Od Cvetkovića do Vučića - naš „vrhovnik“ nastavlja tradiciju svečanih dočeka posle velikih „istorijskih“ poraza

Jeste li se upitali nekada kako se zove predsednik Demokratske ili predsednik Republikanske stranke u Sjedinjenim Američkim Državama? Ja, pre neki dan, bio pronašao njihova imena, ali, verujte mi na reč, bez pomoći nekog internet pretraživača, opet ne mogu da ih se setim.

Eto, da nije bilo onog čuvenog govora velikog ruskog književnika (tada već i disidenta) Aleksandra Solženjicina, 1975. godine, pred američkim sindikalcima, verovatno bi bilo "izbrisano iz povesti" da ruske komuniste (boljševike), sve do 1921, nije predvodio Lenjin, kako biste "na prvu" pomislili, jer su i on, kao i sve kolovođe Oktobarske revolucije, bili sve sami dugogodišnji profesionalni emigranti (intelektualci, a ne radnici), koji su se vratili u otadžbinu sa zadatkom da "sprovedu revoluciju"!

Da, pre revolucije, predsednik komunističke partije bio je običan radnik, mašinski strugar Aleksandar Šljapnikov i to je ostao sve do egzekucije u robijašnici nove boljševičke vlasti, pošto je prethodno bio stao na čelo radničke opozicije koja je optužila nove komunističke vođe da su izdali radničke interese, uništili i prigušili proleterijat, a sebe pretvorili u buržoaziju!? Usput, već u martu 1918, samo četiri meseca posle "Crvenog oktobra", predstavnici petrogradskog radništva prokleli su komuniste zato što su ih obmanuli, ostavili hladan i gladan Petrograd, naredili crvenoarmejcima da pucaju na tvornička dvorišta, a oni "pobegli za Moskvu"!      

Ali, istoriju, na žalost, pišu isključivo pobednici.

Kao što je već ispisuju samoproglašeni pobednici posle "Svetog Hokličindana", Vrhovnikovog "trijumfa" jednim potezom Trampovog penkala, posred "pismena", a usred Vašingtona...

Javnu euforiju u čast veličanstvene "pobede", uz pripadajuće zakivanje rafalnih medijskih eksera u zdrav mozak, doživeli smo i nakon "velike kumanovske bitke", finalizovane slamkom spasa u vidu Rezolucije 1244, pod onim NATO šatorom, u junu 1999, gde je Srbija prihvatila okupatorove "uslove mira" u formi predaje okupatoru 17 odsto teritorije Republike Srbije.

Kao i onomad ono, kad je, 24. avgusta 1939, predsednik Kraljevske vlade Dragiša Cvetković, sa liderom Hrvatske seljačke stranke dr Vlatkom Mačekom, neovlašćeno, navodno "u ime Srba", potpisao i prihvatio "rešavanje hrvatskog pitanja" stvaranjem Velike (tada Banovine) Hrvatske, ne samo na teritorijama dotadašnjih Savske (sa sedištem u Zagrebu) i Primorske (sa sedištem u Splitu) banovine, nego joj je, galantno srpski, poklonio, i u nju uključio, i kompletne srezove Dubrovnik (do tada bio u okviru Zetske banovine), Ilok, Šid, ali i velike delove BiH, poput srezova Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik, Fojnica! Sve to, naravno, ne samo da neće zadovoljiti neutoljive apetite "političke elite" u Hrvata, nego će se, dapače, posle samo godinu i po, "carskim rezom", poroditi genocidna "Nezavisna Država Hrvatska", sa celom BiH unutar sebe, i sa sve Sremom i Zemunom, do ispod Kalemegdana!

I, za pretpostaviti je da se, nakon sulude "trgovine" koju je napravio sa Mačekom, ono onomad, ako bi uopšte smeo da se vrati u Beograd, Dragiša Cvetković to trebalo da učini inkognito, maskiran i pod okriljem noći. Ali, ne! Beogradski dnevni list "Samouprava" (blizak Cvtkovićevoj Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici), u velikogospojinskom izdanju od ponedeljka, 28. avgusta 1939, euforično izveštava:

"... Vest iz "Dvorca Brdo" (kod Kranja, prim. C.M): "Njegovo Kraljevsko Visočansvo Knez Namesnik blagoizvoleo je odlikovati Pretsednika i Potpredsednika Ministarskog saveta g. Dragišu Cvetkovića i dr Vlatka Mačeka ordenom Beloga Orla prvog reda."

Pa, analizira: "... G. Cvetković je umeo da se uzvisi i pokaže izvanredno širok smisao za vođenje državne politike, da ga on diže iznad formata običnog i prolaznog političkog čoveka..."

