Политички живот | |||
О говору мржње |
субота, 16. октобар 2010. | |
Ако слобода ишта значи,
онда значи право да се људима каже оно што не желе да чују.[1]
Писац приступа забранама слободе говора које садржински одговарају говору мржње у упоредним европским кривичним правима. Начин на који државе одређују обим забрана слободе говора у својим унутрашњим кривичним правима јасно говори о вредносном устројству које оне следе. Разлика између тих приступа може да укаже на разлику коју поједина друштва придају достојанству друштвених група или достојанству појединаца припадника тих група као објекту заштите.
УВОД Последњих година законодавно деловање у Европи показује пораст занимања за забране слободе говора које се односе на поједине друштвене групе. У Италији је почетком 2007. године предложен нови закон којим се одређују оштрије казне за дела расне мржње. Нацрт закона је садржао и забрану порицања холкауста, али је из самог предлога избачена та одредба што је изазвало оштру јавну расправу. У Француској је сличну судбину доживео закон о забрани порицања геноцида над јерменима, који је почетком 2007. године прошао доњи дом скуштине, али је одбијен у горњем дому.[2] Упркос томе што се забране слободе говора у погледу достојанства друштвених група као што су нације, расе, вере или етноси у Европи постоје одавно, појам „говор мржње“ је од скора почео да се користи за означавање искључиво ових забрана слободе говора. Овај појам је ушао у свакодневну употребу врло брзо након његовог појављивања на европским просторима 90-тих година XX. века и потискује је појмове као што је појам „расна мржња“ и сличне. На првом месту ова појава је последица политичке надмоћи Новог света над Европом у периоду након хладног рата. Политичка надмоћ са собом носи и одређену врсту културне надмоћи која се у области права појављује у виду преношења и пресађивања англоамеречких правних поставки, идеја или појмова у европски правни простор. Појам „говор мржње“ је пример те појаве. Иако је његово порекло и оно што он означава мало познато постао је уобичајен. Други разлог за његово брзо укорењивање у Европи јесте чињеница да унутрашња права нису имала један заокружен и целовит генерички појам за означавање ових забрана слободе говора. Појам „расна мржња“ није довољно широк за означавање ових забрана. Појам „говор мржње“ је попунио ову празнину. Из наведених разлога се овај рад определио за коришћење појма „говор мржње“ за означавање посебних врста забрана слободе говора. У питању су забране које су замишљене да ограниче слободу говора у корист права на достојанство одређених друштвених група, најчешће раса, нација, или вера. Одабрани европски кривични закони би требало да пруже слику о стању на пољу достојанства друштвених група као вредности заштићене кривичним правом у Европи. РАЗЛИКЕ У ПРИСТУПУ ЗАБРАНАМА СЛОБОДЕ ГОВОРА ИЗМЕЂУ КОНТИНЕНТА И САД Порекло појма говор мржње Покрет за снажење слободе говора у америчком друштву је добио снажан замах након Другог светског рата током 50-тих, 60-тих и година прошлог века. Са протеком времена претња коју су чиниле традиционалне мете нетолеранције је слабила. Комунизам је полако нестајао, верске тензије спласнуле, а став према сексу се мењао. Снажне норме о слободи говора и нестајање претње од многих контроверзних група у друштву је довео до повећаног степена толеранције према тим истим групама. Ово стање је свој одраз добило у свеприсутном кретању на америчким универзитетима током 80-тих и 90-тих година у виду доношења аката за које је општи назив био speech codes.[3] У овим актима су се, поред осталога, налазиле забране говора који би се садржао у расистичким увредама, епитетима или, чак, предрасудама о половима, сексуалном опредељењу или етничким заједницама. У својој суштини ови акти постављају норме о облицима језичког изражавања који се употребљавају у јавном говору.[4] Под појмом говор мржње, у његовом изворном, англосаксонском, смислу, треба разумети оне облике језичког изражавања који, према овим актима, нису дозвољени. Појам говор мржње је тешко ближе одредити и заокружити. Ово стога што се акта у којима се налазе ограничења слободе говора, тзв. „speech code“ јесу разноврсни по садржају.[5] Говор мржње, у земљи свог порекла, нема опште прихваћену одредбу.[6] Разлике у приступу истом проблему између Европе и САД У САД се забране говора мржње тешко могу наћи у савезном, државном или чак локалном праву.[7] Оне су углавном налазе у различитим врстама правилника о понашању на америчким универзитетима.[8] Ови правилници су, на Врховном суду САД, скоро без изузетка, проглашавани неуставним.[9] Основни разлог је заштита слободе говора. Други разлог је чињеница да забране говора мржње јесу сувише широко постављене и уносе знатну меру неодређености у право.[10] С друге стране само осам савезних држава у САД немају законе који забрањују кривична дела мржње.[11] То јасно говори да се у САД прави оштра разлика између говора мржње и кривичних дела мржње. Судови у САД су се углавном показали немоћни да спрече доношење ових правилника. Универзитети држе старе правилнике на снази и настављају да доносе нове. Ово јасно говори да у САД постоје два поретка вредности у вези са забранама слобода говора. Један иза кога стоји Врховни суд и други иза кога стоје универзитети за које ови правилници имају велику моралну снагу, упркос томе што се ретко спроводе.[12] Други разлог за поступање супротно судским одлукама јесте страх да ће их укидање правилника показати слабим пред захтевима да се боре са расном нетолеранцијом.[13] За разлику од САД, европски поредак вредности полазе од претпоставке да је неки говор, сам по себи, због погледа који се њиме износе, довољно опасан, иако из њега не следи ни најмања назнака неког противправног деловања. Као исход овог стања забране говора мржње су честе, уживају подршку и примењују се.[14] Развој и ширење забрана говора мржње у Европи подстакнуте су, у доброј мери, забранама порицања холокауста.[15] Порекло разлика у обиму слободе говора између континента и САД САД су држава у којој се високо вреднују и штите слободе и права појединаца, а држава се труди да на формалном пољу створи једнакост међу грађанима. Ово се постиже кроз једнакост у правима односно кроз забрану дискрминације појединца. Људи су изједначени у могућностима, а колико ће људи те могућности користити то је ствар њиховог избора. Држава се на најмањи могући начин уплиће у распоред добара у друштву кроз одређивање најмањих плата или најмањих мера социјалне заштите.[16] За разлику од САД државе западне европе су, поред развијене свести о вредности права и слобода појединаца, високо вреднују и права и слободе група. Затим, државе се труде да једнакост задовоље, не само на формалном пољу кроз правно изједначавање људи, већ и на суштинском пољу кроз различите мере социјалне и привредне једнакости. Држава се у великој мери уплиће у распоред добара у друштву кроз обавезну пензијску или здравствену заштиту и обавезно образовање. Грађанин не може да бира да ли ће бити део ових токова добара.[17] Уз велику ограду да би овај став могао бити назван уопштавањем без основа, могло би се рећи да америчко друштво пружа једнаке шансе свим људима. Пошто су људи различити они те шансе искоришћавају на различите начине. Отуд порекло разлика између људи у америчком друштву. Западноевропско друштво жели да изједначи људе, па се различитим људима пружају различите шансе да би били што више изједначени. Отуд наглашена улога државе у расподели добара у друштву. Крајња последица јесте наглашенија уређивачка (регулаторна) улога државе у друштву код друштава обликованих по западноевропском узору поредећи са онима које су обликоване по узору на САД. Такође, треба нагласити да су САД настале као друштво које је у себе примало поједнице, а не групе. Стога су слободе и права појединца наглашеније као вредности од слобода и права група. Европа је настала обједињавањем држава и народносних група. У Западној европи су, поред несумњиво високовредног положаја слобода и прaва појединаца, слободе и права група далеко веће вредности него у САД. Где се налази веза „говора мржње“ и степена уплитања државе у токове у друштву? У САД је слобода говора развијена у ослону на идеје о слободи тржишта и протока роба и људи. Као што постоји тржиште роба и услуга тако постоји и тржиште идеја. Сваком треба омогућити једнак приступ том тржишту. Средство за то јесте слобода говора. Забране које носи са собом „говор мржње“ служе као нужно зло када неко злоупотреби слободу говора и пређе њене границе претећи да угрози слободу говора других. Западноевропска друштва су ослоњена на већу улогу државе у распореду добара у друштву. Држава у великој мери надзире токове у друштву трудећи се да постигне суштинску, материјалну, једнакост. Са материјалног поља ова свест о наглашеној уређивачкој (регулаторној) улози државе је прешла и на опште друштвено поље, па тако западноевропске државе забране слободе говора користе у сврху постизања једнакости у друштву.[18] Пошто су права и слободе група више вредноване у западноевропским друштвима него у САД природно је да се забране слободе говора на континенту користе у сврху постизања једнакости између група које чине окосницу западноевропских друштава-раса, народа и вера. Савремена кретања у вези са говором мржње Свеприсутно је кретање ка ширењу појма говора мржње на тај начин да обухвати сваки облик говора који је неприхватљив. Говор мржње је временом постао општи појам који обухвата сваку употребу говора као напада на другог на основу његовог расног, верског, етничког, сексуалног или другог опредељења.[19] Најдаље су отишли представници схватања по којем је говор мржње јесте сваки „нападачки говор“ којим се унижава, понижава, вређа или терорише.[20] Има оних који покушавају да „говор мржње“ одреде уз помоћ последица које он изазива, јер сматрају да су последице говора мржње несумњиве за разлику од његовог правног одређења које је нејасно.[21] Према заговорницима ових схватања говор мржње је одређен као механизам за подређивање људи који обухвата сложену и повезану серију физичких, говорних и гестовних аката који стварају окружење узнемирености, страха и дискриминације.[22] Сличан претходним је став да је „говор мржње“ сваки облик изражавања усмерен ка предмету предрасуда који извршилац користи да повреди или понизи.