Novi konkordat globalnog „Velikog brata“

„Čast Turcima a sram neka je na bezglavu gospodu srpsku“

Ovim rečima je srpski patrijarh Varnava davne 1937. završio božićnu poslanicu u smutno vreme političkih i društvenih strasti kada se jugoslovenska skupština spremala da izglasa nacrt konkordata sklopljen sa katoličkom crkvom. Od Rima ponuđeni konkordat, koji je kao nikada do tada favorizovao katoličku na uštrb pravoslavne crkve, trebalo je da se izglasa u vreme vlade Milana Stojadinovića koji se zajedno sa velikim delom srpske intelektualne i političke elite nadao da pri njegovom usvajanju neće biti većih poteškoća. Međutim, prvenstveno akcijom crkve i naroda nakon masovnih demonstracija kako u prestonici, tako i u unutrašnjosti zemlje, vlada je bila prinuđena da predlog zakona skine sa dnevnog reda. Uvidelo se ipak, kako su oni definisali, da vreme nije povoljno za ovakav projekat, te je konkordat stavljen ad akta do „nekih boljih vremena“.

Ovaj događaj iz sada već daleke istorije Kraljevine Jugoslavije govori o nekoliko fundamentalnih, a poučnih stvari nama potomcima ondašnjih aktera političkog života. Prvo što se može zapaziti je uspavanost, pa čak i otuđenost političke elite koja ne razume dovoljno stav i raspoloženje naroda, njegovu (neku vrstu) ideologije, te prema tome ni konkretan narodni i državni interes. Drugo, jedan potcenjivački odnos spram crkve i tradicije koju baštini taj isti narod i sumnja u snagu stava i odlučnosti da se on sprovede. Dalje se može istaći pokušaj ispunjenja najnepovoljnijih zahteva Vatikana (koji su išli na štetu nacionalnog dostojanstva) od strane vlade, a zarad teško ostvarenog „jedinstva i mira“ u kući (kupovanog prvenstveno da bi se za državu privoleli Hrvati) koji je, na srpsku žalost, pokazao svoje rezultate tokom Drugog svetskog rata, najviše u genocidnoj NDH. Međutim, ono što je možda najbitnije svakako je ipak „kakva-takva“ mogućnost izbora koji je vlada dobila ponudom Vatikana. Projekat se mogao odbaciti, ali svojim pomirljivim stavom vlada je isprovocirala narodne nemire posle kojih je konkordat bio stavljen u fioku.

Iako je ponuda maglovito obećavala rešenje srpsko-hrvatskog pitanja, ona je u suštini samo zadovoljavala vekovne želje Rima. Suštinski najbitnija posledica ugovora, da je izglasan, bila bi favorizovanje katoličke crkve sa ostvarivanjem, kroz Konkordat, zakonske osnove za mogućnost misionarenja (ali i ostalih pogodnosti), što nije zagarantovano srpskoj pravoslavnoj crkvi. Prihvatanjem ovako sklopljenog ugovora između Vatikana i države pravoslavna crkva bi postepeno dospela na margine društvenog života, pa bi srpski narod, izgubivši potporu istorijskog utemeljenja institucije kojoj običan svet i danas najviše veruje, lakše postao plen vatikansko-evropskih aspiracija koje bi mu postepeno oduzimale deo po deo identiteta, te bi ga izbacili iz istorijske i životne realnosti. Ovo je „Janusovo“, ali i suštinsko lice tadašnje katoličko-zapadne percepcije jugoslovenske države i srpske uloge u njoj i uopšte na ovim prostorima. 

Esencija postavljanja kosovskog problema 

Zašto je ovaj događaj bitan i zašto je on donekle pokazatelj i današnjeg stanja i dilema? Naime, izbori i iskušenja kroz ponude sa Zapada na koje je stavljena tadašnja Stojadinovića vlada umnogome se ponavljaju i poslednjih deset, ili dvadeset godina. To je naročito vidljivo kada je u pitanju Kosovo. Kada se vratimo nekoliko godina i sagledamo problem Kosova, prvo što je primetno je konstantno stavljanje na izbor (vlade, ali i naroda) za ili protiv Kosova kao teritorije, ali i kao principa, simbola identitetske samospoznaje, sistema vrednosti i svega onoga što obeležava i daje smisao pojmu nacije. Aktuelni događaji o viznoj liberalizacije zbog toga mogu samo da se sagledaju u kontekstu čitave serije ponuđenih i sklopljenih ugovora sa EU od samoproglašene nezavisnosti Kosova.

Problem je postao očigledan onog trenutka kada se uvidelo da projekat nezavisnog Kosova neće proći zbog ruskog veta u Savetu bezbednosti UN. Veliki deo međunarodne zajednice na čelu sa Amerikom i najmoćnijim zapadnoevropskim državama se tada odlučio da nastalu komplikaciju oko stvaranja nove države premesti sa glavnog organa UN na područje tzv. realnog života. Drugim rečima, najverovatniji plan je da se nakon neuspeha priznanja odozgo koje bi automatski značilo stvaranje nove države pređe na unilaterna priznanja koja će, kada ih se skupi kritičan broj, biti realna podloga za povratak problema na najviši nivo odakle se i počelo sa njegovim rešavanjem. Plan je da do tog momenta albansku NATO državu priznaju skoro sve svetske države (ili što je moguće više), te da se takvo faktičko i „realno“ stanje samo potvrdi u najrelevantnijim međunarodno-pravnim svetskim institucijama. Dakle, što bi naš narod rekao, Zapad hoće „i jare i pare“, odnosno i NATO projekat nezavisnog Kosova i pravno utemeljenje kojim bi se ova konstrukcija legalizovala.

