O našim zabludama (II) - mit o EU, Rusiji i jugoslovenstvu

"Gubimo teritorije jer smo izgubili ratove"

Jedan od „argumenata“ koji se iznosi kao opravdanje sadašnje kapitulantske i marionetske politike je da smo „izgubili ratove“, tako da su sadašnji ustupci koje Srbija čini rezultat toga. Ovde se postavlja jednostavno pitanje: Koliko je vremena prošlo od tih ratova? Od rata na Kosmetu npr. je prošlo već četrnaest godina. Zašto Srbija posle tolikih  godina od rata mora da daje ustupke separatistima i njihovim mentorima, kada sve to nije traženo odmah pošto je taj rat okončan? Ukoliko smo i izgubili te ratove, zašto se sada daje i ono što trenutno tamo imamo, zbog onoga što je navodno izgubljeno pre više od decenije? Ukoliko je Kosmet i „izgubljen“, zašto se sada naši vlastodršci odriču nečega što Srbija trenutno ima na tom „izgubljenom“ Kosmetu? Ako je Kosmet zaista izgubljen onda nema ni potrebe za pritiscima i ucenama, da bi se dalo nešto čega nema, jer je izgubljeno. Ili možda i nije? Zašto „Kosovo“ nije proglasilo „nezavisnost“ 1999, kada smo ga „izgubili“, već nekoliko godina posle (2008)?

Jasno je da se radi o demagogiji, kojom se pokušava opravdati sadašnja vazalna politika i kršenje zakona od strane državnog vrha Srbije. Takođe treba imati u vidu da ta demagogija može da se poteže svaki put kada Srbija treba da legalizuje neki secesionizam na svojoj teritoriji, jer smo „izgubili ratove“. Druge zemlje su takođe gubile ratove, ali se zbog toga nije tražilo da se odriču svojih teritorija, decenijama posle tih gubitaka. Da li je Nemačka imala „paralelne institucije“ u Istočnoj Pruskoj ili Šleziji 14. godina posle drugog svetskog rata, ili je te institucije izgubila odmah po ulasku Crvene Armije, a teritorije zvanično izgubila odmah posle kapitulacije? Zanimljivo je da su oni koji su okupirali Kosmet (SAD i EU) priznavali isti kao našu teritoriju sve do 2008. Dakle, ako je Srbija izgubila Kosmet 1999, čemu onda sve to? Jasno je da pod tim izgovorom, Srbija može da se teritorijalno redukuje beskonačno, sve pod opravdanjem ratova koji su se odvijali pre više od decenije.

Mit o evrointegracijama

Još jedna priča koja se prodaje javnosti je ona o evrointegracijama, kao opravdavanje kršenja ustava i suvereniteta zemlje. Čak i oni koji su oštro protiv tih „integracija“, sasvim ozbiljno veruju da naši vlastodršci krše ustav i razaraju nas iznutra zbog EU. To ide dotle da ih nazivaju „evrofanaticima“. Takav rezon je potpuno pogrešan. Pre svega treba da postavimo pitanje, šta bi bilo sa svim ovim pritiscima oko Kosmeta i ustupanja naših vlastodržaca povodom istog, da nema te priče o „evropskom putu“? Koji bi razlog Zapad mogao da koristi da bi nas ucenjivao i pritiskao? Koji bi bio razlog našim vlastodršcima da daju ustupke Zapadu i da redukuju sopstvenu državu i njen manevarski prostor? Bez te priče o „Evropi“, ne bi postojali izgovori, pa bi se stvarnost pokazala u svom pravom svetlu – kao golo nasilje i zakon džungle. Priča o tim integracijama je potrebna kako tom Zapadu, radi (slabog) prikrivanja svog siledžijstva i kršenja svih normi, kao i našim političarima radi skrivanja svog potpuno vazalnog statusa prema njima. Sama priča se održava pre svega kao dimna zavesa za našu javnost i kao sredstvo njenog otupljivanja.

