Novinarska reč kao serijski ubica

Kako ne bismo dalje odugovlačili postupak, predlažem Vladi i Skupštini da odmah pređu na sledeću fazu u obračunu sa srpskim novinarstvom – neka narede svim štampanim i eletronskim medijima da na naslovnim stranama objavljuju markice s upozorenjima! Poput onih na cigaretama. Na primer: "Novinarstvo ubija. Novinarska reč šteti ljudima u Vašoj okolini." Ili: "Deca čitalaca novina češće boluju od retardiranosti, upale malog i srednjeg mozga." Takođe, zabraniti listanje novina i gledanje televizije na javnim mestima, a pod parolom "Novinarska reč je serijski ubica" momentalno pokrenuti opštenarodnu kampanju za odvikavanje od konzumiranja medija.

To će valjda opametiti naše društvo, u kojem su, izgleda, novinarske izmišljotine ocenjene kao ultimativno zlo. Sudeći po proteklih nekoliko nedelja, zli mediji su glavna, ako ne i jedina, prepreka boljoj (evropskoj?!) budućnosti Srbije, pa je protiv njih pokrenuta sva Vladina i nevladina sila. Poslednja državna mera protiv novinara je predlog Zakona o informisanju, koji je prošle nedelje preglasavanjem usvojen na Vladi i o kojem će Skupština raspravljati u četvrtak. U tom predlogu, predviđene su daleko rigoroznije kazne za zloupotrebu sredstava informisanja nego dosadašnje i kreću se od jednodnevnog do jednonedeljnog prihoda medija koji je objavio spornu informaciju, odnosno, prema procenama, od tri do 50 miliona dinara.

Saglasi li se Skupština s Vladom – a pretpostavlja se da hoće – prosečan srpski novinar moraće da razmišlja kao tajni agent KGB-a u Vašingtonu za vreme "hladnog rata": ni sa kim ne pričaj o tome šta radiš; nikome ne veruj; vežbaj evropsku terminologiju da bi, ako te neko zaustavi na ulici, mogao da trućaš o evroatlantskim integracijama; sve što saznaš, prosledi svom uredniku, koji će jednom nedeljno da održava tajni kontakt s tobom, a zatim momentalno izbriši to iz memorije, kako ne bi slučajno buncao u snu; ako te neprijatelj uhvati, negiraj bilo kakvu vezu sa redakcijom i tvrdi da si slobodan novinar, koji se tim poslom bavi iz ubeđenja, a ne po zadatku...

Pedeset miliona dinara?! I ciframa – 50.000.000 dinara?!

Čuli ste sigurno onaj vic, kad policija pita Cigu šta će u njegovoj kući gvođže koje je ukradeno iz obližnjeg skladišta, a on im odgovori da je to sigurno dovukao njegov sin, a oni mu kažu da je nemoguće da dete od šest godina prenese robu tešku 200 kila, na šta on uzvrati: "A bre, drug miliconer, ko da dete zna šta je 200 kila!" Isto tako, pošto premijer Mirko Cvetković tvrdi da u novčaniku obično ima pet do šest hiljada dinara, verovatno ne zna koliko je to 50 miliona dinara. S obzirom na to da je on predsednik tela koje je predlagač Zakona, pokušaću da mu pomognem da shvati.

Pedeset miliona dinara je, gospodine Cvetkoviću, tačno 50 miliona više nego što je kažnjena služba čiji su pripadnici ubili demonstranta na protestu protiv izručenja Radovana Karadžića, i čiji je pripadnik pištoljem usmrtio nenaoružanog mladića koji je prošao kroz crveno svetlo.

Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena ustanova čiji su službenici nesavesno pregledali jednu devojčicu, pa je ona preminula zbog pogrešnog medicinskog tretmana, a i 50 miliona više nego što je kažnjena ijedna ustanova tog tipa u Srbiji, iako svako malo neki njihov pacijent ode "preko reda" na onaj svet.

To je, takođe, 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno ovdašnje sudstvo, koje je onolikim kriminalcima izdalo uverenje da su pošteni građani.

To je, u krajnjem slučaju, 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno telo kojim predsedavate, a koje nije ispunilo nijedno obećanje dato prilikom svog sastavljanja.

Pitao bih gospodina premijera zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su kobnije? Tragičnije? Odnose više života?

Možda Cvetković i ne misli tako, ali zato je Božidar Đelić, vicepremijer, ubeđen da su novinarski gresi zaista najpogubniji. U "Utisku nedelje", svesrdno braneći predlog Zakona, Đelić je rekao, parafraziram: "Ne zaboravite da je i ubistvo Zorana Đinđića počelo medijskom pripremom".

