O govoru mržnje

onda znači pravo da se ljudima kaže

ono što ne žele da čuju.[1]

Pisac pristupa zabranama slobode govora koje sadržinski odgovaraju govoru mržnje u uporednim evropskim krivičnim pravima. Način na koji države određuju obim zabrana slobode govora u svojim unutrašnjim krivičnim pravima jasno govori o vrednosnom ustrojstvu koje one slede. Razlika između tih pristupa može da ukaže na razliku koju pojedina društva pridaju dostojanstvu društvenih grupa ili dostojanstvu pojedinaca pripadnika tih grupa kao objektu zaštite.

UVOD

Poslednjih godina zakonodavno delovanje u Evropi pokazuje porast zanimanja za zabrane slobode govora koje se odnose na pojedine društvene grupe. U Italiji je početkom 2007. godine predložen novi zakon kojim se određuju oštrije kazne za dela rasne mržnje. Nacrt zakona je sadržao i zabranu poricanja holkausta, ali je iz samog predloga izbačena ta odredba što je izazvalo oštru javnu raspravu. U Francuskoj je sličnu sudbinu doživeo zakon o zabrani poricanja genocida nad jermenima, koji je početkom 2007. godine prošao donji dom skuštine, ali je odbijen u gornjem domu.[2]

Uprkos tome što se zabrane slobode govora u pogledu dostojanstva društvenih grupa kao što su nacije, rase, vere ili etnosi u Evropi postoje odavno, pojam „govor mržnje“ je od skora počeo da se koristi za označavanje isključivo ovih zabrana slobode govora. Ovaj pojam je ušao u svakodnevnu upotrebu vrlo brzo nakon njegovog pojavljivanja na evropskim prostorima 90-tih godina XX. veka i potiskuje je pojmove kao što je pojam „rasna mržnja“ i slične.

Na prvom mestu ova pojava je posledica političke nadmoći Novog sveta nad Evropom u periodu nakon hladnog rata. Politička nadmoć sa sobom nosi i određenu vrstu kulturne nadmoći koja se u oblasti prava pojavljuje u vidu prenošenja i presađivanja angloamerečkih pravnih postavki, ideja ili pojmova u evropski pravni prostor. Pojam „govor mržnje“ je primer te pojave. Iako je njegovo poreklo i ono što on označava malo poznato postao je uobičajen.

Drugi razlog za njegovo brzo ukorenjivanje u Evropi jeste činjenica da unutrašnja prava nisu imala jedan zaokružen i celovit generički pojam za označavanje ovih zabrana slobode govora. Pojam „rasna mržnja“ nije dovoljno širok za označavanje ovih zabrana. Pojam „govor mržnje“ je popunio ovu prazninu.

Iz navedenih razloga se ovaj rad opredelio za korišćenje pojma „govor mržnje“ za označavanje posebnih vrsta zabrana slobode govora. U pitanju su zabrane koje su zamišljene da ograniče slobodu govora u korist prava na dostojanstvo određenih društvenih grupa, najčešće rasa, nacija, ili vera.

Odabrani evropski krivični zakoni bi trebalo da pruže sliku o stanju na polju dostojanstva društvenih grupa kao vrednosti zaštićene krivičnim pravom u Evropi.  

RAZLIKE U PRISTUPU ZABRANAMA SLOBODE GOVORA IZMEĐU KONTINENTA I SAD

Poreklo pojma govor mržnje

Pokret za snaženje slobode govora u američkom društvu je dobio snažan zamah nakon Drugog svetskog rata tokom 50-tih, 60-tih i godina prošlog veka. Sa protekom vremena pretnja koju su činile tradicionalne mete netolerancije je slabila. Komunizam je polako nestajao, verske tenzije splasnule, a stav prema seksu se menjao. Snažne norme o slobodi govora i nestajanje pretnje od mnogih kontroverznih grupa u društvu je doveo do povećanog stepena tolerancije prema tim istim grupama. Ovo stanje je svoj odraz dobilo u sveprisutnom kretanju na američkim univerzitetima tokom 80-tih i 90-tih godina u vidu donošenja akata za koje je opšti naziv bio speech codes.[3] U ovim aktima su se, pored ostaloga, nalazile zabrane govora koji bi se sadržao u rasističkim uvredama, epitetima ili, čak, predrasudama o polovima, seksualnom opredeljenju ili etničkim zajednicama. U svojoj suštini ovi akti postavljaju norme o oblicima jezičkog izražavanja koji se upotrebljavaju u javnom govoru.[4] Pod pojmom govor mržnje, u njegovom izvornom, anglosaksonskom, smislu, treba razumeti one oblike jezičkog izražavanja koji, prema ovim aktima, nisu dozvoljeni. 

Pojam govor mržnje je teško bliže odrediti i zaokružiti. Ovo stoga što se akta u kojima se nalaze ograničenja slobode govora, tzv. „speech code“ jesu raznovrsni po sadržaju.[5] Govor mržnje, u zemlji svog porekla, nema opšte prihvaćenu odredbu.[6]

Razlike u pristupu istom problemu između Evrope i SAD

U SAD se zabrane govora mržnje teško mogu naći u saveznom, državnom ili čak lokalnom pravu.[7] One su uglavnom nalaze u različitim vrstama pravilnika o ponašanju na američkim univerzitetima.[8] Ovi pravilnici su, na Vrhovnom sudu SAD, skoro bez izuzetka, proglašavani neustavnim.[9] Osnovni razlog je zaštita slobode govora. Drugi razlog je činjenica da zabrane govora mržnje jesu suviše široko postavljene i unose znatnu meru neodređenosti u pravo.[10] S druge strane samo osam saveznih država u SAD nemaju zakone koji zabranjuju krivična dela mržnje.[11] To jasno govori da se u SAD pravi oštra razlika između govora mržnje i krivičnih dela mržnje.

Sudovi u SAD su se uglavnom pokazali nemoćni da spreče donošenje ovih pravilnika. Univerziteti drže stare pravilnike na snazi i nastavljaju da donose nove. Ovo jasno govori da u SAD postoje dva poretka vrednosti u vezi sa zabranama sloboda govora. Jedan iza koga stoji Vrhovni sud i drugi iza koga stoje univerziteti za koje ovi pravilnici imaju veliku moralnu snagu, uprkos tome što se retko sprovode.[12] Drugi razlog za postupanje suprotno sudskim odlukama jeste strah da će ih ukidanje pravilnika pokazati slabim pred zahtevima da se bore sa rasnom netolerancijom.[13]

Za razliku od SAD, evropski poredak vrednosti polaze od pretpostavke da je neki govor, sam po sebi, zbog pogleda koji se njime iznose, dovoljno opasan, iako iz njega ne sledi ni najmanja naznaka nekog protivpravnog delovanja. Kao ishod ovog stanja zabrane govora mržnje su česte, uživaju podršku i primenjuju se.[14] Razvoj i širenje zabrana govora mržnje u Evropi podstaknute su, u dobroj meri, zabranama poricanja holokausta.[15]

Poreklo razlika u obimu slobode govora između kontinenta i SAD

SAD su država u kojoj se visoko vrednuju i štite slobode i prava pojedinaca, a država se trudi da na formalnom polju stvori jednakost među građanima. Ovo se postiže kroz jednakost u pravima odnosno kroz zabranu diskrminacije pojedinca. Ljudi su izjednačeni u mogućnostima, a koliko će ljudi te mogućnosti koristiti to je stvar njihovog izbora. Država se na najmanji mogući način upliće u raspored dobara u društvu kroz određivanje najmanjih plata ili najmanjih mera socijalne zaštite.[16]

Za razliku od SAD države zapadne evrope su, pored razvijene svesti o vrednosti prava i sloboda pojedinaca, visoko vrednuju i prava i slobode grupa. Zatim, države se trude da jednakost zadovolje, ne samo na formalnom polju kroz pravno izjednačavanje ljudi, već i na suštinskom polju kroz različite mere socijalne i privredne jednakosti. Država se u velikoj meri upliće u raspored dobara u društvu kroz obaveznu penzijsku ili zdravstvenu zaštitu i obavezno obrazovanje. Građanin ne može da bira da li će biti deo ovih tokova dobara.[17]

Uz veliku ogradu da bi ovaj stav mogao biti nazvan uopštavanjem bez osnova, moglo bi se reći da američko društvo pruža jednake šanse svim ljudima. Pošto su ljudi različiti oni te šanse iskorišćavaju na različite načine. Otud poreklo razlika između ljudi u američkom društvu. Zapadnoevropsko društvo želi da izjednači ljude, pa se različitim ljudima pružaju različite šanse da bi bili što više izjednačeni. Otud naglašena uloga države u raspodeli dobara u društvu.

