nekoliko bitnih činjenica:

• Ideja o zgradi Opere se ozbiljno razmatra više od 100 godina, uključujući i dva do sada održana međunarodna arhitektonska konkursa. Problem izgradnje Opere se ne može i ne sme rešavati olako i improvizatorski.

• Prostor Hale 1 beogradskog Sajma ne samo da ne odgovara kompleksnim funkcionalno – tehnološkim sadržajima savremenog operskog teatra, već mu je, po svojim karakteristikama, potpuno suprotan.

• Sadržaj operskog teatra se ne može „implantirati“ u objekat potpuno drugačijeg naznačenja, tretirajući taj objekat kao puku „ljušturu“, ni sa funkcionalne, niti sa oblikovno – simboličke tačke gledišta.

Improvizovano smeštanje beogradske Opere u Halu 1 beogradskog Sajma proizvelo bi višestruku štetu:

• Izgubili bismo veliko delo moderne arhitekture i građevinarstva, Halu 1, oduzevši joj bar tri od njenih bitnih svojstava: kontekst, funkcionalno određenje i tipološki karakter.

• Izgubili bismo priliku da se sagradi namenski, funkcionalan dom Opere i obesmislili bismo sva dosadašnja posvećena nastojanja da do toga dođe.

• Izgubili bismo mogućnost da, u zdanju Opere, Beograd dobije istinski urbani reper i generator urbanog i kulturnog razvoja.

Uvod

Imali smo prilike da, nedavno, čujemo vest da se, u okviru širenja tzv. „Beograda na vodi“ na prostor beogradskog Sajmišta, pored devastacije tog neprocenjivog arhitektonsko – urbanističkog sklopa kao celine, i rušenja gotovo svih njegovih pojedinačnih elemenata, kao „uteha“ za sve one (ljude od struke i „laike“) koji Sajam vole i žele da on, kao svedočanstvo moderne epohe, bude sačuvan za buduća pokolenja, planira zadržavanje Hale 1 (arh. Milorad Pantović, inž. Branko Žeželj, inž. Milan Krstić, 1954).

2024. smo, vaninstitucionalno i senzacionalistički, obavešteni o potpuno proizvoljnoj, paušalnoj i apsurdnoj nameri pretvaranja Hale 1 beogradskog Sajma u Operu

Blasfemičnost ove vesti o nastavku naše autodestrukcije (ili, ipak, kompardorske destrukcije), pojačava i potpuno nadrealna i apsurdna informacija da se planira smeštanje beogradske opere u Halu 1. Ovakvo „rešenje“ decenijskog nastojanja da ovaj grad i ova zemlja dobiju dostojan nacionalni dom Opere uverava nas u potpuni diletantizam, neodgovornost i javašluk sa kojim se pristupa sagledavanju i sprovođenju kapitalno značajnih, pre svega kulturoloških pitanja: pitanja revitalizacije Sajmišta i pitanja izgradnje Opere. Ne ulazeći u čitav set vrlo opsežnih i širokih razmatranja, koja treba da pokažu koje lokacije uopšte dolaze u obzir za izgradnju Opere (a vrlo ih je malo u Beogradu, posebno nakon zauzimanja desne strane savskog priobalja potpuno neprimerenim stambenim i komercijalnim funkcijama), ovde ćemo se zadržati samo na ovom drugom pitanju, odnosno objašnjavanju nečega što je, stručno gledano, samo po sebi jasno – nemogućnosti smeštanja operskog teatra u Halu 1 beogradskog Sajma.

Istorija ideje o beogradskoj Operi

Istorija nastojanja da Beograd dobije dom Opere duga je skoro 150 godina. Ona nije, dakle, od juče, niti su se generacije javnih, pozorišnih, muzičkih i arhitektonsko – urbanističkih delatnika bavile ovom velikom temom bez pokrića, posvećenosti i znanja. To što taj objekat do danas nije sagrađen, govori samo o krajnjoj složenosti i zahtevnosti takvog jednog poduhvata i nužnoj podršci čitavog društva i države da do te izgradnje dođe. Potrebna sinergija u vezi sa ovim pitanjem se, nažalost, kod nas nije desila ni u vremenima najvećih relativnih „blagostanja“ i „prosvećenih“ režima, a nisu ga lako rešavale ni neuporedivo moćnije i bogatije države, manje opterećene ratnim razaranjima i diskontinuitetima u društvenom razvoju.

