Nisu ni Rusi bezgrešni

Poslednje glasanje na pesmi Evrovizije, kada je Beograd dao maksimalan broj glasova Ukrajini, oslikava u pravom svetlu rusku politiku na Balkanu.

Ceo problem nije u Beogradu s obzirom na to da Vlada Aleksandra Vučića ima jasno zacrtan cilj, a to je ulazak u evroatlantske integracije ili, preciznije rečeno, u Evropsku uniju i NATO pakt. Neobično je da zvanična ruska politika potpomaže ovakvu političku orijentaciju imajući u vidu da se to kosi sa proklamovanim ruskim strateškim državnim interesima.

Pre nešto više od dva meseca aktuelna vlast u Beogradu je ratifikovala sporazum sa NATO paktom koji u suštini predstavlja otvaranje vrata za prijem Srbije u ovu vojnu organizaciju.

Taj potez srpskog premijera, podržan i od predsednika Republike Tomislava Nikolića, uzburkao je javnost i građane Srbije, zbog čega su održane i antinatovske demonstracije u Beogradu i Nišu. Ruska strana je podržala te demonstracije, što je sasvim logično imajući u vidu da ona ne želi da Srbija preko noći osvane u neprijateljskoj vojnoj organizaciji. Međutim, vladajuća partija u Rusiji, a to je Jedinstvena Rusija, podržava Srpsku naprednu stranku, onu istu koja ratifikuje sporazum sa NATO paktom. Ta podrška je jasno izražena na predizbornom skupu SNS u Beogradskoj areni kroz reči generalog sekretara Jedinstvene Rusije Sergeja Železnjaka, koji je u isto vreme potpredsednik Ruske dume.

Takođe je i visoki funkcioner Jedinstvene Rusije Konstantin Kosačov, inače i predsednik Odbora za spoljnu politiku u Savetu Federacije, bez dvoumljenja podržao Srpsku naprednu stranku jer ona, eto zaboga, ne uvodi ekonomske sankcije Rusiji i navodno ne vodi Srbiju u NATO pakt. Malo čudno, imajući u vidu da je potparol ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova na konferenciji za štampu dala podršku građanima Srbije koji su protestvovali protiv aktuelne vlasti zbog približavanja Srbije NATO paktu.

Takođe, politika zvanične ruske države prema secesiji Kosova i Metohije u poslednje vreme je prilično neobična i nejasna. Ona je tokom 2007. i 2008. godine bila konkretna jer je zvanična Rusija htela da stavi veto na Ahtisarijev plan koji su podržavale zemlje Zapada. Sećam se da na pregovaračkom timu Beograda, koji su predvodili ondašnji predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica i predsednik Boris Tadić, a čiji sam ja bio član, postojala je dilema oko toga da li će Rusi staviti veto u SB na Ahtisarijev plan.

Na sednici pregovaračkog tima, održanog u zgradi predsedništva Srbije, a čijom sednicom je predsedavao Boris Tadić, ja sam predložio srpskom predsedniku da kao kontrauslugu za ruski veto Srbija njima dozvoli da u Srbiji Rusi postave vojnu bazu.

Predsednik Srbije je na taj predlog besno reagovao, ali i bez te kontrausluge ruska strana je bila spremna da stavi veto na Ahtisarijev plan. Interesantno je napomenuti da je plan finskog diplomate jednoglasno odbijen i u Skupštini Srbije iako je on nudio srpskoj strani mnogo više od Briselskog sporazuma.

Najglasniji pobornici odbijanja Ahtisarijevog plana u Skupštini Srbije bili su ondašnji čelnici Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, a ispred Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić. Kasnije su Ivica Dačić i Aleksandar Vučić potpisali Briselski sporazum, a Tomislav Nikolić ga je zdušno podržao.