[23] Оваква кретања стварају забуну јер нису сви облици неприхватљивог говора говор мржње. ИЗВОРИ ПРАВА О ГОВОРУ МРЖЊЕ НА МЕЂУНАРОДНОЈ РАВНИ На међународној равни се већ након Другог светског рата почело са увођењем одређених забрана слободе говора у циљу оснаживања права на једнакост. Од најважнијих треба споменути Европску конвенцију о људским правима из 1951. године, Међународни пакт о грађанским и људским правима из 1966. године и Међународну конвенцију о искључивању свих облика расне дискриминације из 1969. године. „Европска конвенција о људским правима“ из 1951. године у члану 10. под називом „Слобода изражавања“ у ставу 1. прво уређује слободу изражавања, да би потом у 2. ставу одредила одређене забране ове слободе: „1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. 2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.“[24] „Међународни пакт о грађанским и политичким правима“ из 1966. године у члану 19. поставља слободу говора односно слободу изражавања и њена ограничења: „1. Свако има право на мишљење без уплитања. 2. Свако има право на слободу изражавања; ово право укључује право на тражење, примање и упућивање обавештења свих врста, без обзира на границе, усмено, писмено, у штампаном облику или путем средства по свом избору. 3. Вршење права из става 2. носи са собом посебна права и обавезе. Стога може бити подвргнуто одређеним ограничењима, али то могу бити само она ограничења која су одређена правом и која су нужна.“[25] Након овог члана долази члан 20. који садржи неке од примера ограничења права на слободу изражавања. Може се претпоставити да су у питању најзначајнија од ових ограничења јер су једино она изричито поменута: „1. Било каква пропаганда рата биће забрањена правом. 2. Било какво заговарање националне, расне или верске мржње којом се подстрекава на дискриминацију, непријатељство или насиље биће забрањено правом.“[26] „Међународна конвенција о искључивању свих облика расне дискриминације“ донета 1969. године представља врхунац напора УН на пољу изједначавања људи различите расне и друге припадности. Да добре намере изражене конвенцијом не би остале само празно слово на папиру конвенција чланом 4. утврђује одређене обавезе за државе потписнице: „Државе потписнице осуђују сваку пропаганду и сваку организацију које су основане на идејама или теоријама надмоћи расе или групе особа једне боје или етничког порекла, или које [пропаганде и организације] оправдавају или промовишу расну мржњу и дискриминацију у било којем облику и [државе потписнице] подухватају да усвоје тренутне и позитивне мере начињене да искорене свако подстрекавање, или свака дела такве дискриминације и, уз дужну пажњу ка начелима Опште декларације о правима човека и правима изричито установљеним у члану 5 ове Конвенције, између осталога: а) прогласиће кривичним делом свако ширење идеја основаних на расној надмоћи или мржњи, подстрекавање на расну дискриминацију, као и дела насиља и подстрекавања на таква дела против неке расе или групе лица друге боје коже или етничког порекла, пружање помоћи расистичком деловању укључујући финансирање истог; б) прогласиће незаконитим и забраниће организације, као и организовано и свако друго пропагандно деловање, које промовише и подстиче расну дискриминацију и прогласиће учествовање у таквим организацијама или деловањима за кривично дело; ц) неће дозволити државним органима, националним или локалним, да промовишу или подстичу расну дискриминацију.“[27] Комитет Уједињених нација за искључивање расне дискриминације, који је задужен за тумачење и праћење спровођења конвенције, заговара најшире могуће тумачење члана 4. конвенције.[28] УПОРЕДНИ ПРЕГЛЕД ЗАБРАНА СЛОБОДЕ ГОВОРА КОЈЕ САДРЖИНСКИ ОДГОВАРАЈУ ПОЈМУ „ГОВОР МРЖЊЕ“ У ОДАБРАНИМ ЕВРОПСКИМ КРИВИЧНИМ ПРАВИМА Начин на који државе одређују обим забрана слободе говора у својим унутрашњим кривичним правима јасно говори о вредносном устројству које оне следе. Разлика између тих приступа може да укаже на разлику коју поједина друштва придају достојанству друштвених група или достојанству појединаца припадника тих група као објекту заштите. Упоредни преглед, такође, може да укаже на различита тумачења извора међународног права о говору мржње, који су већ описани.[29] [30] ОДАБРАНА ЕВРОПСКА КРИВИЧНА ПРАВА Немачка У немачком КЗ говор мржње и забрана порицања холокауста се налазе у 7. глави која носи назив „Кривична дела против јавног реда“ у члану 130. који носи назив „Агитација против народа“.[31] Овим делом је одређено као забрањено подстицање на мржњу против делова становништва или позива на насилне или арбитрерне мере против истих или нападање на људско достојанство других вређањем, злонамерним оцрњивањем или клеветањем делова становништва, усмено или писмнео, уз услов да је учинено на начин подобан да узнемири јавност. Истим чланом закона је забрањено порицање или умањивање геноцида учињеног у време национал-социјализма, уз услов да је учињено јавно и да је подобно да уземири јавност. Аустрија У аустријском КЗ говор мржње се налази у 21. глави која носи назив „Кривична дела против јавног реда“ у члану 283. који носи исти назив као и члан 130. немачког КЗ-а „Verhetzung“. Забрањено је јавно позивање или подстицање на извршење непријатељског дела, или на мржњу, према цркви или верској заједници у земљи или према групи која припада цркви или верској заједници, раси, нацији, етничкој групи или држави, уз услов да је радња учињена на начин подобан да узнемири јавност. [32] Посебан закон који носи назив „Закон о забрани Национал-социјалистичке-радничке партије Немачке“. Законом се уређује забрана порицања, одобравања или оправдавања холокауста, забрана нацистичке пропаганде, забрана употребе нацистичких ознака или обнављања национал-социјализма.[33] Швајцарска Швајцарски законодавац је, слично немачком, говор мржње и забрану порицања геноцида уредио заједно. Они се налазе у 12. глави швајцарског КЗ, која носи назив „Кривична дела против јавног реда“, у члану 261бис који носи назив „Расна дискриминација“. Закон кажњава јавно изазивање мржње или дискриминације према лицу или групи лица због њихове расне, етничке или верске припадности, као и јавно ширење идеологије која је уперена на систематско понижавање или клеветање припадника једне расне, етничке или верске групе. Истим чланом закон забрањује порицање или тражење оправдања геноцида или другог злочина против човечности због расне, етничке или верске припадности жртава, ако су извршени извршено грубо или без кајања.[34] Шведска Кривични закон Шведске у 16. поглављу под називом „Кривична дела против јавног реда“ садржи и неименовани члан 8. који кажњава претње или изношење увреда националној, етничкој или другој таквој групи лица алудирањем на расу, боју, национално или етничко порекло, или верско опредељење, ако је извршено изјавом или другим средством општења, које је раширено.[35] Занимљиво је да шведски закон истрајава на групи као елементу бића овог дела. Појединац не може да буде пасивни субјект овог кривичног дела. 2003. године закон је промењен тако што је пооштрена казна за ово кривично дело и сада износи најмање 6 месеци а највише 4 године затвора. Мађарска Кривични закон Мађарске у 16. глави под називом „Кривична дела против права и поретка“ садржи и 3. одељак под називом „Кривична дела против јавног мира“. Члан 269. носи назив „Агитовање против заједница“ и њиме се кажњава јавно подстицање на мржњу против мађарског народа или против било које националне, етничке или расне групе или одређене групе становништва.[36] Иако се не може назвати говором мржње, са овим кривичним делом је повезано кривично дело из члана 174б. под називом „Насиље против припадника националне, етничке, расне или верске групе“ које се налази у 3. одељку 12. главе Кривичног закона а којим се кажњава онај ко нападне другог зато што он припада, или учинилац верује да припада, националној, етничкој, расној или верској групи.[37] Ова глава носи назив „Кривична дела против човека“, а одељак носи назив „Кривична дела против слободе и људског достојанства“. Мађарски кривични закон садржи и члан 269б. Под називом „Употреба деспотских ознака“ који је веома занимљив са становишта овог рада. Овим чланом забрањује се растурање, коришћење пред већим бројем људи и излагање у јавности; кукастог крста, ознака сс-а, стреластог крста, српа и чекића, петокраке звезде или ознака које их представљају.[38] Норвешка Кривични закон Норвешке у глави 13. под називом „Кривична дела против јавног реда и мира“ садржи члан 135а. који је неименован и који забрањује умишљајно или нехатно јавно изношење дискриминаторних изјава или изјава мржње.[39] Дискриминаторна изјава или изјава мржње јесте она изјава којом се прети или вређа, подстрекава на мржњу, прогон, вређање кога због његове: а) боје коже, националног или етничког порекла; б) вере или животног става, ц) хомосексуалности, животног стила или опредељења. Велика Британија У британском праву говор мржње је прописан са неколико аката, али је најважнији „Закон о јавном реду“ из 1986. године. Акт је, поред осталога, одређивао појам расне мржње и кривична дела расне мржње. „Закон о јавном реду“ је 2006. године допуњен законом који носи назив „Закон о расној и верској мржњи“. Овим законом је извршено просто допуњавање закона из 1986. године појмом верске мржње и новим кривичним делима верске мржње. Нова дела верске мржње су у суштини иста као и дела расне мржње, само је додат нови објекат мржње. Поред расе, то сада може бити и вера. Нарочито је занимљиво да закон носи потпуно нови назив, „Закон о расној и верској мржњи“, иако он уопште није нов закон већ само допуна старог закона из 1986. године. Закон о јавном реду Трећи део закона из 1986. године носи назив „Расна мржња“. Први члан у овом делу, а 17. у целом закону, носи назив „Значење [појма] расне мржње“ који уређује расну мржњу као мржњу према групи особа одређеној бојом, расом, националношћу (укључујући држављанство), етничким или националним пореклом.