"Neverno realni Toma"

Sada kada je sukob u SRS-u dobio nekakav epilog (iako se političke strasti i sudski sporovi nisu stišali i završili) formiranjem SNS-a se može odgovoriti na nekoliko krucijalnih pitanja u vezi sa demontiranjem najjače opozicione stranke na srpskom političkom spektru. Prvo i najvažnije pitanje je pokušati definisati dosadašnju politiku, naročito kroz ličnost Tomislava Nikolića, te smer daljeg političkog angažmana sa njegovim sledbenicima u novoformiranoj stranci, zatim, proceniti koliko je vlast dobila ovakvim turbulencijama u okviru ionako neubedljivog opozicionog bloka i na kraju pokušati sagledati realne mogućnosti SNS-a i oslabljene opozicije, nakon ovog kataklizmičnog perioda.

ŠEŠELjEVA SENKA ILI DRUGI ČOVEK STRANKE

Tomislav Nikolić nije bio, poput perjanica srpske disidentne intelektualne elite, sa kraja 80-tih godina, mnogo poznat srpskoj političkoj sceni. Njegova delatnost u okviru pasivne i inertne Guberinine Radikalne stranke ostala je skoro neprimećena tadašnjem političkom miljeu. Prekretnica nastaje kada Nikolić početkom 1991.g. većinu opštinskih odbora matične partije ujedinjuje sa SČP-om Vojislava Šešelja čime se formira nova SRS. Inicijativa je potekla od samog Nikolića, a mesto predsednika nije dovedeno u pitanje zbog tada već harizmatičnog Šešelja, čime je obezbeđeno programsko opredeljenje i prodornost stranke na političkoj sceni. Odmah je postalo jasno da je Šešeljev politički program postao kostur programa novoformirane stranke, a Toma je svojim angažmanom zadobio poverenje lidera i pozicionirao se u suverenog drugog čoveka, što će i ostati sve do najnovijih događaja, koji su prouzrokovali razlaz "dva oka" do sada najjače opozicione i najtvrđe nacionalne, a neki bi rekli i proruske stranke.

Tokom '90-tih Nikolić se uobličavao i izgrađivao kao političar pod velikim uticajem Vojislava Šešelja (kao uostalom i svi u SRS-u). Takva geneza njegovog političkog formiranja imala je za posledicu promenu vokabulara i stila ponašanja koje je sve više klizilo ka, u pojedinim trenucima, oštrim, pa čak i vulgarnim nastupima. Prirodna hladnokrvnost, u nekim momentima ciničnost, uz urođenu inteligenciju i oštroumnost često ga je činila nepoželjnim sagovornikom u političkim duelima, dok su mu iste karakteristike povećavale rejting kod običnih građana i članova Radikalne stranke, te najužeg rukovodstva i samog lidera.

No, čini se da je prevelik uticaj Šešelja na izgrađivanje njegovog političkog profila (što je donekle shvatljivo s obzirom na harizmu, popularnost, te obrazovne i intelektualne mogućnosti lidera radikala) postepeno izgrađivalo kod Nikolića frustracije koje su ga istovremeno kočile ka izgrađivanju jasnijeg političkog identiteta. Naime, Toma se našao u paradoksalnoj situaciji koja je bila proizvod stila "saradnje" dva vodeća čoveka u stranci. Političkim formiranjem pod Šešeljevim uticajem Toma je sve jače stabilizovao svoju broj dva stranačku poziciju, dok je istovremeno tinjao njegov osećaj potčinjenosti, (koji je i sam vođa radikala podsticao svojom rigidnošću, a često i bahatošću, kako kod Nikolića tako i kod ostalih članova najužeg rukovodstva) ideološko-intelektualne inferiornosti i zavisnosti spram Šešelja, što je onemogućavalo njegovu afirmaciju kao relevantnog, uvaženog i u intelektualnim kružocima priznatog političara. Ako postoje personalni sukobi kao motivi razlaza dva krila radikala, Šešelja i Tome, čini se da su sadržani u ovim i ovakvim odnosima i relacijama dva doskora vodeća čoveka iste stranke.

Tokom devedesetih, kada su radikali bili miljenici režima usled političke podrške Miloševiću, kada su bili proganjani, a i kada su bili u vlasti od 1998. do 2000, Nikolić je bio nesumnjivo drugi čovek stranke, ali sa istinski ogromnim doprinosom sprovođenju stranačke politike, koja se nije bitno menjala, te je održala skoro potpuno isti diskurs sa početka devedesetih. Zapadne srpske granice su ostale radikalska paradigma koju ni Nikolić, a ni Vučić, niti bili ko drugi nije dovodio u pitanje (iako ih se sada nevešto odriču).