Jedna od glavnih tačaka Briselskog sporazuma jeste da Beograd, u cilju posrednog priznanja samoproglašene republike Kosovo, treba da primora Srbe da izađu na lokalne i parlamentarne izbore ove separatističke tvorevine. Zvanični Beograd je delimično prisilio manji deo Srba da izađu na lokalne izbore u režiji Prištine, a onde gde to nije uspelo, kao što je Kosovska Mitrovica, Aleksandar Vučić je organizovao ljude da u fantomkama razbiju biračke kutije a da bi obmanuo javnost Srbije zatražio je od NATO pakta 45 minuta da disciplinuje Srbe. Kako to razbijanje biračkih kutija podseća na rušenje Savamale jer i do dana dašanjeg nije utvrđeno ko su ljudi u fantomkama.

U vreme besomučne i brutalne predizborne kampanje Beograda kojom se Srbi teraju da na silu izađu na separatističke izbore učestvovao je i šef ruske kancelarije u Prištini Andrej Šogorov. Predsednike opština na severu Kosova i Metohije lično je ubeđivao da treba da se kandiduju i da izađu na secesionističke izbore. Pa mu je i to bilo malo, nego je na srpskom saboru na planini Mokra gora u opštini Zubin Potok javno pozvao Srbe da izađu na takve izbore, zbog čega umalo nije došlo do incidenta sa prisutnim Srbima.

Kasnije je ruska ambasada u Beogradu neubedljivo pravdala postupak svog diplomate. 

Ono što je još zanimljivo jeste da Srbi funkcioneri u organima samoproglašene republike Kosovo, nepriznatoj od strane Ruske Federacije, bivaju zvanično pozivani na prijeme povodom dana ruske državnosti u ambasadi u Beogradu. To se odnosi, kako na ministre u vladi samoproglašene republike Kosova, tako i na predsednike opština biranih po ustavu i zakonu ove separatističke tvorevine. Od strane jedne velike svetske sile kao što je Ruska Federacija je to u najmanju ruku neozbiljno. Ne priznaje samoproglašenu republiku Kosovu ali priznaje funkcionere samoproglašene republike Kosovo.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji provejava sumnja da ovakav fleksibilan ruski stav prma južnoj srpskoj pokrajini ima veze sa pripajanjem Krima Ruskoj Federaciji. Ako je to već tako, nema potrebe da se Srbi „zavode za Goleš planinu“.

Tokom prošle godine u Crnoj Gori održano je mnogo protesta protiv ulaska ove države u NATO pakt. Organizator protesta je tzv. Demokratski front, odnosno najznačajnija politička organizacija u liku Nove srpske demokratije sa predsednikom Andrijom Mandićem. Pre nekoliko godina bio sam pozvan od strane pomenutog Andrije Mandića da podržim njegovu predsedničku kandidaturu ispred kosovsko-metohijskih Srba. Završna konvencija ovog predsedničkog kandidata bila je u Nikšiću.

U prepunoj hali sportova u tom gradu bilo je more transparenata i srpskih zastava u cilju podrške Andriji Mandiću. Ali tog istog dana ondašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, znači u oči samih izbora je primio Filipa Vujanovića, kandidata Demokratske partije socijalista, čime je pokazao nedvosmislenu podršku ruske države onoj političkoj opciji koja Crnu Goru vodi u NATO pakt. Andriji sam rekao da su mu šanse na izborima male pošto njegov konkurent ima podršku i Brisela, i Vašingtona, i Moskve. Mene lično je zanimao samo način na koji je Filip Vujanović dospeo da Dmitrija Medvedeva. Andrija mi je rekao da mu je prijem obezbedio mitropolit Amfilohije Radović preko ruskog patrijarha.

Nažalost, i samo odvajanje Crne Gore nije moglo da prođe bez podrške Rusije. Pretpostavljam da je ruska strana smatrala da ako se Crna Gora odvoji od Srbije, da će ona moći lakše da je kontroliše. Sa ove distance vidimo da je takva politika bila apsolutno pogrešna. Danas je Andrija Mandić omiljen gost u Moskvi, nažalost, dosta kasno jer je Crna Gora već faktički postala članica NATO pakta.

