O novom tribunalu za trgovinu ljudskim organima

Izveštaj Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koji je u ime ovog tela izradio Dik Marti, usvojen je decembra 2010. godine. Dokument pod nazivom “Nečovečno postupanje sa ljudima i nelegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu” (Inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo) šokirao je svetsku javnost. Sled užasavajućih činjenica, koje su toliko puta uzalud bile ponavljane u našoj javnosti da je ona na njih već otupela, zapanjio je svakog razumnog i mislećeg čoveka. Nije ni bilo čudo što je predlog Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koji je, Marti izradio zajedno sa Izveštajem, na samom telu usvojen ogromnom većinom glasova.[1] U toku rasprave oko predloga prihvaćen je amandman kojim se menjao naslov predloga. Tako je konačan naziv Rezolucije „Istraga optužbi o nečovečnom postupanju sa ljudima i nelegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu“ (Investigation of allegations of inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo).

Za predmet našeg zanimanja je važna tačka 19. Rezolucije kojom se kaže sledeće:

“…19. Skupština stoga poziva: 19.1. države članice EU i sve druge države koje učestvuju u radu PSSE da: 19.1.1. pojasne ovlašćenja EULEX i/ili nekog drugog međunarodnog pravosudnog tela kome je dat mandat da sprovede temeljne istrage, takve da njihova vremenska i prostorna nadležnost obuhvati sva krivična dela povezana sa sukobom na Kosovu; 19.1.2...”.[2]

Iz teksta se vidi da je mogućnost da istragu oko otimanja i kasapljenja ljudi radi prodaje njihovih organa obavi EULEX stavljena u istu ravan sa istragom koju bi sprovodilo neko “drugo međunarodno pravosudno telo”.

Samo dan nakon usvajanja Rezolucije Dik Marti daje intervju za “Frankfurtske novosti” iz kojeg se vidi da daje prednost drugoj mogućnosti, jer EULEX drži nesposobnim da obavi ova posao.[3] Sličan zahtev uputio je i HRW (Human Rights Watch). Predstavnik ove organizacije Amanda Mekre dala je intervju za RTS u kojem kaže da je HRW smatra da EU treba da uspostavi „Specijalno tužilaštvo van teritorije Kosova ili Albanije“.[4] Geri Miler, član spoljnopolitičkog odbora švajcarske skupštine u izjavi za Tanjug rekao je da će se Švajcarska zalagati da istragu obavi Haški tribunal, a ako to ne bude moguće, „onda treba razmisliti o formiranju specijalne instance“ koju on naziva „međunarodna istražna komisija“. U ovo novo telo ne bi trebalo da uđu predstavnici EU ili SAD jer su te države, najverovatnije, znale za događaje na Kosovu.[5]

Vidljiv je napor onih koji se zalažu za iznalaženje pune istine da istragu ne obavlja EULEX već neka nova međunarodna pravosudna institucija.

Dokument pod nazivom “Nečovečno postupanje sa ljudima i nelegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu”

šokirao je svetsku javnost. Sled užasavajućih činjenica, koje su toliko puta uzalud bile ponavljane u našoj javnosti da je ona na njih već otupela, zapanjio je svakog razumnog i mislećeg čoveka.

Osnivanje jednog ovakvog pravosudnog tela prirodno nameće nekoliko pitanja. Da li je moguće uobličavanje jednog ovakvog suda/tribunala/komisije? Koliki su, realno gledano, njegovi dometi i mogućnosti? Da li ovo telo može da bude zaista nezavisno? Istorija međunarodnog krivičnog pravosuđa i rad postojećih međunarodnih pravosudnih institucija može da nam ponudi nekoliko odgovora na ova pitanja ili barem da bude smernica za pravac u kojem se oni nalaze.

Istorija međunarodnog krivičnog pravosuđa

Međunarodno krivično pravosuđe nema dugu niti plodnu tradiciju. Istorija poznaje vrlo mali broj suđenja za ona krivična dela koja su bila od zanimanja celokupne međunarodne zajednice. Većina pokušaja da se uobliči neki međunarodni krivični sud propali su u toku samih priprema. Ukoliko bi i došlo do osnivanja nekog pravosudnog tela ono je bilo diskreditovano zahvaljujući propustima i nedostacima u radu tih ustanova.

