Nigde na planeti ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom mestu. Projektom Jadar bi bio uništen veliki rezervoar pitke vode u Srbiji i ugroženo vodosnabdevanje od Loznice do Beograda

"Nije moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način. Ovo nije borba protiv Rio Tinta, nego je borba protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru, zato što to podneblje ne podržava ekološko rudarenje litijuma", navela je naučna savetnica i ekspert za nauku o životnoj sredini dr Dragana Đorđević.

U trećoj emisiji serijala „Litijum: Stručnjaci govore“ dr Đorđević je podelila svoje stručne stavove o tome zašto je važno sprečiti otvaranje rudnika u ovom području, da li je ekološko rudarenje uopšte moguće, kao i koji su dugoročni ekološki i društveni rizici povezani sa takvim projektima.

Na samom početku postaviću Vam pet blic pitanja na koja ću Vas zamoliti da odgovorite kraćim odgovorima u jednoj do dve rečenice. Kasnije ćemo preći na vašu naučnu oblast. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Ne, nigde na planeti ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom mestu, niti se planira da se takav rudnik otvori i uništava zdrava i plodna zemlja.

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način?

Ne, ne. I to nema nikakve veze sa kompanijom koja bi otvarala rudnik litijuma. Znači ovo nije borba protiv Rio Tinta, nego je borba protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru, zato što to podneblje ne podržava ekološko rudarenje litijuma.

Da li je prema Vašem mišljenju racionalno i dugoročno odgovorno budućim generacijama ostaviti ključne resurse, poput zdrave vode i zdrave prirode?

Tako je, budućim generacijama moramo ostaviti zdravu životnu sredinu, onako kako smo je mi nasledili, a takođe moramo ostaviti i resurse, pa neka oni odlučuju šta će sa njima raditi.

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Ne kao privredne grane, rudarenje je korisno, ali ono mora da bude u funkciji interesa većinskog dela naroda Srbije, a ne u funkciji povećanja profita neke strane kompanije.

A da li bi bilo koja kompanija koja bi rudarila u Jadru, mogla da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životu sredine?

Ne, zato što je podneblje Jadra takvo da je puno vodom i podzemnim vodama i nadzemnim vodama, a rudarenje litijuma nosi velike rizike, jer podrazumeva i preradu rude litijuma, koja mora da se radi u Jadru i dopremanje velike količine hemikalija i to vrlo agresivnih hemikalija, što sve zajedno nosi visoke rizike za pre svega stanovništvo koje tamo živi, a i šire.

Hvala Vam na ovom uvodnom delu. Vi ste sasvim sigurno jedno od najprepoznatljivijih lica u borbi protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru. Da li onda za početak možete da nam kažete zašto se snažno protivite tom projektu?

Srbija je zemlja koja poslednjih godina ima problema i sa vodosnabdevanjem i sa sušama. Ukoliko bi se ovaj rezervoar vode uništio, a sa rudarenjem bi se sigurno uništio, onda Srbija u celini ostaje bez jednog velikog rezervoara pitke vode i ulazi u mnogo veće probleme nego što je sada

Zato što se projekat planira u jednom zdravom predelu Srbije, predelu koje ima najveće rezerve podzemnih pitkih voda u Zapadnoj Srbiji i jedno od tri velika rezervoara vode. Srbija je zemlja koja poslednjih godina ima problema i sa vodosnabdevanjem i sa sušama. Ukoliko bi se ovaj rezervoar vode uništio, a sa rudarenjem bi se sigurno uništio, onda Srbija u celini ostaje bez jednog velikog rezervoara pitke vode i ulazi u mnogo veće probleme nego što je sada.

Prema planu, rudnik u dolini Jadra ne bi funkcionisao samostalno, uz njega bi bila izgrađena i fabrika za preradu jadarita. Šta to zapravo znači i kakve opasnosti nosi? Zašto uopšte ta je ta fabrika mora da bude tu izgrađena?

Pa, to je tačno. Znači, pored ovo rudnika neophodno je da se izgradi jedno postrojenje, hemijsko-tehnološko postrojenje za preradu rude, odnosno koncentrata ruda jadarita, zato što je jadarit jedinstvena ruda na svetu i ne postoji razvijena tehnologija, ne postoji nigde na svetu postrojenje i tehnologija gde se razdvaja litijum od bora iz jedne rude, i zbog toga ta ruda ne bi mogla da se izvozi, morala bi tu da se prerađuje. A sa druge strane, taj hemijsko-tehnološki proces je vrlo komplikovan, odnosno to je tehnologija koja je tehnologija 19. veka, znači nema tu ničeg inovativnog.

Ta tehnologija podrazumeva luženje sa velikim količinama koncentrovane sumporne kiseline, korišćenje kalcijum karbonata za neutralizaciju, korišćenje natijum karbonata za izdvajanje litijum karbonata kao krajnjeg proizvoda, korišćenje ogromnih količina vode koje bi se verovatno zahvatale iz Drinskog aluvijona i same reke Drine, a to dalje povlači generisanje ogromnih količina otpadnih voda u predelu koje je okruženo bujičnim rekama, što samo dalje povlači zagađenje tih vodotokova i ugrožavanje vodosnabdevanja velikog broja stanovnika na potezu od Loznice do samog Beograda.

Šta znači prerada jadarita

Da li Vi zapravo kao fiziko-hemičar, doktor hemijskih nauka, možete da nam pojasnite šta konkretno i nešto opširnije podrazumeva prerada jadarita? Šta je to u stvari, da približimo ljudima?

Taj materijal kad se iznese na površinu zemlje prvo bi se drobio, što bi povlačilo generisanje velike količine prašine, koja bi ulazila u atmosferu i zagađivala vazduh. 