Time se prenebregava i poništava čitav vek (i više) izuzetno ozbiljnih i studioznih razmatranja ove kapitalne teme, od strane naših najznačajnijih imena u oblasti kulture, muzičkog teatra i arhitekture i urbanizma

Od 1868. godine, kada je (kao nacionalni dramski teatar) osnovano Narodno pozorište (u Srbiji koja je tada imala 1.200.000 stanovnika i Beogradu koji je imao manje od 30.000 žitelja) počinje postepeni i paralelni razvoj grane nacionalnog muzičkog teatra. Prve muzičke predstave izvode se počev od 80-ih godina 19. veka, da bi, 1913, postavkom Verdijevog „Trubadura“, u Beogradu bila rođena operska scena u pravom smislu te reči. Usled ratnih dešavanja, formalno osnivanje operskog ansambla sačekalo je godinu 1919 / 20, kada on započinje svoje umetničko delovanje u punom kapacitetu.

Od tog momenta, dakle od 1920. godine, postaje jasno da je neophodna izgradnja posebne zgrade Opere, koja bi u potpunosti odgovarala specifičnim potrebama i zahtevima muzičkog teatra i omogućila trima značajnim nacionalnim pozorišnim ansamblima (dramskom, operskom i baletskom) neometan rad i razvoj. Zgrada Narodnog pozorišta je, iako namenski i dobro projektovana, mali teatar, krajnje skromnih kapaciteta, primeren Beogradu iz vremena Kneza Mihaila, i kao takva, uprkos nekolikim rekonstrukcijama, ona nikada nije bila adekvatno rešenje za postavljanje i izvođenje operskih i baletskih predstava, posebno onih koje predstavljaju „veliki repertoar“ muzičkog pozorišta.

Prvi značajan pokušaj u nastojanjima da se sagradi primereno zdanje Opere bio je međunarodni konkurs iz 1939. u parku Manjež. Na solidno pripremljen konkurs prispelo je 70 radova, između kojih je prva nagrada i preporuka za izvođenje dodeljena projektu četvorice italijanskih arhitekata (N. Marabotto, L. Orestano, D. Tassotti, L. Vagenti), čiju realizaciju je onemogućio početak Drugog svetskog rata.

Posle rata, 1948. je, prema preambicoznom, megalomanskom programu, održan pozivni konkurs sa 4 rada, koji nije doneo zadovoljavajuća rešenja, čak ni nakon redukcije programa i pokušaja sinteze prispelih projekata. Krajem pedesetih, započele su, više od deceniju duge, i na nivou države inicirane, temeljite aktivnosti na odabiru lokacije i sačinjavanju projektnog programa za izgradnju Opere. One su rezultirale osnivanjem Komisije i Direkcije za izgradnju zgrade Opere Narodnog pozorišta, 1968. godine.

Rezultat rada ovih tela bilo je raspisivanje velikog, dobro pripremljenog i izuzetno uspešnog međunardnog konkursa za zgradu Opere iz 1971. godine. Lokacija je, svakako nedovoljno senzibilno, odabrana u Bloku 17 (Staro Sajmište – mesto logora smrti i stratišta u Drugom svetskom ratu), ali su svi ostali aspekti ovog konkursa ostali, do danas, egzemplar ozbiljnog pristupa velikim arhitektonskim temama. Ukupna površina čitavog kompleksa opere iznosila je oko 24ha, od čega 4ha za samu zgradu Opere (ostatak su činile površine pratećih namena i slobodne površine). Zgrada Opere trebalo je, prema projektnom programu, da ima veliku scenu (1400 mesta), malu scenu (400 mesta), repertoarski teatar (400 mesta) i kamernu muzičku dvoranu (400 mesta), praćeno svim, vrlo opsežno sagledanim, tehnološki neophodnim sadržajima.

