NVO i lični fašizam

Ovaj napad rezultat je neodgovorne politike nacionalističkih elita u Srbiji, premijera Vojislava Koštunice kao i dela vlasti koji ga podržava. Nekritički odnos gore pomenutih prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi kreirao je atmosferu linča prema svima koji ne pripadaju dominantnoj konfesiji. Dugogodišnji jezik linča koji je dolazio od strane crkvenih poglavara a koji je podržan od njihovih ideoloških podanika i radnika na terenu – rezultirao je fizičkom eliminacijom svih nepodobnih. Zahtevamo od predstavnika državnih institucija, posebno onih koji se javno deklarišu kao vernici, kao i od Srpske pravoslavne crkve da osude nasilje koje se sprovodi u ime vere, kako ga svojim ćutanjem ne bi legitimisale». (2)

Ovaj apel potpisali su: Centar za mir i demokratiju, Centar za unapređenje pravnih studija, Helsinški odbor za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava i Queeria centar. Najzabavnije u slučaju ovog protesta jeste što je u izvornoj vesti o događaju lepo pisalo: «Nezvanično se priča da mladić poznaje svoje napadače i da se te večeri svađao s njima zbog novca koji im duguje, navodno zbog droge. Kako nije imao novac da im plati uzetu robu, oni su ga u znak upozorenja pretukli. (...)Mladić je te večeri krenuo kući kada ga je presrela grupa huligana i pitala da li „posti“, što se, navode u policiji, koristi u žargonu kada se neko odvikava od droge. Kada je Zoran odgovorio odrično, počeli su da ga udaraju i polomili mu dva rebra» (Blic, 24. april 2008). (3)

Dakle, jedan bizaran događaj iz narkomanskog miljea drskom leskičkom manipulacijom transponovan je u zločin «nacionalističkih elita u Srbiji», «premijera Vojislava Koštunice», «Srpske pravoslavne crkve» i «onih koji se javno deklarišu kao vernici». Razni komiteti za ljudska prava u Briselu i Vašingtonu dobili su još jedan dokaz da Srbijom krstare klerofašističke horde i prebijaju svakoga za koga utvrde da nije dovoljno dobar vernik. Na osnovu ovoga će verovatno nastati još jedan negativni izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. A NVO koje se time bave dobiće još po jedan grant od 100.000 dolara za nastavak «monitoringa» po Srbiji.

Iste ove NVO, pojačane sa još 16 drugih, objavile su, 1. oktobra, saopštenje u kome se osuđuje «vandalski napad na Helsinški odbor za ljudska prava od strane nasilničke grupe koja sebe naziva Pokret 1389» (4). Taj napad je, prema ovim NVO, proizašao iz «medijske harange protiv Sonje Biserko, a povodom izveštaja Helsinškog odbora za 2007. godinu», sa ciljem «da se preko zastrašivanja Sonje Biserko, zastraše svi oni koji se sećaju i koji žele da obelodane činjenice i zahtevaju odgovornost za zločine počinjene u ime svih nas tokom 1990tih, jer je napad na nju pokušaj da se zataškaju činjenice koje su iznesene u Izveštaju». Protestujući protiv «vandalskog napada», predstavnici ovih NVO «zahtevaju od državnih organa (...)da konačno počnu da primenjuju odredbe koje se odnose na zabranu rada i delovanja onih organizacija koje u svom radu promovišu ideje mržnje, diskriminacije, rasizma i svih drugih oblika netolerancije i mržnje».