Tako su u periodu pre Drugog svetskog rata propali pokušaji da se sudi za zločine izvršenje u Prvom svetskom ratu od kojih je najužasniji bio svakako pogrom Turaka nad Jermenima iz 1915. godine.[6] Takođe je, krajem 30-tih godina propao i pokušaj osnivanja suda koji bi sudio samo za delo međunarodnog terorizma.[7]

Predstavnik ove organizacije Amanda Mekre dala je intervju za RTS u kojem kaže da je HRW smatra da EU treba da uspostavi „Specijalno tužilaštvo van teritorije Kosova ili Albanije“. U ovo novo telo ne bi trebalo da uđu predstavnici EU ili SAD jer su te države, najverovatnije, znale za događaje na Kosovu.

U periodu posle Drugog svetskog rata svakako su najvažniji Međunarodni vojni sudovi u Nirnebergu i Tokiju. Ipak, oni trpe skoro nepodeljena mišljenja da su politička pravosudna tela na kojim je trijumfovala pravda pobednika.[8] [9] Sva poratna suđenja za ratne zločine, ne samo Nirnberg i Tokijo, imaju jednu istu moralnu manu- postupci su vođeni samo protiv pobeđenih.[10] Ovaj nedostatak nepristrasnosti zarazio je sva poratna suđenja za ratne zločine tako da je na njima stvorena jedna sumnjiva vrsta pravde.[11] Države pobednice u Drugom svetskom ratu ne mogu da izbegnu prigovore da su kažnjavali kroz posebne (specijalne) pravosudne ustanove osnovane nakon što su zločini izvršeni čime je prekršeno načelo zakonitosti.[12] [13] Nakon ovih suđenja međunarodno krivično pravo ponovo ulazi u period zamiranja i stagnacije. Sasvim je jasna i vidljiva neposredna hronološka veza međunarodnog krivičnog prava i perioda koji istorija naziva „Hladni rat“. U smislu odnosa snaga na svetskoj, globalnoj, političkoj sceni on predstavlja ravnotežu koja nepovoljno deluje na razvoj međunarodnog krivičnog prava.[14] Pad Berlinskog zida istorija smatra okončanjem Hladnog rata, a sa njegovim krajem nastaje nova neravnoteža u međunarodnim odnosima. Ova neravnoteža vodi vodi ka novom zamahu u razvoju i širenju međunarodnog krivičnog prava, prvo putem osnivanja privremenih ustanova međunarodnog krivičnog pravosuđa (tribunala), a zatim i putem osnivanja međunarodnog krivičnog suda.[15] [16]

Savremene institucije međunarodnog krivičnog pravosuđa (tribunali)

Nakon pada Berlinskog zida došlo je do prave ekspanzije osnivanja različitih Tribunala, hibridnih sudova (sudovi sastavljeni kako od međunarodnih tako i od domaćih resursa) i komisija za istinu i pomirenje. Međunarodna zajednica ih je smatrala za dobar način da se tranziciona društva obračunaju sa nekadašnjim masovnim i teškim kršenjima ljudskih prava. Tako je 1993. godine osnovan Tribunal u Hagu, a 1994. godine tribunal u Aruši. Ubrzo su osnovani celokupni hibridni pravosudni sistemi, kao što je onaj koji još deluje na Kosovu i Metohiji od 1999. godine ili samo pojedini hibridni sudovi. Prvo za Istočni Timor (2000.), zatim Sijera Leone (2002.) i na kraju za Kambodžu (2003.). Najnoviji je Tribunal za Liban, osnovan 2007. godine, koji treba da sudi samo za ubistvo libanskog premijera Rafika Haririja (2005.) i krivična dela povezana sa ovim ubistvom.