Pa, zaključuje: "... Vlada g. Cvetkovića sprovešće u delo sporazum kojim se rešava hrvatsko pitanje na način koji će obezbediti pun prosperitet naše domovine... zato cela zemlja pozdravlja sporazum i novu Vladu koja će učiniti kraj svim našim međusobnim trzavicama... ova Vlada je došla kao izraz narodnih želja i nacionalne potrebe i predstavlja jednu od najjačih vlada koje smo uopšte imali do danas..."

A onda, kao da čitamo, danas aktuelne, vučićode - niz panegirika samom Cvetkoviću:

"... Dragiša Cvetković je izašao iz redova običnih političara još pre više godina... svojim neumornim državničkim radom na delu našeg unutrašnjeg izmirenja i sređenja ušao u format političara izvan redovnih kategorija i obezbedio sebi rang velikog državnika... smeo u pothvatima, kao što je znao biti jasan u kombinacijama, on je izbio u prvi red političkog zbivanja samo ličnim osobinama čoveka od volje, od takta, od uporne doslednosti i od izvanrednog smisla za stvarnost..."

I, kao šlag na tortu, beskrupulozni izrazi parapsihološkog srpskog mazohizma koje viđamo u poslednjih pola decenije, na udarnim stranama novina iz kolovoza 1939, sa sve jedinstvnim naslovnim blokom "Beograd pozdravlja sporazum i njegove tvorce" - izveštaji sa nekadašnje beogradske železničke stanice (danas: Beograd na vodi), sa dočeka premijera Cvetkovića i članova njegovog kabineta koji se vraćaju iz Slovenije i Zagreba, sa poklonjenja knezu Pavlu i priklonjenja dr Mačeku. Naslovi: "Manifestacije Pretsedniku Vlade g. Dragiši Cvetkoviću u Beogradu"; "Beograd je priredio oduševljen doček g. d-r Mačeku i članovima vlade sporazuma"; "Dobro nam došli"; "Juče je velika masa građana priredila na beogradskoj železničkoj stanici oduševljen doček Pretsedniku Vlade"; "Ogromna masa Beograđana dočekala je i pozdravila hrvatske narodne pretstavnike"; "Beograđani oduševljeno podravljaju g. dr Mačeka"; "Dolazak Pretsednika Vlade pozdravljen je frenetičnim usklicima: Živeo!"; "Niš priprema svečan doček Pretsedniku Vlade g. Cvetkoviću (rođenom Nišliji, prim. C.M)"...

No, ova nacionalna parapsihologija ovde nije tema za sebe. Tema je koliko će politika odricanja od sebe, od vlastitog državnog i nacionalnog identiteta, ubrajajući u to i 17 odsto teritorije Republike Srbije, a sve zarad "goluba na grani" (čitaj: neizvesnih evroatlantskih integracija) - danas, 81 godinu posle, "vlade sporazuma" - utoliti neutoljivu teritorijalnu i svaku drugu glad i žeđ ne samo albanske separatističke vlasti sa Kosova i Metohije, nego i očeva i majki njihove "nezavisnosti" koji se odazivaju na ime Vašinton, London i Berlin.

A ovaj današnji Vrhovnik, u politici državnog odricanja i nacionalnog samoporicanja je, blago rečeno - nesebičan. K'o veli čovek: ne krčmi, ne daje i rasprodaje svoje, šta ga briga, (Kosovo) nije njegovo...

Zamislite predsednika Republike Srbije koji se ustava, ali Ustava "Republike Kosovo", drži kao pijan plota, a Ustav Republike Srbije ne šljivi ni za suvu šljivu. Pa, eto, velikodušno razume zašto njegove kolege iz Prištine ne mogu da formiraju čak ni tričavu "Zajednicu srpskih opština" (što im je, već sedam i po godina, obaveza čak i po "Briselskom sporazumu"), jer, Bože moj, to "nije u skladu sa Ustavom Kosova", ali zato, bez pardona, predsednik Republike Srbije je spreman da trampi ili robnonovčano razmenjuje svoje za svoje, pa bi se ove njegove skutonoše i evet-efendije, sve nogama u vlastite zadnjice, udarale od sreće kada bi im uspelo da tri srpske opštine sa severa srpskog KiM, sa budućom "Velikom Albanijom" razmene za tri opštine sa juga centralne Srbije!?

Pa, onda, malo-malo pa, Najpametniji bezobzirno seiri u lice građanima Srbije začikujući ih retorskim pitanjima tipa "šta će vam Srbica, Đakovica, Drenica, Dečani ili Kačanik, kad tamo ne žive Srbi"???

A, u predahu između dve ture začikavanja građana zemlje na čijem je čelu, dohvati se, kao "primera za upozorenje", jermensko-azerbejdžanskog rata i njime preti zagovornicima "zamrznutog konflikta" na KiM, namerno ignorišući drugi, mnogo civilizovaniji, slučaj "zamrznutog konflikta" na Kipru, gde, na istom ostrvu, od 1974, bitišu dve paralelne, grčka i turska, državne (paradržavne) tvorevine, odnedavno i unutar Evropske unije!?