Ukoliko bi se raskrinkalo zapadno siledžijstvo i domaće kolonijalno podaništvo u svojoj pravoj meri, dakle bez lažne priče o EU[1], postoji mogućnost reakcije srpske javnosti, koja može da se izrodi u revolucionaran i nepredvidljiv oblik. Zbog toga se ta priča održava po svaku cenu. Ako je neka stvar potpuno jasna, to je da od tih „evrointegracija“ nema ništa. Sve je to potpuno jasno kako samom Zapadu (koji jedva krije svoje namere, dok održava tu priču kao izgovor za nove ucene), tako i domaćim političarima. Što se tiče njih, tj. domaćih političara, zanimljivo je primetiti kako se „evropska“ retorika pojačava sve više, kako se oni pripremaju da čine nove ustupke Zapadu i krše zakone sopstvene zemlje. Kako je vreme za nove ustupke udaljenije, tako je i retorika više evroskeptična. Zato se ponekad čini da izjave naših političara deluju kao proizvod šizofrenije. Ako neka stvar nema alternativu, to su nove ucene Zapada i ustupci naših vlastodržaca istom. Od tih integracija nema ništa i to lepo govore postupci te iste EU prema nama, čije protivrečne izjave odgovaraju protivrečnim izjavama domaćih političara. [2][3][4][5]

Treba se setiti da je ne tako davno glavni uslov za EU bio izručivanje Ratka Mladića[6], kao da Kosmet nije bio tada pitanje[7], da bi se po ispunjavanju tog uslova prešlo na pitanje Kosmeta i na zahtevanje „poštovanja teritorijalnog integriteta“ istog[8], da bi se još pojačao zahtevom „dijaloga sa Prištinom“,[9] sve do otvorenih zahteva da Srbija mora da prizna „Kosovo“.[10]

Kao što je rečeno, u politici govore dela, a ne reči. Na osnovu istih možemo videti da je vlada Srbije učinila katastrofalne poteze[11][12] na naš račun, a da se zbog toga nije realno približila EU ni za milimetar, što nikad nije ni bio cilj.

Mit o Rusiji

Još jedan mit koji postoji kod nas, naročito u „patriotskoj“ javnosti je onaj o Rusiji. Drugim rečima, postoji skoro mitološko uverenje da će velika i moćna Rusija štititi naše interese, zbog istorijske i duhovne vezanosti srpskog i ruskog naroda. Iako je tačno da te veze između dva naroda postoje, mnogi ne uviđaju da se politički odnosi svode na odnose između država, tj. između vlada tih država, a ne država i naroda. U situaciji gde američka ambasada u Beogradu bolje predstavlja politiku Srbije, nego srpski narod, kakav stvarni odnos mi možemo očekivati između Rusije i ovakve Srbije, koja je praktično kolonija Zapada?

Ne treba zaboraviti da još iz perioda SFRJ, vladajuće strukture te zemlje (na koju se nadovezuje sadašnja Srbija) su održavale tesne veze sa obaveštajnim aparatom SAD[13], posle raskida između Tita i Staljina. Ne postoje naznake da su se te veze ikada prekidale, a kako stvari stoje sada, postale su odnos naredbodavca i poslušnika. Mnogi odnos sa Rusijom posmatraju kroz oči srpskih nada i želja, što je prirodno, ali pogledajmo malo stvari iz ruske perspektive.