Krajnja posledica jeste naglašenija uređivačka (regulatorna) uloga države u društvu kod društava oblikovanih po zapadnoevropskom uzoru poredeći sa onima koje su oblikovane po uzoru na SAD.

Takođe, treba naglasiti da su SAD nastale kao društvo koje je u sebe primalo pojednice, a ne grupe. Stoga su slobode i prava pojedinca naglašenije kao vrednosti od sloboda i prava grupa. Evropa je nastala objedinjavanjem država i narodnosnih grupa. U Zapadnoj evropi su, pored nesumnjivo visokovrednog položaja sloboda i prava pojedinaca, slobode i prava grupa daleko veće vrednosti nego u SAD. 

Gde se nalazi veza „govora mržnje“ i stepena uplitanja države u tokove u društvu? U SAD je sloboda govora razvijena u oslonu na ideje o slobodi tržišta i protoka roba i ljudi. Kao što postoji tržište roba i usluga tako postoji i tržište ideja. Svakom treba omogućiti jednak pristup tom tržištu. Sredstvo za to jeste sloboda govora. Zabrane koje nosi sa sobom „govor mržnje“ služe kao nužno zlo kada neko zloupotrebi slobodu govora i pređe njene granice preteći da ugrozi slobodu govora drugih. Zapadnoevropska društva su oslonjena na veću ulogu države u rasporedu dobara u društvu. Država u velikoj meri nadzire tokove u društvu trudeći se da postigne suštinsku, materijalnu, jednakost. Sa materijalnog polja ova svest o naglašenoj uređivačkoj (regulatornoj) ulozi države je prešla i na opšte društveno polje, pa tako zapadnoevropske države zabrane slobode govora koriste u svrhu postizanja jednakosti u društvu.[18]

Pošto su prava i slobode grupa više vrednovane u zapadnoevropskim društvima nego u SAD prirodno je da se zabrane slobode govora na kontinentu koriste u svrhu postizanja jednakosti između grupa koje čine okosnicu zapadnoevropskih društava-rasa, naroda i vera.

Savremena kretanja u vezi sa govorom mržnje

Sveprisutno je kretanje ka širenju pojma govora mržnje na taj način da obuhvati svaki oblik govora koji je neprihvatljiv. Govor mržnje je vremenom postao opšti pojam koji obuhvata svaku upotrebu govora kao napada na drugog na osnovu njegovog rasnog, verskog, etničkog, seksualnog ili drugog opredeljenja.[19] Najdalje su otišli predstavnici shvatanja po kojem je govor mržnje jeste svaki „napadački govor“ kojim se unižava, ponižava, vređa ili teroriše.[20] Ima onih koji pokušavaju da „govor mržnje“ odrede uz pomoć posledica koje on izaziva, jer smatraju da su posledice govora mržnje nesumnjive za razliku od njegovog pravnog određenja koje je nejasno.[21] Prema zagovornicima ovih shvatanja govor mržnje je određen kao mehanizam za podređivanje ljudi koji obuhvata složenu i povezanu seriju fizičkih, govornih i gestovnih akata koji stvaraju okruženje uznemirenosti, straha i diskriminacije.[22] Sličan prethodnim je stav da je „govor mržnje“ svaki oblik izražavanja usmeren ka predmetu predrasuda koji izvršilac koristi da povredi ili ponizi.[23] Ovakva kretanja stvaraju zabunu jer nisu svi oblici neprihvatljivog govora govor mržnje.

IZVORI PRAVA O GOVORU MRŽNjE NA MEĐUNARODNOJ RAVNI

Na međunarodnoj ravni se već nakon Drugog svetskog rata počelo sa uvođenjem određenih zabrana slobode govora u cilju osnaživanja prava na jednakost. Od najvažnijih treba spomenuti Evropsku konvenciju o ljudskim pravima iz 1951. godine, Međunarodni pakt o građanskim i ljudskim pravima iz 1966. godine i Međunarodnu konvenciju o isključivanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1969. godine.

„Evropska konvencija o ljudskim pravima“ iz 1951. godine u članu 10. pod nazivom „Sloboda izražavanja“ u stavu 1. prvo uređuje slobodu izražavanja, da bi potom u 2. stavu odredila određene zabrane ove slobode:

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. 2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“[24]

„Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima“ iz 1966. godine u članu 19. postavlja slobodu govora odnosno slobodu izražavanja i njena ograničenja:

„1. Svako ima pravo na mišljenje bez uplitanja. 2. Svako ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo uključuje pravo na traženje, primanje i upućivanje obaveštenja svih vrsta, bez obzira na granice, usmeno, pismeno, u štampanom obliku ili putem sredstva po svom izboru. 3. Vršenje prava iz stava 2. nosi sa sobom posebna prava i obaveze. Stoga može biti podvrgnuto određenim ograničenjima, ali to mogu biti samo ona ograničenja koja su određena pravom i koja su nužna.“[25]

Nakon ovog člana dolazi član 20. koji sadrži neke od primera ograničenja prava na slobodu izražavanja. Može se pretpostaviti da su u pitanju najznačajnija od ovih ograničenja jer su jedino ona izričito pomenuta:

„1. Bilo kakva propaganda rata biće zabranjena pravom. 2. Bilo kakvo zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje kojom se podstrekava na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje biće zabranjeno pravom.“[26]

„Međunarodna konvencija o isključivanju svih oblika rasne diskriminacije“ doneta 1969. godine predstavlja vrhunac napora UN na polju izjednačavanja ljudi različite rasne i druge pripadnosti. Da dobre namere izražene konvencijom ne bi ostale samo prazno slovo na papiru konvencija članom 4. utvrđuje određene obaveze za države potpisnice:

„Države potpisnice osuđuju svaku propagandu i svaku organizaciju koje su osnovane na idejama ili teorijama nadmoći rase ili grupe osoba jedne boje ili etničkog porekla, ili koje [propagande i organizacije] opravdavaju ili promovišu rasnu mržnju i diskriminaciju u bilo kojem obliku i [države potpisnice] poduhvataju da usvoje trenutne i pozitivne mere načinjene da iskorene svako podstrekavanje, ili svaka dela takve diskriminacije i, uz dužnu pažnju ka načelima Opšte deklaracije o pravima čoveka i pravima izričito ustanovljenim u članu 5 ove Konvencije, između ostaloga: a) proglasiće krivičnim delom svako širenje ideja osnovanih na rasnoj nadmoći ili mržnji, podstrekavanje na rasnu diskriminaciju, kao i dela nasilja i podstrekavanja na takva dela protiv neke rase ili grupe lica druge boje kože ili etničkog porekla, pružanje pomoći rasističkom delovanju uključujući finansiranje istog; b) proglasiće nezakonitim i zabraniće organizacije, kao i organizovano i svako drugo propagandno delovanje, koje promoviše i podstiče rasnu diskriminaciju i proglasiće učestvovanje u takvim organizacijama ili delovanjima za krivično delo; c) neće dozvoliti državnim organima, nacionalnim ili lokalnim, da promovišu ili podstiču rasnu diskriminaciju.“[27]

Komitet Ujedinjenih nacija za isključivanje rasne diskriminacije, koji je zadužen za tumačenje i praćenje sprovođenja konvencije, zagovara najšire moguće tumačenje člana 4. konvencije.[28]

UPOREDNI PREGLED ZABRANA SLOBODE GOVORA KOJE SADRŽINSKI ODGOVARAJU POJMU „GOVOR MRŽNjE“ U ODABRANIM EVROPSKIM KRIVIČNIM PRAVIMA

Način na koji države određuju obim zabrana slobode govora u svojim unutrašnjim krivičnim pravima jasno govori o vrednosnom ustrojstvu koje one slede. Razlika između tih pristupa može da ukaže na razliku koju pojedina društva pridaju dostojanstvu društvenih grupa  ili dostojanstvu pojedinaca pripadnika tih grupa kao objektu zaštite. Uporedni pregled, takođe, može da ukaže na različita tumačenja izvora međunarodnog prava o govoru mržnje, koji su već opisani.[29] [30]

ODABRANA EVROPSKA KRIVIČNA PRAVA

Nemačka

U nemačkom KZ govor mržnje i zabrana poricanja holokausta se nalaze u 7. glavi koja nosi naziv „Krivična dela protiv javnog reda“ u članu 130. koji nosi naziv „Agitacija protiv naroda“.[31] Ovim delom je određeno kao zabranjeno podsticanje na mržnju protiv delova stanovništva ili poziva na nasilne ili arbitrerne mere protiv istih ili napadanje na ljudsko dostojanstvo drugih vređanjem, zlonamernim ocrnjivanjem ili klevetanjem delova stanovništva, usmeno ili pismneo, uz uslov da je učineno na način podoban da uznemiri javnost. Istim članom zakona je zabranjeno poricanje ili umanjivanje genocida učinjenog u vreme nacional-socijalizma, uz uslov da je učinjeno javno i da je podobno da uzemiri javnost.