Deca veruju Deda Mrazu, a demokrate, očigledno, Petru Lukoviću, koji već šest godina galami, između ostalog, kako su Đinđića ubili Koštuničini novinari. To Lukovićevo gledište, koje s njim deli cela Druga Srbija, vrlo je opravdano – znaju Luković i istomišljenici kako se ubijaju državnici! Odnosno, kako se ne ubijaju. Obaveštajna služba Amerike, države koja na ovaj ili onaj način pomaže delovanje Druge Srbije, pokušala je čak 638 puta da likvidira predsednika jedne zemlje, izvesnog Fidela Kastra. Avaj, Kastro je i dalje živ, što znači da je CIA negde omanula. Gde?! Pa, u tome što nije imala kubanske novinare na svojoj strani! A pošto je Đinđić ubijen, to znači da su u atentatu sigurno učestvovali novinari, zar ne?! E, Boža Đelić će da spreči buduće slične slučajeve tako što će svaku novinarsku izmišljotinu kažnjavati sa tri do 50 miliona dinara!

Računa Đelić, valjda, da mafijaši-atentatori imaju isto tako malo para kao i njegov šef Mirko Cvetković. Pa će onda odustati od ubistva državnika, jer nemaju dovoljno sredstava da plaćaju tendencizne laži o njemu.

(Zanimljivo je da Đeliću, ili bilo kome drugom koji je osetio potrebu da komentariše "političku pozadinu" Đinđićevog ubistva, ni na pamet nije palo da istraži njegove najbliže saradnike i ljude u koje je on sam imao najviše poverenja – istorija nas uči, kao i logika, da je vrlo moguće da je upravo neko od njih atentatorima olakšao posao.)

Ima i onih, doduše, koji su ubeđeni da je na ovakvom predlogu Zakona insistirao lično – glavom, bradom i gitarom – ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Stručnjak, inače, poznat po tome što nikada nije ni na koji način sarađivao sa tabloidima! Elem, navedenom Dinkiću na kičmu je uzjahao dnevni list "Kurir" i nikako da ga pusti, a Dinkiću se to smučilo, pa je rešio da pravnom regulativom doskoči bljuvotinama koje se objavljuju o njemu.

Mnogi veruju da je to pozadina cele priče, ali meni, da prostite, to deluje besmisleno. Evo i zašto... Dinkić i "Kurir" već godinama navodno ratuju. Za sve to vreme, ministar ekonomije neprestano šalje mnogobrojne inspekcije u firme Radisava Rodića, izdavača "Kurira" i "Glasa javnosti". A Rodić je čovek kojeg valjda genetski kod sprečava da posluje pošteno i zakonito – verujte mi, radio sam tamo nekoliko godina, u njegovoj kompaniji nijedan čip nije legalan. Rodić je ostao dužan stotinama ljudi koji su bili zaposleni kod njega, a državi duguje još i više. Ipak, Dinkićeve inspekcije nisu tamo pronašle nikakav prekršaj dovoljno velik da se spreči dalje Rodićevo poslovanje! Kako je to moguće? Samo: 1) ako su Dinkić i njegove inspekcije najnesposobniji finansijski istražitelji u istoriji čovečanstva; ili (2) ako su Dinkić i Rodić u mnogo manjem sukobu nego što se čini. Koje god da je objašnjenje od ova dva realno, malo je verovatno da je sada zbog "Kurirovog" blaćenja, iskrenog ili lažnog, Mlađana Dinkića, pokrenuto donošenje zakona koji od srpskih novinara – svih, a ne samo "Kurirovih" – pravi pravničke glinene golubove.

Mislim da je ovde reč o nečem mnogo opasnijem od vulgarnosti "Kurira", mnogo aktuelnijem od ubistva bivšeg premijera i mnogo skupljem od novčanika sadašnjeg predsednika Vlade. Ovde se, kao i u slučaju famoznih istraga Tužilaštva za ratne zločine o delovanju srpskih medija tokom devedesetih, radi o staroj, dobroj cenzuri. Koja je i inače osakatila ovdašnja glasila, pa zato u Srbiji imamo dosadnu, predvidivu, uniformisanu medijsku sliku i, shodno njoj, ogromnu apstinenciju na izborima.

Vlastima, ostrašćenom nevladinom sektoru, tajkunima i stranim centrima moći smetaju čak i ovakvi mediji, koji su inače upravo njima naklonjeni u najvećem broju slučajeva. Po principu – daš im prst, hoće celu šaku!

Što se mene tiče, nisam im dao ni prst, a šaku mogu samo da mi otmu. Ako neko ima dokaze da sam pridržavao pušku Zvezdanu Jovanoviću, ili na bilo koji drugi način pripremao, pomagao i olakšao atentat na Đinđića, molim istražne organe da me pod hitno privedu pravdi. Neka me uhapse, osude i pošalju na izdržavanje kazne, kako više ne bih predstavljao opasnost po Srbiju i njene institucije. Isto to bih preporučio da mi urade i ako nameravam da likvidiram Dinkića. Ali, u suprotnom, ukoliko nemaju nikakve dokaze da sam pokojnom premijeru radio o glavi, niti da smeram neko zlo sadašnjem ministru ekonomije, zahtevam od nadležnih da mi više ne otežavaju bavljenje novinarstvom!