To licemerje Najpametnijeg (zanimljivo da jedino tu Vrhovnikovu "vizionarsku odluku", vučićoidi ne samo da nisu gromoglasno pozdravili, nego su je zaturili negde ispod tepiha...) svoj je krešendo doživelo, doduše u potaji, 26. avgusta, kada se Srbija (čitaj: Aleksandar Vučić, lično), kao potpisnica, priključila Deklaraciji Evropske unije o izborima u Belorusiji, u kojoj se tvrdi da "izbori u ovoj zemlji nisu bili ji slobodni niti fer". To je potpisao čovek koji je sam raspisao, organizovao, kontrolisao i, skoro sam, njima učestvovao parlamentarne i lokalne izbore koji nisu bili ni legalni ni legitimni, da neke eufemističke eipitet poput "fer i slobodnih", da i ne pominjem!

Jasno je da je Vrhovniku trebalo malo vazduha, jer je svestan da rezultat nelegalnih i nelegitimnih izbora u Srbiji nije posledica nekakve izborne volje građana, već njegove lične, autokratske volje, a da je buduća zakonodavna i izvršna blast - njegova obična oktroisana tvorevina.

Da je reč o paktu po formuli "pljuni po Lukašenku, da tebe ne bismo otvarali", potvrdili su, promptno, veleposlanici EU i SAD u Beogradu čestitajući našemu Vrhovniku na "državničkoj hrabrosti".

I jedna digresija u prilog tome kako funkcioniše politika "armije ispranih mozgova" koja, trenutno, mareno brojem članova Es-en-esa, broji blizu 750.000 "vojnika" / bojnika... Mene, 14. jula o.g. pozvali novinari da prokomentarišem, toga dana, po treći put, dato Vrhovnikovo obećanje ("Uskoro će organi stranke, pa ću biti samo predsednik građana"), tj. da će se povući sa mesta šefa Es-en-esa. Ja podržao Vrhovnikovu najavu, pa još iskreno i dodao kako sam "ovoga puta, siguran da će predsednik to i da uradi, zaista mu verujem da će prestati da zloupotrebljava svoje ime kako bi njegova stranka pobedila na svim izborima na koje izađe". Pa, dodao da je ovo "za njega jedini izlaz iz situacije u koju se sam doveo, jer je njegova stranka uspela da izvede neverovatnu stvar, da sama organizuje i sprovede izbore i dobije izborne rezultate koji, osim što su nelegitimni, sada su i nelegalni". Pa, još i pohvalio Vrhovnika priznajući mu da jedino još on, od svih organa izvršne vlasti, "ima legalitet i legitimitet" i, u tom smislu, zaključio da je on "svestan da su ovo bili oktroisani izbori koje je on kao vladar podario narodu" i prognozirao da će zato da "zaigra na jedinu kartu koja mu je preostala, da se nadalje predstavlja samo i isključivo kao predsednik svih građana". 

Ničim izazvan, urgentno se na mene, iste večeri (20:34 sati), preko državnih i paradržavnih talambasa, u ime Es-en-esa, navrzao neki popečitelj, valjda (ne pratim dovoljno) i doktorand na Juniverzitiju u Kamenici Sremskoj, u narodu poznatiji po nerazlikovanju Mense i menze, Genitalije i Ekstremiteta. Dakle, budući doktor humanističkih znanosti (a bivši ministar odbrane, pa rada i socijalnih pitanja, pa, pa...), zaključio je "povodom laži na račun Aleksandra Vučića od strane analitičara C.M, da se njegove (tj. moje) reči mogu koristiti samo u službi manipulacije tajkunskih medija i da svako objektivan i razuman zna da to nije ništa drugo nego bacanje ljage na ime prvog čoveka SNS".

Ja sam, recimo, ubeđen da ovakva i slična lupetanja nije naručio Vrhovnik lično. Pre će biti da taj imaginarni kolektivni mozak Es-en-esa (zao duh stranke) funkcioniše po principu fakira koji sedi na stolici od eksera, i živ nije od straha za svoju fotelju, tj. stražnjicu. Zato tvrdim da ovakvi kao Budući Doktor, spontano, kao opareni, u zaštitu Vrhovnika, skaču samo kada to ima veze i sa njihovim političkim futurom prvim. I ovoga je, kao protitipa te naprednjačke "pameti", zaboleo, zapravo, kraj te moje izjave: "Ništa fatalno se neće desiti SNS-u, nakon što Vučić ode sa njegovog čela. Ali, oni, najkurentniji naprednjaci, fatalistički razmišljaju, jer ubuduće neće moći da se skrivaju iza Vučićevog imena i moraće sami da se izbore za svaki glas, na svakim sledećim izborima. To znači da nikada više neće moći da osvoje ovoliki broj glasova, te da će morati da dele vlast i funkcije sa još nekim strankama. A to ne dopire do svesti naprednjaka, jer to je jedna čisto interesna struktura."

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)