O gnjidama, robovima i "oslobođenjima"

Šteta što su 1999. godine bombe NATO avijacije  promašile Sašu Milenića, sadašnjeg predsednika Skupštine grada Kragujevac. Ako mu parafraziramo klasičnu američku izreku: Put your money where your mouth is, g. Milenić će to sigurno ceniti pošto u reveru nosi i američku zastavicu ukrštenu sa srpskom. U prenesenom smislu, to znači: neka on svoj život izvoli izložiti dejstvu oslobodilačkih bombi. Priliku propuštenu 1999. u Srbiji Milenić još uvek može da nadoknadi u Avganistanu ili Jemenu.  

Retrospektivna politička analiza g. Milenića na njegovim Fejsbuk i Tviter profilima, po kojoj „NATO nije izvršio agresiju nego je oslobodio Srbiju“,[1] nije izazvala onoliko pažnje koliko bi se u jednom potpuno zdravom društvu očekivalo. Međutim, to ima i svojih dobrih, a ne samo loših strana. Jedna od dobrih strana je to da nesumnjivo ozlojeđeni građani ipak nisu reagovali na način kako bezobrazluk g. Milenića po nekim merilima zaslužuje. Pogrešno anticipirajući da bi ga razjarene žrtve „oslobođenja“ mogle linčovati, Milenić je proaktivno rasprostranio lažnu glasinu da dobija pretnje i da mu je život u opasnosti. Žestoka reakcija, koja je upadljivo izostala, svakako jeste bila sastavni deo smišljenog scenarija da bi građani, koji su Milenića nepromišljeno izabrali na javnu funkciju i od čijeg harača on prima platu, pred svetom maksimalno bili iskompromitovani. Neuspeh Milenićeve provokacije da izazove željenu blamažu služi na čast Kragujevčanima. I za to ima prigodna američka izreka: he fell flat on his face.

Milenić ne zaslužuje linč, ma koliko, radi postizanja propagandnog efekta, njegovi sponzori to potajno priželjkivali; javno  pljuvanje za njega je sasvim dovoljno.

Dok sam rastao u Čikagu, američka Nacistička partija, koja je potpuno legalna kao što Milenićeva stranka, Ujedinjeni regioni Srbije, takođe treba da bude, imala je običaj da svake godine organizuje marš, sve sa Sturmabteilung uniformama i zastavama sa kukakstim krstovima, kroz jevrejsku četvrt Skoki. Taj deo grada bio je naseljen Jevrejima koji su preživeli strahote Drugog svetskog rata, pa je marširanje upravo tim ulicama za naciste predstavljalo posebnu poslasticu. Neki su se tome protivili i bilo je zahteva upućenih vlastima da nacističku manifestaciju preusmeri na neko drugo područje grada, gde bi delovala manje provokativno i nanosila manje bola žrtvama. Pretpostavljamo da bi mnogi građani Kragujevca, koji su 1999. godine bili otrovani nuklearnim otpadom i sada umiru od kanceroznih oboljenja, mogli da stave sličan prigovor na drske izjave Saše Milenića.[2] Ali ipak, prvi amandman Ustava, koji garantuje slobodu govora, u Čikagu je prevagnuo u korist nacista. Tako isto treba da bude i u Srbiji. Mileniću treba omogućiti da iskreno i javno, bez straha od posledica, kaže šta misli. Rešenje u njegovom slučaju nisu batine nego pamćenje do sledećih izbora. Zatim politički crveni karton i trajni zaborav.

To se odnosi ne samo na njega već podjednako na njegovu destruktivnu stranku, čija se ukupna ideologija svodi na razbijanje države kao uvod u sledeću fazu njene propasti. Program stranke sadržan je u njenom nazivu. Suštinu tog programa pre nekoliko godina demagoški je artikulisao jedan od osnivača URS-a, Veroljub Stevanović, agitujući za „prava Šumadije“ koja se po njemu, usled preterane brige o drugim srpskim oblastima, navodno ne uvažavaju u dovoljnoj meri. Nekom čudnom podudarnošću, formiranje na velika zvona stranke URS, sa platformom odbrane „šumadijskog identiteta“, hronološki se poklapa sa jačanjem separatističke agitacije u Vojvodini i Raškoj oblasti. Svakome ko je sposoban da politički misli, osnivački refreni URS-a poslali su jasnu poruku o tome šta je pravi cilj. Stavovi Saše Milenića na tu se poruku prirodno  nadovezuju i čine sa njom integralnu filosofsku celinu.

Kada je reč o sećanju, postoji još jedna komponenta te celine koju ne bi trebalo prevideti. Radi se o gangsterskom oružanom upadu, pod rukovodstvom šefa Milenićeve stranke, u prostorije Narodne banke Srbije, izvršenom u okviru političkog epiloga oslobodilačke operacije koju su započeli bombarderi NATO pakta.

Možda sposobnost krotkog trpljenja vladavine ološa na svim nivoima zaista potvrđuje, bar delimično, tezu Ante Starčevića, koju Milenić sa odobravanjem navodi, da ime srpskog naroda potiče od latinskog Servus, što bi ujedno po obojici trebalo da oslikava i ropski nacionalni karakter. Ova teza u velikoj meri će biti dokazana, ili opovrgnuta, u Kragujevcu, i širom Srbije, na sledećim izborima. Zato je otvorenost Saše Milenića toliko dragocena, jer doprinosi da se stvari izvedu na čistac. Svi koji pređu preko ciničnih reči i gnusnih dela raznih Milenića pa i sledeći put glasaju za njih, zaslužili su svoj ropski jaram i okrutne robovlasnike koje su sami sebi izabrali.