Jadarit je mineral koji je dispergovan u rudnoj steni ispod zemlje. Znači, on nije čist da bi kompanija mogla da siđe u podzemlje i da zahvati jadarit. Jadarit je u vidu malih zrnaca dispergovanih u rudnoj steni i sav taj materijal mora zajedno da se iznese na površinu zemlje. Taj materijal kad se iznese na površinu zemlje prvo bi se drobio, što bi povlačilo generisanje velike količine prašine, koja bi ulazila u atmosferu i zagađivala vazduh. To nije obična prašina, nije to zemljišna prašina sa površine koja se diže vetrom, već je to prašina rudnička, a rudne stene u sebi, pored korisnih elemenata zbog koji se vade, sadrže i štetne elemente. Pouzdano znamo da ruda jadarita u sebi sadrži, pored litijuma i bora, sadrži arsen, olovo, kadmijum, sulfide, sulfidi bi odmah otparavali, sulfidi su jedinjenja koja imaju mirišu na pokvarena jaja. I manje više što je taj miris neprijatan, važno je da je sulfid, vodonik sulfid, toksičan takođe, a u okolini rudne zone živi oko 20.000 ljudi koji bi bili pogođeni direktno projektom prerade litijuma.

Znači, to je početak problema koji bi nastavio rasejavanjem rudničke prašine od drobljenja, zatim ide mlevenje, ide transport samlevenog materijala, koji bi se mleo do frakcije 200 mikrometara čestica, taj materijal bi išao u reaktore, odnosno digestore, gde bi se podvrgao digestiji koncentrovanom sumpornom kiselinom. Koncentrovana sumporna kiselina dnevno bi se koristila u količine od 1000 i 100 tona, to je količina koja bi zapremala jedan olimpijski bazen svakih nekoliko dana.

Koncentrovana sumporna kiselina je vrlo opasna kiselina, ona spada u opasne hemikalije i imamo prilike da se uverimo poslednjih meseci, da vrlo često na našim prugama se prevrću tovari opasnih materija između ostalog i cisterne sumporne kiseline i amonijaka, što prestavlja velike rizike pre svega u transportu, imali smo situaciju da se nedavno prevrnula jedna cisterna, odnosno jedna kompozicija sumporne kiselina, onda je došla dizalica da podigne te cisterne, pa se i ona prevrnula.

Koncentrovana sumporna kiselina dnevno bi se koristila u količine od 1000 i 100 tona, to je količina koja bi zapremala jedan olimpijski bazen svakih nekoliko dana.

Znači, mi kao država nismo spremni za takve poduhvate, za tako velike poduhvate, zašto kažem velike, jer ovaj projekat u Jadru podrazumeva najveće kapacitete proizvodnje na svetu, jer ne radi se samo o proizvodnji litijuma, već se radi o proizvodnji i borne kiseline, ali i natrijum sulfata, kao nus proizvoda u tom procesu, pri čemu još uvek nismo saznali šta bi kompanija radila sa natrijum sulfatom. Tačno je da se on koristi u fabrikama deterdženata, da ima neku upotrebnu vrednost, međutim globalno tržište je zapunjeno ovom supstancom, koja bi onda morala da se odlaže takođe negde u blizini rudnika i postrojenja za preradu, a natrijum sulfat je jedinjenje koje je takođe rastvorno, znači sa padavinama, u bujičnim poplavama kojima je sam predeo u dolini Jadra podložan vrlo često, dolazilo bi do rastvaranja te supstance i posledično bi se povećavao sadržaj sulfata u vodotocima. Znači, to je ono što su glavni rizici u samom projektu Jadar.

Glavni rizici u preradi – nauka kaže da je prerada litijuma iz presoljenih rastvora kojih ima najviše u pustinjama Južne Amerike, odnosno na tromeđi Argentine, Bolivije i Čilea, u pustinji Atakama, 70% globalnih rezervi litijuma je smešteno tu i on se nalazi u presoljenim rastvorima, koji se lako eksploatišu za površine zemlje. Znači, izvlače se, odlažu se u bazenima, ostavi se da voda ispari pod dejstvom sunčeve svetlosti, znači ne koriste se fosilna goriva. I nakon toga, kada se osuši taj materijal, iz tog materijala se eksploatiše litijum.

Iako je ta eksploatacija daleko jednostavnija i daleko manje posledice po životnu sredinu nosi, jer se radi u pustinjama i tu žive neke lokalne zajednice, lokalno stanovništvo se ipak jako buni, zato što ostaje bez vode, jer se koristi velika količina vode za izdvajanje litijuma, za ispiranje taloga, za rastvaranje i tako dalje.

Što se tiče eksploatacija litijuma iz rudnih stena, eksploatacija je još komplikovanija - ogromna je potrošnja vode, ogromna potrošnja hemikalija i ogromna potrošnja energije

Što se tiče eksploatacija litijuma iz rudnih stena, eksploatacija je još komplikovanija, znači sada zahteva razdvajanje litijuma od rudnog materijala, ispiranje, ono što je nauka identifikovala u tom procesu kod rudnih stena, odnosno kod eksploatacije litijuma iz rudnih stena je ogromna potrošnja vode, ogromna potrošnja hemikalija i ogromna potrošnja energije, a u Jadru se planira korišćenje gasa za zagrevanje sistema, što znači potrošnja i fosilnih goriva, a posledično će se emitovati ogromna količina ugljen-dioksida.

Zar nije licemerno govoriti o eksploataciji litijuma, da bi se smanjila emisija ugljen-dioksida u atmosferu, a pri samoj njegovoj proizvodnji u Jadru bi se zapravo emitovala. Mi smo uradili neke procene – nekih 500.000 tona godišnje ugljen-dioksida, na osnovu onoga što kompanija predviđa da radi, bi se emitovalo u atmosferu.