[40] Чланови закона од 18. до 22. одређују различите кривична дела расне мржње немају посебне називе, већ се један назив налази испред члан 18. и користи се за свих пет чланова: „Дела којим се намерава или је извесно да ће изазвати расну мржњу“. Члан 18. прописује као забрањено коришћењег претећег, злоупотребљивих или увредљивих речи или понашања, или ко показивање каквог претећег, злоупотребљивог или увредљивог писмена ако је извршилац намеравао да тиме изазове расну мржњу, или је било извесно, узевши у обзир све околности, да ће се тиме изазвати расна мржња.[41] Дело неће постојати уколико су речи и понашање коришћени односно писмено приказано у стану и нису опажени изван тог, или другог стана. Члан 19. је посвећен издавању и растурању претећег, злоупотребљивог или увредљивог писмена. Члан 20. је посвећен глумцу или редитељу представе која садржи претеће, злоупотребљиве или увредљиве речи или понашања. Члан 21. кажњава приказивање или растурање претећег, злоупотребљивог или увредљивог видео или звучног записа, а 22. приказивање радијског или тв програма претећег, злоупотребљивог или увредљивог садржаја. Члан 23. носи назив „Поседовање расно запаљивог материјала“, али уопште не даје одређење какав је материјал расно запаљив већ говори о поседовању претећег, злоупотребљивог или увредљивог видео или звучног записа или писмена које је приказано, показано, одиграно, издато или растурено. Члан 27. одређује казне за дела из дела 3. закона и то исте казне сва дела. У случају да је вођен кривични поступак (conviction on indictment) казна је затвор до 7 година или новчана казна, или обе казне. У случају прекршајног поступка (summary conviction) казна је затвор до 6 месеци или новчана казна или обе. Занимљиво је да се поступак за ова дела се води само по одобрењу врховног тужиоца (Attorney General.). Закон о расној и верској мржњи Већ је речено да је Закон о расној и верској мржњи само допуна Закона о јавном реду. Тако овај закон одређује у свом првом члану да се након дела 3. у Закон о јавном реду додаје део 3а. који носи назив „Мржња на верским основама“. Овај део је уређен на исти начин као и део 3. Прво долази члан 29а. који даје одређење верске мржње, где је верска мржња одређена као мржњу према групи особа одређеној верским уверењима или недостатком верских уверења.[42] Након тога долазе чланови који одређују кривична дела верске мржње. Кривична дела су одређена на потпуно исти начин као и дела расне мржње па нема потребе посебно их наводити.[43] Закон о расној и верској мржњи у члану 29ј. садржи једну нарочито велику разлику у односу на Закон о јавном реду. Члан носи назив „Заштита слободе изражавања [мишљења]“ и због његовог значаја наводимо га у целости: „Ништа у овом делу закона неће бити тумачено на такав начин, нити ће имати такво дејство, да ограничава или забрањује расправу, критику или изражавање антипатије, неслагања, несвиђања, подсмеха, увреде или [зло]употребе неке вере и веровања и праксе њених припадника, или неког другог верског система и веровања и праксе његових припадника, или преобраћања, или притискања припадника друге вере или верског система да престану са упражњавањем своје вере или верског система.“[44] Ирска Ирска је 1989. године донела „Закон о забрани подстрекавања мржње“ који показује велике сличности са британским Законом о јавном реду, односно оним његовим деловима који уређују расну и верску мржњу. Закон у 1. члану даје одредбу мржње где је мржња одређена као мржњу према групи лица унутра државе, или другде, због њихове расе, боје, националности, вере, етничког или националног порекла, припадности путујућој заједници или сексуалном опредељењу... ... [45] Након тога у 2. члану под називом „Дела за која је извесно да ће изазвати расну мржњу“ закон даје одредбе кривичних дела мржње. Кривично дело чини онај ко издаје или растура писани материјал, користи речи, понашање или приказује писани материјал, растура, приказује или пушта видео или звучни запис ако су писани материјал, речи, понашање, видео или звучни запис претећи, злоупотребљиви или увредљиви и ако је намеравао да тиме изазове расну мржњу, или је било извесно, узевши у обзир све околности, да ће тиме изазвати расну мржњу. Додатни услов за постојање дела јесте да је дело извршено изван стана или унутар свог стана на начин да речи, понашање или писани материјал могу бити опажени ван стана.[46] Члан 3. је посвећен емитовању радијског или телевизијског програма за који је извесно да ће изазвати мржњу, а члан 4. припреми и поседовању материјала за које је извесно да ће изазвати мржњу. Казне су прописане чланом 6. једнако за сва дела и то у случају да је вођен кривични поступак (conviction on indictment) казна је затвор до 2 година или новчана казна, или обе казне. У случају прекршајног поступка (summary conviction) казна је затвор до 6 месеци или новчана казна или обе. Словачка Нови словачки кривични закон који је ступио на снагу 2006. године у 1. делу, који носи назив „Кривична дела против мира и човечности“, 12. главе, у члану 423. под називом „Увреда нације, расе или вере“ одређује да је кажњиво јавно вређање народа, његовог језика, расе или етничке групе или друге групе на основу њеног припадања или неприпадања вери .[47] Наредни члан 424. носи назив „Подстрекавање на расну или етничку мржњу“ и забрањује јавно подстрекавање на мржњу против народа, народности, расе или етничке групе или подстрекавање на ограничавање права или слобода припадницима народа, народности, расе или етничке групе.[48] Финска Фински кривични закон у 10. поглављу под називом „Ратни злочини и злочини против човечности“ садржи члан 8. који носи назив „Агитација против народа“. Дело извршава онај ко јавно шири изјаве или друга обавештења којима се прети, понижава или вређа одређена расна, национална, верска, етничка или друга слична група.[49] Русија Кривични закон Руске федерације у 29. поглављу под називом „Кривична дела против основа уставног поретка и државне безбедности“ у 282. члану који носи назив „Подстрекавање на расну, националну и верску мржњу“ забрањује сва она дела која су усмерена на подстрекавање националне, расне или верске мржње, понижавање људског достојанства, као и пропаганда изузетности, надмоћи или инфериорности лица на основу њиховог става према верском, националном или расном опредељењу, ако су извршена јавно или употребом масовних медија. [50] Румунија Румунски кривични закон у 1. глави посебног дела које носи назив „Кривична дела против безбедности државе“ садржи и члан 166. који је неименован.[51] Према њему кажњава се јавна пропаганда усмерена ка успостављању тоталитарне државе. У 9. глави посебног дела румунског кривичног закона која носи назив „Кривична дела која нарушавају односе међу људима“, а у 4. одељку главе које носи назив „Остала кривична дела“, налази се члан 317. који је неименован.[52] Овим чланом забрањује се националистичко-шовинистичка пропаганда која изазива националну и расну мржњу. Данска Кривични закон Данске у глави 27. под називом „Кривична дела против части и одређених личних права“ садржи члан 266б који се зове „Забрана ширења расизма и расистичке пропаганде“ према којем се кажњава ко прети, вређа или понижава групу људи због њихове расе, боје, националног или етничког порекла, или сексуалног опредељења, а то чини јавно или са намером ширења [53] Белгија Белгија је једна од ретких држава која је 1995. године донела „Закон о забрани порицања, умањивања, оправдавања и одобравања геноцида извршног од стране немачког национал-социјалистичког режима за време другог светског рата“. Такође, Белгија је донела „Анти-расистички закон“ којим се кажњава подстицање дискриминације, мржње и насиља против појединца због његове расе, боје, националног или етничког порекла. Заштитни објекат може бити и група, заједница или њихов припадник. Поред овога кажњава се и изношење намере дискриминације, мржње или насиља према истим заштитним објектима.[54] Услов за постојање кривичних дела јесте да су радње извршене јавно, на начин предвиђен чланом 444. белгијског КЗ.[55] Занимљиво је да је белгијско законодавно тело 2005. године безуспешно расправљало о измени закона како би се, поред забране порицања холокауста, забранило порицање геноцида над јерменима и геноцида у Руанди.[56] Италија Италија је 1975. године донела Закон број 675 који је допуњен 1993. године Законом број 205. Овим законом Италија је забранила ширење идеја основаних на супериорности или расној или етничкој дискриминацији. Кажњиво је и подстрекавање или извршење дискриминаторних аката на расним, етничким, националним или верским основама. Посебно се кажњава подстрекавање или извршење насилног акта или провокације на расним, етничким, националним или верским основама. Приликом допуне из 1993. године, као новина, одређено је као кажњиво јавно излагање ознака организација, друштава или покрета који подстичу на дискриминацију или насиље на расним, етничким, националним или верским основама. Ово дело добија тежи облик када је извршено на јавном скупу или спортском такмичењу.[57] Пољска Пољски кривични закон у члану 256. кажњава јавну пропаганду фашистичких и тоталитарних поредака и подстрекавање на мржњу на националним, етничким, расним и верским основама. Члан 257. кажњава јавну увреду групе лица на основу њиховог националног, етничког, расног или верског опредељења. Члан 119. кажњава насиље или претње групи или појединцима на основу њиховог националног, етничког, расног или верског опредељења.[58] Шпанија Члан 510. шпанског кривичног закона кажњава подстрекавање на дискриминацију, мржњу и насиље на расистичким, анти-семитским, етничким основама као и на основу, идеологије, вере, уверења, породичног статуса, расе, националног порекла, пола, сексулане оријентације, болести или инвалидности.[59] Португалија Члан 240. Кривичног закона Португалије одређује као кажњиво подстрекавање на акте насиља према појединцима или групама на основу њихове расе, боје, етничког, националног или верског порекла са намером подстеркавања или охрабривања расне или верске дискриминације. Ово дело се врши, јавно, путем писмена намењеног јавности или другог средства јавног општења. Кажњава се и на исти начин извршено понижавање или вређање појединаца или група на основу њихове расе, боје, етничког, националног или верског порекла са намером подстрекавања или охрабривања расне или верске дискриминације.