Tribunali (a do neke mere i hibridni sudovi) su opterećeni su sa dve vrste političkih prepreka da bi bili nazvani sudovima u punom smislu te reči. Prve političke prepreke su sistemske i ugrađene su u same temelje tih pravosudnih tela. One nikad ne mogu biti ispravljene. Druge prepreke su politički uplivi u rad ovih sudova i mogli bi ih porediti sa nekom vrstom genetske greške.[17] One mogu biti ispravljene, ali je nakon više od decenije rada pitanje da li je i ova vrsta političke prepreke postala sistemska. Ove dve vrste političkih prepreka se često prepliću i teško ih je odvojiti.

Sistemske političke greške su povezane. Najvažnija je kršenje načela zakonitosti[18] putem osnivanja privremenih institucija međunarodnog krivičnog pravosuđa sa povratnom vremenskom nadležnošću.[19] Među izvore prava koje koriste tribunali svrstavaju se običaji i širi se po analogiji. Tribunali nemaju nadzor legislatora ili normativne tradicije usled čega su nedelotvorni i spori.[20] Pravo o kojem treba da sude je u pravilu nezaokruženo, nepotpuno, nedovoljno određeno, mnoge sudije su neiskusne, ne samo u međunarodom krivičnom pravu, već i u krivičnom postupku, pa i u krivičnom pravu uopšte.[21] Sudijama tribunala data je ogromna moć jer pored pravosudnih, imaju i legislativna ovlašćenja.[22] Delotvorno sprovođenje međunarodnog krivičnog prava se ne može osnivatu na radu ad hoc tribunala jer se oni osnivaju za određene države i određene slučajeve što upućuje na elemenat selektivnosti u sprovođenju ove grane prava i dovodi u opasnost njen razvoj, zaokruživanje i budućnost.[23] Tribunali su osnovani i njihove sudije izabrane nakon izvršenja krivičnih dela koja su nalaze u nadležnost ovih tela. Prvo stvara sumnju da su im statuti „skrojeni“ prema potrebama događaja i država za koje su osnovani.[24] Drugo rađa sumnju u nepristrasnost sudija.[25] Kao načelan zaključak može se istaći da postupci tribunala teško obezbeđuju pošteno suđenje u najširem smislu tih reči.[26]

U periodu posle Drugog svetskog rata svakako su najvažniji Međunarodni vojni sudovi u Nirnebergu i Tokiju. Ipak, oni trpe skoro nepodeljena mišljenja da su politička pravosudna tela na kojim je trijumfovala pravda pobednika

Sva poratna suđenja za ratne zločine, ne samo Nirnberg i Tokijo, imaju jednu istu moralnu manu- postupci su vođeni samo protiv pobeđenih.

Politički uplivi u rad tribunala su očiti i lakše vidljivi.[27] [28] Uglavnom, se svode na politiku optuživanja.[29] [30] Politika optuživanja tribunala je nejasna i selektivna.[31] Ovo ni ne čudi jer je odavno primećeno da sve neredovne institucije međunarodnog krivičnog pravosuđa jesu sistemski pristrasne i teže da gone samo jednu stranu u sukobu zbog koga su osnovane.[32] Međunarodni sudovi za ratne zločine su uvek bili deo međunarodne politike.[33] Tako su i tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu su savremene pojave sa starom potkom.[34]

Istorijski posmatrano države su nekad pribegavale krivičnim postupcima radi unižavanja prethodnih političkih poredaka, kada su obeležavale politički preobražaj.[35] Tu su krivični postupci sredstvo, a ne cilj.[36] S druge strane, bilo je slučajeva da je politički preobražaj bio toliko težak da se izvodio po cenu opšteg pomilovanja političkih protivnika.[37] Slično je stanje na međunarodnoj ravni. U zavisnosti od odnosa snaga na međunarodnoj ravni međunarodno krivično pravo dobija zamah ili biva sputano. Stoga se sa naročitom pažnjom mora postupati prilikom ukazivanja počasti ustanovama međunarodnog krivičnog pravosuđa.[38] Ako su Tribunali uopšte imali zadatak da stvaraju „vladavinu međunarodnog prava“ onda su malo učinili na tom polju.[39] Šta god učinili do kraja svog mandata tribunali će ostati „kontroverzni“.[40]

