Nikakvi „nacionalni“ sabori, stadioni i sletovi ne mogu prikriti realnost nacionalne izdaje i kosovske kapitulacije. Srpske patriote i rodoljubi nemaju šta da traže na Vučićevim i Hilovim izborima

Kurtijevo zauzeće severa Kosova i Metohije, dolazak „Prištine“ pred prijem u punopravno članstvo Saveta Evrope i izglasavanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN predstavljaju krst, istinu i stvarni bilans decenijske vladavine Aleksandra Vučića. Za razliku od njega koji je svoje prethodnike politikantski optuživao i za ono na šta realno nisu imali mnogo uticaja – od pogroma 2004. do kosovskog proglašenja nezavisnosti – mi ne kažemo da je Aleksandar Vučić kriv što je ova tendenciozna i nepravedna rezolucija izglasana. Ali jeste itekako kriv i odgovoran za bukvalno sve ostale pogrešne i promašene segmente nacionalne i državne politike koju ovaj režim vodi od svog dolaska na vlast.

Tokom tih dvanaest godina praktično neograničene vlasti, Vučić je sistematski ubijao i kompromitovao nacionalnu ideju, blatio njene iskrene protagoniste, širio nacionalni defetizam, promovisao i medijski forsirao kontrolisane ekstremiste i bukače, krčeći put svojoj apsolutnoj vlasti, kultu ličnosti i nacionalnoj i državnoj veleizdaji. Zapravo, ovo poslednje (izdaja i kapitulacija) bilo je uslov i cena za ono prvo – dobijanje zelenog svetla za uspostavanje apsolutne vlasti. I zato su u Vašingtonu, Briselu i Berlinu godinama „širom“ zatvarali oči na sve Vučićeve nedemokratske poteze, gaženje opozicije i raznovrsne izborne mahinacije.

Kosovo je najdrastičniji i najočigledniji primer, ali nipošto jedini. Tu je i Vučićevo perfidno saučesništvo u pritiscima na Republiku Srpsku, predaja u strane ruke preostalih poluga ekonomskog suvereniteta, neodmereno zaduživanje, usvajanje tzv. „rodnih“ zakona itd. Ipak, ono što je Srbima i srpskoj državnosti na KiM učinjeno za ovih dvanaest godina, u rasponu od Briselskog sporazuma, do Francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma o implementaciji, neoprostivo je i nema pandana u srpskoj političkoj istoriji. I da zlo bude još gore, svi ti, eklatantni slučajevi autokolonijalne i kvislinške politike praćeni su tragikomičnim busanjem u junačke grudi, primitivnim glumatanjem i kvazinacionalnim manifestacijama.

Propustivši priliku da se ujedine u snažan patriotski blok, nacionalne stranke, lišene spoljne podrške i izvora finansiranja, osudile su sebe na marginalizaciju, pretvarajući se u priveske i oruđa režimske manipulacije

Nikakvi „nacionalni“ sabori, nacionalni stadioni i sletovi ne mogu zameniti ni prekriti  žalosnu realnost nacionalne izdaje i kosovske kapitulacije.

Zamoreni dugogodišnjom borbom sa vetrenjačama, zaplašeni režimskim prljavim kampanjama ili uljukani manjim ili većim privilegijama, nacionalni intelektualci (čast izuzecima) danas uglavnom ćute, ili se oglašavaju samo na „globalne“, po vlast benigne teme, pažljivo izbegavajući da direktno okrive režim, a pogotovo Aleksandra Vučića lično.

Propustivši priliku da se ujedine u snažan patriotski blok, nacionalne stranke, lišene spoljne podrške i izvora finansiranja, osudile su sebe na marginalizaciju, pretvarajući se u priveske i oruđa režimske manipulacije. Utoliko manje čudi, ali i više rastužuje činjenica da su upravo rukovodstva i lideri nacionalnih stranaka i strančica PRVI, u trenutku dok su se u redovima „proevropske“ opozicije još premišljali i natezali, poleteli u pomoć Aleksandru Vučiću i bez ikakvih preduslova obećali izlazak na ponovljene beogradske izbore. Pri čemu su za takvu odluku i izlazak imali još manje osnova od svojih kolega iz proevropskog tabora jer, za razliku od njih, ove rascepkane nacionalne grupacije na tim izborima praktično nemaju čemu da se nadaju.

Smatramo da srpske patriote i iskreni rodoljubi NEMAJU ŠTA DA TRAŽE na predstojećim Vučićevim i Hilovim izborima

Iz navedenih, a i mnogih drugih razloga, smatramo da srpske patriote i iskreni rodoljubi NEMAJU ŠTA DA TRAŽE na predstojećim Vučićevim i Hilovim izborima, jer bi tako, realno, statirajući na njima, samo dali legitimitet kako tim očigledno problematičnim izborima tako i svim prethodnim, sramnim, kukavičkim i kapitulantskim potezima aktuelne vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem po pitanju Kosova i Metohije, kao i svih drugih vitalnih nacionalnih tema.

To nije „bojkot radi bojkota“, već trenutno jedini raspoloživi način da se kaže „ne“ velikoj izbornoj, političkoj i nacionalnoj prevari zvanoj Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

To nije „bojkot radi bojkota“, već trenutno jedini raspoloživi način da se kaže „ne“ velikoj izbornoj, političkoj i nacionalnoj prevari zvanoj Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka

To nije nikakvo „odustajanje od borbe“, već, naprotiv, odustajanje od predaje i borba protiv nacionalne kapitulacije. Nije „predaja“, nego upravo preduslov za stvarno suprotstavljanje režimu koji pada na svakom iole objektivnom nacionalnom i demokratskom ispitu. Baš kao što ni, eventualno, insistiranje na neophodnosti jedinstvenog opozicionog fronta nije „utapanje“ nacionalne ideje u šaroliko opoziciono okruženje, već pokušaj da se ona obnovi, očisti od oportunizma i vaskrsne iz decenijskog blata SNS demagogije, izdaje i nacionalnog samoponiženja.

Jedino na taj način ova ideja može ponovo zasijati na nekim budućim, pravim i stvarnim izborima. A svakako se neće obnoviti kroz ulogu režimskih satelita i sakupljanjem političkih mrvica sa stola ove kvinslinške vlasti.

Kako radili, tako nam Bog pomogao.         

U Beogradu 29. maj 2024.

Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije - „Otadžbina“

Srpski državotvorni klub

Srpski demokratski savez

Uspravna Srbija

Nova srpska politička misao

- prof. dr Duško Kuzović

- prof. dr Dejan Mirović

- prof. dr Slobodan Prvanović

- dr Slobodan Janković

- Slaviša Ristić

- Dragan Dobrašinović

- Marinko Vučinić

- Davor Kalajžić

- Đorđe Vukadinović