Austrija

U austrijskom KZ govor mržnje se nalazi u 21. glavi koja nosi naziv „Krivična dela protiv javnog reda“ u članu 283. koji nosi isti naziv kao i član 130. nemačkog KZ-a „Verhetzung“. Zabranjeno je javno pozivanje ili podsticanje na izvršenje neprijateljskog dela, ili na mržnju, prema crkvi ili verskoj zajednici u zemlji ili prema grupi koja pripada crkvi ili verskoj zajednici, rasi, naciji, etničkoj grupi ili državi, uz uslov da je radnja učinjena na način podoban da uznemiri javnost. [32]

Poseban zakon koji nosi naziv „Zakon o zabrani Nacional-socijalističke-radničke partije Nemačke“. Zakonom se uređuje zabrana poricanja, odobravanja ili opravdavanja holokausta, zabrana nacističke propagande, zabrana upotrebe nacističkih oznaka ili obnavljanja nacional-socijalizma.[33]

Švajcarska

Švajcarski zakonodavac je, slično nemačkom, govor mržnje i zabranu poricanja genocida uredio zajedno. Oni se nalaze u 12. glavi švajcarskog KZ, koja nosi naziv „Krivična dela protiv javnog reda“, u članu 261bis koji nosi naziv „Rasna diskriminacija“. Zakon kažnjava javno izazivanje mržnje ili diskriminacije prema licu ili grupi lica zbog njihove rasne, etničke ili verske pripadnosti, kao i javno širenje ideologije koja je uperena na sistematsko ponižavanje ili klevetanje pripadnika jedne rasne, etničke ili verske grupe. Istim članom zakon zabranjuje poricanje ili traženje opravdanja genocida ili drugog zločina protiv čovečnosti zbog rasne, etničke ili verske pripadnosti žrtava, ako su izvršeni izvršeno grubo ili bez kajanja.[34]

Švedska

Krivični zakon Švedske u 16. poglavlju pod nazivom „Krivična dela protiv javnog reda“ sadrži i neimenovani član 8. koji kažnjava pretnje ili iznošenje uvreda nacionalnoj, etničkoj ili drugoj takvoj grupi lica aludiranjem na rasu, boju, nacionalno ili etničko poreklo, ili versko opredeljenje, ako je izvršeno izjavom ili drugim sredstvom opštenja, koje je rašireno.[35]

 Zanimljivo je da švedski zakon istrajava na grupi kao elementu bića ovog dela. Pojedinac ne može da bude pasivni subjekt ovog krivičnog dela. 2003. godine zakon je promenjen tako što je pooštrena kazna za ovo krivično delo i sada iznosi najmanje 6 meseci a najviše 4 godine zatvora.

Mađarska

Krivični zakon Mađarske u 16. glavi pod nazivom „Krivična dela protiv prava i poretka“ sadrži i 3. odeljak pod nazivom „Krivična dela protiv javnog mira“. Član 269. nosi naziv „Agitovanje protiv zajednica“ i njime se kažnjava javno podsticanje na mržnju protiv mađarskog naroda ili protiv bilo koje nacionalne, etničke ili rasne grupe ili određene grupe stanovništva.[36]

Iako se ne može nazvati govorom mržnje, sa ovim krivičnim delom je povezano krivično delo iz člana 174b. pod nazivom „Nasilje protiv pripadnika nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe“ koje se nalazi u 3. odeljku 12. glave Krivičnog zakona a kojim se kažnjava onaj ko napadne drugog zato što on pripada, ili učinilac veruje da pripada, nacionalnoj, etničkoj, rasnoj ili verskoj grupi.[37] Ova glava nosi naziv „Krivična dela protiv čoveka“, a odeljak nosi naziv „Krivična dela protiv slobode i ljudskog dostojanstva“.

Mađarski krivični zakon sadrži i član 269b. Pod nazivom „Upotreba despotskih oznaka“ koji je veoma zanimljiv sa stanovišta ovog rada. Ovim članom zabranjuje se rasturanje, korišćenje pred većim brojem ljudi i izlaganje u javnosti; kukastog krsta, oznaka ss-a, strelastog krsta, srpa i čekića, petokrake zvezde ili oznaka koje ih predstavljaju.[38]     

Norveška

Krivični zakon Norveške u glavi 13. pod nazivom „Krivična dela protiv javnog reda i mira“ sadrži član 135a. koji je neimenovan i koji zabranjuje umišljajno ili nehatno javno iznošenje diskriminatornih izjava ili izjava mržnje.[39] Diskriminatorna izjava ili izjava mržnje jeste ona izjava kojom se preti ili vređa, podstrekava na mržnju, progon, vređanje koga zbog njegove: a) boje kože, nacionalnog ili etničkog porekla; b) vere ili životnog stava, c) homoseksualnosti, životnog stila ili opredeljenja.

Velika Britanija

U britanskom pravu govor mržnje je propisan sa nekoliko akata, ali je najvažniji „Zakon o javnom redu“ iz 1986. godine. Akt je, pored ostaloga, određivao pojam rasne mržnje i krivična dela rasne mržnje. „Zakon o javnom redu“ je 2006. godine dopunjen zakonom koji nosi naziv „Zakon o rasnoj i verskoj mržnji“. Ovim zakonom je izvršeno prosto dopunjavanje zakona iz 1986. godine pojmom verske mržnje i novim krivičnim delima verske mržnje. Nova dela verske mržnje su u suštini ista kao i dela rasne mržnje, samo je dodat novi objekat mržnje. Pored rase, to sada može biti i vera. Naročito je zanimljivo da zakon nosi potpuno novi naziv, „Zakon o rasnoj i verskoj mržnji“, iako on uopšte nije nov zakon već samo dopuna starog zakona iz 1986. godine.

Zakon o javnom redu

Treći deo zakona iz 1986. godine nosi naziv „Rasna mržnja“. Prvi član u ovom delu, a 17. u celom zakonu, nosi naziv „Značenje [pojma] rasne mržnje“ koji uređuje rasnu mržnju kao mržnju prema grupi osoba određenoj bojom, rasom, nacionalnošću (uključujući državljanstvo), etničkim ili nacionalnim poreklom.[40]

Članovi zakona od 18. do 22. određuju različite krivična dela rasne mržnje nemaju posebne nazive, već se jedan naziv nalazi ispred član 18. i koristi se za svih pet članova: „Dela kojim se namerava ili je izvesno da će izazvati rasnu mržnju“. Član 18. propisuje kao zabranjeno korišćenjeg pretećeg, zloupotrebljivih ili uvredljivih reči ili ponašanja, ili ko pokazivanje kakvog pretećeg, zloupotrebljivog ili uvredljivog pismena ako je izvršilac nameravao da time izazove rasnu mržnju, ili je bilo izvesno, uzevši u obzir sve okolnosti, da će se time izazvati rasna mržnja.[41] Delo neće postojati ukoliko su reči i ponašanje korišćeni odnosno pismeno prikazano u stanu i nisu opaženi izvan tog, ili drugog stana.

Član 19. je posvećen izdavanju i rasturanju pretećeg, zloupotrebljivog ili uvredljivog pismena. Član 20. je posvećen glumcu ili reditelju predstave koja sadrži preteće, zloupotrebljive ili uvredljive reči ili ponašanja. Član 21. kažnjava prikazivanje ili rasturanje pretećeg, zloupotrebljivog ili uvredljivog video ili zvučnog zapisa, a 22. prikazivanje radijskog ili tv programa pretećeg, zloupotrebljivog ili uvredljivog sadržaja. Član 23. nosi naziv „Posedovanje rasno zapaljivog materijala“, ali uopšte ne daje određenje kakav je materijal rasno zapaljiv već govori o posedovanju pretećeg, zloupotrebljivog ili uvredljivog video ili zvučnog zapisa ili pismena koje je prikazano, pokazano, odigrano, izdato ili rastureno. Član 27. određuje kazne za dela iz dela 3. zakona i to iste kazne sva dela. U slučaju da je vođen krivični postupak (conviction on indictment) kazna je zatvor do 7 godina ili novčana kazna, ili obe kazne. U slučaju prekršajnog postupka (summary conviction) kazna je zatvor do 6 meseci ili novčana kazna ili obe. Zanimljivo je da se postupak za ova dela se vodi samo po odobrenju vrhovnog tužioca (Attorney General.).           