Srbija je nastala raspadom SFRJ, koja je bila ne baš prijateljski nastrojena prema SSSR-u, dok je održavala prilično dobre odnose sa SAD, pa je čak bila de fakto član NATO alijanse kroz „Balkanski pakt“[14], koji je bio direktno usmeren prema SSSR-u, čiji je naslednik sadašnja Rusija. Kulturološki, ta SFRJ je duhovno bila znatno bliža Zapadu nego istočnom bloku. U periodu raspada Jugoslavije na čelu JNA je bio Veljko Kadijević, koji je školovan u američkim vojnim školama[15], da bi posle svega otišao da živi u toj istoj Rusiji. Posle raspada SFRJ, na čelo SRJ dolazi navodno „proruski“ Slobodan Milošević, koji je profesionalnu karijeru započeo u SAD. Takođe se ispostavilo (kao što je rečeno) da je njegov načelnik državne bezbednosti bio agent CIA-e, dok se takođe ispostavilo da je njegov načelnik generalštaba (Momčilo Perišić) osumnjičen da je američki špijun.[16] Dakle, ovde se radi o samom vrhu zemlje. Ne treba zaboraviti da je Milošević podržavao tadašnju rusku opoziciju (komunističku) protiv tadašnje ruske vlasti, iste one od koje je tražio pomoć protiv te iste SAD i Zapada.

Posle Miloševića nastupa nama „poznati“ period, kada naši vlastodršci skoro otvoreno rade protiv Rusije, što (između ostalog) uključuje podršku naših ambasadora[17] demonstrantima koji su protiv Putina i izvoz antiruskih „obojenih revolucija“[18], u kojima su ključnu ulogu imali srpski kadrovi (Otpor). Takođe je Srbija uvela sankcije ruskom savezniku - Belorusiji[19], koje su još na snazi. Ima neke izopačene ironije da Srbija uvodi sankcije zemlji koja joj daje podršku oko Kosmeta, dok se ta ista Srbija trudi da održava najsrdačnije odnose sa zemljama koje negiraju njen teritorijalni integritet. Posle Tadića i demokrata, pod maskom nekakve „nacionalne“ i „proruske“ opcije dolazi još radikalnija prozapadna opcija u liku Nikolića i Vučića, koja tu radikalnu prozapadnu politiku obavlja pod maskom „srpskog patriotizma“ i „rusofilije“. Posle se naša javnost čudi što Rusija ne šalje napredne vojne sisteme i pomoć takvoj Srbiji.

Ne treba zaboraviti da su sve vladajuće garniture Srbije na rečima bile izuzetno proruski nastrojene, dok su na delu direktno radili protiv interesa te Rusije. Što je zanimljivo, treba videti da na ovogodišnjem „Kopaonik biznis forumu“ ili „Srpskom Davosu“[20] učestvuju ambasadori zemalja EU i SAD, dok nema predstavnika Rusije. Na nekim drugim forumima u Srbiji na kojima su prisustvovali predstavnici Rusije, atmosfera je bila skoro rusofobna[21].

Kakav odnos Rusija treba da ima prema takvoj „državi“ Srbiji, koja radi kako na svoju štetu, tako i na štetu svojih potencijalnih saveznika? Šta Rusija ima da očekuje od takve države? Kod nas ima ljudi koji zameraju Rusiji što nije pokrenula treći svetski rat 1999. protiv Zapada kad nas je NATO napao. Mnogi zaboravljaju da je Rusija 1914. zaista pokrenula svetski rat zbog nas, iako nije morala da se meša u sukob koji je do tada bio regionalne prirode. Kao posledicu Rusija je pretrpela najužasnija duhovna i fizička iskušenja i stradanja u celoj svojoj istoriji. Kako smo se mi odužili ruskom caru Nikolaju II i Rusiji? Posle tog rata u Beogradu je spomenik zahvalnosti Francuskoj, dok je jedini spomenik Rusiji i Caru podignut od strane ruske emigracije na Novom groblju u Beogradu, dakle ne od strane naše države ili ljudi. Do dana današnjeg nije podignuto nikakvo obeležje u znak zahvalnosti Caru i Rusiji zbog te pomoći nama, a to nema veze da li je neko monarhista ili ne, već kao simboličan dug državniku i njegovoj zemlji prema nama. Sa druge strane, u centru Sofije, Bugarska stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II , dok je najveća bugarska crkva[22] posvećena ruskom svecu. Sve to pored činjenice da je Bugarska ratovala u dva svetska rata protiv tih Rusa, a da su ti spomenici tu stajali svo to vreme.