No, ipak, čini se da je u vreme formiranja savezne vlade posle NATO bombardovanja   (mada mislimo da je bilo prisutno skoro od samog početka) počelo blago razmimoilaženje, što je Nikolić potiskivao usled straha da izrazi bilo kakvo neslaganje sa autoritarnim šefom stranke. Posle pada Miloševića, kada se činilo da stranka neće moći da se oporavi od pretrpljenog šoka, loša tranziciona politika, nepoštena privatizacija, nepromenjen odnos EU i NATO – spram vitalnih nacionalnih interesa i cepanje vladajućeg DOS-a izazvali su nezadovoljstvo građana, što je rehabilitovalo radikale i pod vođstvom uvek agilnog lidera vratilo na političku scenu kao jaku partiju već 2002, kada je Šešelj, na predsedničkim izborima protiv Koštunice, dobio više od milion glasova. Dobrovoljnom predajom Hagu onemogućeno je da sagledamo kako bi stranka egzistirala sa Šešeljem na čelu, ali postali smo svedoci njene delatnosti bez njega, a sa Tomom kao njegovim zamenikom u državi.

KONAČNO "SAM"

Odlaskom Šešelja u Hag – Nikolić je konačno dobio donekle odrešene ruke u vođenju stranke i formulisanju mekšeg ostvarivanja stranačke politike. Mora se priznati da se pokazao izuzetno taktičnim i veštim definisanjem stidljivog zaokreta politike u formuli "i istok i zapad". Zadržavajući tvrde radikale otvorio je prostor za nezadovoljne birače SPS-a, ali i
za, do tada proevropske birače DSS-a, te za razne vrste nezdovoljnika i gubitnika tranzicije. Šešelj kao "Haški Prometej" simbolizovao je otpor srpskog naroda nepromenjenoj politici EU i Amerike, što je zadržavalo tvrdo jezgro radikala kompaktnim i na okupu, a što je, uz Tominu mekšu varijantu odnosa prema zapadu, uz izbegavanja pominjanja zapadnih srpskih granica (čije se pominjanje srpskoj javnosti redovno pogrešno interpretiralo, kao poziv za obnavljanje ratnih sukoba) obezbeđivalo značajan broj novih glasova. Činilo se da je, bez obzira na probleme koji su dolazili usled izjava vođe iz Haga (naročito one – u vreme štrajka glađu – da Srbija nikada ne treba da uđe u EU) simbioza tvrdog i mekog krila radikalskog programa imala magnetno i ujedinjujuće dejstvo za potpuno različite strukture birača. Svojim antizapadnim izjavama haški zatočenik držao je tvrdo krilo, dok je Nikolić – svojom tolerantnijom retorikom – sakupljao nove birače, stvarajući meko krilo u stranci. Tako je privlačio neopredeljene koji se ne bi priključili Šešelju iz straha obnavljanja ratnih sukoba, a što su sve pregrejavali mediji tendencioznim tumačenjem politike radikalskog lidera. Ipak, moramo konstatovati da nam se čini da ovo, u početku blago razilaženje, nije bila (samo) taktika. Javnost je ideološke razlike samo nazirala, dok su one sve više uzimale maha. Tomino krilo se sve više osećalo sputanim, a na svog lidera je sve više gledalo kao balast, dok je Šešelj bio sve nezadovoljniji skretanjem sa tvrdog političkog kursa i delimičnim gubljenjem kontrole nad strankom.

Serija izbora koja je počela predsedničkim izborima na početku 2008. (može se postaviti ozbiljno pitanje zašto je Nikolić pristao na njih) premostila je, privremeno, već tada ozbiljne ideološke razlike. Zajednički cilj je bio ući u strukture vlasti sa evrorazočaranim DSS-om i ideološki prihvatljivim SPS-om. Neuspeh oko formiranja vlade bio je, za Nikolića i njegovu grupaciju, dokaz nemoći stranke, ali  i stranačke ideologije, pogotovo imidža, koji je godinama stvaran. Događaji posle mitinga podrške Karadžiću samo su otvorili put, a nesuglasice oko izglasavanja SSP-a, čini se, iskoristili su kao izgovor za formiranje sopstvene poslaničke grupe, a potom i stranke.

EVROPA, NAPREDNjACI,  DEMOKRATE

Da se vratimo malo unazad, pa da vidimo ko su to bili "naprednjaci". Napredna stranka u 19. veku je nastala iz prve prozapadne (a koja je istovremeno imala i elemente konzervativnosti)  grupacije u Srbiji koji su se definisali kao ustavobranitelji zbog odbrane tzv. turskog ustava iz 1838. Geneza zapadnog kursa u politici ustavobranitelja, a kasnije naprednjaka, predstavljala je paradigmu opšteg kursa dela srpskog društva i većine srpske elite. Iako znamo da zvučimo udžbenički, podsetićemo se na najbitnije detalje te politike tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka.