Zakon o rasnoj i verskoj mržnji

Već je rečeno da je Zakon o rasnoj i verskoj mržnji samo dopuna Zakona o javnom redu. Tako ovaj zakon određuje u svom prvom članu da se nakon dela 3. u Zakon o javnom redu dodaje deo 3a. koji nosi naziv „Mržnja na verskim osnovama“. Ovaj deo je uređen na isti način kao i deo 3. Prvo dolazi član 29a. koji daje određenje verske mržnje, gde je verska mržnja određena kao mržnju prema grupi osoba određenoj verskim uverenjima ili nedostatkom verskih uverenja.[42]

Nakon toga dolaze članovi koji određuju krivična dela verske mržnje. Krivična dela su određena na potpuno isti način kao i dela rasne mržnje pa nema potrebe posebno ih navoditi.[43]

Zakon o rasnoj i verskoj mržnji u članu 29j. sadrži jednu naročito veliku razliku u odnosu na Zakon o javnom redu. Član nosi naziv „Zaštita slobode izražavanja [mišljenja]“ i zbog njegovog značaja navodimo ga u celosti:

„Ništa u ovom delu zakona neće biti tumačeno na takav način, niti će imati takvo dejstvo, da ograničava ili zabranjuje raspravu, kritiku ili izražavanje antipatije, neslaganja, nesviđanja, podsmeha, uvrede ili [zlo]upotrebe neke vere i verovanja i prakse njenih pripadnika, ili nekog drugog verskog sistema i verovanja i prakse njegovih pripadnika, ili preobraćanja, ili pritiskanja pripadnika druge vere ili verskog sistema da prestanu sa upražnjavanjem svoje vere ili verskog sistema.“[44]      

Irska

Irska je 1989. godine donela „Zakon o zabrani podstrekavanja mržnje“ koji pokazuje velike sličnosti sa britanskim Zakonom o javnom redu, odnosno onim njegovim delovima koji uređuju rasnu i versku mržnju. Zakon u 1. članu daje odredbu mržnje gde je mržnja određena kao mržnju prema grupi lica unutra države, ili drugde, zbog njihove rase, boje, nacionalnosti, vere, etničkog ili nacionalnog porekla, pripadnosti putujućoj zajednici ili seksualnom opredeljenju...   ... [45]

Nakon toga u 2. članu pod nazivom „Dela za koja je izvesno da će izazvati rasnu mržnju“ zakon daje odredbe krivičnih dela mržnje. Krivično delo čini onaj ko izdaje ili rastura pisani materijal, koristi reči, ponašanje ili prikazuje pisani materijal, rastura, prikazuje ili pušta video ili zvučni zapis ako su pisani materijal, reči, ponašanje, video ili zvučni zapis preteći, zloupotrebljivi ili uvredljivi i ako je nameravao da time izazove rasnu mržnju, ili je bilo izvesno, uzevši u obzir sve okolnosti, da će time izazvati rasnu mržnju. Dodatni uslov za postojanje dela jeste da je delo izvršeno izvan stana ili unutar svog stana na način da reči, ponašanje ili pisani materijal mogu biti opaženi van stana.[46]

Član 3. je posvećen emitovanju radijskog ili televizijskog programa za koji je izvesno da će izazvati mržnju, a član 4. pripremi i posedovanju materijala za koje je izvesno da će izazvati mržnju. Kazne su propisane članom 6. jednako za sva dela i to u slučaju da je vođen krivični postupak (conviction on indictment) kazna je zatvor do 2 godina ili novčana kazna, ili obe kazne. U slučaju prekršajnog postupka (summary conviction) kazna je zatvor do 6 meseci ili novčana kazna ili obe.

Slovačka

Novi slovački krivični zakon koji je stupio na snagu 2006. godine u 1. delu, koji nosi naziv „Krivična dela protiv mira i čovečnosti“, 12. glave, u članu 423. pod nazivom „Uvreda nacije, rase ili vere“ određuje da je kažnjivo javno vređanje naroda, njegovog jezika, rase ili etničke grupe ili druge grupe na osnovu njenog pripadanja ili nepripadanja veri .[47]

Naredni član 424. nosi naziv „Podstrekavanje na rasnu ili etničku mržnju“ i zabranjuje javno podstrekavanje na mržnju protiv naroda, narodnosti, rase ili etničke grupe ili podstrekavanje na ograničavanje prava ili sloboda pripadnicima naroda, narodnosti, rase ili etničke grupe.[48]

Finska

Finski krivični zakon u 10. poglavlju pod nazivom „Ratni zločini i zločini protiv čovečnosti“ sadrži član 8. koji nosi naziv „Agitacija protiv naroda“. Delo izvršava onaj ko javno širi izjave ili druga obaveštenja kojima se preti, ponižava ili vređa određena rasna, nacionalna, verska, etnička ili druga slična grupa.[49]

Rusija

Krivični zakon Ruske federacije u 29. poglavlju pod nazivom „Krivična dela protiv osnova ustavnog poretka i državne bezbednosti“ u 282. članu koji nosi naziv „Podstrekavanje na rasnu, nacionalnu i versku mržnju“ zabranjuje sva ona dela koja su usmerena na podstrekavanje nacionalne, rasne ili verske mržnje, ponižavanje ljudskog dostojanstva, kao i propaganda izuzetnosti, nadmoći ili inferiornosti lica na osnovu njihovog stava prema verskom, nacionalnom ili rasnom opredeljenju, ako su izvršena javno ili upotrebom masovnih medija. [50]

Rumunija

Rumunski krivični zakon u 1. glavi posebnog dela koje nosi naziv „Krivična dela protiv bezbednosti države“ sadrži i član 166. koji je neimenovan.[51] Prema njemu kažnjava se javna propaganda usmerena ka uspostavljanju totalitarne države.

U 9. glavi posebnog dela rumunskog krivičnog zakona koja nosi naziv „Krivična dela koja narušavaju odnose među ljudima“, a u 4. odeljku glave koje nosi naziv „Ostala krivična dela“, nalazi se član 317. koji je neimenovan.[52] Ovim članom zabranjuje se nacionalističko-šovinistička propaganda koja izaziva nacionalnu i rasnu mržnju.

Danska

Krivični zakon Danske u glavi 27. pod nazivom „Krivična dela protiv časti i određenih ličnih prava“ sadrži član 266b koji se zove „Zabrana širenja rasizma i rasističke propagande“ prema kojem se kažnjava ko preti, vređa ili ponižava grupu ljudi zbog njihove rase, boje, nacionalnog ili etničkog porekla, ili seksualnog opredeljenja, a to čini javno ili sa namerom širenja [53]

Belgija

Belgija je jedna od retkih država koja je 1995. godine donela „Zakon o zabrani poricanja, umanjivanja, opravdavanja i odobravanja genocida izvršnog od strane nemačkog nacional-socijalističkog režima za vreme drugog svetskog rata“. Takođe, Belgija je donela „Anti-rasistički zakon“ kojim se kažnjava podsticanje diskriminacije, mržnje i nasilja protiv pojedinca zbog njegove rase, boje, nacionalnog ili etničkog porekla. Zaštitni objekat može biti i grupa, zajednica ili njihov pripadnik. Pored ovoga kažnjava se i iznošenje namere diskriminacije, mržnje ili nasilja prema istim zaštitnim objektima.[54] Uslov za postojanje krivičnih dela jeste da su radnje izvršene javno, na način predviđen članom 444. belgijskog KZ.[55]

Zanimljivo je da je belgijsko zakonodavno telo 2005. godine bezuspešno raspravljalo o izmeni zakona kako bi se, pored zabrane poricanja holokausta, zabranilo poricanje genocida nad jermenima i genocida u Ruandi.[56]