[60] Грчка Грчка је 1979. године донела „Закон о делима и деловањима усмереним ка расној дискриминацији“ који је допунила 1984. године. Законом се кажњава умишљајно и јавно, учињено путем речи, писмена, цртежа или на други начин, подстрекавање на дела или деловања која могу исходовати у дискриминацији, мржњи или насиљу према појединцима или групама на основу њиховог расног или националног порекла или вере. Кажњава се и јавно изражавање, путем речи, писмена, цртежа или на други начин, насилних идеја према појединцима или групама на основу њиховог расног или националног порекла или вере.[61] Србија Српски Кривични закон у 28. глави под називом „Кривична дела против уставног уређења и безбедости републике Србије и СЦГ“ у члану 317. који носи назив „Изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпљивости“ кажњава оног ко изазива или распирује националну, расну или верску мржњу, или нетрпељивост.[62] У 34. глави Кривичног законика под називом „Кривична дела против човечности и међународог права“ налази се у члану 387. дело „Расна дискриминација“ према којем је забрањено кршити основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним уговорима од стране СЦГ а на основу разлике у раси, боји коже, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству. Исти члан забрањује и прогањање организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи, ширење идеја о супериорности једне расе над другом, пропагирање расне мржње или подстицање на расну дискриминацију.[63] ЗАЈЕДНИЧКЕ ОДЛИКЕ ЕВРОПСКИХ КРИВИЧНИХ ПРАВА НА ПОЉУ ЗАБРАНЕ СЛОБОДЕ ГОВОРА КОЈЕ САДРЖИНСКИ ОДГОВАРАЈУ ГОВОРУ МРЖЊЕ Радње извршења говора мржње у европским кривичним законицима су разнородне. Ипак је могуће пронаћи неке сличности, које говоре о јединственом пореклу свести о забранама слободе говора. РАДЊЕ ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНИХ ДЕЛА Говор мржње је јаван Прва сличност радњи извршења говора мржње је њена јавност. Радња говора мржње не може бити нека тајна радња, која није сазната од стране јавности. Законодавци не желе да кажњавају мржњу која се шири у приватним круговима или је сматрају за безопасну. Нејавна радња не би била подобна да изазове узнемирење јавности или да нападне на уставни поредак, што су две најчеће заштићене вредности кривичним делима које забрањују говор мржње. Разлика између више различитих закона који захтевају јавност јесте у, рекло би се, формалном или материјалном приступу појму јавности. Тако немачки и аустријски закон захтевају да радња извршења буде подобна да заиста узнемири јавност, што значи да јавности приступају са суштинског становишта. Код швајцарског, мађарског, норвешког, британског, ирског, словачког, финског, руског и данског законодавца довољно је да радња говора мржње буде јавна. Закони не захтевају да радња заиста доведе до узнемирења у јавности, што се назива формалним приступом јавности. Српски и румунски закони говоре о пропаганди као о радњи извршења говора мржње, која нужно мора да буде јавна. Шведски говори о изјави или средству општења као начину ширења увреда и претњи, што опет посредно говори о јавности као о месту у којем се врши говор мржње. Код извршења говора мржње мора се посветити посебна пажња извршењу кривичног дела путем средстава јавног обавештавања. Неки од закона су покушали да обухвате такве начине, а неки их потпуно занемарују. Нарочито је занимљиво да нити један закон не помиње интернет као једно од могућих средстава општења за извршење дела, иако је у питању једна од најбрже растућих појава на пољу ширења говора мржње и расистичке пропаганде.[64] Говор мржње је, са формалног становишта подстрекавање, а са садржинског становишта, вређање Основна и кључна радња говора мржње је подстицање (подстрекавање). У случају говора мржње у питању је подстицање (подстрекавање) на мржњу. Она је и најчешћа. Подстрекач је онај ко има одређени став, у овом случају став мржње према одређеним друштвеним групама, и хоће да тај став пренесе на друге људе. Скоро сви закони садрже ову, рекло би се, носећу радњу говора мржње, са изузетком шведског, финског и данског закона. Чини се да је ова радња извршења, са становишта облика радње извршења, носећа радња говора мржње. Говор мржње се појављује у облику изношење ставова мржње према различитим друштвеним групама и воље да се ти ставови пренесу. Када неки појединац изнесе ставове мржње и хоће да те ставове слушаоци усвоје, онда он једноставно речено подстрекава или подстиче на мржњу. Све друге радње извршења су, у ствари, надградња ове радње или појаве које прате изношење мржње. Често су то и средства за изношење говора мржње. Класична пратећа појава говора мржње јесте вређање и, ређе, клеветање. Ово стога што говор мржње, у својој суштини, садржински, јесте увреда достојанства друштвених група. Основни облици напада на достојанство људи јесу вређање или клеветање. Немачки закон помиње као радње извршења и „вређање, злонамерно оцрњивање или клеветање“. Аустријски помиње „унижавање које вређа људско достојанство“, а швајцарски „понижавање или клеветање“ и увредљиво омаловажавање људског достојанства. Вређање као радњу извршења говора мржње помињу још и шведски, норвешки (који изричито каже да је изјава мржње јесте она изјава којом се вређа), британски, ирски, словачки, фински и дански закон. Понижавање као радњу извршења помињу дански, руски, фински, швајцарски и аустријски закон. Треба изнети мишљење да је ову радњу извршења тешко разликовати од вређања обзиром да су ови изрази синоними, барем у српском језику. Треба истаћи једну разлику која постоји између закона који помињу вређање или клеветање као радње говора мржње. Код неких закона вређање или клеветање јесу радње извршења говора мржње паралелне са подстрекавањем на мржњу (Немачка, Аустрија, Швајцарска, Словачка, Русија), док је код неких закона она само средство за изазивање мржње или подстрекавање на мржњу (Норвешка, Британија, Ирска). Најчешће ће код говора мржње бити присутно и једно и друго. Вређање друштвених група ће бити упућено путем позивања других да такве увредљиве ставове, ставове мржње, усвоје. Чини се да су, ипак, у праву они законодавци који одвајају подстрекавање на мржњу од вређања или клеветања као радњи извршења говора мржње. Позивати или подстицати на мржњу неке друштвене групе је могуће без да се клевећу или вређају исте. Вређати и клеветати друштвену групу је могуће без икакве мржње. Другим речима могуће је мрзети без вређања, и могуће је вређати без мржње. Честе су у законима присутне радње извршења које су само средство за извршење говора мржње. Немачки закон познаје ширење, јавно излагање, слање, представљање или на други начин чињење доступним писмена са садржајем говора мржње. Слично одредбе познаје британски и ирски закон. Пропаганду мржње као радњу извршења помиње наколико закона, (швајцарски, румунски, српски и дански), међутим остаје отворено питање је да ли је то потребно. Јавно подстрекавање на мржњу и није ништа друго него пропагирање мржње. Појам пропаганде се не може другачије схватити од позивања, подстицања или подстрекавања на усвајање неке идеје-у овом случају идеје мржње. Одређивање пропаганде као радње извршења има смисла у румунском закону, зато што он не помиње нити једну други радњу извршења и данском, јер је он један од ретких закона који уоште не помиње подстрекавање као радњу извршења говора мржње. У швајцарском и српском закону она је непотребна. Угрожавање сигурности је често као радња извршења говора мржње. Као радњу извршења помињу је шведски, норвешки, фински дански, британски и ирски закон. Норвешки закон је занимљив зато што изједначава изјаву мржње са, између осталога, претећом изјавом. Ово се чини погрешним. Могуће је претити без мржње и мрзети без претње. Говор мржње је, у правилу, говорни, вербални акт Говор мржње је класичан пример говорног (вербалног) акта као радње извршења кривичног дела. Нема сумње да би и сваки гестовни или знаковни вид општења, као физички, а не говорни акт, могао да буде радња извршења говора мржње. Ипак, у неким од прегледаних закона се неке друге физичке радње без оправданог основа стављају положај радње извршења говора мржње. То су вршење дискриминације и вршење телесних повреда. Оне нису кривична дела којим се, у првом реду, напада на достојанство (част, углед). У питању су дела којим се, превасходно, нападају друге вредности и представљају непотребан садржај уз говор мржње. Другим речима, могуће је извршити дискриминацију или телесну повреду уз мржњу према повређеном или дискриминисаном, али тада би веза са говором мржње била само мотив, и тада би прешли у једну другу групу кривичних дела, ону коју англосаксонска наука кривичног права назива кривична дела мржње. То су сва кривична дела извршена са мржњом као мотивом без обзира на врсту. У таква дела би спадало и убиство, када би било извршено из мржње. Ова група кривичних дела постоји, али не у кривичном праву, већ у криминологији. Ово стога што су мотиви у кривичном праву, у начелу, без важности и не одговарају као основ за скупљање кривичних дела по сродности. Основ за сврставање кривичних дела по сродности јесу вредности које се њима штите, а не мотиви из којих се врше. Они би могли да имају важност само као олакшавајуће или отежавајуће околности приликом одмеравање санкција. СУБЈЕКТИ ЗАШТИЋЕНИ ЗАБРАНАМА ГОВОРА МРЖЊЕ Једна од одлика говора мржње јесте његова усмереност ка групи људи, а не појединцима. Говор мржње је, у правилу, напад на достојанство друштвених група. Међународни извори у овој области, који су узор унутрашњим правима, држе се, углавном, уског круга група које могу бити предмет говора мржње. Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године говори о националној, расној и верској групи, док се Међународна конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације задржава на још увек ужем кругу група: раси и етносу. Закони појединих држава се држе одређених група, већ према нахођењу законодавца. Нити један законодавац није исцрпан у прописивању група које уживају заштиту права. Ово је једна од највећих препрека уредном кривично-правном установљавању говора мржње. Како год да се одреде групе чије се достојанство штити, увек остане нека која је незаштићена и то у правилу она која је најслабија, па самим тим и и најрањивија. Најслабије групе јесу управо оне које нису у стању да уобличе свој заједнички интерес и да га преточе у законодавну вољу. Стога је сасвим умесно питање шта са оним групама које нису нашле место у закону, па самим тим нису заштићене од изазивања мржње? Мета „говора мржње“ често јесу и друге друштвене групе које, иако их закон не помиње непосредно, свакако постоје.