Problemi sa sumpornom kiselinom

Otvara se sada baš mnogo tema iz Vašeg izlaganja, ali moram samo na trenutak da Vas vratim na onu sumpornu kiselinu, zato što mi od zagovornika projekta Jadar, zapravo, slušamo da bi se prerada vršila na 90 stepeni i da u tom slučaju sumporne kiseline uopšte ne bi bilo.

Korišćenje koncentrovane sumporne kiseline na 90 stepeni je takođe visokorizično

To je jednostavno manipulacija rečima. Spodumen, ruda spoumena se prerađuje na 250 stepeni i mnoge rude litijuma se prerađuju na 250 stepeni celzijusovih. Jadarit bi se prerađivao na 90. Ali to što će se prerađivati, što planira kompanija da prerađuje na 90 stepeni i pokušava da predstavi da je dobro nešto što je jako loše, a jako je loše grejati koncentrovanu sumpornu kiselinu na 90 stepeni, samo zato što je 250 mnogo gore. Korišćenje koncentrovane sumporne kiseline na 90 stepeni je takođe visokorizično. Sumporna kiselina na 20 stepeni je vrlo opasna, pa i na 0 stepeni celzijusovih je vrlo opasna hemikalija.

Ali zanimljivo je recimo da Rio Tinto tvrdi, da tih nekih 320.000 tona sumporne kiseline, koliko bi oni trošili godišnje, je zapravo malo u odnosu na navodno 450.000 tona koliko se…

Kako je to malo? Pa kako je malo 450.000? To je isti red veličine. Znači svega 130.000 manje nego količina koja se koristi u celoj Srbiji. Tolika količina se ne proizvodi u celoj Srbiji. Znači Srbija nema toliku količinu kiseline. Kako kompanija planira da doprema tu kiselinu, da li planira da gradi i fabriku za proizvodnju sumporne kiseline, to još uvek ne znamo, još uvek su mnoge nepoznanice u projektu Jadar, a gradnja nove fabrike sumporne kiseline daleko više komplikuje ekološke situacije od onih koje bi sam projekat Jadar doneo.

Da bi se tolika količina sumporne kiseline preradila, razblažila, krenuli smo od podataka o koncentrovanoj jel, e sad da bi se ona razblažila, zapravo je potrebna jako velika količina vode. I šta se onda dešava?

Nije samo voda koja bi se generisala u procesu problem. Problem je i to što kompanija nema rešenje za otpadne vode

Nije samo voda koja bi se generisala u procesu problem. Problem je i to što kompanija nema rešenje za otpadne vode. Ono što je kompanija pokušala da izmanipuliše je da prikaže postrojenje za prečišćavanje ulazne vode takozvanom dvostrukom reverzvom osmozom. To je tehnologija kojom bi se prečišćavala voda iz drinskog aluvijona, odnosno drinskog porekla, jer njima je potrebna izuzetno čista voda za dobijanje proizvoda litijum karbonata visoke čistoće, takozvanom “bateri-grejd” čistoće. Kompanija pokušala da tu tehnologiju prikaže kao tehnologiju koju će koristiti za prečišćavanje otpadnih voda, što nije tačno. Ta tehnologija zahteva ogromnu količinu električne energije koju bi trošila, i ta tehnologija je izuzetno skupa.

Znači, ona je skupa i za prečišćavanje čiste drinske vode do visoko čiste vode za tehnološki proces, a tek za prečišćavanje otpadnih voda i to dvostrukom reverzvom osmozom, to je potpuno nonsens, a objasniću zašto i kakvog su kvaliteta te vode. Da je to tako jednostavno zbog čega se ne prečisti reverzvom osmozom voda u Zrenjaninu? Banat nema čistu vodu. Zašto se ta tehnologija ne upotrebi da se očisti pijaća voda za Zrenjanin?

Grad Zrenjanin je u velikom problemu, jer su uništene podzemne vode ekstremnom eksploatacijom nafte, naročito u poslednjih 10-20 godina, korišćenjem zabranjene tehnologije, takozvanim hidrauličkim frekingom su razbijali naftonosne stene i posledično poremetili kvalitet podzemnih voda. Od tad Banat, odnosno Zrenjanin, nema pitke vode. Znači, reverzna osmoza bi mogla da se upotrebi u Zrenjaninu, ali to se ne radi. Ne radi se, jer je tehnologija izuzetno skupa i njene mogućnosti nisu tako velike. Ona može da prečisti već neku čistu vodu, ali da prečisti otpadnu vodu, to nije moguće. Znači, iz tog otpada pre svega pore tog sistema bi se vrlo brzo zapušile, on bi se pokvario, a drugo i da se prečišćava reverznom osmozom oko 30% istih voda bi ostalo kao otpad. Šta sa tim otpadom?

Nije samo problem tehnološka voda, problem je i podzemna voda. Na tom području postoji tri nivoa podzemnih voda. Prvi nivo je nivo drinskog aluvijona i to je visoko kvalitetna voda, zahvaljujući toj vodi, područje Jadra je plodno i područje Mačve je plodno, jer drinski aluvijon se prostire ispod Jadra i Mačve i to su plitke podzemne vode. Pa čak i u periodima kada vladaju velike suše u Srbiji, kao što je bila 2022. godina, kada se praktično čitava Srbija i Vojvodina sušila, u Jadru je sve lepo napredovalo, zahvaljujući dostupnosti biljkama podzemne vode.