Italija

Italija je 1975. godine donela Zakon broj 675 koji je dopunjen 1993. godine Zakonom broj 205. Ovim zakonom Italija je zabranila širenje ideja osnovanih na superiornosti ili rasnoj ili etničkoj diskriminaciji. Kažnjivo je i podstrekavanje ili izvršenje diskriminatornih akata na rasnim, etničkim, nacionalnim ili verskim osnovama. Posebno se kažnjava podstrekavanje ili izvršenje nasilnog akta ili provokacije na rasnim, etničkim, nacionalnim ili verskim osnovama. Prilikom dopune iz 1993. godine, kao novina, određeno je kao kažnjivo javno izlaganje oznaka organizacija, društava ili pokreta koji podstiču na diskriminaciju ili nasilje na rasnim, etničkim, nacionalnim ili verskim osnovama. Ovo delo dobija teži oblik kada je izvršeno na javnom skupu ili sportskom takmičenju.[57]     

Poljska

Poljski krivični zakon u članu 256. kažnjava javnu propagandu fašističkih i totalitarnih poredaka i podstrekavanje na mržnju na nacionalnim, etničkim, rasnim i verskim osnovama. Član 257. kažnjava javnu uvredu grupe lica na osnovu njihovog nacionalnog, etničkog, rasnog ili verskog opredeljenja. Član 119. kažnjava nasilje ili pretnje grupi ili pojedincima na osnovu njihovog nacionalnog, etničkog, rasnog ili verskog opredeljenja.[58] 

Španija

Član 510. španskog krivičnog zakona kažnjava podstrekavanje na diskriminaciju, mržnju i nasilje na rasističkim, anti-semitskim, etničkim osnovama kao i na osnovu, ideologije, vere, uverenja, porodičnog statusa, rase, nacionalnog porekla, pola, seksulane orijentacije, bolesti ili invalidnosti.[59]

Portugalija

Član 240. Krivičnog zakona Portugalije određuje kao kažnjivo podstrekavanje na akte nasilja prema pojedincima ili grupama na osnovu njihove rase, boje, etničkog, nacionalnog ili verskog porekla sa namerom podsterkavanja ili ohrabrivanja rasne ili verske diskriminacije. Ovo delo se vrši, javno, putem pismena namenjenog javnosti ili drugog sredstva javnog opštenja. Kažnjava se i na isti način izvršeno ponižavanje ili vređanje pojedinaca ili grupa na osnovu njihove rase, boje, etničkog, nacionalnog ili verskog porekla sa namerom podstrekavanja ili ohrabrivanja rasne ili verske diskriminacije.[60]

Grčka

Grčka je 1979. godine donela „Zakon o delima i delovanjima usmerenim ka rasnoj diskriminaciji“ koji je dopunila 1984. godine. Zakonom se kažnjava umišljajno i javno, učinjeno putem reči, pismena, crteža ili na drugi način, podstrekavanje na dela ili delovanja koja mogu ishodovati u diskriminaciji, mržnji ili nasilju prema pojedincima ili grupama na osnovu njihovog rasnog ili nacionalnog porekla ili vere. Kažnjava se i javno izražavanje, putem reči, pismena, crteža ili na drugi način, nasilnih ideja prema pojedincima ili grupama na osnovu njihovog rasnog ili nacionalnog porekla ili vere.[61]

Srbija

Srpski Krivični zakon u 28. glavi pod nazivom „Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbedosti republike Srbije i SCG“ u članu 317. koji nosi naziv „Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpljivosti“ kažnjava onog ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost.[62]

U 34. glavi Krivičnog zakonika pod nazivom „Krivična dela protiv čovečnosti i međunarodog prava“ nalazi se u članu 387. delo „Rasna diskriminacija“ prema kojem je zabranjeno kršiti osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane SCG a na osnovu razlike u rasi, boji kože, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu. Isti član zabranjuje i proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi, širenje ideja o superiornosti jedne rase nad drugom, propagiranje rasne mržnje ili podsticanje na rasnu diskriminaciju.[63]

ZAJEDNIČKE ODLIKE EVROPSKIH KRIVIČNIH PRAVA NA POLjU ZABRANE SLOBODE GOVORA KOJE SADRŽINSKI ODGOVARAJU GOVORU MRŽNjE

Radnje izvršenja govora mržnje u evropskim krivičnim zakonicima su raznorodne. Ipak je moguće pronaći neke sličnosti, koje govore o jedinstvenom poreklu svesti o zabranama slobode govora.

RADNjE IZVRŠENjA KRIVIČNIH DELA

Govor mržnje je javan

Prva sličnost radnji izvršenja govora mržnje je njena javnost. Radnja govora mržnje ne može biti neka tajna radnja, koja nije saznata od strane javnosti. Zakonodavci ne žele da kažnjavaju mržnju koja se širi u privatnim krugovima ili je smatraju za bezopasnu. Nejavna radnja ne bi bila podobna da izazove uznemirenje javnosti ili da napadne na ustavni poredak, što su dve najčeće zaštićene vrednosti krivičnim delima koje zabranjuju govor mržnje. Razlika između više različitih zakona koji zahtevaju javnost jeste u, reklo bi se, formalnom ili materijalnom pristupu pojmu javnosti.

Tako nemački i austrijski zakon zahtevaju da radnja izvršenja bude podobna da zaista uznemiri javnost, što znači da javnosti pristupaju sa suštinskog stanovišta. Kod švajcarskog, mađarskog, norveškog, britanskog, irskog, slovačkog, finskog, ruskog i danskog zakonodavca dovoljno je da radnja govora mržnje bude javna. Zakoni ne zahtevaju da radnja zaista dovede do uznemirenja u javnosti, što se naziva formalnim pristupom javnosti. Srpski i rumunski zakoni govore o propagandi kao o radnji izvršenja govora mržnje, koja nužno mora da bude javna. Švedski govori o izjavi ili sredstvu opštenja kao načinu širenja uvreda i pretnji, što opet posredno govori o javnosti kao o mestu u kojem se vrši govor mržnje.  

Kod izvršenja govora mržnje mora se posvetiti posebna pažnja izvršenju krivičnog dela putem sredstava javnog obaveštavanja. Neki od zakona su pokušali da obuhvate takve načine, a neki ih potpuno zanemaruju. Naročito je zanimljivo da niti jedan zakon ne pominje internet kao jedno od mogućih sredstava opštenja za izvršenje dela, iako je u pitanju jedna od najbrže rastućih pojava na polju širenja govora mržnje i rasističke propagande.[64]   

Govor mržnje je, sa formalnog stanovišta podstrekavanje, a sa sadržinskog stanovišta, vređanje

Osnovna i ključna radnja govora mržnje je podsticanje (podstrekavanje). U slučaju govora mržnje u pitanju je podsticanje (podstrekavanje) na mržnju. Ona je i najčešća. Podstrekač je onaj ko ima određeni stav, u ovom slučaju stav mržnje prema određenim društvenim grupama, i hoće da taj stav prenese na druge ljude. Skoro svi zakoni sadrže ovu, reklo bi se, noseću radnju govora mržnje, sa izuzetkom švedskog, finskog i danskog zakona. Čini se da je ova radnja izvršenja, sa stanovišta oblika radnje izvršenja, noseća radnja govora mržnje. Govor mržnje se pojavljuje u obliku iznošenje stavova mržnje prema različitim društvenim grupama i volje da se ti stavovi prenesu. Kada neki pojedinac iznese stavove mržnje i hoće da te stavove slušaoci usvoje, onda on jednostavno rečeno podstrekava ili podstiče na mržnju. Sve druge radnje izvršenja su, u stvari, nadgradnja ove radnje ili pojave koje prate iznošenje mržnje. Često su to i sredstva za iznošenje govora mržnje.

Klasična prateća pojava govora mržnje jeste vređanje i, ređe, klevetanje. Ovo stoga što govor mržnje, u svojoj suštini, sadržinski, jeste uvreda dostojanstva društvenih grupa. Osnovni oblici napada na dostojanstvo ljudi jesu vređanje ili klevetanje. Nemački zakon pominje kao radnje izvršenja i „vređanje, zlonamerno ocrnjivanje ili klevetanje“. Austrijski pominje „unižavanje koje vređa ljudsko dostojanstvo“, a švajcarski „ponižavanje ili klevetanje“ i uvredljivo omalovažavanje ljudskog dostojanstva. Vređanje kao radnju izvršenja govora mržnje pominju još i švedski, norveški (koji izričito kaže da je izjava mržnje jeste ona izjava kojom se vređa), britanski, irski, slovački, finski i danski zakon. Ponižavanje kao radnju izvršenja pominju danski, ruski, finski, švajcarski i austrijski zakon. Treba izneti mišljenje da je ovu radnju izvršenja teško razlikovati od vređanja obzirom da su ovi izrazi sinonimi, barem u srpskom jeziku.