[65] У питању су полови, групе са различитим сексуалним опредељењем, друштвене класе, инвалиди, душевно болесни, дебели људи, ружни људи и друге сличне групе. Није ли закон направио неку врсту дискриминације када је пропустио да их помене? Ако није забрањено говорити са омаловажавањем о хомосексуалцима или душевно заосталим особама нису ли закони поделили становништво у групе које су заштићене и оне које то нису?[66] Speech codes на америчким универзитетима штитили су далеко већи број друштвених група. Осим расних, верских и етничких група, заштиту су налазиле и полне, старосне и сексуалне групе, инвалиди и ратни ветерани.[67] Забране које су одлика „говора мржње“ у ствари су такве да деле друштво на два дела. Један део су групе које не смеју да буду предмет вређања (расе, нације или вере) и друге које су изложене увредама јер не уживају заштиту (гојазни, инвалиди, хомосексуалци итд.).[68] Важно питање код одређивања круга субјеката који уживају заштиту јесте да ли се штите и појединци чије је достојанство нарушено говором мржње због припадности некој од заштићених група или не? Заштићене групе Најчешће заштићене групе су националне, расне, верске и етничке. Ове четири групе штити шведски, норвешки, аустријски, британски, ирски, словачки, фински и немачки законодавац. Већина законодаваца додаје међу групе које се штите и неке посебне према својим склоностима. Фински законодавац поред четири основне групе додаје и „другу сличну групу“. Немачки законодавац је пробао да остави отворена врата за судове да тумачењем шире број група које се штите кривичним законом. Поред националне, расне, верске и етничке групе, немачки законодавац штити и „друштвену групу“. Закон не даје ближе одређење овог појма, али се може претпоставити да је ову могућност законодавац оставио како би се различите друштвене групе, мање или више заокружене и одређене, могле подвести под овај појам и уживати заштиту. Нема никакве препреке да се „друштвеном скупином“ означе хомосексулаци, инвалиди, дебели људи, ружни и томе слично. Британски законодавац заштићеним групама додаје и „држављане“, а аустријски законодавац заштићеним групама додаје и „државу“. Норвешки припадницима ових група додаје и хомосексуалце, и припаднике одређеног „животног стила и опредељења“. Ирски се креће сличним путем као и норвешки законодавац, али нешто шире јер он не пружа заштиту само хомосексуалцима већ и припадницим сваког другог „сексуалног опредељења“. Поврх овога ирски законодавац међу заштићене групе додаје и „путујуће заједнице“. Словачки додаје поред верске групе и групу коју одликује неверовање у бога. Швајцарски уже одређује групе. Он штити расне, верске и етничке групе, пропуштајући да заштити националне групе. Мађарски законодавац из ове четири основне групе не пружа заштиту верским групама (али зато посебно наводи мађарски народ), а руски и српски пропуштају да заштите етничке групе. Румунски законодавац заштиту пружа само нацијама и расама. Види се да једино немачки и фински законодавац покушавају да пронађу решење за проблем непотпуно одређног круга субјеката којима се пружа заштита тако што пружају заштиту и „другим сличним групама“ односно „другим друштвеним групама“. У финском случају законодавац непосредно упућује судију на примену аналогије („сличне“) како би заштитио и остале групе. Тиме он шири круг заштићених група, али их истовремно и ограничава само на оне које су сличне националној, расној, верској или етничкој групи. Немачко решење је боље. Оно не ограничава судију на групе које личе на нацију, расу, веру или етнос, већ дозвољава да се заштите све друштвене групе. Сугурно је да има група у друштву које нису сличне поменутим, а заслужују заштиту. Појединац или група као заштићени субјекти Законодавци у правилу штите групе у целини, а не појединце као њене припаднике од говора мржње. Групе штите немачки, аустријски, шведски, мађарски, британски, ирски, словачки, фински, српски и дански закони. И групе и појединце као припаднике групе штити швајцарски. Само појединце као припаднике групе штити норвешки законодавац. Опредељење румунског и руског законодавца је да је забрањено изазивање мржње саме по себи тако да је немогуће непосредно закључити да ли су заштићени субјекти групе или поједници. Чини се да је могуће извести закључак да су заштићени како групе тако и појединци јер мржњу могуће усмерити како на групе тако и на појединце. ВРЕДНОСТИ ЗАШТИЋЕНЕ ЗАБРАНОМ ГОВОРА МРЖЊЕ Забраном говора мржње у Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Шведској и Великој Британији штити се јавни ред. У Мађарској се штити јавни мир, што је у ствари други назив за исту заштићену вредност. У Норвешкој су заштићене је и једна и друга вредност: јавни ред и јавни мир. Занимљиво је да је у Британији закон којим је извршена допуна Закона о јавном реду добио потпуно нов назив: Закон о расној и верској мржњи. На овај начин британски законодавац излази у сусрет садржини закона. Упркос томе он није самосталан закон већ само допуна претходног. У Словачкој и Финској забраном говора мржње штити се човечност, с тим да је у Словачкој додатна заштићена вредност и мир. Румунија, Русија и Србија су забраном говора мржње заштитили уставни поредак и безбедност државе. Изузетак је Данска код које је говор мржње кривично дело сврстан међу обичне увреде части и повреде „одређених личних права“. Ирски законодавац је донео посебан закон који носи назив „Закон о забрани подстрекавања мржње“ што до неке мере онемогућава да се изведе закључак о заштићеној вредности. Из претраге вредности које се штите забраном говора мржње може се извући закључак да су државе југоистока и истока Европе схватили говор мржње далеко озбиљније поредећи их са правима држава северозапада и севера Европе. Србија, Румунија и Русија изједначавају напад на достојанство група људи са велеиздајом или шпијунажом односно са нападом на уставно уређење сопствених држава. С друге стране Немачка, Швајцарска, Аустрија, Шведска и Великој Британији у говору мржње виде напад на јавни ред или мир. Централна Европа је прелазно подручје. Мађарска се понаша слично западно-европским и скандинавским државама, док се Словачка и Финска придружују Србији, Русији и Румунији узимајући као заштићене вредности мир и човечност које се скоро у свим државама вреднују скоро као уставни поредак и безбедост земље. ЗАКОНОДАВНА КАЗНЕНА ПОЛИТИКА ЗА ГОВОР МРЖЊЕ Број различитих радњи извршења говора мржње је велики, а различита кривична дела су у говору мржње често повезана, иако их у суштини не повезује ништа сем мотива-мржње према некој групи и њеним припадницима. Из овог разлога се о законодаваној казненој политици за говор мржње може говорити само са великом резервом. Најоштрији је аустријски законодавац који једини не предвиђа посебни максимум казне затвора за говор мржње. Најмања мера казне затвора је 2 године. За аустријским следи британски законодаац са максималном казном од 7 година затвора. Немачки, српски и румунски законодавац су за говор мржње предвидели казну од 6 месеци (немачки 3 месеца) до 5 година затвора. Шведски и руски законодавац имају максимум од 4 године затвора са минимумом од 2 године у Русији, односно 6 месеци у шведској. Швајцарски, норвешки и мађарски законодавац се задржавају на горњој граници од 3 године затвора. Фински, дански и ирски одређују максимум на 2 године, словачки је најблажи са максимумом од 1 године затвора за говор мржње. Из овако одређених казни тешко је изврсти неке закључке. Иако би се очекивало да се предвиђене казне налазе у вези са заштићеном вредношћу то није случај. Највеће запрећене казне за говор мржње би требале да буду код законодавац који говор мржње смештају у повреде највећих вредности у друштву, као што је уставни поредак, али то није случај. Аустријски и британски законодавац говором мржње штите јавни ред, а предвиђају веће казне него српски и румунски. ПОРИЦАЊЕ ХОЛОКАУСТА КАО ВИД ОГРАНИЧЕЊА СЛОБОДЕ ГОВОРА Само 4 државе у европи су се одлучиле да порицање холокауста кажњавају као кривично дело. То су Немачка, Аустрија, Швајцарска и Белгија. Франсуска и Италија су безуспешно покушале да овај вид говора мржње унесу у своје правне поретке. Немачка и Швајцарска су то урадиле истим законским одредбама којима су забраниле говор мржње, а Аустрија и Белгија су донеле посебне законе о овоме. Прво спорно питање код одређивања порицања холокауст као кривичног дела јесте да ли је он уопште заслужује да буде кажњаван? Аргументи за његово изостављање из правног поретка су исти они који се користе и против говора мржње. Зашто је управо холокауст, од свих злочина против човечности заслужио да буде предмет ограничења слободе говора? Швајцарски законодаац је на то питање одговорио тако што је једини одредио кажњавање за порицање било којег геноцида или злочина против човечности, а не само оног који је извршио немачки национал-социјалистички режим у време Другог светског рата. Још један доказ да је избор злочина против човечности који ће бити предмет забране слободе говора бесмислен јесте недавни неуспех сличног законског предлога у франсуској скупштини. Према том предлогу предмет забране слободе говора је требао да буде геноцид турака над јерменима у Првом светском рату. Зашто би се у француској могло могао оправдавати геноцид над јеврејима, а не онај над јерменима? Која је разлика између ова два геноцида? Има ли је уоште? Друго спорно питање је да ли порицање злочина против човечности има ишта заједничко са изазивањем или подстрекавањем мржње. Немачки и швајцарски законодавац су одлучили да порицање холокауста одреде заједно са говором мржње, иако они немају ништа заједничко, осим да су и један и други вид ограничења слободе говора. Холокауст се може порицати и обесмишљавати без изазивања или подстрекавања мржње. Изгледа да разлог због којег је забрана говора мржње сврстана заједно са забраном порицања злочина против човечности јесте заједнички мотив са којим се врше оба ова дела. Одредба члана 261бис. швајцарског кривичног закона је најбољи пример за ову појаву. У њој се налазе разнородна кривична дела-говор мржње, пропаганда тоталитарних идеологија, класично насиље, порицање злочина против човечности и класична дискриминација. Мерило за повезивање разнородних кривичних дела је мотив за извршење ових дела-мржња. Мотиви су пореклом из криминологије, а не кривичног права и стога су мањкави као средство за повезивање кривичних дела по сродности. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА „Говор мржње“ се може одредити као онај говор којим се изражава, заговара, охрабрује, заступа или подстиче мржња према групи појединаца које одликују нека или неке заједничке особине. Говор мржње није недостатак поштовања, непоштовање, неслагање, несвиђање, неодобравање других људи односно група људи.[69] Увреда групе људи је класичан образац за „говор мржње“.[70] Забрана „говора мржње“ јесте у ствари забрана увреде групе људи где мотив за увреду јесте припадност групи. Није нужно да се говор мржње састоји у увредама или клеветама, иако би такав речник јасно упућивао на њега. С друге стране, свака увреда или клевета не представљају нужно и говор мржње, иако ће често у себи носити мржњу. Иако постоји могућност да не буду истоветни, увреда или клевета се у највећој мери преклапају са говором мржње.[71] Разлика је у чињеници да се код обичне увреде и клевете напада на достојанство појединца, а код говора мржње на достојанство друштвених група. Ако пођемо од ове претпоставке могуће је одредити доњу и горњу границу говора мржње, на теоријском пољу. И увреда појединца је изузетно дозвољена ако није било намере вређања, а увредљива изјава је дата у сврху критичког сагледавања нечијег рада. По овом обрасцу могуће је направити разлика између говора мржње и објективне критике неке групе људи и њихових особина, што би била доња граница говора мржње.[72] Горњу границу говора мржње могуће је одредити путем разлике између говора мржње (hate speech) и кривичних дела мржње (hate crimes). Кривична дела мржње су она дела која су мотивисана мржњом или непријатељством између различитих група људи.[73] Начелно, кривичним делом мржње можемо назвати свако кривично дело извршено уз говор мржње.[74] Ово мерило за раздвајање није савршено и припада криминологији, пре него кривичном праву.[75] У суштини, проблем одређивања граница говора мржње се може свести на уравнотежавање два права: права на једнакост (забрана дискриминације) и слободе говора.[76] Све недоумице око говора мржње се могу решити одређеним уравнотежавањем две вредности у друштву: слободе говора и права на једнакост.[77] При свим овим разматрањима не сме се сметнути са ума да су слобода и једнакост тесно повезани. Где нема слободе једнакост постаје бесмислена. Где нема једнакости, подређени се не осећају слободним. Код говора мржње ове вредности се сучељавају. Оно што је једноме слобода говора други доживљава као неједнакост. Оно што је другоме једнакост први доживљава као одсуство слободе.[78] Основно, и то не правно, већ филозофско питање, које стоји пре сваког разматрања потребе увођења забрана говора мржње јесте следеће: да ли би требало забранити људима да мрзе и о тој мржњи говоре? Друго питање је да ли би требало људима забранити да своју мржњу преносе другима? Демократија је такав облик политичког организовања у којем мањима трпи став већине. Тако, мањина људи у друштву можда не би желела да плаћа порез, али је већина тако одлучила изгласавши закон. Крајња последица овог стања је та да ће и припадници те мањине плаћати порез јер су надгласни. Забране које су одлика „говора мржње“ доводе до тога да мањина није надгласана, што је одлика демократије, већ је ућуткана.[79] Забране слободе говора нису одлике отворених, слободних и демократских друштава. Несумњиво је да је да један део говора мржње истоветан са увредом и клеветом и као такав никако не би смео бити дозвољен. С друге стране преостали део Снага демократских институција једне државе треба да се мери способношћу те исте државе да заштити рањиве појединце или групе од радњи којима се они дискриминишу без потребе да ограничава слободу говора.[80] Ово стога што забране говора мржње могу да обесхрабре слободу говора.[81] Тачна је тврдња да говор мржње, у једној мери, ствара окружење у којем ће лакше доћи кривичних дела мржње. Говор мржње има утицај на подстицање кривичних дела мржње.[82] Међутим и многа друга понашања у друштву стварају окружење које подстицајно делује на вршење одређених кривичних дела па их не забрањујемо. Ношење кратких сукања и тесних мајица код жена може да подстакне неког мушкарца да изврши силовање, али наше друштво и даље не забрањује изазовну одећу, без обзира што она распирује страсти и нагоне код емотивно незрелих особа. Богатство свакако привлачи лопове, али богатима није забрањено да показују сву раскош свог имања без обзира на то какво осећање понижења оно може да иазове код сиромашних и на какав очајан потез оно може да их наведе. Ипак би говор мржње требало остави несанкционисан, јер људи морају имати слободу избора између преступног понашања и понашања у складу са кривичним правом. Без те слободе нема ни слободе потребне да би човек био способан да буде крив. Без кривице нема ни кривичног права. Честоће ће се догодити да правне норме о забрани говора мржње наруше отворену размену мишљења јер се у примени тумаче као норме које забрањују обично проузроковање деликта. Утврђивање правне санкције за одређене врсте говора носи у себи ризик да се помешају две ствари: нетолерантан или нелибералан вербални наступ са конструктивном критиком.[83] Забране слободе говора су нарочито проблематичне у земљама у транзицији. Током 50 година комунистичког уређења државе многе ствари су биле забрањене теме за разговор. Сада је крајње време да се о њима проговори.[84] Људска права нису људска права ако важе само за оне који верују у њих.[85] Иако има људи који употребљавају слободу говора да доведу у питање туђа права и слободе, нема сврхе не научити лекцију из њиховог лошег примера и поновити грешку.[86] САЖЕТАК Писац приступа забранама слободе говора које садржински одговарају говору мржње у упоредним европским кривичним правима. Начин на који државе одређују обим забрана слободе говора у својим унутрашњим кривичним правима јасно говори о вредносном устројству које оне следе. Разлика између тих приступа може да укаже на разлику коју поједина друштва придају достојанству друштвених група или достојанству појединаца припадника тих група као објекту заштите. КЉУЧНЕ РЕЧИ Говор мржње, слобода говора, достојанство, друштвене групе, забране, увреда, клевета, подстицање, порицање, холокауст, мржња, европа, САД, [1] Џорџ Орвел: Животињска Фарма, предговор, 1946. [2] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=1&less=true, 10. март 2007. године. [3] Dennis Chong, Free Speech and Multiculturalism In and Out of the Academy, Political Psychology Vol. 27, No. 1, 2006, p. 29-30. [4] Dennis Chong, Free Speech and Multiculturalism In and Out of the Academy, Political Psychology Vol. 27, No. 1, 2006, p. 34. [5] Vicente M. Lechuga, Book review: Jon B. Gould, Speak No Evil: The Triumph of Hate Speech Regulation, Review of Higher Education, Vol. 30, No 1, 2006, p. 79. [6] S. Walker, Hate speech: The history of an American controversy. Lincoln: University of Nebraska, 1994, наведено према: Clay Calvert, Hate speech and its harms: a communication theory perspective, [7] Robert Ackerman, Book review: Donald Alexander Downs: Restoring Free Speech and Liberty on Campus, Journal of College Student Development; Jul/Aug 2006, Vol. 47, No. 4, p. 481. [8] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 555; На различитим универзитетима ови акти имају различите називе. На Колумбијa универзитету зове се „Sexual Misconduct Policy“, на универзитетима Пенсилванија и Мичиген зову се „Rascial and Ethnic Harassment Code“, на универзитету Висконсин у оквиру ширег акта који носи уобичајени назив Madison Plan, а стварни назив му је „Design for Diversity“,налази се акт под називом Student Speech Code: Robert Ackerman, Book review: Donald Alexander Downs: Restoring Free Speech and Liberty on Campus, Journal of College Student Development; Jul/Aug 2006, Vol. 47, No. 4, p. 482-483. [9] King, D. Ryan, Book review: Jon B. Gould, Speak No Evil: The Triumph of Hate Speech Regulation, [10] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 547; Dennis Chong, Free Speech and Multiculturalism In and Out of the Academy, Political Psychology Vol. 27, No. 1, 2006, p. 33. [11] Robert J. Boeckmann & Carolyn Turpin-Petrosino, Understanding the Harm of Hate Crime, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 214. [12] King, D. Ryan, Book review: Jon B. Gould, Speak No Evil: The Triumph of Hate Speech Regulation, [13] King, D. Ryan, Book review: Jon B. Gould, Speak No Evil: The Triumph of Hate Speech Regulation, [14] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 555. [15] Europe: Free speech under threat; Charlemagne, [16] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 569. [17] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 570. [18] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 570. [19] Rodney Smolla, Free speech in an open society. New York, Knopf Publishers, 1992, наведено према: Clay Calvert, Hate speech and its harms: a communication theory perspective, The Journal of Communication, Vol. 47, No. 1, 1997, p. 4; R. Sedler, The unconstitutionality of campus bans on „racist speech“: The view from without and within, The University of Pittsburgh Law Review, Vol. 58, 1992, наведено према: Laura Leets, Experiencing Hate Speech: Perceptions and Responses to Anti-Semitism and Antigay Speech, Journal of Social Issues, Vol. 58, No. 2, p. 342. [20] M. J. Matsuda, C. R. Lawrence, R. Delgado, & K. W. Crenshaw, Words that wound, Boulder, CO: Westview, 1993, наведено према: Clay Calvert, Hate speech and its harms: a communication theory perspective, [21] Laura Beth Nielsen, Subtle, Pervasive, Harmful: Racist and Sexist Remarks in Public as Hate Speech, Journal of Social Issues, Vol. 58, No. 2, 2002, p. 266. [21] Parekh, Bhikhu, Hate Speech, Public Policy Research Vol. 12, No. 4, 2006, p. 279. [22] L. Lederer & R. Delgado, The Price We Pay: Tahe Case Against Racist Speech, Hate Propaganda and Pornography, New York, Hill