Uticaj politike na institucije međunarodnog krivičnog pravosuđa

Uticaj politike na delovanje institucija međunarodnog krivičnog pravosuđa je sasvim jasan i vidljiv. Ovo jasno proizilazi iz, prethodno opisane, tesne povezanosti razvoja međunarodnog krivičnog prava i odnosa snaga na međunarodnoj političkoj „pozornici“. Ova povezanost je takva da se na osnovu te veze može pretpostaviti kada će ova grana prava dobiti zamah, a kada će biti sputana. Granice pravosuđa su u vezi sa društvenom stvarnošću vojnih snaga i kulturnom stvarnošću međunarodnog prava. Navedene granice se pomeraju sa pomeranjem ravnoteže vojne moći:

„Potreba za stranim ulaganjima, otvaranjem novih trgovačkih mogućnosti, zaštitom od bezbednosnih pretnji ili odgovorom na unutrašnje ili spoljne političke izazove vodi ka međunarodnoj saradnji, ali i ka mešanju jačih u unutrašnje poslove slabijih. Ostvareno sirovo ili politički, kroz prinudu ili saradnju, „političko policajisanje“ (political policing) će se pojavljivati sve više i više na višenarodnoj i međunarodnoj ravni.“ [41]

Jedan od uloga koju su sve ustanove međunarodnog krivičnog pravosuđa imale, i još imaju, jeste, kako to naziva Turk „političko policajisanje“, a njihova pojava se može objasniti njegovom teorijom političkog kriminaliteta. Međunarodno krivično pravosuđe je, koliko ograničeno politikom, toliko treba da joj bude i zahvalna. Ne treba se pretvarati da jedno može da živi i razvija se bez drugoga.[42] Koliko može da bude glavna prepreka za rad institucija međunarodnog krivičnog prvosuđa, toliko je politika neophodna za njihovo postojanje.[43] Delovanje i rad tribunala svakako dolazi u dodir sa političkim interesima nad kojima države ne žele da prepuste nadzor.[44] Kao što postojanje Saveta bezbednosti UN svedoči da postoje države koje „obezbeđuju“ stabilnost i mir u svetu i države koji ga „troše“, tako su tribunali usluga koju stabilne države obezbeđuju nestabilnim.[45] Koliko god ga nazivale sveopštim, „stabilne države“ ipak nemaju nameru da svoje državljane podvrgnu nadležnosti tribunala.[46] [47] Ovaj stav je dosledan složenoj istorijskoj povezanosti međunarodnog krivičnog prava i međunarodnih političkih odnosa.[48]

Novi tribunal u svetlu starih odnosa

Kakve su šanse novog tribunala koji bi trebao da sudi za nelegalnu trgovinu organima?

Nema nikakvog razloga da se veruje da će ovaj tribunal biti izuzetak od opisanog pravila o uplivu politike u osnivanje i rad ovakvih tela. To znači da će preovlađujući politički uticaj u međunarodnoj zajednici odrediti njegovu konačnu sudbinu. Usled opisane veze politike i institucija međunarodnog krivičnog pravosuđa, sasvim je moguće da ovaj tribunal od samog starta bude osnovan, ne sa ciljem da ustanovi istinu, već da ekskulpira vrh OVK od odgovornosti. Svima onima koji sumnjaju u ovu analizu skrećem pažnju da nedavno loše iskustvo sa odlukom Međunarodnog suda pravde (koji nije tribunal već stalni međunarodni sud) u postupku oko nelegalnosti proglašenja nezavisnosti od strane kosmetskih albanaca.

Tribunali (a do neke mere i hibridni sudovi) su opterećeni su sa dve vrste političkih prepreka da bi bili nazvani sudovima u punom smislu te reči. Prve političke prepreke su sistemske i ugrađene su u same temelje tih pravosudnih tela. One nikad ne mogu biti ispravljene. Druge prepreke su politički uplivi u rad ovih sudova i mogli bi ih porediti sa nekom vrstom genetske greške.

