Облици антифашизма и императив ресуверенизације

Антифашистичка коалиција у Другом светском рату била је идеолошки хетерогена. Немачком нацизму кичму је сломила совјетска Црвена армија, њен антифашизам био је антикапиталиситички. Марксисти су тврдили да је криза капитализма довела до пропасти европског поретка држава у Првом светском рату, настанка фашизма у Италији и националсоцијализма у Немачкој. Чувена је реченица Макса Хоркхајмера: „Ко није спреман да говори о капитализму, мора да ћути о фашизму.“

Друкчије је са либералним антифашизмом Черчила, Рузвелта или Шарла де Гола. У фашистичким системима и идеологијама, њима је проблем био само екстремни национализам. Они су негирали одговорност капитализма за настанак и развој фашизма. Напротив, Черчил је почетком двадесетих поздравио настанак италијанског фашизма, зато што је у њему видео спасонсони против отров за отров бољшевизма. Ни појава Хитлера га није забрињавала. Све док је нацистичка агресија била уперена само против комуниста и Јевреја, либерална Европа није се много узнемиравала. У Хитлеру и његовој агресивности видели су шансу да се докрајчи СССР и немачки раднички и комунистички покрет, који су, пре Првог светског рата, били главни стубови међународног социјализма.

Ствари се мењају после напада Немачке на СССР. По улицама америчких градова лепљени су плакати са Стаљиновим ликом и потписом "Uncle Joe". Омражени комунистички вођа преко ноћи постао је пожељни савезник.

Антифашистички покрет довео је не само до војног слома сила осовине, него и до послератне еманципације нижих социјалних слојева у западним државама, до појаве антиколонијалних покрета, слома светског колонијалног система и појаве развојних национализама у Трећем свету. После ратова увек долази до поправљања друштвеног положаја нижих класа, које у ратовима сносе највећи део терета, а после рата више нису спремне да трпе подређени положај. Државе благостања у западном свету тековина су антифашизма.

Захваљујући одлучујућем доприносу СССР у победи над фашизмом, ојачао је међународни раднички покрет. Елите богатих нису више могле да владају на стари начин. Златно доба европске демократије, од 1945. до почетка осамдесетих, било је такође резултат левог антифашизма. Ниже класе стекле су озбиљну политичку моћ. Капитализам је био под притиском да чини уступке, како би се спречила радикализација радничке класе и како би се она држала у границама система. Политички избори били су смислени, одлучивало се о стварним алтернативама, а не, као данас, о томе која олигархија ће водити исту политику као и претходна.

Захваљујући левом антифашизму, дошло је до привремене промене начина на који је функционисао светски капиталистички систем. Овај систем хијерархијски структурира простор на центар, полупериферију и периферију. Средишта акумулације капитала су у центру, ту су концентрисани материјално богатство и политичка моћ, полупериферија и периферија су у подређеном положају, немају могућност да аутономно конципирају своје развојне стратегије, они су допунски привредни простор у коме су све људске активности одређене потребама центра.

Антифашизам је обуздао капитализам, ограничио његову агресивност, како унутар држава, тако и на међународном плану. Блоковска подела света и постојање алтернативног система, омогућили су не само еманципацију нижих класа у богатим државама, већ је, по први пут у историји, отворена могућност сиромашним и периферним народима и државама да започну процесе модернизације и индустријализације.

Тај период, у коме су бар неки народи периферије и полупериферије уживали националну независност, завршен је падом Берлинског зида. У процесима рестаурације капитализма који су уследили извршена је демодернизација источноевропских друштава, већина их је враћена у подређени положај, а већи део Трећег света у глобализованом капитализму поново се нашао у позицији зависности.

Постфордистичке форме акумулацијских стратегија крупног капитала сломиле су друштвену моћ радничке класе и системе источноевропског социјализма. Глобализовани капитализам своју светску хегемонију остварује захваљујући слободном кретању капитала по широком простору, што онемогућава контролу капитала, која је била организована на националном плану. Неолиберални систем почива на радикалној приватизацији, флексибилизацији и дерегулацији. Држава је потиснута из економије, она је проглашена за главну сметњу функционисања тржишта, које, наводно, неспутано државном интервенцијом, остварује оптималне економске учинке. Системска криза из 2008. године није успела да доведе у питање овакав поредак.

Резултат је - тријумф неолибералног антифашизма. Национални суверенитет, право на самоопредељење народа и аутономни развој поништени су, антифашизам је сведен на критику национализма. Тако је његов садржај кастриран, сваки облик борбе за друштвену правду је унапред дисквалификован и проглашен за терористичку утопију. Појам антифашизам се употребљава како то одговара глобалном крупном капиталу, који сваки отопр универзализованом капитализму проглашава за тоталитаризам.

Србија не заостаје. У њој доминира феномен који социолози називају анти-антифашизам. Овај појам центриран је у Србији око негирања народноослободичаке борбе и било каквих позитивних резулатата социјалистичког периода.

Либерални и аутономашки антифашизам концентрисани су искључиво на критику национализма, ослобођени су од било каквог садржаја који доводи у питање капитализам, већ и стога што је интернационалистички, инсистира на остваривању универзалних циљева као што су социјална, полна, сексуална и национална равноправност.

Не сме се сваки облик национализма и конзервативизма проглашавати за фашизам. Уколико се тако поступа, фашизам се нормализује и чини прихватљивим, губи се из вида његова изузетност. Само екстремни национализам је фашизам, када се нација проглашава за највиши, ексклузивни политички принцип. Није ни свака десна диктатура фашистичка. Инсистирање на прецизном дефинисању појмова од кључног је политичког значаја, неселективна осуда сваког национализма као фашизма шири социјалну базу ултрадеснице.