Dok su mnogi ruski dobrovoljci dolazili da ratuju za Srbe, kad su sami Srbi masovno izbegavali vojnu obavezu, skoro niko od Srba se nije dobrovoljno prijavio da ratuje za Rusiju u sukobima koje je ona vodila posle raspada SSSR-a. Čak ni u crkveno-duhovnom pogledu stvari ne stoje baš najbolje između Srbije i Rusije, jer je opštepoznato da je sadašnja SPC jako bliska sa Vaseljenskom patrijaršijom, dok RPC sa istom nije u baš najtoplijim odnosima.

Šta ima da vidi „nacionalni“ Rus, koji dolazi u zemlju koju smatra većinski pravoslavnom, slovenskom, bratskom i kulturno bliskom Rusiji? On u Beogradu prvo može da primeti srpske natpise većinski napisane na latinici, ulične pevače koji pevaju uglavnom pesme na engleskom, masu natpisa na engleskom, nedovršeni hram sv. Save, odsustvo crkvenoslovenskog iz liturgije SPC, minijaturnu rusku crkvu na Tašmajdanu (u kontrastu prema velelepnim ruskim crkvama u drugim zemljama) i sl. Slično je i u drugim gradovima u Srbiji.

Šta je Srbija učinila za Rusiju, makar na simboličkom planu? Apsolutno ništa. Postavlja se pitanje kako nas zaista Rusi vide? Oni lepo mogu da vide prevrtljiv, podao, licemeran i prosjački mentalitet unutar Srbije, koji neki u Srbiji psihološki projektuju na Rusiju. Mogu da vide kako se vladajuće garniture u Srbiji smenjuju ili rotiraju, dok vode konstantnu prozapadnu i antirusku politiku, upakovanu u oblandu retoričke „rusofilije“. Uprkos svemu tome, Rusija materijalno pomaže ugrožene Srbe na Kosmetu[23] i daje podršku Srbiji protiv priznavanja „države Kosovo“. Neki kod nas zameraju Rusiji što ne čini nešto konkretnije od toga. Kakva nam je država i politika, treba da budemo zahvalni na onom šta nam trenutno čini, a što je realno više nego što ovakva „državna“ tvorevina zaslužuje.

Ukoliko je već naš narod (a ne vlast) prijatelj i saveznik Rusije, onda sam taj narod mora da učini napor da na tu vlast dođe istinski predstavnik tog naroda. Ako mi očekujemo da nama neko drugi dovede tu vlast koja je od naroda i za narod, onda će ta vlast biti predstavnik tih koje su je i doveli, ne naroda. Ako od Rusa očekujemo da nam postave vlast koju bi više voleli, onda bi opet imali marionetsku vlast, samo prorusku. Samim tim to onda ne bio bio zaista prijateljski odnos Srbije i Rusije, već odnos gospodara i roba (što već imamo sa Zapadom), ma koliko mi imali korist od toga. Neki od „patriota“ sanjaju o Srbiji kao delu ruske federacije, čime dokazuju da i nisu patriote, već se po mentalitetu ne razlikuju od „susednih“ nam Balkanskih naroda, koji tako dobro služe stranim interesima. Patriotizam uključuje nacionalno dostojanstvo, samostalnost i borbu za isto. Tu sam narod mora da pokaže svoju volju i snagu, bez očekivanja da mu Rusija ili bilo ko drugi odlučuje za njega. To je značenje pitanja „Ima li ovde Srba?“ koga je izrekao bivši ruski ambasador Konuzin. Lažna „rusofilija“ koja je bazirana na kukavičko - prosjačkom mentalitetu ne može biti osnova bratskih odnosa između dva naroda, a kamoli država. Posle svega, Rusija je skoro sigurno sumnjičava prema svim zahtevima koji dolaze iz Srbije. Od njih ne možemo očekivati bezuslovnu pomoć i podršku, već Srbi sami moraju da na delu pokažu da su dostojni poverenja.

Patološko jugoslovenstvo

Jedna od pojava koja je među mnogim Srbima (naročito u Beogradu i Novom Sadu) veoma česta, je skoro patološko obožavanje i mistifikacija Jugoslavije (tj. SFRJ). To donekle ne treba da čudi, jer kao što je rečeno, sadašnja izizetno loša situacija prisiljava ljude da traže beg u prošlosti, koju mistifikuju i preuveličavaju. Tako treba primetiti da tih „jugonostalgičara“ ili „SFRJ nostalgičara“ skoro nije ni bilo 1991. godine, u trenutku raspada iste. Takvo jugoslovenstvo treba odvojiti od same ideje jugoslovenske države (koja nema veze za komunizmom ili monarhizmom), oko toga da li je ona plemenita ideja ili „grobnica naroda“. Ono što je činjenica je da je ta država postojala, kao da sada ne postoji. Oni koji se toliko drže nečega čega više nema, gube i ono malo što sada imaju.

To jugoslovenstvo je patološki izraženo kako kod „građanista“, tako i kod nekih „patriota“. Kod prvih Jugoslavija je predstavljala jednu progresivnu i nadnacionalnu građansku državu, dok kod drugih predstavlja državu u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi i u koju su upravo Srbi najviše uložili. Spajanjem tih dveju pogleda u jednu celinu, ispada da su Srbi najviše uložili da bi svi živeli u jednoj građanskoj državi, koja nije nacionalna, što dosta govori o tim naporima Srba.

Istina je da su upravo Srbi najviše poistovetili sebe sa Jugoslavijom (prvom i drugom), tako da je upravo od Srba nastalo najviše strastvenih „Jugoslovena po nacionalnosti“. Njihov problem je što nisu samo Srbi u njoj živeli, niti se nacionalni interes tih drugih poklapao sa nacionalnim interesima Srba. Jugoslavija je bila okvir za mnoge narode, od kojih je velik broj imao separatne nacionalne interese u odnosu prema Srbima. Srbi su se poistovetili sa jugoslovenskim okvirom i interesima Jugoslavije, dok su svoj interes unutar te Jugoslavije potpuno zapostavili. Braneći samo tu Jugoslaviju, mislili su da će braniti svoj nacionalni interes u njoj, što je bila opasna zabluda.

Jedine sporove koje je Jugoslavija imala sa stranim državama su bili oko onih oblasti, koje su trebale da pripadnu Hrvatskoj i Sloveniji. Tako je velik broj Srba strastveno zastupao parolu „Trst je naš“ u drugoj Jugoslaviji, kao što je išao da ratuje oko Rijeke u prvoj Jugoslaviji, što sa sadašnje perspektive deluje ironično.

Stvar je u tome što su pre stvaranja Jugoslavije, Srbi imali čak dve nacionalne države (kraljevine Srbiju i Crnu Goru), dok ostali narodi nisu imali nijednu. Dok su Srbi već proživeli nacionalno buđenje, oslobođenje, stvaranje svoje države i nacionalni vojni trijumf u prvom svetskom ratu, ostali narodi su živeli pokoreni u feudalnom tuđinskom poretku, gde su nad njima vladale lokalne elite etnički različite od njih (Nemci, Mađari, Italijani). Tako da ostali narodi izuzev Srba nisu ni prošli faze kroz koje su prošli Srbi, pa su ostali nacionalno „neiživljeni“.

Od samog trenutka stvaranja zajedničke države postojala je idejna i stvarna neravnoteža i nejednakost između Srba i ostalih naroda koji je sa Srbima trebalo da žive u državi gde je oni trebalo da budu jednaki sa Srbima. Dok su Srbi i njihove elite smatrali da mogu da pređu na stadijum jugoslovenstva, dotle su ostali narodi u njoj tek počeli da doživljavaju stvarno nacionalno buđenje i objedinjavanje. Nacionalno buđenje naroda se obično dešava u otporu prema nekome, ko se doživljava kao osvajač. U trenucima odsustva Austrougarske, taj otpor i uzdižuća nacionalna svest (potpomognuta Srbima) se samo mogla oblikovati u otporu prema Srbima. Kroz taj otpor, ti narodi su počeli romantizovati strane (uglavnim germanske) elite koje su njima ranije vladale i gajiti nostalgiju prema Austro-Ugarskoj, sa kojom su se izjednačavali. To je stvorilo podložnost tih naroda stranom imperijalnom faktoru. Dok su se sami Srbi bacili u odbranu Jugoslavije i njenih interesa, ovi narodi (pre svega Hrvati) su krenuli u borbu za svoje odvojene interese, koji su protivrečili srpskim, unutar te Jugoslavije. Dok su Srbi branili svačije interese u toj Jugoslaviji, a svoje lične u potpunosti izjednačili sa zajedničkim, dotle su drugi branili samo svoje unutar nje, koji su često protivrečili srpskim. Ali u Jugoslaviji više nije bilo onih koji bi branili srpske interese.

Još od prve Jugoslavije je počela praksa davanja ustupaka od strane Srba drugim narodima, u ime tog jedinstva i jednakosti. U ime slovenstva su čak od Srba podsticani nacionalni mitovi i romantičarske fantazije tih drugih naroda, koji su se često graničili sa potpunim izmišljotinama. Da bi se udovoljilo naraslim ambicijama naroda koje su Srbi učinili jednakima, iako oni to nisu bili, sistematski se popuštalo njihovim željama i nekritički usvajalo sve što su oni želeli, samo da se „ne uvrede“. Upravo su Srbi uticali u najvećoj meri da hrvatske nacionalne fantazije postanu istorijske „činjenice“, poput mita o moćnoj hrvatskoj srednjovekovnoj državi i svemoćnom kralju Tomislavu, za koga nema dokaza da je ikada postojao. U ime jedinstva i nacionalne ravnoteže su se izjednačavale istorije, tako da su uz prećutnu saglasnost Srba i u ime Jugoslavije, nacionalne mitomanije ostalih naroda Jugoslavije (ekvivalentne sadašnjim idejama Deretića u Srba) postale činjenice, koje su kao tako plasirane otišle u inostranstvo, a da im niko iz srpskih akademskih institucija nije pružio otpor. Tako je svaki narod imao „svoga cara Dušana“, pa su se na silu ujednačavale istorije, jer su se istorijske činjenice prilagođavale nacionalnim željama. Pošto je ta nacionalna mitomanija drugih sistematski raspaljivana uz pomoć i aminovanje Srba i njihovih akademskih institucija, sada malo smešno deluje pokušaj Srba da im pristupi kritički, kad su njoj i sami nesebično doprineli. Ovo važi kako za period komunizma, tako i za period monarhije.

Dubrovnik postaje prvi put u svojoj istoriji deo Hrvatske u Jugoslaviji, zahvaljujući aminovanju Srba. Dalmacija takođe postaje deo Hrvatske u Jugoslaviji, iako je bila posebna jedinica[24] u Austro-Ugarskoj. Srbi su počeli da igraju ulogu „Djeda Božićnjaka“ za druge etničke grupe u Jugoslaviji, ulogu koju nastavljaju da igraju i danas. Niče je jednom rekao: „Ne čini jednakim ono što je nejednako“, a upravo to su Srbi uradili sa drugim narodima i pseudo narodima. Kroz jugoslovenstvo, Srbi su sebe pretvorili od aktivnog subjekta istorije u pasivni istorijski objekt, u ime međunacionalnog altruizma. Postali su objekt tuđih želja i interesa, paralisani svojim poistovećivanjem sa nadnacionalnom apstrakcijom. To traje i danas u sadašnjoj Srbiji, jer je ona nastavljač jugoslovenskog projekta, što će biti objašnjeno kasnije.