Znači to je taj prvi nivo koji je izdašan, obilna voda tamo. Sledeći nivo je ostatak miocenog mora, odnosno panonskog mora, i to su presoljene vode. Te vode su razdvojene od gornjeg nivoa podzemnih voda nepropustnim slojem gline. I treći nivo podzemnih voda koji se nalazi u zoni rudnog tela, te vode su toksične, one su opterećene visokim sadržajem bora, arsena, surfida i drugim štetnim supstancama, ali nije problem što one postoje kada su zarobljene nepropustim slojem gline.

Kompanija u svojim istražnim radnjama je bušila do rudnog tela, napravila je negde preko 500 bušotina i na tom svom putu, prilikom bušenja, došlo je do oštećenja nepropusnih slojeva gline i te podzemne vode su počele da se mešaju, uključujući treći sloj podzemnih voda koji je pod pritiskom i koji je krenuo da se penje uz bušotine naviše, mešajući se samo sa gornjim slojevima i izlazeći na površinu zemlje, gde oko ispitnih bušotina koje su curile, jednostavno nema nikakvog prinosa od zasada, jednostavno biljke su zakržljale ili se uopšte nisu razvile.

Da li mi zapravo uopšte imamo dovoljnu količinu vode za razblaživanje sumporne kiseline? I da li sve to što ste Vi sada rekli, kao drugo pitanje sada postavljam, zapravo znači da bi sve vode tu bile zagađene?

Apsolutno. Sada smo već uočili u nekim seoskim bunarima povišene vrednosti. Znači pre dve godine smo radili neka terenske istraživanja, našli smo u domaćinstvima, u bunarima, povišene sadržaje litijuma, u nekim izvorima smo našli povišene sadržaje litijuma. To je u selu Korenita dok malo dalje, u Donjim Nedeljicama, ne u gornjim gde je planirano, nego u Donjim Nedeljicama, u istom danu smo radili analize bunara gde su sadržaji litijuma i do 50 puta niži nego u selu Korenita, u bunarima domaćinstava. Znači i sada je došlo sa tim istražnim radnjama do poremećaja tokova podzemnih voda, pa su te toksične vode počele da migriraju i da ulaze u izvore, u bunare.

Ali Rio Sava recimo, na svom sajtu, oni tvrde da su još 2015. godine evidentirani povišeni nivoi litijuma, arsena i bora.

Nije čudo, jer Rio Sava radi istražne bušotine od 2004. godine. Znači od 2004. do 2015. godine kompanija je napravila oko 200, blizu 290 bušotina. Znači skoro dve trećine bušotina je napravljeno u tom periodu i mislim da je najviše upravo u 2015. godine napravljeno. Znači tim bušenjem i tada je došlo do oslobađanja podzemnih voda koje su izlazeći naviše i taj sadržaj koji izlazi na površinu, sa padavinama se rastvara i unosi u reke, tako da nije za čuđenje da je i u 2015. godine uočen povišen sadržaj litijuma, arsena i bora u reci Jadar. Nizvodno.

Vi ste zajedno sa grupom svojih kolega dokazali da je kompanija samo u istražnim radnjama zapravo i dovela do tog zagađenja reka. Mnogi su taj rad napadali, međutim naučni časopis koji je to objavio je zapravo stao iza Vas. Koji su to zaključci do kojih ste došli, a koje je javnost treba da zna?

Mi smo se u našem radu fokusirali na štete koje su pričinjene u dolini Jadra od istražnih bušotina i od raznih aktivnosti kompanije. Cilj rada je bio da se procene ekološke štete, ekohemijske štete i sociološke štete, odnosno sociološki uticaji na lokalnu zajednicu. Razmotrili smo mesta gde kompanija planira da odloži opasan otpad u vidu deponije i jalovina. Kompanije još uvek ne zna gde će svoj otpad da odloži. Prva varijanta je bila da toksični otpad iz procesnog postrojenja hemijsko-tehnološkog kompleksa odlaže u dolini potoka Štavice. Onda su odustali od tog rešenja, pa su u projektnoj dokumentaciji premestili tu deponiju blizu kompleksa. Međutim, blizu kompleksa su dve bujične reke, reka Jadar i reka Korenita, koje svake godine preliju polje Jadra, a svakih nekoliko godina dignu vodeni stub i nekoliko metara. Čak je jedne godine i šest metara vodenog stuba bilo iznad polja Jadra.

Tada smo i mi krenuli sa protivljenjem tom projektu, pa su onda opet shvatili da na tom mestu ne mogu biti deponije, pa su opet vratili u dolinu Štavice. U dolini Štavice su bukove šume, gde kompanija planira 167 hektara kvalitetnih zdravih bukovih šuma da poseče, da napravi branu i da u toj dolini smesti toksični otpad, objašnjavajući da će otpad da se odloži na sloju gline, na nepropusnoj foliji debljine 2 mm i da će tako nekoliko desetina miliona opasnog otpada biti bezbedno za budućnost.

Ta odlagališta opasnog otpada od rudarstva su rizici koji se protežu vekovima, milenijumima. Mi imamo jedno jalovište kod sela Babe u okolini Sopota između Babe i Kuberevca koje potiče iz rimskog doba. Znači i posle dve hiljade godina, zemlja se nije oporavila i još uvek tamo ništa ne raste, zato što je u jalovištu sve ono što je nepotrebno. Ruda u sebi sadrži i korisne i štetne elemente, korisni se izvuku, a oni štetni završe na jalovištu i onda se vekovima polaku izlužuju, zagađujući površinske vode, podzemne vode, okolino zemljište i predstavljaju rizik za život.