Na konkurs je prispelo 140 radova iz 26 zemalja, a trujumfovao je projekat danskih arhitekata Hansa Dala (Hans Dall) i Torbena Lindhartsena (Torben Lindhardtsen), istinsko arhitektonsko remek – delo, koje bi, da je realizovano, predstavljalo reper onakvog smisla i značaja kakav ima, u svom ambijentu, zgrada sidnejske opere: transparentan, apstraktan stakleni monolit, koji natkriva i štiti, ali i vizuelno otkriva, krajnje kompleksan prostorni i tehnološki organizam operskog teatra u svojoj unutrašnjosti.

Prva nagrada na međunarodnom konkursu za zgradu beogradske Opere, Hans Dal / Torben Lindhartsen, 1971.

Nažalost, usled promene političkih okolnosti u tadašnjoj državi i, sledstveno, promene određenih elemenata društvene paradigme, od realizacije projekta se odustalo, a fokus prebačen na neke druge i, namenom sasvim drugačije, kapitalne projekte (kao što je, npr, Sava Centar arh. Stojana Maksimovića, 1976 – 79).

U periodu koji je usledio, opterećenom najpre ekonomskom i političkom krizom, a zatim, ubrzo, još jednim ratom i disolucijom Jugoslavije, nije bilo ozbiljnih razmatranja izgradnje opere. Tek početkom dvehiljaditih, ponovo oživljavaju šire javne diskusije na ovu temu, u čijem je središtu ponovo bilo, ponajpre, kompleksno pitanje lokacije nacionalnog operskog teatra. Iako to dovodi i do nekih konkretnih lokacijsko – programskih analiza i razmatranja, one na kraju nisu rezultirale ničim što bi bilo uporedivo sa konkursom iz 1971. godine, niti su ušle u konkretnu plansku, konkursnu ili drugu operacionalizaciju.

Tako je, dakle, sve do 2024, kada smo, vaninstitucionalno i senzacionalistički, obavešteni o potpuno proizvoljnoj, paušalnoj i apsurdnoj nameri pretvaranja Hale 1 beogradskog Sajma u Operu, čime se prenebregava i poništava čitav vek (i više) izuzetno ozbiljnih i studioznih razmatranja ove kapitalne teme, od strane naših najznačajnijih imena u oblasti kulture, muzičkog teatra i arhitekture i urbanizma.

Neprikladnost Hale 1 za operski teatar sa fukcionalno – tehnološkog aspekta

Zašto je vest o prenameni Hale 1 u operski teatar apusrdna? Za to postoje veoma ozbiljni urbanistički, arhitektonski, inženjerski, tehničko – tehnološki, teatrološki i muzikološki razlozi. Ovde ćemo se baviti prevashodno onima, koji se tiču naše, dakle arhitektonske struke.

Hala 1 beogradskog Sajma predstavlja monovolumen, prostor jedinstvene zapremine pod jednom kupolom, bez ikakve prostorne raščlanjenosti, namenjen i pogodan, pre svega (i gotovo isključivo) - za izlaganje. Ta namena, uostalom, predstavlja jedan od elemenata arhitektonskog integriteta ovog značajnog zdanja, bez koje ono nije to što treba da bude, kakvim je zamišljeno i kakvim je trajalo decenijama.

Unutrašnjost Hale 1 beogradskog Sajma, Pantović / Žeželj / Krstić, 1954.

Podrazumeva se da se operska predstava (ili bilo koji drugi žanrovski teatarski čin) može postaviti ili odigrati u različitim prostornim okruženjima (pa čak i na otvorenom), samim tim i u sajamskoj hali. Takvih primera je, u istoriji beogradskog teatra, bilo mnogo, posebno na festivalu BITEF, u okviru koga su viđeni mnogi nekonvencionalni teatarski događaji, odigrani izvan tradicionalne pozorišne zgrade. U slučaju operskog teatra, međutim, nekonvencionalno prostorno okruženje moguće je i prihvatljivo samo na „incidentnom“ nivou – ponekad, eksperimentalno, u drastično suženom repertoarskom opsegu, i tome slično.