and Wang, 1995, наведено према: Laura Beth Nielsen, Subtle, Pervasive, Harmful: Racist and Sexist Remarks in Public as Hate Speech, Journal of Social Issues, Vol. 58, No. 2, 2002, p. 266. [23] Robert J. Boeckmann & Carolyn Turpin-Petrosino, Understanding the Harm of Hate Crime, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 209. [24] http://www.echr.coe.int/NR/rdonlyres/70ED8 [25] http://www.unhchr.ch/html/menu3/b/a_ccpr.htm, 25. март 2007. године. [26] http://www.unhchr.ch/html/menu3/b/a_ccpr.htm, 25. март 2007 године. [27] http://www.ohchr.org/english/law/pdf/cerd.pdf, 25. март 2007. године. [28] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 557. [29] У свакој обимној упоредном истраживању већег броја кривичних закона различитих земаља појављује се исти проблем. Преводи кривичних законика на српски језик не постоје, са изузетком немачког. Преводи на један већи светски језик, енглески најчешће, ређе немачки, постоје. Прво питање које се поставља јесте да ли су они добро урађени? Уз најбољу намеру преводилаца један део смисла неког кривичног закона, који је изворно написан на неком од језика континенталне породице правних целина, мора да се изгуби када се кривични закон преводи на језик англосаксонске породице правних целина-енглески. Тако у незваничном преводу норвешког кривичног закона на енглески језик који је урађен под покровитељством министарства правде и полиције краљевине Норвешке стоји следеће: „Незванични превод Кривичног закона је основан на преводима Харалда Шјолдагера и Фин Бекер из 1961. године, као и Роналда Валфорда и Лин Хамилтон из 1995. године. Допуне закона су преведене од стране Роналда Валфорда и Мајд Костер и укључене су у превод по одобрењу министарства правде. Проналажење тачног енглеског еквивалента за норвешки правни термин није био лак задатак. У неким случајевима решења која су одабрана нису више од апроксимација, пошто нема непосредног еквивалента, а у неким случајевима било је непоходно употребити експликаторне напомене“: Општи кривични закон, са каснијим допунама, последње извршено Законом број 131 од 21. децембра 2005. године, Норвешко министарство правде, Законодавно одељење, 2006; [30] Да би се истраживање урадило потребно је превести такве несавршене енглеске преводе различитих европских кривичних закона на српски језик. Овакав приступ нужно мора да изазове одређени губитак изворног смисла неког кривичног закона, па чак и грешке у значењу поједних појмова. На овом месту није потребно посебно објашњавати колико може да значи губитак или погрешан превод само једне речи у кривично-правној норми. Пошто сврха овог рада јесте упоредни преглед, а не строго кривично-правно истраживање, могуће мањкавости превода могу се занемарити јер не утичу битније на закључке. [31] „1. Ко на начин који је подобан да узнемири јавност: 1) подстиче мржњу против делова становништва или позива на насилне или арбитрерне мере против истих или 2) напада на људско достојанство других вређањем, злонамерним оцрњивањем или клеветањем делова становништва, казниће се затвором од 3 месеца до 5 година 2. Ко: 1) писмено које подстиче мржњу против делова становништва или националне, расне или верске групе, или групе коју одликују народни обичаји [етничка група], које позива на насилне или арбитрерне мере против истих, или које напада на људско достојанство других вређањем, злонамерним оцрњивањем или клеветањем делова становништва или горе поменуте групе: а) шири; б) јавно излаже, шаље, представља или на други начин чини доступним; в) нуди, даје или чини доступним лицу млађем од 18 година; г) производи, набавља, снабдева, складишти, предузима извоз или увоз са намером да користи или умножава писмено или ко помаже такву употребу писмена од стране другог или 2) шири емисију садржински означену под 1) путем радија, казниће се затвором не више од три године или новчаном казном. 3. Ко јавно или на скупу одобрава, пориче или чини безазленим дело из члана 220а став 1) извршено у време Национал-социјализма на начин подобан да узнемири јавност казниће се затвором не више од 5 година или новчаном казном. 4. Став 2) важи и за писмена која садржински одговарају ставу 3)... ...“: [32]„1. Ко јавно позива или подстиче, на начин подобан да узнемири јавност, на извршење непријатељског дела према цркви или верској заједници у земљи или према групи која припада цркви или верској заједници, раси, нацији, етничкој групи или држави казниће се затвором не мање од две године. 2. Исто ће се казнити ко против неке од група наведених у стави 1. јавно подстиче мржњу или ко јавно унижава групу на начин који крши људско достојанство.“ http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=5&less=false, 13. март 2007. године. [33] „Забрањује се јавно порицање, тешко обесмишљавање, одобравање или оправдавање геноцида извршеног под национал-социјализмом или национал-социјалистичких злочина.“ [34] „Ко јавно изазива мржњу или дискриминацију према лицу или групи лица због њихове расне, етничке или верске припадности, или ко јавно шири идеологију која је уперена на систематско понижавање или клеветање припадника једне расне, етничке или верске групе, или ко са истим циљем организује пропагандно деловање, помаже га или у њему учествује, или ко речју, писменом, сликом, понашањем, насиљем или на други начин једно или више лица на увредљив начин омаловажава или дискриминише њихово људско достојанство због расне, етничке или верске припадности тих лица, или ко из једног од ових разлога пориче геноцид или други злочин против човечности, грубо, без кајања, тражи оправдање, или ко ускрати остварење општедозвољене радње лицу или групи лица због њихове расне, етнчке или верске припадности казниће се новчано или затвором до три године.“: [35]„Ко изјавом или другим средством општења, које је раширено, прети или износи увреде националној, етничкој или другој таквој групи лица алудирајући на расу, боју, национално или етничко порекло, или верско опредељење казниће се за агитовање против националне или етничке групе затвором највише две године, или ако је дело лакше новчаном казном.“ http://www.legislationline.org/upload/legislations/59/94/4c40 [36] „Ко јавно подстиче на мржњу против: а) мађарског народа, б) било које националне, етничке или расне групе или одређене групе становништва казниће се затвором до 3 године.“: [37] „1. Ко нападне другог зато што он припада, или учинилац верује да припада, националној, етничкој, расној или верској групи, или га принуди насиљем или претњом да нешто уради, не уради или трпи, казниће се затвором до пет година... ...“: http://www.era.int/domains/corpus-juris/public_ [38]„Ко: а) растура; б) користи пред већим бројем људи; ц) излаже у јавности; кукасти крст, ознаке сс-а, стреласти крст, срп и чекић, петокраку звезду или ознаке које их представљају, уколико није извршено теже дело, чини прекршај и казниће се новчано.“: http://www.era.int/domains/corpus-juris/public_p [39] „Ко, умишљајно или нехатно, јавно изнесе дискриминаторну изјаву или изјаву мржње казниће се новчано или затвором до 3 године. Изјава која је изнета на тај начин да је извесно да ће бити сазната од већег броја лица сматра се једнаком са јавно изнетом изјавом. Знакови ће се сматрати изјавом. Помагач се кажњава истом казном. Дискриминаторна изјава или изјава мржње јесте она изјава којом се прети или вређа, подстрекава на мржњу, прогон, вређање кога због његове: а) боје коже, националног или етничког порекла; б) вере или животног става, ц) хомосексуалности, животног стила или опредељења.“: [40]„У овом делу [закона] „расна мржња“ значи мржњу према групи особа одређеној бојом, расом, националношћу (укључујући држављанство), етничким или националним пореклом“: [41]„1. Ко користи претеће, злоупотребљиве или увредљиве речи или понашање, или ко показује какво претеће, злоупотребљиво или увредљиво писмено крив је ако је: а) намеравао да тиме изазове расну мржњу, или б) било извесно, узевши у обзир све околности, да ће се тиме изазвати расна мржња. 2. Кривично дело из овог члана може бити извршено на јавном месту или ван њега, с тим да дело неће постојати уколико су речи и понашање коришћени односно писмено приказано у стану и нису опажени изван тог, или другог стана. 3. Полиција може и без налога да ухапси сваког за кога разумно посумња да врши дело из овог члана. 4. У поступку за дело из овог члана оптужени се може одбранити ако докаже да је имао разлога да верује да речи, понашање или писмено неће бити опажени изван тог или другог стана. 5. За кога се покаже да није намеравао да изазове расну мржњу неће бити крив за дело из овога члана ако није намеравао да његове речи, понашање или писмено буду претећи, злоупотребљиви или увредљиви. 6. Овај члан се не примњује на речи, понашања или писмена чија је једина сврха била да буду део [радијског или телевизијског] програма.“: http://www.statutelaw.gov.uk/content.aspx?LegType= [42] „У овом делу [закона] „верска мржња“ значи мржњу према групи особа одређеној верским уверењима или недостатком верских уверења“: [43] „1. Ко користи претеће речи или понашање, или ко показује какво претеће писмено крив је ако је тиме намеравао да изазове верску мржњу. 2. Кривично дело из овог члана може бити извршено на јавном месту или ван њега, с тим да дело неће постојати уколико су речи и понашање коришћени односно писмено приказано у стану и нису опажени изван тог, или другог стана. 3. Полиција може и без налога да ухапси сваког за кога разумно посумња да врши дело из овог члана. 4. У поступку за дело из овог члана оптужени се може одбранити ако докаже да је имао разлога да верује да речи, понашање или писмено неће бити опажени изван тог или другог стана. 5. Овај члан се не примењује на речи, понашања или писмена чија је једина сврха била да буду део [радијског или телевизијског] програма“: [44] http://www.opsi.gov.uk/acts/acts2006/60001--b.htm, 14. март 2007. године. [45]„1. 1) У овом закону... ...“мржња“ значи мржњу према групи лица унутра државе или другде због њихове расе, боје, националности, вере, етничког или националног порекла, припадности путујућој заједници или сексуалном опредељењу... ...