Taj «vandalski napad» osudio je i LDP svojim saopštenjem dan ranije. U njemu se «pozivaju državni organi da hitno preduzmu mere protiv grupe nasilnika koji su u utorak upali u prostorije Helsinškog komiteta preteći Sonji Biserko» (5). U saopštenju LDP se još kaže da «već mesecima beogradskim ulicama teror širi grupa od nekoliko desetina pristalica Radovana Karadžića koji su danas izvođenje neuspešnih performansa pretvorili u otvoreno fizičko nasilje». «Helsinški komitet», kaže LDP, «nije napala grupa običnih zaluđenika. Ovo su učinili ljudi koji osećaju da se na njihovo protivzakonito ponašanje i ekstremističke organizacije kojima pripadaju u delu društva gleda sa tolerancijom. Sonju Biserko su izdajnicom i liderkom „tajnog društva" u proteklih nedelju dana proglasili mediji, mnogi profesori Pravnog fakulteta i njihov dekan i brojni političari koji svoju tragičnu nesposobnost prikrivaju pozivom na nasilje i lovom na izdajnike». Zato LDP poziva «sve parlamentarne stranke, medije i institucije da (...)ovaj momenat iskoriste za snažnu akciju suzbijanja svakog oblika ekstremističkog i nasilničkog organizovanja i ponašanja».

Nasimptomatičnije, kao i uvek, bilo je izveštavnje B92. Oni su, 30. septembra, objavili vest da je «oko 90 pripadnika Pokreta 1389. ostavilo na vratima stambene zgrade, u kojoj su prostorije Odbora, kukasti krst od kartona, i drugi promotivni materijal» (6). Kukasti krst, dakle, nije bila simbolička poruka HOPS-u da njegov zahtev za čišćenje javnosti i univerziteta od nepodobnih ličnosti podseća na fašizam. Ne, po B92 reč o «promotivnom materijalu» Pokreta 1389. A za one čiji je promotivni materijal kukasti krst zna se ko su, šta su i kakve sankcije treba da im uslede.
Zanimljivo je, međutim, da se iz vesti B92 ipak vidi da su demonstranti samo došli «do vrata stambene zgrade, u kojoj su prostorije Odbora», uz napomenu da su «jake snage policije obezbeđivale skup, pa incidenata nije ni bilo». Da nikakvih izgreda nije bilo kaže i izveštač lista «Danas» (7). U članku se kaže da je «stotinak pripadnika Srpskog narodnog pokreta 1389. juče prošetalo od Trga republike do prostorija Helsinškog odbora za ljudska prava kako bi predsednici Odbora Sonji Biserko predalo protestno pismo, kukasti krst i kartu Srbije i tako pokazali da „oni nisu nacisti i da je Kosovo i dalje deo Srbije“». «Uzvikujući „Kosovo je Srbija, ne treba nam Unija“», nastavlja izveštač, «uz salve zvižduka, demonstranti su pozivali Biserko da izađe i primi „poklon“, ali ni ona niti bilo ko drugi iz Helsinškog odbora nije odgovorio na poziv». «Protest je trajao manje od sat vremena, a incidenata nije bilo», završava se ova vest u listu «Danas».

Dakle, taj «vandalski napad» na prostorije HOPS-a «od strane nasilničke grupe» (24 NVO), odnosno «upad grupe nasilnika u prostorije Helsinškog komiteta», uz «pretnje Sonji Biserko» i «otvoreno fizičko nasilje» (LDP) bio je, zapravo samo protestna šetnja do ulaznih vrata zgrade u kojoj se nalazi HOPS, zvižduci i ostavljanje simoboličke poruke. Nikakvo nasilje se nije dogodilo, nikakav «upad» u tuđe prostorije, nikakav «vandalizam». Dogodilo se ono što je u Beogradu uobičajeno, još od 1990: simbolički protest («politički performans») demonstranata ispred neke ustanove ili organizacije.