Operski teatar predstavlja jednu od najkompleksnijih, ne samo teatroloških, već i arhitektonsko – tehnoloških struktura (po složenosti uporediv, npr, sa kliničko – bolničkim centrima)

Operski teatar predstavlja jednu od najkompleksnijih, ne samo teatroloških, već i arhitektonsko – tehnoloških struktura (po složenosti uporediv, npr, sa kliničko – bolničkim centrima). Forma i prostorna složenost i raščlanjenost te strukture proističe iz vizuelnih i akustičkih zakonitosti operske i baletske umetnosti, inherentne logike samog čina operske predstave, ali i kompleksnih uslova njenog odvijanja, pripreme i repertoarske dinamike.

Jezgro operske zgrade sadrži, u opštem slučaju, veliko gledalište (obično 1.200 – 2.000 mesta) i veliku, raščlanjenu pozornicu (glavnu pozornicu od oko 1.000m², 30-ak metara visine, sa samo nešto manjim bočnim i zadnjim binama) opremljenu izuzetno skupim i složenim sistemima scenske mehanike i rasvete. Gledalište, pak, oblikuje se prema izuzetno strogim principima, zahtevima i uslovima vizuelnog i akustičkog komfora i bezbednosti gledalaca. Operske zgrade, gotovo po pravilu, sadrže i bar jednu prateću manju scenu, namenjenu kamernim i eksperimentalnim formama operskog i baletskog teatra, čineći, zajedno sa glavnom scenom, ogromnu prostornu i tehničko – tehnološku strukturu.

Pored toga, u okviru trakta pozornice, neophodni su i veoma veliki magacini za čuvanje elemenata opreme, scenografije i kostima igrajućih predstava, kao i fundusi onih koje više nisu na repertoaru. Oko čitavog trakta pozornice raspoređene su prostorije operskog i baletskog ansambla – garderobe solista, horova, statista, orkestra, šminkernice i vlasuljarnice, zajedno sa nizom probnih sala, namenjenih individualnim, grupnim i režijskim probama (pri čemu su najveće od njih velike kao sama glavna pozornica). Čitavu ovu strukturu nadopunjavaju najrazličitije, velike i dobro opremljene radionice u kojima se izrađuje i održava scenografija (stolarske, bravarske, tapetarske, slikarsko – vajarske, rekviziterske, oružarske…) i kostimska oprema (krojačnice, obućarnice, perionice i drugo). Funkcionalna povezanost celog ovog sklopa obezbeđuje se, po horizontali i vertikali, sistemom koridora i liftova, od kojih su neki ogromnih dimenzija, tako da se njima mogu preneti veoma veliki i teški tereti. Do tehničkog bloka operske zgrade (koji čine radionice i depoi) mora se obezbediti komforan prilaz najvećih drumskih transportnih vozila – šlepera sa prikolicama. Naravno, opersko pozorište treba da ima i odgovarajuće prostorije umetničkog i opšteg (administrativnog) menadžmenta.

Sve do sada navedeno, prosečan posetilac operskog teatra nikada neće videti, jer se radi o prostornoj strukturi „sa one strane zavese“. Međutim, i trakt publike jedva da je nešto manje složen. On podrazumeva kompleksnu konfiguraciju ulaznih vestibila, foajea i kuloara, koji gledaoca treba komforno da sprovedu ka auditorijumu, omoguće odmor i osveženje u pauzama i bezbednu evakuaciju u incidentnim situacijama.