“: http://www.irishstatutebook.ie/front.html, 19. март 2007. године [46]„1. Чини кривично дело ко: 1) издаје или растура писани материјал; 2) користи речи, понашање или приказује писани материјал а) изван стана, б) унутар свог стана на начин да речи, понашање или писани материјал могу бити опажени ван стана; 3) растура, приказује или пушта видео или звучни запис; ако су писани материјал, речи, понашање, видео или звучни запис претећи, злоупотребљиви или увредљиви и ако је намеравао да тиме изазове расну мржњу, или је било извесно, узевши у обзир све околности, да ће тиме изазвати расну мржњу. 2. 1. У поступку за дело из претходног става, уколико се не докаже да је оптужени имао намеру да изазове мржњу, он се може бранити да није сумњао или није имао разлога да сумња да су материјал или запис претећи, злоупотребљиви или увредљиви. 2. У поступку за дело из 2. тачке претходног става оптужени се може бранити 1) ако докаже да је био унутар стана и није имао разлога да верује да ће се речи, понашање или материјал опазити ван стана; 2) ако се не докаже да је намеравао да изазове мржњу да докаже да није намеравао, или није био свестан, да речи, понашање или материјали могу да буду претећи, злоупотебљиви или увредљиви. 3... ...“: [47]„1. Ко јавно увреди: 1) народ, његов језик, расу или етничку групу; 2) групу на основу њеног припадања или неприпадања вери казниће се затвором до 1 године. 2. Затвором до три године казниће се ко дело из става1.. ...“. http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=45&less=false, 19. март 2007. године. [48] „1. Ко јавно а) подстрекне на мржњу против народа, народности, расе или етничке групе или б) подстрекне на ограничавање права или слобода припадницима народа, народности, расе или етничке групе казниће се затвором до 1 године или новчаном казном. 2. Истом казном казниће се ко се удружи или организује с другим лицима у намери изршења дела из претходног става. 3. Затвором најмање 1 годину казниће ко дела из става 1. или 2... ...“: [49] „Ко јавно шири изјаве или друга обавештења којима се прети, понижава или вређа одређена расна, национална, верска, етничка или друга слична група казниће се за агитацију против народа новчаном казном или затвором до 2 године.“: http://www.finlex.fi/en/laki/kaannokset/1889/en18890039.pdf, 19. март 2007. године. [50]„1. Дела усмерена на подстрекавање националне, расне или верске мржње, понижавање људског достојанства, као и пропаганда изузетности, надмоћи или инфериорности лица на основу њиховог става према верском, националном или расном опредељењу, ако су ова дела извршена јавно или употребом масовних медија казниће се новчаном казном у износу од 500 до 800 најмањих плата, или плата, или било којег другог прихода извршиоца за период од 5 до 8 месеци, или ограничавањем слободе до 3 године, или затвором од 2 до 4 године. 2. Дело из става један које је извршено: а) силом или претњом употребе силе; б) од стране службеног лица у вршењу службене дужности; в) од стране организоване групе, казниће од 3 до 5 година затвора.“ [51] „Јавна пропаганда усмерена ка установљавању тоталитарне државе, без обзира на средство извршења, казниће се затвором од 6 месеци до 5 година и ускраћивањем одређених права.“: [52] „Националистичко-шовинистичка пропаганда која изазива националну и расну мржњу, а која се не може подвести под члан 166, казниће се затвором од 6 месеци до 5 година.“: [53] „1. Ко јавно или са намером ширења изјавом или другим обавештењем прети, вређа или понижава групу људи због њихове расе, боје, националног или етничког порекла, или сексуалног опредељења казниће се новчаном казном или затвором до 2 године. 2. Уколико се радња кривичног дела може означити као пропаганда та чињеница ће се узети као отежавајућа околност код одмеравања казне.“: [54] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=8&less=false, 19. март 2007. године. [55] Радња кривичног дела мора бити извршена: „на јавном месту или на јавном скупу, или у присуству неколико људи, или на месту које није јавно али је доступно већем броју људи, или у присуству пасивног субјекта и пред сведоцима, или путем писмена, штампшаног или другачијег, слике или симбола који су приказани, дистрибуирани, продати, нуђени на продају или јавно изложени, или путем писмена које није учињено јавним али је послато већем броју људи.“: http://en.wikipedia.org/wiki/Belgian_Anti-Racism_Law, 20. март 2007. године. [56] http://en.wikipedia.org/wiki/Belgian_Holocaust_denial_law, 20. март 2007. године. [57] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=27&less=false, 19. март 2007 године. [58] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=39&less=false, 19. март 2007. године. [59] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=47&less=false, 19. март 2007. године. [60] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=40&less=false, 19. март 2007. године. [61] http://www.legislationline.org/?tid=218&jid=22&less=false, 19. март 2007. године. [62] „(1) Ко изазива или распирује националну, расну или верску мржњу, или нетрпељивост међу народима или етничким заједницама које живе у Србији, казниће се затвором од шест месеци до пет година. (2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено принудом, злостављањем, угрожавањем сигурности, излагањем порузи националних, етничких или верских симбола, оштећењем туђих ствари, скрнављењем споменика, спомен-обележја или гробова, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година. (3) Ко дело из ст. 1. и 2. овог члана врши злоупотребом положаја или овлашћења или ако је услед тих дела дошло до нереда, насиља или других тешких последица за заједнички живот народа, националних мањина или етничких група које живе у Србији, казниће се за дело из става 1. затвором од једне до осам година, а за дело из става 2. затвором од две до десет година.“ [63] „ (1) Ко на основу разлике у раси, боји коже, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству крши основна људска права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним уговорима од стране СЦГ, казниће се затвором од шест месеци до пет година. (2) Казном из става 1. овог члана казниће се ко врши прогањање организација или појединаца због њиховог залагања за равноправност људи. (3) Ко шири идеје о супериорности једне расе над другом или пропагира расну мржњу или подстиче на расну дискриминацију, казниће се затвором од три месеца до три године.“ [64] Мера број 147 под е), Акциони програм, усвојен на Светској конференцији против расизма, расне дискриминације, ксенофобије и сродних нетолеранција одржаној у Дурбану 2001. године: Report of the World Conference against Racism,Racial Discrimination, Xenophobiaand RelatedIntolerance, Durban, 31 August - 8 September 2001, http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N02/215/43/PDF/N0221543.pdf?OpenEle, 25. март 2007. године. [65] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 565. [66] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 565. [67] Dennis Chong, Free Speech and Multiculturalism In and Out of the Academy, Political Psychology Vol. 27, No. 1, 2006, p. 32. [68] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 567-568. [69] Parekh, Bhikhu, Hate Speech, Public Policy Research Vol. 12, No. 4, 2006, p. 214. Bhikhu сматра да постоје три основне особине говора мржње. Прва је одвајање појединца или групе појединаца које одликују одређене заједничке особине као предмета говора мржње. Друга је обележавање предмета говора мржње као носиоца неких одлика које се, према општој друштвеној сагласности, сматрају лошим. Трећа је издвајање предмета говора мржње изван нормалних токова живота у друштву. [70] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 577. [71] Има мипљења да се увреда и клевета могу потпуно одвојити од говора мржње: Parekh, Bhikhu, Hate Speech, Public Policy Research Vol. 12, No. 4, 2006, p. 214. [72] Parekh, Bhikhu, Hate Speech, Public Policy Research Vol. 12, No. 4, 2006, p. 220. [73] Robert J. Boeckmann & Jeffrey Liew, Hate Speech: Asian American Students' Justice Judgments and Psychological Responses, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 364. Амерички Федерални истражни биро (FBI) има сличну одредбу. Према њој кривично дело мржње је оно дело које је у потпуности или делимично мотивисано непријатељским ставом или мишљењем према групи појединаца које је основано на њиховој расној, верској, национланој припадности или сексуалном опредељењу: F. M. Lawrence, Punishing Hate: Bias Crimes under American Law, Cambridge, Harvard University Press, 1999, наведено према: Robert J. Boeckmann & Carolyn Turpin-Petrosino, Understanding the Harm of Hate Crime, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 208. [74] Robert J. Boeckmann & Carolyn Turpin-Petrosino, Understanding the Harm of Hate Crime, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 208-209. [75] Има мишљења да је оно неспроводиво и арбитрерно: Edward Dunbar, & Andres Molina, Opposition to the Legitimacy of Hate Crime Laws: The Role of Argument Acceptance, Knowledge, Individual Differences, and Peer Influence, Analyses of Social Issues and Public Policy, Vol. 4, No. 1, 2002, p. 92-93. [76] Anonymous, Conflicts Between Fundamental Rights, [77] Gloria Cowan, Miriam Resendez, Elizabeth Marshall, & Quist, Ryan, Hate Speech and Constitutional Protection: Priming Values of Equality and Freedom, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 247. [78] Gloria Cowan, Miriam Resendez, Elizabeth Marshall, & Quist, Ryan, Hate Speech and Constitutional Protection: Priming Values of Equality and Freedom, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 258. [79] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 569. [80] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 574. [81] Europe: Free speech under threat; Charlemagne, [82] Gloria Cowan, Miriam Resendez, Elizabeth Marshall, & Quist, Ryan, Hate Speech and Constitutional Protection: Priming Values of Equality and Freedom, Journal of Social Issues Vol. 58, No. 2, 2002, p. 260-261. [83] Europe: Free speech under threat; Charlemagne, [84] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 574, подножна напомена број 135. [85] Eric Heinze, Viewpoint Absolutism and Hate Speech, Modern Law Review, Vol. 69, 2006, p. 574. [86] Волтеру се приписује изјава: „Не слажем се с Вашим мишљењем, али ћу се борити за Ваше право да га изнесете.“ |