Ja ću samo navesti jedan primer Lukovske banje, verovatno ste čuli. Imala sam prilike da radim kvalitet voda, geotermalnih voda. To je bio neke međunarodni projekat, gde smo imali zadatak da ispitamo, to je bio multidisciplinarni, znači da ispitamo resurse geotermalnih voda u nekoliko zemalja Evrope i mi kao hemičari radili smo hemijske sastave tih voda. Ono što nas je zbunilo je bio izuzetno visok sadržaj arsena u reci Lukovske banje, znači to je Lukovska reka gde ljudi dolaze, ona je topla geotermalna, ljudi dolaze da sede u toj vodi, ne znajući da je preopterećena arsenom. Nas je zbunio taj rezultat, pa smo ponavljali da vidimo da nismo neku grešku napravili. Međutim zaista arsena ima u enormnim količinama u toj vodi i ispostavilo se da Lukovska reka protiče u blizini starih srednjevekovnih rudnika u oblasti Kopaonika.

Naši najbolji geolozi, geohemičari su nedavno objavili jedan naučni rad, gde dokazuju da nas još uvek zagađuju jalovišta srednjevekovne Srbije, a mnogi rudari i geolozi zagovaraju novo rudarstvu u Srbiji i nova jalovišta, a nisu rešena ni ona stara.

Pomenuli ste da je u okviru tog rada koji ste sa kolegama pripremili, postojao i taj jedan sociološki deo. Kompanija Rio Tinto, recimo, tvrdi da bi uz podzemni rudnik u Jadru sve funkcionisalo kao i do sada, dakle poljoprivreda, saobraćaj…

Pa vidite, rudnik nadzemni ili podzemni – iz njega se nešto vadi. Nije problem dubina rudnika, problem je šta se tu radi. Pre svega, da bi se ruda izvukla koristili bi se eksplozivi u podzemlju za razbijanje tog stenskog materijala, a samo to razbijanje bi povuklo sleganje terena. U prvobitnim njihovim procenama sleganje bi bilo 80 cm, međutim, sada u studijama provejava veličina od 20 cm sleganja što navodi na razmišljanje da oni nekako u tim studijama i u dokumentaciji ulepšavaju, čine da stvar bude optimistična, čak ne prestavljaju ni realnu situaciju, a situacija može biti vrlo pesimistična.

Kompanija otkupljuje imanja od ljudi tamo gde im treba za otvaranje rudnika, za odlagališta i za postrojenja, ali to nije dovoljno, jer oni ljudi oko toga će ostati da žive u jednoj vrlo rizičnoj sredini, znači tu će krenuti zagađenje, tu će krenuti buka, ako dođe do otvaranja rudnika i do prerade, krenuće zagađenje, krenuće buka, krenuće vibracije. Svakodnevno bi teška mehanizacija prolazila, svetlosno zagađenje bi bilo prisutno, jer rudnik bi radio 24 časa dnevno. Znači, oni ljudi koji žive po obodu bili bi pod velikim zdravstvenim rizicima. Kompanija, znači otkupljuje samo ono što njoj treba, ali neće otkupiti zemlju od 20.000 ljudi.

Ostatak ljudi koji bi bili primorani tu da žive – neki bi pokušali da prodaju, ali to bi išlo jako teško, niko neće želeti da kupi imanje pored rudnika, ja prva ne bih kupila, teško će im biti da prodaju svoje proizvode, a sada jako lepo žive i od poljoprivrede, stočarstva, pčelarstva. Oni koji budu mogli da prodaju, to će biti u bescenje i za te pare će moći da kupe neke male stanove u gradovima, pa će od zemljoposednika postati robovi, jer će moći da rade samo neke nisko plaćene poslove.

Život zajednice će se dramatično promeniti ukoliko do toga dođe. Nisam sigurno da su ljudi svi tamo svesni toga, neki jesu, neki nisu. Kompanija ima jako dobro razvijenu službu propagande, i oni jako dobro predstavljaju optimističkim modelima ono što planiraju da urade. Ekonomisti imaju svoj pogled takođe, oni su videli da Srbija ne bi imala nikakav kontrolu nad time, znači Rio Tinto to bi bio vlasnik svega i sve bi to se radilo za nekih bednih pet posto rudne rente.

A da li bi se u tom smislu nešto promenilo, recimo, kada bi država bila vlasnik nekih 20%?

Ne. Država je vlasnik dela rudnika u Boru, pa opet ništa ne kontroliše. Ne samo da ne kontroliše, nego država ne zna koliko i šta sve kompanija Zi Đin iznosi iz Bora. Znamo koliko zagađuju, koliko zagađuju vazduh, oni su udvoipopostručili proizvodnju, otvorili su novi rudnik, takođe podzemni, Čukaru peki. Država Srbija ne zna kvalitet te rude, znamo da je jedna od najbogatijih, ako ne i najbogatija bakrom i zlatom na svetu. Ali bakar i zlato su praćeni i drugim ekstremno skupim elementima, platinastim elementima, znači ima platinijuma, ima retke zemlje, čija cena je vrtoglavo visoka na tržištu.

Zi Đin je rekao da nijedna institucija u Srbiji ne ume da uradi hemijske analize, uključujući ni Institut u Boru, koji čitav svoj radni vek radi analize upravo te rude i zna u detalje analize svakog ležišta. Tu rudu iznose preko barske luke direktno, odnosno koncentrat te rude izvoze u Kinu, šta i koliko – mi to ne znamo, a na berzi kupuju najlošijeg kvaliteta koncentrate koje tope u borskoj topionici, nedimenzionisanoj za te količine, bez ikakvih sistema za prečišćavanje vazduha, za prečišćavanje rude. Nešto su sada kao uradili za uklanjanje sumpordioksida, ali to nije dovoljno.