Uočiti ogromne razlike u strukturi prostora Hale 1 i jednog savremenog operskog teatra, osnova i presek, prikaz u približno istoj razmeri:

Hala 1 beogradskog Sajma, Pantović / Žeželj / Krstić

Kraljevska opera u Kopenhagenu, Hening Larsen

Iz svega navedenog je jasno da je prostor Hale 1, iako veliki po svojoj zapremini, ne samo neprikladan, već i potpuno suprotan po svojim prostornim karakteristikama jednom operskom pozorištu. Svaki pokušaj adaptiranja Hale 1 u teatarski prostor rezultirao bi, tako, dvostrukom katastrofom – neadekvatnim, iznuđenim i lošim pozorišnim prostorom, i, takođe, uništenjem jednog od najimpresivnijih potkupolnih prostora u svetu.

Neprikladnost Hale 1 za operski teatar sa oblikovno – simboličkog aspekta

Hala 1 beogradskog Sajma je objekat veoma jednostavne forme, koju karakteriše kupola ogromnog raspona i, na sekundarnom nivou, perimetarska prstenasta struktura na koju se ta kupola oslanja. Ova forma je, u svojoj iskrenoj i neposrednoj konstrukcijskoj izražajnosti, potpuno primerena sajamsko – izlagačkoj svrsi objekta. Ona se, kao takva, „čita“ i participira u gradskom pejzažu kao hala, i kao jasan simbol delatnosti za koju je namenjena. Pored toga, ona je kao objekat izrazito centralne, kupolne tipologije, „vektorisana“ oko svoje vertikalne ose, što u potpunosti određuje karakter njenog unutrašnjeg prostora i njen neponovljiv ambijentalni kvalitet.

Spoljni izgled Hale 1 beogradskog Sajma, Pantović / Žeželj / Krstić, 1954.

Sa druge strane, programsko – tehnološka složenost operskog pozorišta uvek se manifestuje i kroz kompleksnu arhitektonsku formu jednog takvog objekta, u kojoj nema izrazito dominantnog prostora. U arhitekturi istorijski poznatih tradicionalnih zdanja velikih teatara, gotovo po pravilu možemo, na osnovu usmerenosti prilaznih platoa i trgova ka tim zdanjima, forme i primenjenih oblikovnih principa ulaznih pročelja, izdužene proporcije ukupnog volumena i naglašenih nadbinskih tornjeva, uočiti da se radi o jednom pozorištu. Kako se radi o objektima izrazito javne namene, njihovo smeštanje u određeni gradski prostor po pravilu generiše razvoj centralnih urbanih funkcija u širem okruženju, pretvarajući „pozorišni trg“ u jedno od najvažnijih MESTA u gradu (mesta, dakle, ne samo u fizičkom smislu, već i u smislu metafizičke tačke u kojoj se generiše važan, egzistencijalno značajan segment kulturnog života jedne zajednice – grada, države, nacije…).

Beograd nije novodopsko naftaško pustinjsko Potemkinovo selo, nego svetska metropola i jedan od najstarijih evropskih gradova

Arhitektura velikih pozorišta tokom 20. veka ponudila je nekoliko mogućih pristupa temi oblikovanja objekata koji pripadaju ovoj tipologiji. No, kakav god pristup bio (krajnje ekspresivan, kao u slučaju sidnejske opere Jorna Utzona, naglašeno simbolički, kao u slučaju rekonstrukcije teatra „Karlo Feliče“ u Đenovi Alda Rosija, ili racionalno – tehnicistički, kao u slučaju opere u Kopenhagenu Heninga Larsena), uvek se polazi od ogromnog i jedinstvenog značaja koji ti objekti imaju u urbanom tkivu i na kulturnoj mapi grada, te je i njihova arhitektura jedinstvena, autentična i nedvosmislena. To ne znači da nema i manje uspelih primera (kao što je, npr, opera Bastilja u Parizu, urugvajskog arhitekte Karlosa Ota), ali nas, u našoj prestonici, treba da zanimaju isključivo oni uspeli, vrhunski, dostojni bar rezultata koje smo već, kroz konkurs 1971. i projekat Dala i Lindhartsena, iskusili.