Treba istaći jednu razliku koja postoji između zakona koji pominju vređanje ili klevetanje kao radnje govora mržnje. Kod nekih zakona vređanje ili klevetanje jesu radnje izvršenja govora mržnje paralelne sa podstrekavanjem na mržnju (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Slovačka, Rusija), dok je kod nekih zakona ona samo sredstvo za izazivanje mržnje ili podstrekavanje na mržnju (Norveška, Britanija, Irska). Najčešće će kod govora mržnje biti prisutno i jedno i drugo. Vređanje društvenih grupa će biti upućeno putem pozivanja drugih da takve uvredljive stavove, stavove mržnje, usvoje. Čini se da su, ipak, u pravu oni zakonodavci koji odvajaju podstrekavanje na mržnju od vređanja ili klevetanja kao radnji izvršenja govora mržnje. Pozivati ili podsticati na mržnju neke društvene grupe je moguće bez da se kleveću ili vređaju iste. Vređati i klevetati društvenu grupu je moguće bez ikakve mržnje. Drugim rečima moguće je mrzeti bez vređanja, i moguće je vređati bez mržnje.   

Česte su u zakonima prisutne radnje izvršenja koje su samo sredstvo za izvršenje govora mržnje. Nemački zakon poznaje širenje, javno izlaganje, slanje, predstavljanje ili na drugi način činjenje dostupnim pismena sa sadržajem govora mržnje. Slično odredbe poznaje britanski i irski zakon.

Propagandu mržnje kao radnju izvršenja pominje nakoliko zakona, (švajcarski, rumunski, srpski i danski), međutim ostaje otvoreno pitanje je da li je to potrebno. Javno podstrekavanje na mržnju i nije ništa drugo nego propagiranje mržnje. Pojam propagande se ne može drugačije shvatiti od pozivanja, podsticanja ili podstrekavanja na usvajanje neke ideje-u ovom slučaju ideje mržnje. Određivanje propagande kao radnje izvršenja ima smisla u rumunskom zakonu, zato što on ne pominje niti jednu drugi radnju izvršenja i danskom, jer je on jedan od retkih zakona koji uošte ne pominje podstrekavanje kao radnju izvršenja govora mržnje. U švajcarskom i srpskom zakonu ona je nepotrebna.

Ugrožavanje sigurnosti je često kao radnja izvršenja govora mržnje. Kao radnju izvršenja pominju je švedski, norveški, finski danski, britanski i irski zakon. Norveški zakon je zanimljiv zato što izjednačava izjavu mržnje sa, između ostaloga, pretećom izjavom. Ovo se čini pogrešnim. Moguće je pretiti bez mržnje i mrzeti bez pretnje. 

Govor mržnje je, u pravilu, govorni, verbalni akt

Govor mržnje je klasičan primer govornog (verbalnog) akta kao radnje izvršenja krivičnog dela. Nema sumnje da bi i svaki gestovni ili znakovni vid opštenja, kao fizički, a ne govorni akt, mogao da bude radnja izvršenja govora mržnje. Ipak, u nekim od pregledanih zakona se neke druge fizičke radnje bez opravdanog osnova stavljaju položaj radnje izvršenja govora mržnje. To su vršenje diskriminacije i vršenje telesnih povreda. One nisu krivična dela kojim se, u prvom redu, napada na dostojanstvo (čast, ugled). U pitanju su dela kojim se, prevashodno, napadaju druge vrednosti i predstavljaju nepotreban sadržaj uz govor mržnje.

Drugim rečima, moguće je izvršiti diskriminaciju ili telesnu povredu uz mržnju prema povređenom ili diskriminisanom, ali tada bi veza sa govorom mržnje bila samo motiv, i tada bi prešli u jednu drugu grupu krivičnih dela, onu koju anglosaksonska nauka krivičnog prava naziva krivična dela mržnje. To su sva krivična dela izvršena sa mržnjom kao motivom bez obzira na vrstu. U takva dela bi spadalo i ubistvo, kada bi bilo izvršeno iz mržnje. Ova grupa krivičnih dela postoji, ali ne u krivičnom pravu, već u kriminologiji. Ovo stoga što su motivi u krivičnom pravu, u načelu, bez važnosti i ne odgovaraju kao osnov za skupljanje krivičnih dela po srodnosti. Osnov za svrstavanje krivičnih dela po srodnosti jesu vrednosti koje se njima štite, a ne motivi iz kojih se vrše. Oni bi mogli da imaju važnost samo kao olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti prilikom odmeravanje sankcija.      

SUBJEKTI ZAŠTIĆENI ZABRANAMA GOVORA MRŽNjE

Jedna od odlika govora mržnje jeste njegova usmerenost ka grupi ljudi, a ne pojedincima. Govor mržnje je, u pravilu, napad na dostojanstvo društvenih grupa. Međunarodni izvori u ovoj oblasti, koji su uzor unutrašnjim pravima, drže se, uglavnom, uskog kruga grupa koje mogu biti predmet govora mržnje. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine govori o nacionalnoj, rasnoj i verskoj grupi, dok se Međunarodna konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije zadržava na još uvek užem krugu grupa: rasi i etnosu.  

Zakoni pojedinih država se drže određenih grupa, već prema nahođenju zakonodavca. Niti jedan zakonodavac nije iscrpan u propisivanju grupa koje uživaju zaštitu prava. Ovo je jedna od najvećih prepreka urednom krivično-pravnom ustanovljavanju govora mržnje. Kako god da se odrede grupe čije se dostojanstvo štiti, uvek ostane neka koja je nezaštićena i to u pravilu ona koja je najslabija, pa samim tim i i najranjivija. Najslabije grupe jesu upravo one koje nisu u stanju da uobliče svoj zajednički interes i da ga pretoče u zakonodavnu volju. Stoga je sasvim umesno pitanje šta sa onim grupama koje nisu našle mesto u zakonu, pa samim tim nisu zaštićene od izazivanja mržnje? Meta „govora mržnje“ često jesu i druge društvene grupe koje, iako ih zakon ne pominje neposredno, svakako postoje.[65] U pitanju su polovi, grupe sa različitim seksualnim opredeljenjem, društvene klase, invalidi, duševno bolesni, debeli ljudi, ružni ljudi i druge slične grupe. Nije li zakon napravio neku vrstu diskriminacije kada je propustio da ih pomene? Ako nije zabranjeno govoriti sa omalovažavanjem o homoseksualcima ili duševno zaostalim osobama nisu li zakoni podelili stanovništvo u grupe koje su zaštićene i one koje to nisu?[66] Speech codes na američkim univerzitetima štitili su daleko veći broj društvenih grupa. Osim rasnih, verskih i etničkih grupa, zaštitu su nalazile i polne, starosne i seksualne grupe, invalidi i ratni veterani.[67]  

Zabrane koje su odlika „govora mržnje“ u stvari su takve da dele društvo na dva dela. Jedan deo su grupe koje ne smeju da budu predmet vređanja (rase, nacije ili vere) i druge koje su izložene uvredama jer ne uživaju zaštitu (gojazni, invalidi, homoseksualci itd.).[68]

Važno pitanje kod određivanja kruga subjekata koji uživaju zaštitu jeste da li se štite i pojedinci čije je dostojanstvo narušeno govorom mržnje zbog pripadnosti nekoj od zaštićenih grupa ili ne?

Zaštićene grupe

Najčešće zaštićene grupe su nacionalne, rasne, verske i etničke. Ove četiri grupe štiti švedski, norveški, austrijski, britanski, irski, slovački, finski i nemački zakonodavac.

Većina zakonodavaca dodaje među grupe koje se štite i neke posebne prema svojim sklonostima.

Finski zakonodavac pored četiri osnovne grupe dodaje i „drugu sličnu grupu“.

Nemački zakonodavac je probao da ostavi otvorena vrata za sudove da tumačenjem šire broj grupa koje se štite krivičnim zakonom. Pored nacionalne, rasne, verske i etničke grupe, nemački zakonodavac štiti i „društvenu grupu“. Zakon ne daje bliže određenje ovog pojma, ali se može pretpostaviti da je ovu mogućnost zakonodavac ostavio kako bi se različite društvene grupe, manje ili više zaokružene i određene, mogle podvesti pod ovaj pojam i uživati zaštitu. Nema nikakve prepreke da se „društvenom skupinom“ označe homoseksulaci, invalidi, debeli ljudi, ružni i tome slično.

Britanski zakonodavac zaštićenim grupama dodaje i „državljane“, a austrijski zakonodavac zaštićenim grupama dodaje i „državu“.

