Njegovo visočanstvo Jelko Kacin

Najpre je, na sva usta, sočno lagao o Srbima. Onda je pripremao nelegalnu vojsku da se bori protiv Srba. Pa je zatim i ratovao sa Srbima. A sada, nepune dve decenije kasnije, Evropski parlament šalje baš njega kao specijalnog izaslanika za Srbiju, koji će toj državi pomoći (ili "pomoći") na putu evroatlantskih integracija.

Verovatno se i sam Jelko Kacin pita čime je zaslužio da bude toliki miljenik sudbine. Koja mu svako malo daje Srbe na tacni. Čas kao neprijatelje koji oklevaju i da priznaju da su u ratu s njim, čas kao potencijalne kandidate za državnu zajednicu u kojoj je on velika zverka.

Neko bi možda pomislio da je ovakvo Kacinovo ponašanje malo licemerno. U krvavom raspadu SFRJ službovao je kao slovenački ministar informisanja i odbrane (dakle, direktno je odgovoran za Holmec i druge zločine nad Srbima), a danas te iste Srbe prevodi gladne do Evrope (kao suprotno od "žedne preko vode"). Ali, on u tome ne vidi ništa nemoralno. Čak drugima deli lekcije o dvoličnosti. Pogađate kome: Srbima!

Da je spoljna politika Srbije, najblaže rečeno, neočekivana i neobična, odavno više nije tajna. Kada su ga u "Dvouglu" pitali da je oceni, Đorđe Vukadinović je nedavno rekao da je "ili genijalna, ili ludački šizofrena, a uskoro ćemo saznati šta je od ta dva". Teško je dati bolji opis. Zaista, ako vladajućoj koaliciji pođe za rukom da formulom "i Kosovo i Evropa i Istok i Zapad i Vašington i Brisel i Moskva i Peking" dovede Srbiju do nekih srećnijih okolnosti, to bi zaista bio podvig jednak onom Kneza Miloša. Ali, ako se ispostavi ono što se sve više nameće kao realnost, a to je da Srbija u ovom trenutku "ne zna gde udara" pa će zato na kraju da naleti na zatvorena vrata na sve četiri strane sveta, izraz "ludačka šizofrenija" biće još i preblag za politiku koja nas uvaljuje u nove i dublje nevolje. Nema, prema tome, ničega spornog u tome ako neko okarakteriše spoljnu politiku Srbije kao nepostojanu, problematičnu ili neshvatljivu.

Osim ako taj neko ne govori u ime Evropske unije. Koja ima jedne aršine za Kosmet, druge za Republiku Srpsku, treće za Abhaziju i Južnu Osetiju, a sedamnaeste za Kataloniju i Škotsku. Koja lidera ovog regiona prepoznaje i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Sarajevu, i u Podgorici. Koja vas mrtva hladna i bez ikakvog razloga (a kamoli zakonskog pokrića) izbombarduje i otme pokrajinu, a istovremeno vam priča o velikom prijateljstvu koje oseća prema vama.

Spoljna politike Srbije, kakva god da je, nije ni upola šizofrena kao spoljna politika Evropske unije. Razlika je, normalno, u tome što EU ne trpi, barem za sada, nikakve ozbiljnije posledice svojih lakomislenosti, bezopletosti i dvoličnosti. Mala i siromašna Srbija ne može se porediti sa velikom i bogatom EU ni po čemu, pa ni po tome koliko mora da plaća svoje greške. Ali, na stranu moć jednih i slabost drugih, mnogo je licemerno kada neko iz Evropske unije optužuje Srbiju da se ponaša licemerno.

Posebno ako je taj neko Jelko Kacin. Koji nije dvoličan jedino u odnosu prema Srbima. Nimalo ne krije koliko nas ne podnosi. Ostatak njegovog političkog angažmana je zato krajnje problematičan u moralnom smislu. Pa je zato vrlo drsko kritikovao spoljnu politiku Srbije kao dvoličnu i licemernu.

Posebno je problematično bilo njegovo obraćanje u Skupštini Srbije pre nekoliko dana. Kacin je, na početku obraćanja, pozdravio prisutne na tri jezika: srpskom, mađarskom i albanskom. "Juno potkivano, dobar dan, mirdita!" Kasnije je "pojasnio" da nije u pitanju gaf ili provokacija, već da je ispoštovao to što u srpskom parlamentu ima i Mađara i Albanaca.

Njegova trojezičnost ipak je providno dvolična. Pošto nijednom gostu ne bi palo na pamet da se, na primer, u američkom Kongresu obrati prisutnima na engleskom i arapskom (a sigurno tamo ima poreklom Arapa, makar među pomoćnim osobljem). U stilu nekadašnjeg slovenačkog ministra odbrane, Kacin je ovim bezobrazlukom strojevnim maršem pregazio preko činjenice da je srpski zvaničan jezik ove države. Samim tim i njenog parlamenta, koji ga je ugostio. Od nekoga ko je pre skoro 20 godina ratovao protiv JNA, a taj rat i dobio i to vrlo efikasno, očekivalo bi se da odavno ne oseća nikakvu mržnju prema Beogradu, niti potrebu da ga provocira i ponižava. Ali, ako je Jelko Kacin, rekoh, u nečemu postojan i istrajan, onda je to njegov odnos prema Srbima.