На левици је овај проблем одавно познат. Роза Луксембург оправдавала је национализам малих народа, Лењин је сматрао да су одбрамбени ратови поробљених народа праведни. По Лењину, Србија је у Првом светском рату водила праведан рат против германског империјализма.

Све је већи број аналитичара који сматрају да се криза Европске Уније не може разрешити на постојећим институционалним основама, да је вероватан и пожељан повратак националне државе. Трансформација ЕУ у трансферну федерацију, попут САД, није могућа. Културне и социјалне разлике унутар ЕУ онемогућавају стварање јединствене државе. Највеће разлике у дохоцима домаћинстава, од набогатије државе до најсиромашније, у САД је један према два, у ЕУ износи један према десет. Разлика у развијености између Косова и Словеније у СФРЈ била је 1988. године један према седам.

Сједињене државе су у значајној мери културно хомогене, у ЕУ националне и језичке разлике поклапају се са степеном економске развијености, односно неразвијености. ЕУ је оштро подељена на Север и Југ. Не постоји европско друштво, тзв. европске вредности немају велику интегративну снагу, осећај националног идентитета је неупоредиво јачи.

Уверење да стварање јединственог тржишта аутоматски води до већег степена уједињавања у свим областима, наивно је. Харвардски економисти Алесина и Сполаоре указују да ширење обима териоторије неке политичке јединице уз истовремано повећавање културне фрагментације може створити више конфликтног потенцијала од користи које доноси економија обима.

Активну социјалну и економску политику могуће је водити само уколико је простор на коме се управља ограничен. Глобализацијски космополитизам крупног капитала је реакционаран, он је усмерен против социјалних права и онемогућава антицикличну економску политику и, спровођење аутономних развојних стратегија. Не постоји један универзални концепт економског система који је примењив у свим условима. Вашингтонски консензуз је крање симплификован модел који није утемељен на знању, његова доминација је последица економске и политичке моћи врхова светске буржаозије, која намеће принципе који њима највише одговарају.

Културна разноликост није штетна, она је богатија значењима од глобализоване америчке популарне кулутуре. Свако друштво мора имати право да самостално одлучује о томе како хоће да живи. Националне разлике чине моралну специјализацију, како указује Роберто Мангабиера Унгер. Према универзалним циљевима крећемо се различитим путевима.

Нису сви национализми исти. Не треба подржавати оне који су ксенофобни или империјално арогантни. Балкански национализми су посебан проблем, ради се о клеронационализмима, који не могу бити искоришћени за постизање прогресивних циљева.

Током већег дела своје историје, српски народ и Србија били су у подређеном положају према великим силама. По први пут, Срби и други народи који су живели у Југославији добили су, после успешно изведене социјалистичке револуције 1945. год, могућност да самостално одлучују о својој судбини, ослобођени страних окупација или диктата великих сила.

Разбијањем Југославије и геноцидним ратовима који су уследили, готово у потпуности су уништене прогресивне тековине из социјалитичког периода. Створене су патуљасте, несамосталне државе, друштва су парохијализована и економски девастирана, без развојне перспективе. Данас нема ни говора о томе са су балкански народи самостални и суверени, они су под потпуном доминацијом ЕУ, САД, међународних финансијских институција и глобалног крупног капитала.

Није неоправдан онај економски национализам који се противи савременом империјализму. Имаперијализам у XXI веку више се користи економско-финансијским средствима поробљавања, него војним. Пример Грчке је то уверљво показао. Ако се залажемо за то да кључна економска богатства и природни ресурси буду у нашем власништву, то није реакционарни национализам. Као што ни скорашње давање концесије на Аеродром Никола Тесла страној компанији није просвећени космополитизам.

Парола ЕПС и Телеком су наши није ксенофобија, то је легитимна одбрана наших интереса, можемо их назвати и националним. Али ни поклањање НИС-а Русији није израз патриотизма.

Бранко Петрановић је с правом инсистирао да је српска национална интеграција проблем који се тиче Срба, других народа који живе на Балкану и великих сила. Милошевићево настојање да се овај проблем реши једнострано, ослањањем на оскудну силу и скромне економске ресурсе, довео је до катастрофе.

У отпору глобализованом капитализму мали балкански народи морају се уједињавати. У деветнаестом веку постојала је парола да народи напредују тако што сарађују, а пропадају тако што се сукобљавају. Балкан је најгори пример другог начела.

Кнезу Михаилу приписује се изрека: “Балкан балканским народима“. Форме интеграције малих балканских народа данас не морају личити на заједничку државу каква је била Југославија. Могући су економски савези утемељени на заједничким интересима, а спорове треба решавати међусобним споразумима, без деструктивног посредовања великих сила. Увек су економски продуктивније интеграције између држава сличног нивоа економске развијености, него између сиромашних и богатих. У евентуалној економској интеграцији са Немачком, Србија ће проћи као Грчка. Боље би било градити мостове сарадње са другим балканским народима и развијати концепт економског система који одговара нашим приликама.

Чланство Србије у Европској унији је неизвесно, а и евентуална економска корист ће бити много мања од очекиване. ЕУ не показује ни назнаке политичке енергије за решавање кризе постојећег концепта. У деветнаестом веку се говорило да је Турска болесник са Босфора. Са мало претеривања би се могло рећи да је ЕУ данас болесник из Брисела. Неолиберални еврофанатици свако испољавање евроскептицизма покушаће да идентификују са ксенофобним национализмом. Ултрадесница и неофашистичке групе у Србији постоје, али рационална аргументација о неспособности ЕУ да се трансформише у такву позицију не спада.

Ресуверенизација отвара могућност стварања алтернативног концепта неолиберализму, који данас доминира. Србија треба да буде јака, социјална и демократска држава, која уважава права свих својих грађана, без обзира на њихову националну припадност. 

*Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума