O jednom neprijatelju

Nedavno je na TV Studio B u emisiji „Agape“ gostovao dramski pisac Dušan Kovačević na temu svoje zbirke priča o dvadeset podela Srba na Srbe. Tačno je dijagnostifikovao taj tinjajući rat u Srbiji po bilo kom pitanju, između nas i nas. Partizani–četnici, patriote–izdajnici, Cigani–Grobari, nacionalisti–mondijalisti, urbani–folkeri, eldepeovci–deesesovci, Dinarci–Srbijanci, Egzit–Guča, monarhija–republika, vernici–ateisti, evroentuzijasti–evroskeptici, anglofili–rusofili. Kako je samo lako biti deo tog crnobelog sveta, tako je jednostavno pronaći svoju stranu i svog neprijatelja! Tako, već u prvom kontaktu sa sagovornikom kroz nekoliko štih pitanja možete vrlo lako da provalite da li je u pitanju vaš čovek ili bedni pripadnik protivničkog tabora, Vilotić, kako je tu pojavu zbirno nazvao pomenuti Kovačević u „Radovanu Trećem“.

Evo pratim kako mi pred očima jedan moj poznanik postaje omiljeni neprijatelj one naprednije, tzv. Druge Srbije. Đorđe Vukadinović postao je simbol nazadnog, nacionalističkog, ultradesnog, koštunicoidnog, mantijaškog i rakijaškog pogleda na svet, kako to vide neki LDP ili B92 fanovi. Prošao je Vukadinović „špalir“ sastavljen od najvećih kolumnističkih talenata pomenutog svetonazora. Jedno vreme bio je snažna inspiracija nekad superduhovitom Peri Lukoviću, koji je valjda i krstio Đorđev izdavački centar u „Nova srpska fašistička misao“, umesto politička. Onda je prešao u Basarin kolumnistički opus postavši dugogodišnja muza njegovog novinskog stvaralaštva. Teofil Pančić ga tek usput ponekad zalepi u paketu sa Antonićem, a Danasovi kolumnisti gotovo redovno. Zenit crne slave Vukadinović doživljava posle napada na Francuza Brisa Tatona, kada na vanrednoj konferenciji za novinare gradonačelnik Đilas optužuje Vukadinovića, zbog kolumne o zviždanju Marseljezi, za inspiratora nasilja. Inicijativa mladih za ljudska prava nedavno je tužila NSPM za govor mržnje. Na forumu B92 Đorđevo ime postalo je pavlovljevski povezano sa eksplozijom prostakluka do razmera sadizma. Čak se nedavno u TV gostovanju sam Teofil Pančić zgrozio ispričavši kako je čuo na ulici komentar prolaznika kako bi polomio Đorđa Vukadinovića samo da ga negde vidi!

Šta je uradio taj grozni čovek Vukadinović?

Koliko znam, gresi su mu sledeći: nije bio zadovoljan ni Miloševićevom ni Đinđićevom vladavinom. Nije mu svanulo pod „Sabljom“, pa je sajt NSPM jedini probijao informativni embargo vanrednog stanja. Napravio je pozamašnu izdavačku delatnost i čitan sajt. Postao je sam svoja institucija, tražen srpski opinion maker – ima ga „u svim novinama“, što kaže Đogani. Priča dugo telefonom i pomalo kasni. Kažu, Koštuničin spin doktor (što je gore od Gebelsa), a evo postao je i inspirator nasilja. Nedavno se na vestima vremešni student iz pomenute Inicijative mladih javno gnušao Vukadinovićevih nedela, sa grimasom kao da – bože me oprosti – govori o Jozefu Friclu. Gledam čoveka i razmišljam: šta ja zaista znam o tom Đorđu Vukadinoviću? Možda mi je nešto promaklo pa mi se učinilo da se radi o vrednom, karakternom, talentovanom i poštenom čoveku. Naime, priznajem da pomenutog poznajem još iz srednjoškolskih dana – upoznali smo se kao polaznici novinarske škole Omladinskih novina u Umčarima (zajedno sa Biljanom Branković, Zoranom Pavićem, Ines, Mlakarom...) gde smo po ceo dan sedeli za oguljenim kafanskim stolovima u nekakvom odmaralištu i vodili zanimljive razgovore. Kasnije inkriminisanog Vukadinovića srećem kao starijeg kolegu i asistenta na studijama filozofije – izdvajao se po inteligenciji i smislu za humor, koji tada kao da je bio zabranjen na fakultetu. Đorđa sledeći put srećem posle 2000, kada on već uveliko vodi Novu srpsku političku misao i tada počinjemo da sarađujemo na rubrici sajta NSPM posvećenoj kulturnoj politici. Nikad nije slagao ili na bilo koji način izneverio dogovor; predlozi su mu promišljeni, kritika na mestu... ove osobine su toliko nestvarne za jednog urednika da je stvar prosto sumnjiva. Sumnjiv je Vukadinović i što ne pije, ne puši, radi od jutra do mraka, vozi se busom, porodičan je čovek, sredstva koja dobije troši namenski... užas.

Ipak, onaj dečko iz Inicijative mladih vidi Đ.V. kao neku strašnu pojavu, zlo jedno protiv kojeg se treba boriti kao protiv đavola. Forumaši bi ga ubili, razapeli... Kako se to desilo da čovek kojem je kašnjenje na sastanke najveća karakterna mana u očima jednog dela javnosti postane oličenje zla? Dobro, čovek voli svoju zemlju, a to je u Srbiji politički nekorektno; nije egzaltiran evroatlantskim integracijama, i to baš nije „na liniji“. Objavljuje na sajtu i leve i desne. Kažu: nije objektivan, naginje deesesu (za razliku od svojih objektivnih kolega koji se, našavši na pravoj strani, oglašavaju sa bina predsedničkih kandidata i egzotičnih ambasadorskih destinacija). Pošto sticajem okolnosti radimo u istoj zgradi, slučaj mi je na oku gotovo svakodnevno i nisam primetila tragove materijalnog blagostanja i fensi stila života. Ko zna, možda vešto krije svoj spindoktorovski plen i gradi neku viletinu na Sardiniji ili Pržnu, npr. Možda mu je deeses platio desetogodišnju autobusku kartu na relaciji Beograd–Novi Sad, koju Đ.V. redovno prevaljuje... ko zna, sve je moguće.

U stvari, forumaši treba da budu i dalje gnevni i da razapinju Vukadinovića ili ko je već na spisku za demokratski odstrel: ako izađu iz svojih udobnih ideoloških rovova, možda će shvatiti da nemaju posao ili da nikad neće imati svoj stan. Neka pišu kolumnisti i dalje, niko pametan im ne bi sporio slobodu javnog izražavanja, samo neka se posle ne čude agresiji svoje publike prema metama njihovog napada – i oni su dakle inspiratori nasilja, ako ćemo da se vređamo. Lako je pisati o poštovanju Drugog i pravu na različitost, ali kad se pojavi neko njima različit, e onda nema poštovanja i sva ljudska prava nestaju.

Dakle, lepše je sa neprijateljem! Vilotići su ti koji su prekinuli vezu – oni su krivi za sve životne nedaće, njih možemo da mrzimo i vređamo bez posledica, oni nas drže na okupu. A kad je neprijatelj već tako očajnički potreban – šta je jedan Đorđe Vukadinović u odnosu na stotine života forumaških i kolumnističkih progresivnih snaga!