U SFRJ su gorenavedene tendencije radikalizovane, uz pomoć vladajućeg ideološkog aparata, uvođenjem novih nacija, kao i stvaranjem autonomija za druge etničke grupe, sve na račun Srbije i Srba. Tendencije Srba iz prve Jugoslavije su se nastavile u drugoj, tako da dok su drugi narodi (prvenstveno Hrvati i Slovenci) branili interese svojih republika sa kojima su se poistovećivali (treba se setiti MASPOK-a); Srbi su branili interese SFRJ sa kojom su se u potpunosti poistovećivali, zapostavljajući interese SR Srbije, na koju se jedva obraćali pažnju od opijenosti jugoslovenstvom. Posledice toga imamo danas.

Čak i danas imamo ponovni uspon jugoslovenstva, kao posledicom razočarenja rezultatima raspada SFRJ, a koji je zasnovan na nacionalističkim perspektivama okolnih naroda, opet na račun Srba. Tako neki sada šire priču da je SFRJ bila idealna država za sve, u kojoj je vladala nacionalna sloga, a koju je razbio srpski nacionalizam i Slobodan Milošević, što je obrazac sličan onome opisanom gore. To ne bi bilo strašno, da se na njega ponovo ne „pecaju“ mnogi od samih Srba – jugonostalgičara, iako  takvi pogledi protivreče samim činjenicama.

Razumljivo je da mnogi, posebno oni iz mešovitih brakova ili partizanskih porodica gaje veliku nostalgiju za SFRJ, bez koje ne bi bili ono što su sada i koja je praktično oblikovala njihove porodice. Takođe je razumljivo da se mnogi sada ekonomski propali ljudi sa setom sećaju perioda kada nisu bili toliko ekonomski opterećeni. To je sve potpuno shvatljivo. Jugoslavija jeste deo naše istorije, voleli mi to ili ne, nesporno je imala izvesne pozitivne strane i bila kao takva suštinski plemenita ideja. Stvar je u tome da je ta ona više ne postoji. Kao što smo videli, ideja jugoslovenstva je počivala na protivrečnim praktičnim osnovama (koje su navedene) i mogla je da održava projektovano „jedinstvo“ jedino kroz represiju, suzbijanjem i činjenjem nepravde  prema većinskom i istorijskom narodu koji ju je praktično i doveo do postojanja. Što je najstrašnije, nisu tu toliko drugi činili nepravdu Srbima, koliko Srbi sami sebi, zbog zaljubljenosti u „plemenitu“ apstrakciju.

Ne mogu se izjednačavati istorijski narodi, koji su sebe oslobodili tuđinske vlasti, imali svoju nezavisnu državu, privredu i nacionalne institucije, sa narodima koji su sve vreme poslušno živeli pod tuđinskom vlašću, privredom i institucijama, a da to ne dovede do unižavanja i nepravednog tretmana onih prvih. Tamo gde je nepravda, ne može biti pravog jedinstva i sloge. Jugoslavija je mogla da uspe, pod uslovom da su svi narodi u njoj, u trenutku njenog stvaranja bili potpuno nacionalno ostvareni i formirani, stvarno jednaki i ravnopravni, što jednostavno nije bio slučaj. Jedinstvo južnoslovenskih naroda nije moguće, iz jednostavnog razloga što ti narodi kao takvi nisu jednaki, kao što su nejednake okolnosti njihovog razvoja. Izjednačavanje svih njih po svaku cenu je čin nepravde. Iako plemenita ideja, jugoslovenstvo je protivrečilo nacionalnoj stvarnosti i moglo je da se sprovodi samo nasiljem i legalizacijom nepravde u ime pravde. Zato ne čudi kako su skončale prva i druga Jugoslavija. Tu ideju i državu, iako teoretski plemenitu, Srbi treba da prepuste istoriji i prošlosti. One koji su za obnovu iste i koji se grčevito drže te ideje, treba podsetiti na poznatu izreku da „onaj koji ništa ne nauči iz istorije je osuđen da je ponavlja.“