Stvar je tako postavljena da se Srbija dok „grabi“ ka EU, a pošto se zna da neće tek tako priznati novu državu, konstantno suočava sa nametnutom i „neizbežnom stvarnošću“. Svaki novi (od ko zna koliko) ugovor koji državu približava Evropi potpisuje se sa Srbijom bez Kosova i Metohije (uzgred ovaj drugi deo naziva pokrajine potpuno je ignorisan). Štaviše, Kosovo se veštom igrom reči potpuno izbacuje iz igre, pri tome jedino što EU i Amerika ne traže od Srbije je njegovo bukvalno priznanje. Bar zasada. Međutim, zato se Srbija, srpska vlada i narod permanentno stavljaju pred jedan bolan izbor – Kosovo ili evropska perspektiva. Ili nacionalni ponos i identitet ili blagodeti evropske civilizacije. Ono što nikada nijednom narodu nije ponuđeno na izbor i nikada nijedan narod nije bio u situaciji da bira nama se nudi.

Takav ugovor je bio i SSP, takav je i ovaj sada aktuelan o viznoj liberalizaciji. Takvi ugovori će nema sumnje i u budućnosti biti naša realnost. Pritisak koji je bio na svim vladama, pa i ovoj današnjoj, jeste ogroman, a odgovornost, čini se, mnogo veća nego što izgleda na prvi pogled. Vlada mora da artikuliše svoju viziju izlaska iz krize sa opšteprihvaćenim stavom koji će sačuvati bar minimum nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja, a koji na rečima, ali bar pomalo i na delima, negira mogućnost odricanja od nesporno srpske teritorije. Kada se ovome doda ogroman američki pritisak na skoro sve države kako u regionu, tako bezmalo u svim delovima sveta usmeren ka priznanju Kosova, uz sve napred navedene razloge, možemo samo pretpostaviti veličinu balasta koji nosi svaka iole odgovorna srpska vlada. 

Nepristojna ponuda 

Ako pogledamo reakcije vladinih predstavnika, pogotovo ministra Đelića, videćemo pokušaj da objasne kako vizna liberalizacija (slična je bila priča kada je SSP bio aktuelan) nema veze sa nezavisnošću južne srpske pokrajine. Evropa nas ne uslovljava priznanjem Kosova, govore oni. Mnogo više su u pitanju tehnički problemi izdavanja viza zbog teškog stanja u pokrajini, izjavljuju jednoglasno Đelić i Svilanović u „Utisku nedelje“. Sličan je bio i Bajdenov stav prilikom posete Srbiji, pa nema razloga da mitologizujemo i dodatno komplikujemo realizaciju neophodnih stepenica ka EU, govore neki članovi vlade koji pokušavaju da minimiziraju ovaj bez sumnje težak problem. Mi bismo voleli da je to tako, da je Đelić u pravu, da to sve pumpaju i spinuju kvazipatriote, i dežurni protivnici vlade i kada ima i kada nema razloga. Ali moramo pogledati istini u oči i priznati sebi da mi od samoproglašene nezavisnosti Kosova i postavljanja problema njegovog priznanja na ovakav (američko-evropski) planski način konstantno živimo u nepristojnoj ponudi. Svakim potezom, kao retko kad u istoriji i kao retko koji narod, u situaciji smo da se opredeljujemo i da pri tome, malo-pomalo, izgrađujemo ili gubimo nacionalni ponos, dostojanstvo, samopoštovanje i identitet, a samim tim i državu.

Niko ne spori da je vizna liberalizacija uspeh ove vlade. Isto tako možemo potvrditi da teško da bi bilo koja prethodna vlada postigla uspeh oko ukidanja viza. Međutim, ono što se treba zapitati jeste cena tog i takvog uspeha. Koja cena je realna, a koja je previsoka na putu EU integracija je problem koji će mučiti sve vlade u doglednoj budućnosti. Jer ponuda američkog „Velikog brata“ se i sastoji u nuđenju sveta oličenog u našim najsuptilnijim željama i snovima zarad suštinskog odricanja od sebe slično, kao i ponuđeni konkordat u vreme Kraljevine Jugoslavije. Pitanje je koliko je ponuda iskrena jer bi trebalo da smo do sada osetili magičnu moć njihove često lažne šargarepe.

Ipak moramo konstatovati da je ponuda ipak ponuda. Ona je šansa da se opredelimo koliko god to bilo bolno i teško. Isto tako, ona omogućuje Zapadu da u svakom trenutku (u slučaju našeg mirenja sa „realnim“ stanjem pod pritiscima nepristojne ponude) pilatovski opere ruke i odbaci odgovornost za eventualnu sramotu koja bi nama kao narodu i državi bila priređena. Naši politički prvaci ovo moraju imati u vidu kako ne bi potpali, kao narodni vođi zagovarači Konkordata u vreme patrijarha Varnave, pod kletvu ne samo jednog patrijarha, nego i čitavog naroda u nekoj budućoj poslanici u nekom budućem vremenu. Najviše o ovoj mogućnosti treba da vode računa oni kojima je poverena sudbina države.