Podsetiću samo koliko je takvih «performansa» bilo tokom zimskih šetnji 1996/7. Kada je, usred burnih dešavanja, zatvorena zgrada Skupštine «zbog dezinsekcije i deratizacije», protestnici su po zgradi Skupštine crtali bubašvabe i miševe, a onda bacali brašno (koje je simbolizovalo otrov) na crteže. Ne sećam se da se iko tada žalio da je reč o «vandalskom napadu otrovom na Skupštinu Srbije» i tražio oštre mere protiv «nasilnika». Takođe, demonstranti su do vrata «Politike», «Borbe» i drugih glasila donosili fenjere, sveće i ručne lampe, kako bi «skinuli mrak sa očiju» novinara i urednika. I niko, opet, to nije proglašavao «fašističkim upadima u tuđe prostorije» i «vandalizmom». Isto tako, ispred zgrade SPS-a je za Novu godinu sađena jelka, kao simbolička bezrodna “srpska šljiva”, ispred zgrade Predsedništva Srbije ostavljena je pogača za Slobodana Miloševića kao “srpskog domaćina”, ispred Ustavnog suda je ostavljen po primerak Ustava za sudije “da se podsete Ustava i zakona”, na ulazu u kraj gde je živeo Milošević postavljen je natpis “zabranjeni grad”, itd (8). Veliki mediji, pod vladinom kontrolom, takve akcije su uglavnom prećutkivali. Ali, u njima te konkretne akcije nisu prikazivane kao «vandalsko» upadanje u tuđe prostorije i «otvoreno fizičko nasilje» prema neistomišljenicima. 

Takođe, tokom devedesetih godina, akteri «političkih performansa» svašta su ostavljali ispred zgrada ustanova i organizacija protiv kojih su protestovali: usmrdela jaja, razbijene televizore, zaklane svinje, faluse, cigle i tome slično (9). Ipak, teško da se može naći i jedan tadašnji medij koji je objavio da su protestnici ostavili svoj «promotivni materijal». Zaista se ne sećam da su, u bilo koje mediju, demonstranti bili izjednačeni sa sadržajem ostavljene simboličke poruke i tako legitimisani kao koljači ili fašisti.

Ono što se, međutim, danas dešava jeste kombinacija medijskog prećutkivanja, manipulacije i ogoljenih laži. Upravo oni koji po Srbiji sastavljaju spiskove nepodobnih profesora, smenjuju redakcije, odbijaju da napišu i reč o protestima koji im se nedeljama odigravaju pred nosom, upravo oni koji zahtevaju sve nove i nove mere represije, oni koji otvoreno osporavaju Ustav, podržavaju svaki secesionistički akt, prete «španskim lomačama», «gvozdenim metlama» i čime još sve ne, dakle, ti isti verbalni, mentalni i institucionalni nasilnici, kao po nekoj komandi, odjednom navlače jagnjeće ruho i počinju da zapomažu: «Upomoć! Jadni mi! Pogibosmo od fašista!».
Ali, odavno je već jasno da čitava njihova politička strategija počiva na izjednačavanju svakog patriotizma sa nacionalizmom, i nacionalizma sa fašizmom, kao i na zahtevu za «preventivnim udarom» (čitaj: za represijom i eliminacijom) usmerenim protiv imaginarnih «fašista». Upravo taj isti mehanizam opravdavanja represije koristili su pravi totalitaristi. Kao što kaže Ernst Bloh, nacisti su bili majstori «klevetničke laži». Kod nje, “uspeh leži u tome da se ono što je čovek sam učinio ili planirao prebaci na neprijatelja(...) 'Jevreji se prema esesovcima ponašaju drsko i bezobzirno', stoga ponašanje esesovaca, inače puno obzira, daje sebi oduška tek na Jevrejima; Komunisti u svom programu imaju mučilišta, koncentracione logore, otmicu žena i dece kao taoce; stoga i nacisti moraju da podižu mučilišta, zatvaraju žene i decu kao taoce, grade koncentracione logore, kako u Nemačkoj ne bi bilo mučenja, odvođenja taoca, koncentracionih logora”. (10)