U rudniku u Boru je velika emisija arsena, kadmijuma, nikla, olova i mnogih drugih opasnih supstanci. Ljudi u Boru dišu koktele otrova i rezultat toga je da je dramatično porastao broj obolelih od kancera u Boru i dramatično je porastao broj smrtnosti, ali država o tome ne priča i jednostavno ne može da zaustavi kinesku kompaniju da pravi štetu.

Studija o uticaju na životnu sredinu

Vratićemo se samo na ovu glavnu temu emisije, na Jadar i Rio Tinto, ta kompanija je objavila i studiju o uticaju na životnu sredinu. Jeste li je čitali?

Još samo nisam završila o radu, o napadu na rad. Mi smo objavili taj naučni rad, prikupivši sve relevantne podatke, prema naučno priznatim metodologijama smo ih obradili i objavili naučni rad u jednom renomiranom časopisu. Međutim, glavni naučnik kompanije Rio Tinto i dva profesora sa beogradskog univerziteta su podneli zahtev za povlačenje to rada sa brojnim primedbama na rad. Taj zahtev je časopisu otišao na memorandumu Rio Tinta. Profesori beogradskog Univerziteta su bili potpisnici dokumenta sa memorandumom Rio Tinta.

Taj dokument je 19. avgusta upućen časopisu, a editor je nama prosledio 22. avgusta. Znači od 19. do 22. – to je tri dana. U ta tri dana svi važni domaći mediji i svetski mediji su brujali o tome koliko je naš rad katastrofalan i kako mora da se povuče. Mi nismo znali o čemu se radi. Iz medija smo čuli da je rad loš, da neko ima primedbi na rad, a tek 22. nama stiže od editora. Naravno, nismo se upuštali u medijsku pompu. Ja tih dana nisam mogla da živim od poziva raznih i domaćih i stranih medija, ali nisam htela da dajem izjave. Samo sam dala jednu ili dve izjave, gde sam rekla da je legitimno da se kritikuje naučni rad, jer svaki naučni rad, svaki umetnički rad je podložan kritici i da to nije ništa neobično, ali da je ovo što se ovako radi, odnosno što je zavredelo ovoliku medijsku pažnju, vrlo neobično.

Ja imam preko 100 objavljenih naučnih radova, sada skoro već 110, nikada tako nešto nisam doživela. Shvatili smo da i za toga stoji nešto sasvim drugo. Na kraju smo shvatili da je problem u tome što kompanija može donekle da zajednice u Srbiji manipuliše, da prestavlja optimističkim svoje namere, ali ovo je izašlo na globalni nivo i ovaj rad čita globalna inteligencija, koju je malo teže izmanipulisati.

Ali na kraju je, da podvučemo to, naučni časopis ipak stao iz vašeg rada.

Tako je, tako je, mi smo odgovorili na svaku primedbu kompanije i skup editora časopisa je razmotrio i rad je ostao.

Vraćam Vas sada na studiju o uticaju na životnu sredinu Rio Tinta. Jeste li je čitali?

Da se razumemo, to nije studija, oni još nemaju studiju, oni još nemaju ni idejni projekat za eksploataciju litijuma u Jadru, što su morali već uveliko do sada da imaju. Čak ni prostorni plan posebne namene za projekat Jadar morao da se osloni na idejni projekat koji nemaju. Zbog toga je i 2022. godine ukinut prostorni plan, jer je je bespravno donesen. Zašto ga je ove godine Ustavni sud vratio, to je sad pitanje. Kompanija nema idejni projekat, a studija uticaja na životnu sredinu mora da se osloni na idejni projekat. Studija uticaja na životnu sredinu mora da prođe kontrolu stručnih timova naših ministarstva, to se nije desilo.

U tim dokumentima koja je kompanija pokušala da predstavi studijom uticaja na životnu sredinu, na početku svakog dokumenta, oni su prestavili tri dokumenta, piše da se kompanija ograđuje od svega što piše u tim studijama i da ne snosi nikakvu odgovornost. Zašto bih ja onda to razmatrala kao zvanične dokumente? Ne prihvatam da su to dokumenti, jer nisu.

Kad ste pomenuli kontrolu sada, vrlo važno pitanje je onda i ko zapravo kontroliše sve istražne radnje u ovom trenutku, a ko bi s druge strane kontrolisao eventualno rudnik, ukoliko bi bio otvoren?

Mi imamo demontiranu državu, naša inspekcija praktično da ne radi, to su ljudi koji su pod udarom velikog kapitala

Pa vidite, praktično da niko ne kontroliše, mi imamo demontiranu državu, naša inspekcija praktično da ne radi, to su ljudi koji su pod udarom velikog kapitala, ako inspektor ne želi da bude korumpiran on rizikuje svoje život, on radi za malu platu i uglavnom iz tih sektora se ljudi povlače.

Vrlo malo inspektora imamo, inspektori životnih sredine gotovo da ne izlaze na terene. Što se tiče rudarskih inspektora sada donedavno je bilo dva u čitavoj zemlji, a možda je sada neko primljen, pa ih ima tri. To je potpuno nedovoljno da ti ljudi kontrolišu 60 istražnih polja za litijum, koliko je naša država dala stranim kompanijama i ukupno preko 200 istražnih prava za ispitivanje raznih drugih minerala u Srbiji, adaptirajući Zakon o rudarstvu tako da kada kompanija nešto nađe, strana kompanija, ona maltene postaje vlasnik tog minerala.

Ima li ko da kontroliše?

Znači praktično sa malim brojem rudarskih inspektora, sa ugušenim tim sektorom – nema ko to da kontroliše.

Da li onda na to što ste sada rekli, zapravo može da se na doveže i ta jedna strepnja i uznemirenost u javnosti u kojoj se čuje da bi do 2035. godine u naši zemlji bilo otvoreno 40. godine.