Bojim se da se u Srbiji ponavlja recidiv takve politike i da Srbija ide u istom smeru kojim je išla Crna Gora.

Godine 2002. američka administracija me je stavila na svoju crnu listu zbog navodnog ugrožavanja američkih nacionalnih interesa. To praktično znači da mi je zabranjen ulazak u Sjedinjene Američke Države, kao i konfiskacija moje pokretne i nepokretne imovine u zemljama koje su pod američkim kišobranom. Ovo oko imovine nisu se mnogo ovajdili. Već od 2003. godine od strane ruske ambasade dobijao sam pozive da prisustvujem prijemima povodom dana ruske državnosti. Sećam se tih godina, nije bilo veliko interesovanje za prijeme u ruskoj ambasadi. Poziv je prestao da mi stiže 2013. godine zbog mojih kritika upućenih Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću povodom potpisivanja izdajničkog Briselskog sporazuma.

Ovo moje političko stanovište koje se svodi da ruska politika na Balkanu nije bezgrešna nije i stav političke stranke kojoj pripadam, a to je Demokratska stranka Srbije. Demokratska stranka Srbije je inače prema Rusima bila jako korektna.

Za vreme njene vlasti ona je ruskoj kompaniji Gasprom prodala NIS kičmu energetske industrije Srbije sa pravom eksploatacije gasnih i naftnih nalazišta u Srbiji i Angoli koje je srpska kompanija posedovala. Zbog toga je bila na meti oštrih kritika tzv. proevropskih političkih stranaka u Srbiji tako da je pretrpela veliku političku štetu. NIS je posle toga, ali sada sa većinskim ruskim paketom akcija, postao glavni donator onih političkih grupacija i medija koji su ovu privatizaciju kritikovali.

Demokratska stranka Srbije je takođe sa Srpskim pokretom Dveri posetila Krim i to su jedine dve parlamentarne stranke u Srbiji koje su odlaskom na Krim jasno pokazale da je Krim deo Ruske Federacije. Ukrajina je čelnicima ovih stranaka Sandi Rašković Ivić i Bošku Obradoviću podnela krivčne prijave, a zbog samog odlaska zatvorena su im vrata zapadnih ambasada.

Međutim, i pored svega toga, tokom izborne noći 24. aprila 2016. godine kada je premijer Srbije rešio da izbornom krađom izbaci patriotsku koaliciju DSS-DVERI iz Parlamenta Srbije ruska strana je ćutala, dok je američki ambasador, znajući za izbornu krađu Aleksandra Vučića, poslao jasne signale da koalicija Čeda-Boris-Čanak ne sme da ostane ispod cenzusa.

Ruski ambasador je zajedno sa ostalim ambasadorima zapadnih zemalja čestitao Aleksandru Vučiću veliku izbornu pobedu mada je i vrapcima jasno da se 24. aprila desila istorijska izborna krađa koja je najizraženija na Kosovu i Metohiji.

Najveći deo građana Srbije, onako iskonski i od srca, doživljava Rusiju kao svoju drugu otadžbinu. Svesni su da ruska zvanična politika mora da pliva između vlasti i opozicije ali čudi da sadašnjoj vladajućoj političkoj nomnklaturi iako stremi ka evro-atlantskim integracijama ona daje nesebičnu podršku.

Tako je bilo i na izborima 2012. godine, pa na izborima 2014. i na kraju na izbrima 2016. godine. Ako ruska politika na Balkanu ne bude korektna i prema ostalim proruskim političkim opcijama na Balkanu postoji rizik da će se one od ovog političkog puta distancirati.

Kod mene u Ibarskom Kolašinu na Kosovu i Metohiji postoji krilatica „Kume, drži malo i ti kumstvo, ne mogu samo ja, ono propade“.

Autor je član Predsedništva Demokratske stranke Srbije