Tu klevetničku, a zapravo samoprojektujuću crtu nacističke propagande odlično je uočio i Erih From: “Dobar deo te propagande sačinjavaju hotimične, svesne laži. Delimično, međutim, ona poseduje istu emocionalnu ‘iskrenost’ koju imaju paranoidne optužbe. Te optužbe uvek funkcionišu kao čovekova odbrana od razotkrivanja njegovog vlastitog sadizma ili rušilaštva. One se drže obrasca: upravo ti imaš sadističku nameru; ja sam stoga nevin” (11). Naši nasilnici i mučitelji, dakle, kao da se spremaju na još jednu akciju «denacionalizacije» i «denacifikacije» Srbije, na još jedan talas mentalnog, institucionalnog ili čak fizičkog nasilja (kao prema jadnom Paniću). Stoga oni počinju masovno da kleveću svoje žrtve da se one spremaju da protiv njih upotrebe nasilje, odnosno da ga one zapravo već koriste! Oni koji bezočno lažu da im «fašisti» upadaju u prostorije i «vandalski» se ponašaju, ko zna kakve sve ideje imaju u glavi?!
U sklopu toga, možemo se zapitati, da li je slučajno da, baš kada se slobodna javnost konačno mobilisala u odbranu od narastajućih autoritarnih i dezintegracionih snaga, odjednom se, kao bubašvabe iz budžaka, javljaju ultradesničarske grupe, poput «Nacionalnog stroja» Gorana Davidovića? Odjednom najavljuju svoje marševe, odjednom počinju da glume patriotizam, odjednom počinju da poziraju podignutom rukom ispred kamera B92? Odjednom naši mali NVO autoritarci dobijaju svoje lične fašiste, tako neophodne kao razlog za svoje postojanje, kao razlog za svoje stipendije, kao razlog za represiju nad javnošću, nad univerzitetom, nad mišljenjem... Vidimo kako upravo ovih dana ti lični fašisti naših NVO usrećitelja opet najavljuju nekakav marš za 11. oktobar. Baš kao poručeno da se zaboravi Kosovo, baš kao poručeno da se zaboravi izborna prevara, da se zaboravi Vojvodina, da se zaboravi «reforma medija», da se zaboravi «završetak privatizacije», da se zaborave spiskovi profesora i novinara... 

I kako bi dobro došao, tog 11. oktobra, samo jedan razbijen prozor na zgradi HOPS-a ili neke druge denacifikatorske ustanove! O, kako bismo tek onda izveštavali, kako bismo tek onda izdavali saopštenja, kako bismo tek onda «lustrirali», «reformisali», «denacifikovali»... Taj razbijen prozor, baš kao i laganje, baš kao i psovanje, baš kao i svako nasilje, jesu lakmus papiri razlikovanja nas, branitelja slobode, i njih, branitelja Imperije. U slučaju onog nesrećnog «isposnika», s početka teksta, u slučaju «upada vandala u prostorije HOPS-a», u slučaju «organizovane medijske hajke na predsednicu HOPS-a», taj lakmus je jasno pokazao ko je ko. Treba sačekati i ovaj 11. oktobar. Ne da bismo se još jednom uverili s kim imamo posla (jer, odavno smo već sve shvatili). Moramo sačekati samo stoga kako bismo videli da li moralni pad agenata cinizma i dominacije ima neku granicu. Ili je stvarna granica tog moralnog pada zapravo – bezdan.

preneseno iz nedeljnika Pečat 

Fusnote:

1. Pečat, 9. oktobar 2008.
2. http://blog.b92.net/text/2852/
3. http://www.blic.co.yu/hronika.php?id=39541
4. http://pescanik.net/content/view/2062/171/ 
5. http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1460 
6. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=09&dd=30&
7. http://www.danas.co.rs/vesti/hronika/dezurna/kukasti_krst_i_karta_srbije_za_sonju_biserko
8. Ove i druge akcije opisane su u mojoj knjizi Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića. Beograd: Otkrovenje (2002).
9. http://blog.b92.net/arhiva/node/2961 
10. Bloch, Ernst (1979): Politička mjerenja. Sarajevo: Svjetlost, str. 106.
11. Fromm, Erich (1969): Bekstvo od slobode. Beograd: Nolit, str. 205.