Pa to bi bilo stravično ako bi se to desilo. Da, prema novom prostornom planu Republike Srbije do 2035. godine tako se predviđa. Preko 500 primedbi je stiglo na taj dokument, na prostorni plan Republike Srbije, i ja sam uložila primedbu na taj dokument. Toliko je primedbi stiglo da nije mogla u jednom danu javna rasprava da se održi, već je javna rasprava trajala pet dana.

Ukoliko bi došlo do otvaranja još 40 rudnika, Srbija ne bi bila više mesto za život

Ja mislim da su se i oni negde zamislili iz države šta rade, jer na ovom poslednjem sastanku koji je predsednik organizovao sa dekanima i direktorima instituta, znači sa dekanima fakulteta i direktorima instituta, da se napravi državni tim koji bi proučio projekat Jadar i koji bi dao konačno mišljenje – da li tu treba da bude rudnik ili ne.

Na tom sastanku je izašla jedna informacija da su naše geološke mape nestale i da su završile u rukama stranih kompanija. I da sada strane kompanije nepogrešivo znaju šta se nalazi na kom prostoru u Srbiji od minerala i bez ikakvih dozvola, bez ikakvih obeležja, upadaju, buše, vrše istraživanja ljudima u posede, na vinogradima, u njivama. Tako da je to uznemirilo narod i mislim da se narod organizuje da se u njivama ozbiljno usprotivi praktičnoj kolonizaciji zemlje.

Ukoliko bi došlo do otvaranja još 40 rudnika, znači još 40 Bora i Majdanpeka, Srbija ne bi bila više mesto za život, a da ne govorim nadalje, jer je dato preko 200 istražna prava raznim međunarodnim, stranim kompanijama i to na mestima gde ne bi smelo da bude rudnika, evo npr. Vlasina, na Čemerniku, Crna trava, tu su najkvalitetnije vode u Srbiji poslednje preostale da tako kažem i tu su najobilnije kvalitetne vode, duplo više po kvadratu površine ih je tu nego bilo gde u Srbiji. Ako se tu otvori rudnik, taj rezervoar vode odlazi, a ako se otvori u Jadru odlazi rezervoar u Zapadnoj Srbiji i mi praktično ostajemo bez pijaće vode.

 Dato preko 200 istražna prava raznim međunarodnim, stranim kompanijama i to na mestima gde ne bi smelo da bude rudnika

Koliko je zapravo recimo Rio Tinto dao na uvid javnosti ili naučnoj zajednici, nezavisnim stručnjacima svu potrebnu dokumentaciju na osnovu koje bi se moglo zaključiti šta i kako radi?

Pa znate kako, ja sam imala prilike da slušam prvo predstavljanje projekta kompanije, pre više od četiri godine, u Loznici. Oni su po našim zakonima bili dužni da predstave lokalnoj zajednici. I ljudi neki iz lokalne zajednice, svesniji, su me pozvali da dođem da to odslušam jer nisu stručni, mislim, oni su me pronašli kao naučnika i zamolili da dođem. Ja sam se odazvala i otišla. Ono što sam slušala je o otvaranju rudnika, da će to biti podzemni rudnik, znači to je sva ona priča koja se i dalje u medijima predstavlja, da je to podzemni rudnik, da je potpuno bezbedan, da će se koristiti visoko tehnološke mašine sa kompjuterskim dirigovanjem, sa dirigovanjem udaljenim i tako dalje. Ali osim toga ništa više nije rečeno.

Ja sam onda postavila pitanje, pa dobro ne dolaze iz Australije, pošto je gospodin bio iz Australije koji je predstavljao projekat, samo da prave hodnike pod zemljom i da buši tu neku rupu, nego nešto će da vade, da mi kaže šta je to, kog je hemijskog sastava, da ja mogu da procenim da li je to ekološki dobro ili nije dobro. Ja nisam dobila odgovor. Pitala sam šta će dalje sa tim raditi, onda je rekao da će se tretirati kiselinama, ispirati vodom. Pitala sam koliko kiseline, koliko će vode koristiti. Još na nekoliko pitanja nisam dobila odgovor, na kraju sam dobila odgovor da je to njihova poslovna tajna. Eto, to je takva komunikacija sa kompanijom.

Ubrzo sam doživela stravične napade, od toga da su stizala cirkularna pisma u moj Institut, na fakultet, Ministarstvo nauke, Univerzitet, kako sam ja neznalica, kako ne znam šta pričam, kako treba mi oduzeti diplome, treba mi oduzeti zvanja, treba da dobijem otkaz. To je trajalo jedno godinu dve, onda lavina bezimenih botova, koji me napadaju po društvenim mrežama, po režimskim medijima. Posmatrajući vokabular njihov i videvši da svi koriste istu retoriku, na iste pojave su fokusirani, pokušavajući mene da diskredituju kao naučnika i kao eksperta u toj oblasti, shvatila sam da to dolazi iz jednog centra obuke. Očigledno je da su ti ljudi obučeni da tako rade i da to rade za novac, ja nekako ne vidim da sa takvom kompanijom može da postoje bilo kakav dijalog i bilo kakav razgovor.

U njihovim različitim dokumentima figurišu različiti podaci za istu kategoriju i to je jedan od razloga što su oni pokušali da prikažu da je naš rad jako loš, jer mi smo u vreme pisanja tog rada koristili podatke iz dokumenata koji su nam bili na raspolaganju, nisu nam svi bili na raspolaganju, u tim dokumentima su stajali ti podaci, u nekim drugim dokumentima su neki drugi podaci, ali mi nismo imali uvida u te ostale. U međuvremenu, oni menjaju podatke i onda su časopisu poslali da mi lažno prikazujemo. Naravno, mi smo sve dokumentovali, dokazali časopisu i rad nije povučen.

Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije i kompanija Rio Tinto tvrde da bi rudnik u Jadru zauzimao površinu od, kako kažu, samo 200 hektara i upoređuju to sa kopovima Kolubare koji su značajno veći. Dalje je to uopšte uporedivo?

To nije uporedivo iz više razloga. Prvi razlog je da su kopovi Kolubare otvoreni da bi se proizvodila struja za Srbiju. 70% električne energije dolazi iz kopova Kolubare i Kostolca, znači od uglja. A što se tiče rudnika u Jadru, kompletnu dobit za 5% rudne rente prinosila bi kompanija, strana kompanija koja bi došla da tu rudari.

To što kompanija navodi 200 hektara odnosi se na rudnik, postrojenje, ali mi još uvek ne znamo koliko njima treba za deponije, samo u Štavicama je 167 hektara, kao što se sam na početku napomenula, a nema prostornom planu posebne namene za projekat Jadar, koji je sada važeći, 2031 hektar je namenjen za rudnik, odnosno za projekat Jadar, a arhitekte koji su radili na tom prostornom planu su objavili naučni rad prošle godine, gde navode preko 2400 hektara. Znači nije dvesta hektara kako kompanija tvrdi.

Možete li da nam pojasnite i ovo, i to stalno izaziva zabunu u javnosti, i u Evropskoj uniji se otvaraju rudnici i zašto onda tamo mogu da da se otvore i kod nas?

E vidite, u Evropskoj uniji se ne grade rudnici. Imate primer Finske, gde se planira eksploatacija litijuma u već postojećim, starim kamenolomima. Taj materijal bi se vozio 70 km daleko, u Kokoli, gde bi se prerađivao. Kapacitet te proizvodnje je daleko manji od kapaciteta koji se planira u Jadru, mislim da je nekih 20.000 tona godišnje samo litijuma, a u Jadru se planira 58.000 tona litijum karbonata, preko 260.000 tona borne kiseline, slično toliko natrijum-sulfata kao Glauberove soli. Znači, ti kapaciteti daleko nadmašuju one što se u Evropi planira. U Nemačkoj u rudniku Zinvalt, to je rudnik iz vremena drugog svetskog rata, gde se eksploatisao kalaj, pa će se sada eksploatisati litijum, znači to je već devastirana zona. U Cinovecu u Češkoj je rudnik iz 13. veka, gde se stalno nešto rudarilo, pa će sada tu da se nastavi sa rudarenjem litijuma. U Kornvolu u Engleskoj je već pet kamenoloma postojećih, pa će sada tu da se radi litijum. U Francuskoj, recimo, u oblasti Alije, se planira vađenje rude litijuma, ali se prerada planira planira u Bovoaru, 700 kilometara udaljeno odatle. U Austriji se jedino planira otvaranje rudnika za nekih deset hiljada tona godišnje kapaciteta litijuma, ali ta ruda bi se vozila u Saudijsku Arabiju i tamo bi se vršila prerada.

Nigde u Evropi se ne planira otvaranje novog rudnika i prerada na istom mestu, a najmanje da se uništava jedan zdrav predeo, naseljen i bogat vodom i poljoprivredom

Znači nigde u Evropi se ne planira otvaranje novog rudnika i prerada na istom mestu, a najmanje da se uništava jedan zdrav predeo, naseljen i bogat vodom i poljoprivredom. Isto tako u Australiji Grimbušis rudici su stari, oni su iz XVIII veka, Tu se vadi ruda litijuma, a prerada se planira u industrijskoj zoni južno od Perta, 500 ili 200 km daleko od rudnika. Znači nigde na jednom mestu ne postoji rudnik i prerada.

U Australiji Rio Tinto bi prvi put radio preradu ruda litijuma. Oni do sada nisu imali nikakvog iskustva sa rudama litijuma, tu bi je prerađivali uz ograničenja da jalovinu, koja nije toksičnog karaktera, za razliku od ove u Jadru, vrate u rudnik. Znači, iz rudnika da odnesu u industrijsku zonu, a posle prerade da vrate jalovinu u rudnik i da ne smeju da emituju ugljen-dioksid više od 100.000 tona godišnje, a u Jadru bi ta emisija išla i preko 500.000.

A da li i u jednom od tih postojećih ili planiranih rudnika, kako god, postoji ruda litijuma i bora u jednoj rudi?

Ne, ne. Ni u jednoj rudi ne postoje litijum i bor zajedno. U svim tim rudama koje sam navela je isključivo samo litijum i zato je ta proizvodnja i daleko manja, i kapaciteti su inače daleko manji samo za litijum, a nema prerade bora, i ostaci uglavnom nisu opasnog karaktera, ali kompanijama je naloženo da i takve ostatke moraju da vraćaju u rudnik.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da nigde u Srbiji više ne postoje nalazišta litijuma, osim u Jadru. Da li se slažete?

Šezdeset istražnih prava je dato i litijum se istražuje na 60 lokacija u Srbiji, uključujući istok Srbije – Bor, Zaječar, počev od zapade Srbije, preko centralne Srbije, skroz do Vranja. Istraživanja se još uvek rade, ja ne znam kako on zna da nema nigde više litijuma kad istraživanja nisu završena.

Zamoliću Vas samo za kraj da nam kažete šta biste, recimo, u vezi sa svom ovom pričom poručili svojim kolegama?

Pa svojim kolegama bih poručila da se drže pre svega etičkog kodeksa i moralnih normi, da sagledavaju probleme u kojima se naša zemlja našla prema svojoj savesti, a ne prema tome koliko ih kompanija plaća.

(N1)