Signifikativni primeri arhitekture operskih pozorišta:

Državna opera u Beču, XIX vek

Kraljevska opera u Kopenhagenu, XXI vek

Zaključak: šta bi se izgubilo (nemogućim) smeštanjem Opere u Halu 1 beogradskog sajma

Beograd nije provincijalna varoš, niti novodopsko naftaško pustinjsko Potemkinovo selo, nego svetska metropola i jedan od najstarijih evropskih gradova. Srbi nisu divlje urođeničko pleme, nego stari evropski narod, sa milenijumskom pismenošću i impresivnom kulturnom istorijom, koji živi i razvija se na teritorijama same iskoni evropske (mediteranske, podunavske, rimske, vizantijske…) civilizacije. Kao takav, Beograd (i naš narod), podrazumevano zaslužuje namenski operski teatar, pune, razvijene prostorne strukture, a ne uvredljive i podrugljive, nesuvisle improvizacije u neadekvatnim prostornim okvirima. Zaslužuje, takođe, zaštitu i očuvanje svojih, od svakovrsnih razaranja čudom preteklih relikata graditeljskog nasleđa – pa i onog, i naročito onog, modernističkog.

Beograd (i naš narod), zaslužuje namenski operski teatar, pune, razvijene prostorne strukture, a ne uvredljive i podrugljive, nesuvisle improvizacije u neadekvatnim prostornim okvirima

Pokušajem improvizatorskog smeštanja nacionalnog operskog ansambla u adaptiranu Halu 1 beogradskog Sajma bili bismo na teškom, višestrukom gubitku.

Pre svega, izgubili bismo jedno jedinstveno i neponovljivo delo moderne arhitekture i građevinarstva, Halu 1, onakvu kakvu poznajemo i volimo i kakva je prepoznatljiva u celom svetu, jer bismo joj oduzeli bar tri od njenih bitnih svojstava – kontekst (jer je ona samo jedan deo celine beogradskog Sajmišta), funkcionalno određenje (kao izložbenog prostora), i fundamentalnu tipološku (centralnu) karakteristiku.

Zatim, neadekvatnim i bagatelnim prostornim „rešenjima“ pitanja beogradske Opere ogrešili bismo se o teatarsku umetnost, koja je, u nas, dostigla i globalno značajne vrhove (da ne idemo dalje od pomenutog festivala BITEF, jedne od, decenijama, najznačajnijih svetskih pozorišnih smotri), a posebno o umetnost muzičkog teatra, kojoj, uprkos tolikim talentovanim pevačima, plesačima, rediteljima, koreografima, dirigentima i kompozitorima, nikada nismo omogućili osnovne uslove za rad i koja zaslužuje ozbiljnu podršku ovog društva i priliku da se razvija „punim plućima“. Potrošili bismo priliku da se sagradi namenski, funkcionalan, trajan dom Opere.

Pregazili bismo bezobzirno preko generacija onih koji su, u našoj i drugim strukama, posvetili svoj ogroman trud, pamet, talenat, znanje i vreme nastojanju da, jednog dana, konačno dobijemo zgradu Opere, dostojnu ovog grada, naroda i društva.

Izgubili bismo, na koncu, mogućnost da Beograd dobije jedan istinski urbani reper, „sidro“, generički element, kakvim operska pozorišta gotovo uvek bivaju, nasuprot čitavom nizu, poslednjih godina sagrađenih, bezimenih, bezličnih i prostorno agresivnih objekata i struktura, koji nam se na silu nameću kao novi urbani simboli, a nisu simboli ničega drugog, do ogoljenog materijalnog interesa.

Iskreno se nadamo da do takvog, uistinu distopijskog, scenarija, ipak neće doći.

U Beogradu, maja 2024.

Vladislav T. Lalicki, arhitekta

Član Radne grupe za izradu Deklaracije o sudbini beogradskog Sajma i Generalštaba

Bitnija literatura:

• Jovanović, Tatjana, PROJEKTI ZA BEOGRADSKU OPERU, Direkcija za izgradnju zgrade Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, Beograd, 1972.

• Graubner, Gerhard, GRADNjA POZORIŠTA – ZADACI I PLANIRANjE, štampano kao rukopis za internu upotrebu Direkcije za izgradnju zgrade Opere, Beograd

(NSPM)