Međunarodna zajednica je već presudno uticala na proglašenje nezavisnosti KiM od strane političkih institucija kosmetskih albanaca, i presudno utiče da se tom nedonoščetu udahne delotovaran život. Šta više, u tim pokušajima uspeva da natera sadašnji režim u Srbiji da sarađuje i bude od pomoći u tom, da se izrazim rečnikom pravnika-krivičara, nepodobnom pokušaju da se od nekadašnjih pobunjenika, terorista, ali i zločinaca, napravi pravna država. Bilo kakav sud, domaći ili međunarodni, koji bi radio u jednom nezavisnom i nepristrasnom okruženju, bez ikakvih problema bi dokazao da se vrhuška terorističke i samozvane OVK upustila u zločine najgore vrste. Međutim, takvi dokazi bi mogli da naruše legitimitet političkih institucija kosmetskih albanaca.[49] Zašto bi onda nosioci moći odlučavanja u međunarodnoj zajednici dozvolili da se jedno nezavisno pravosudno telo sruši rezultate dugogodišnjeg napora i truda? Tako nešto naravno ne treba očekivati. Takav rasplet očekuje i sam Dik Marti koji veruje da je nemoguće da EU prihvati osnivanje takvog tribunala upravo iz iznetih razloga.[50]

Ono što treba očekivati, u prvom redu, jeste dalji pritisak na osumnjičene za ove užasne događaje da nestanu iz političkog života,[51] upravo zbog već navedene mogućnosti da oni svojim narušenim ugledom nanesu štetu projektu nezavisnog Kosova. Eventualno osnivanje tribunala za nelegalnu trgovinu ljudskim organima biće zadržano na nivou pretnje i upotrebljeno kao sredstvo za njihovo disciplinovanje.

Tek ukoliko ovo ne da rezultate postoje male šanse da bi moglo doći do osnivanja i rada ovakvog tribunala, ali iz onoga što nas uči istorija međunarodnog krivičnog pravosuđa, ne treba imati velika očekivanja od njega. Nesumnjivo je da postoji uzročnoposledična veza između legitimiteta političkih institucija kosmetskih albanaca i kriminogenih biografija njegovih nosilaca postoji, bez obzira šta neko o tome mislio. Na štetu po interese Srbije, nakon objavljivanja izveštaja Dika Martija u domaćoj javnosti mogli su se čuti slavodobitni glasovi koji su isticali ovu vezu. Navodno, ukoliko se veza vrha OVK i zločina dokaže to bi moglo opovrgnuti nezavisnost Kosova. Nažalost, stvari stoje upravo suprotno.

Ukoliko se bude insistiralo na povezanosti između uspeha tribunala i neuspeha političkog projekta nezavisnog Kosova, tribunal sigurno neće imati svetlu budućnost. Međunarodna zajednica odnosno središta odlučivanja u njoj će u uspehu rada tribunal videti neuspeh svog političkog projekta i obrnuto. U neuspehu tribunala videće uspeh nezavisnog Kosova.

Stoga je u interesu Republike Srbije, upravo suprotno od onoga što se moglo čuti u domaćoj javnosti poslednjih dana. To znači da je neophodno da se što manje naglašava veza nezavisnosti Kosova i zastrašujućeg sadržaja kriminogenih biografija budućih optuženika novog tribunala. Samo tako može da se spreči šteta, inače malim izgledima na uspeh, novog tribunala. Srpska državna politika treba da bude prva koja će da insistira na tome da rezultat rada ovog tribunala ne sme da ima bilo kakvu vezu sa političkom budućnošću Kosova i Metohije. Što bude imao manju vezu sa politikom to su njegove šanse da dođe do istine o ovim užasnim događajima veće. A istina je, verujem da će se mnogi saglasiti, jedina bojeva municija kojom Srbija raspolaže, ostalo su ćorci.

(Autor je docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)