Norveški pripadnicima ovih grupa dodaje i homoseksualce, i pripadnike određenog „životnog stila i opredeljenja“. Irski se kreće sličnim putem kao i norveški zakonodavac, ali nešto šire jer on ne pruža zaštitu samo homoseksualcima već i pripadnicim svakog drugog „seksualnog opredeljenja“. Povrh ovoga irski zakonodavac među zaštićene grupe dodaje i „putujuće zajednice“.

Slovački dodaje pored verske grupe i grupu koju odlikuje neverovanje u boga.     

Švajcarski uže određuje grupe. On štiti rasne, verske i etničke grupe, propuštajući da zaštiti nacionalne grupe. Mađarski zakonodavac iz ove četiri osnovne grupe ne pruža zaštitu verskim grupama (ali zato posebno navodi mađarski narod), a ruski i srpski propuštaju da zaštite etničke grupe. Rumunski zakonodavac zaštitu pruža samo nacijama i rasama.      

Vidi se da jedino nemački i finski zakonodavac pokušavaju da pronađu rešenje za problem nepotpuno određnog kruga subjekata kojima se pruža zaštita tako što pružaju zaštitu i „drugim sličnim grupama“ odnosno „drugim društvenim grupama“. U finskom slučaju zakonodavac neposredno upućuje sudiju na primenu analogije („slične“) kako bi zaštitio i ostale grupe. Time on širi krug zaštićenih grupa, ali ih istovremno i ograničava samo na one koje su slične nacionalnoj, rasnoj, verskoj ili etničkoj grupi. Nemačko rešenje je bolje. Ono ne ograničava sudiju na grupe koje liče na naciju, rasu, veru ili etnos, već dozvoljava da se zaštite sve društvene grupe. Sugurno je da ima grupa u društvu koje nisu slične pomenutim, a zaslužuju zaštitu.   

Pojedinac ili grupa kao zaštićeni subjekti

Zakonodavci u pravilu štite grupe u celini, a ne pojedince kao njene pripadnike od govora mržnje.

Grupe štite nemački, austrijski, švedski, mađarski, britanski, irski, slovački, finski, srpski i danski zakoni.

I grupe i pojedince kao pripadnike grupe štiti švajcarski.

Samo pojedince kao pripadnike grupe štiti norveški zakonodavac.

Opredeljenje rumunskog i ruskog zakonodavca je da je zabranjeno izazivanje mržnje same po sebi tako da je nemoguće neposredno zaključiti da li su zaštićeni subjekti grupe ili pojednici. Čini se da je moguće izvesti zaključak da su zaštićeni kako grupe tako i pojedinci jer mržnju moguće usmeriti kako na grupe tako i na pojedince.

VREDNOSTI ZAŠTIĆENE ZABRANOM GOVORA MRŽNjE

Zabranom govora mržnje u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj i Velikoj Britaniji štiti se javni red. U Mađarskoj se štiti javni mir, što je u stvari drugi naziv za istu zaštićenu vrednost. U Norveškoj su zaštićene je i jedna i druga vrednost: javni red i javni mir. Zanimljivo je da je u Britaniji zakon kojim je izvršena dopuna Zakona o javnom redu dobio potpuno nov naziv: Zakon o rasnoj i verskoj mržnji. Na ovaj način britanski zakonodavac izlazi u susret sadržini zakona. Uprkos tome on nije samostalan zakon već samo dopuna prethodnog. U Slovačkoj i Finskoj zabranom govora mržnje štiti se čovečnost, s tim da je u Slovačkoj dodatna zaštićena vrednost i mir. Rumunija, Rusija i Srbija su zabranom govora mržnje zaštitili ustavni poredak i bezbednost države. Izuzetak je Danska kod koje je govor mržnje krivično delo svrstan među obične uvrede časti i povrede „određenih ličnih prava“. Irski zakonodavac je doneo poseban zakon koji nosi naziv „Zakon o zabrani podstrekavanja mržnje“ što do neke mere onemogućava da se izvede zaključak o zaštićenoj vrednosti.

Iz pretrage vrednosti koje se štite zabranom govora mržnje može se izvući zaključak da su države jugoistoka i istoka Evrope shvatili govor mržnje daleko ozbiljnije poredeći ih sa pravima država severozapada i severa Evrope. Srbija, Rumunija i Rusija izjednačavaju napad na dostojanstvo grupa ljudi sa veleizdajom ili špijunažom odnosno sa napadom na ustavno uređenje sopstvenih država. S druge strane Nemačka, Švajcarska, Austrija, Švedska i Velikoj Britaniji u govoru mržnje vide napad na javni red ili mir. Centralna Evropa je prelazno područje. Mađarska se ponaša slično zapadno-evropskim i skandinavskim državama, dok se Slovačka i Finska pridružuju Srbiji, Rusiji i Rumuniji uzimajući kao zaštićene vrednosti mir i čovečnost koje se skoro u svim državama vrednuju skoro kao ustavni poredak i bezbedost zemlje. 

ZAKONODAVNA KAZNENA POLITIKA ZA GOVOR MRŽNjE

Broj različitih radnji izvršenja govora mržnje je veliki, a različita krivična dela su u govoru mržnje često povezana, iako ih u suštini ne povezuje ništa sem motiva-mržnje prema nekoj grupi i njenim pripadnicima. Iz ovog razloga se o zakonodavanoj kaznenoj politici za govor mržnje može govoriti samo sa velikom rezervom.

Najoštriji je austrijski zakonodavac koji jedini ne predviđa posebni maksimum kazne zatvora za govor mržnje. Najmanja mera kazne zatvora je 2 godine. Za austrijskim sledi britanski zakonodaac sa maksimalnom kaznom od 7 godina zatvora. Nemački, srpski i rumunski zakonodavac su za govor mržnje predvideli kaznu od 6 meseci (nemački 3 meseca) do 5 godina zatvora. Švedski i ruski zakonodavac imaju maksimum od 4 godine zatvora sa minimumom od 2 godine u Rusiji, odnosno 6 meseci u švedskoj. Švajcarski, norveški i mađarski zakonodavac se zadržavaju na gornjoj granici od 3 godine zatvora. Finski, danski i irski određuju maksimum na 2 godine, slovački je najblaži sa maksimumom od 1 godine zatvora za govor mržnje.

Iz ovako određenih kazni teško je izvrsti neke zaključke. Iako bi se očekivalo da se predviđene kazne nalaze u vezi sa zaštićenom vrednošću to nije slučaj. Najveće zaprećene kazne za govor mržnje bi trebale da budu kod zakonodavac koji govor mržnje smeštaju u povrede najvećih vrednosti u društvu, kao što je ustavni poredak, ali to nije slučaj. Austrijski i britanski zakonodavac govorom mržnje štite javni red, a predviđaju veće kazne nego srpski i rumunski.

PORICANjE HOLOKAUSTA KAO VID OGRANIČENjA SLOBODE GOVORA

Samo 4 države u evropi su se odlučile da poricanje holokausta kažnjavaju kao krivično delo. To su Nemačka, Austrija, Švajcarska i Belgija. Fransuska i Italija su bezuspešno pokušale da ovaj vid govora mržnje unesu u svoje pravne poretke. Nemačka i Švajcarska su to uradile istim zakonskim odredbama kojima su zabranile govor mržnje, a Austrija i Belgija su donele posebne zakone o ovome.

Prvo sporno pitanje kod određivanja poricanja holokaust kao krivičnog dela jeste da li je on uopšte zaslužuje da bude kažnjavan? Argumenti za njegovo izostavljanje iz pravnog poretka su isti oni koji se koriste i protiv govora mržnje. Zašto je upravo holokaust, od svih zločina protiv čovečnosti zaslužio da bude predmet ograničenja slobode govora? Švajcarski zakonodaac je na to pitanje odgovorio tako što je jedini odredio kažnjavanje za poricanje bilo kojeg genocida ili zločina protiv čovečnosti, a ne samo onog koji je izvršio nemački nacional-socijalistički režim u vreme Drugog svetskog rata.

Još jedan dokaz da je izbor zločina protiv čovečnosti koji će biti predmet zabrane slobode govora besmislen jeste nedavni neuspeh sličnog zakonskog predloga u fransuskoj skupštini. Prema tom predlogu predmet zabrane slobode govora je trebao da bude genocid turaka nad jermenima u Prvom svetskom ratu. Zašto bi se u francuskoj moglo mogao opravdavati genocid nad jevrejima, a ne onaj nad jermenima? Koja je razlika između ova dva genocida? Ima li je uošte?   

Drugo sporno pitanje je da li poricanje zločina protiv čovečnosti ima išta zajedničko sa izazivanjem ili podstrekavanjem mržnje. Nemački i švajcarski zakonodavac su odlučili da poricanje holokausta odrede zajedno sa govorom mržnje, iako oni nemaju ništa zajedničko, osim da su i jedan i drugi vid ograničenja slobode govora. Holokaust se može poricati i obesmišljavati bez izazivanja ili podstrekavanja mržnje. Izgleda da razlog zbog kojeg je zabrana govora mržnje svrstana zajedno sa zabranom poricanja zločina protiv čovečnosti jeste zajednički motiv sa kojim se vrše oba ova dela. Odredba člana 261bis. švajcarskog krivičnog zakona je najbolji primer za ovu pojavu. U njoj se nalaze raznorodna krivična dela-govor mržnje, propaganda totalitarnih ideologija, klasično nasilje, poricanje zločina protiv čovečnosti i klasična diskriminacija. Merilo za povezivanje raznorodnih krivičnih dela je motiv za izvršenje ovih dela-mržnja. Motivi su poreklom iz kriminologije, a ne krivičnog prava i stoga su manjkavi kao sredstvo za povezivanje krivičnih dela po srodnosti.  

UMESTO ZAKLjUČKA

„Govor mržnje“ se može odrediti kao onaj govor kojim se izražava, zagovara, ohrabruje, zastupa ili podstiče mržnja prema grupi pojedinaca koje odlikuju neka ili neke zajedničke osobine. Govor mržnje nije nedostatak poštovanja, nepoštovanje, neslaganje, nesviđanje, neodobravanje drugih ljudi odnosno grupa ljudi.[69] Uvreda grupe ljudi je klasičan obrazac za „govor mržnje“.[70] Zabrana „govora mržnje“ jeste u stvari zabrana uvrede grupe ljudi gde motiv za uvredu jeste pripadnost grupi.

Nije nužno da se govor mržnje sastoji u uvredama ili klevetama, iako bi takav rečnik jasno upućivao na njega. S druge strane, svaka uvreda ili kleveta ne predstavljaju nužno i govor mržnje, iako će često u sebi nositi mržnju.       

Iako postoji mogućnost da ne budu istovetni, uvreda ili kleveta se u najvećoj meri preklapaju sa govorom mržnje.[71] Razlika je u činjenici da se kod obične uvrede i klevete napada na dostojanstvo pojedinca, a kod govora mržnje na dostojanstvo društvenih grupa. Ako pođemo od ove pretpostavke moguće je odrediti donju i gornju granicu govora mržnje, na teorijskom polju. I uvreda pojedinca je izuzetno dozvoljena ako nije bilo namere vređanja, a uvredljiva izjava je data u svrhu kritičkog sagledavanja nečijeg rada. Po ovom obrascu moguće je napraviti razlika između govora mržnje i objektivne kritike neke grupe ljudi i njihovih osobina, što bi bila donja granica govora mržnje.[72] Gornju granicu govora mržnje moguće je odrediti putem razlike između govora mržnje (hate speech) i krivičnih dela mržnje (hate crimes). Krivična dela mržnje su ona dela koja su motivisana mržnjom ili neprijateljstvom između različitih grupa ljudi.[73] Načelno, krivičnim delom mržnje možemo nazvati svako krivično delo izvršeno uz govor mržnje.[74] Ovo merilo za razdvajanje nije savršeno i pripada kriminologiji, pre nego krivičnom pravu.[75] 

U suštini, problem određivanja granica govora mržnje se može svesti na uravnotežavanje dva prava: prava na jednakost (zabrana diskriminacije) i slobode govora.[76] Sve nedoumice oko govora mržnje se mogu rešiti određenim uravnotežavanjem dve vrednosti u društvu: slobode govora i prava na jednakost.[77]

Pri svim ovim razmatranjima ne sme se smetnuti sa uma da su sloboda i jednakost tesno povezani. Gde nema slobode jednakost postaje besmislena. Gde nema jednakosti, podređeni se ne osećaju slobodnim. Kod govora mržnje ove vrednosti se sučeljavaju. Ono što je jednome sloboda govora drugi doživljava kao nejednakost. Ono što je drugome jednakost prvi doživljava kao odsustvo slobode.[78]

Osnovno, i to ne pravno, već filozofsko pitanje, koje stoji pre svakog razmatranja potrebe uvođenja zabrana govora mržnje jeste sledeće: da li bi trebalo zabraniti ljudima da mrze i o toj mržnji govore? Drugo pitanje je da li bi trebalo ljudima zabraniti da svoju mržnju prenose drugima?

Demokratija je takav oblik političkog organizovanja u kojem manjima trpi stav većine. Tako, manjina ljudi u društvu možda ne bi želela da plaća porez, ali je većina tako odlučila izglasavši zakon. Krajnja posledica ovog stanja je ta da će i pripadnici te manjine plaćati porez jer su nadglasni. Zabrane koje su odlika „govora mržnje“ dovode do toga da manjina nije nadglasana, što je odlika demokratije, već je ućutkana.[79] Zabrane slobode govora nisu odlike otvorenih, slobodnih i demokratskih društava. 

Nesumnjivo je da je da jedan deo govora mržnje istovetan sa uvredom i klevetom i kao takav nikako ne bi smeo biti dozvoljen. S druge strane preostali deo Snaga demokratskih institucija jedne države treba da se meri sposobnošću te iste države da zaštiti ranjive pojedince ili grupe od radnji kojima se oni diskriminišu bez potrebe da ograničava slobodu govora.[80] Ovo stoga što zabrane govora mržnje mogu da obeshrabre slobodu govora.[81]

Tačna je tvrdnja da govor mržnje, u jednoj meri, stvara okruženje u kojem će lakše doći krivičnih dela mržnje. Govor mržnje ima uticaj na podsticanje krivičnih dela mržnje.[82] Međutim i mnoga druga ponašanja u društvu stvaraju okruženje koje podsticajno deluje na vršenje određenih krivičnih dela pa ih ne zabranjujemo. Nošenje kratkih sukanja i tesnih majica kod žena može da podstakne nekog muškarca da izvrši silovanje, ali naše društvo i dalje ne zabranjuje izazovnu odeću, bez obzira što ona raspiruje strasti i nagone kod emotivno nezrelih osoba. Bogatstvo svakako privlači lopove, ali bogatima nije zabranjeno da pokazuju svu raskoš svog imanja bez obzira na to kakvo osećanje poniženja ono može da iazove kod siromašnih i na kakav očajan potez ono može da ih navede. 

Ipak bi govor mržnje trebalo ostavi nesankcionisan, jer ljudi moraju imati slobodu izbora između prestupnog ponašanja i ponašanja u skladu sa krivičnim pravom. Bez te slobode nema ni slobode potrebne da bi čovek bio sposoban da bude kriv. Bez krivice nema ni krivičnog prava. 

Čestoće će se dogoditi da pravne norme o zabrani govora mržnje naruše otvorenu razmenu mišljenja jer se u primeni tumače kao norme koje zabranjuju obično prouzrokovanje delikta. Utvrđivanje pravne sankcije za određene vrste govora nosi u sebi rizik da se pomešaju dve stvari: netolerantan ili neliberalan verbalni nastup sa konstruktivnom kritikom.[83] 

Zabrane slobode govora su naročito problematične u zemljama u tranziciji. Tokom 50 godina komunističkog uređenja države mnoge stvari su bile zabranjene teme za razgovor. Sada je krajnje vreme da se o njima progovori.[84]

Ljudska prava nisu ljudska prava ako važe samo za one koji veruju u njih.[85] Iako ima ljudi koji upotrebljavaju slobodu govora da dovedu u pitanje tuđa prava i slobode, nema svrhe ne naučiti lekciju iz njihovog lošeg primera i ponoviti grešku.[86]

SAŽETAK

Pisac pristupa zabranama slobode govora koje sadržinski odgovaraju govoru mržnje u uporednim evropskim krivičnim pravima. Način na koji države određuju obim zabrana slobode govora u svojim unutrašnjim krivičnim pravima jasno govori o vrednosnom ustrojstvu koje one slede. Razlika između tih pristupa može da ukaže na razliku koju pojedina društva pridaju dostojanstvu društvenih grupa ili dostojanstvu pojedinaca pripadnika tih grupa kao objektu zaštite.

KLjUČNE REČI

Govor mržnje, sloboda govora, dostojanstvo, društvene grupe, zabrane, uvreda, kleveta, podsticanje, poricanje, holokaust, mržnja, evropa, SAD,