Ustavobraniteljski prvak tada je bio Ilija Garašanin, koji je u Načertaniju izložio srpski nacionalni program, a koji danas praktično ceo svet nepravedno osuđuje kao velikosrpski. No, u Načertaniju Garašanin vešto izbegavajući jugoslovensku opciju buduće države svog mentora Františeka Zaha teži ograničavanju (ne eliminisanju) do tada najdominantnijeg ruskog uticaja, uz ekonomsko povezivanje, saradnju i otvaranje prema Britaniji i Francuskoj, naivno smatrajući da će one imati interes za stvaranje srpske države na Balkanu, i naivno maštajući o partnerskom odnosu sa velikim silama, na prostorima kojima dominira većinski srpski etnički element.

Polazilo se od stava da Rusija nema snagu da to sama obezbedi, a da Austrija ima nameru da proširi svoj uticaj unijaćenjem Srba, čime bi oni, izgubivši pravoslavni identitet, bili uvučeni u korpus naroda podanika Habsburške krune. Garašanin je mislio da će Francuska i Britanija, kao najrazvijenije građanske demokratske države, biti privržene demokratsko-nacionalnom principu za koji su se tada, pored Srba, borili gotovo svi evropski narodi (Nemci i Italijani prvenstveno). Razočaranje je stiglo već na Berlinskom kongresu 1878, kada je Britanija, zbog ruske opasnosti, podržavala Tursku, a Rusija pokušala da stvori veliku Bugarsku, zbog lakšeg prodora ka Carigradu i moreuzima, što je kralja Milana i mnoge već tada evropeizirane srpske političare intelektualce sudbonosno i ideološki vezalo za Austriju.

Posle Berlinskog kongresa već izdiferencirane srpske političke elite formiraju prve stranke. Radikalnu stranku formiraju, uz programske korekcije, sledbenici Svetozara Markovića dok Liberalnu i Naprednu obrazuju ideološki proevropski i proaustrijski orijentisani srpski političari. Dakle, ako je Garašaninu za određenje političkog kursa ključna bila tadašnja geopolitička realnost njegovim mlađim kolegama, osnivačima napredne stranke, Evropa je postala paradigma koja nema manu ni alternativu. Usled sve veće popularnosti radikala liberali ostaju bez uporišta dok se naprednjačka stranka, koja je bila dvorska (i za koju su bile vezivane mnoge tadašnje finansijske afere), i formalno gasi 1896.g. Posle formiranja samostalnih radikala nasuprot Pašićevim staroradikalima ovi sve više izražavaju svoje proevropsko opredeljenje i postaju jezgro buduće demokratske stranke koja će biti formirana u Kraljevini SHS 1919. g, a kojoj će se priključiti i ostaci liberala i naprednjaka uz prečanske demokrate Svetozara Pribićevića, a koja će težiti većem izlaženju u susret hrvatskim težnjama za regionalizacijom i eventualnom federalizacijom države.

SAVREMENI NAPREDNjACI

Osvrtanje u prošlost može da pomogne pri objašnjenju ovovremenih turbulencija i stremljenja pojedinih političkih grupacija. Takođe, čini nam se da postoje sličnosti u istoriji sa današnjim ideološkim razmimoilaženjem Tomine i Šešeljeve grupacije u nekada jedinstvenom organizmu. Kao što je rečeno, blaga, ali bitna promena političkog kursa SRS-a može se videti i pratiti od samog odlaska Šešelja u Hag. Prvo što je Nikolić uočio je štetnost verbalno-agresivnog negiranja zapada u formi antievropejstva i antiamerikanizma. Otud već 2003, formira se mekši stav prema zapadu, pogotovu EU, što navodi političke analitičare, i javnost uopšte da stranku definišu kao evroskeptičnu, upoređujući je sa strankama u Evropi koje imaju rezervisan stav prema evropskim integracijama. Narednih godina taktika stranke klizi sve više ka još mekšem stavu prema EU što se definiše mogućnošću eksploatisanja geografske, geopolitičke i civilizacijske pozicije Srbije između istoka i zapada, pri čemu se Rusija i Evropa doživljavaju kao podjednako bitni partneri. U seriji izbora 2008. g. (predsedničkih i parlamentarnih) politika postaje proevropska, jer se radikali u tom periodu zalažu za ulazak u EU, što je determinisano odnosom Evrope prema kosovskom problemu. Dakle, politika radikala u zemlji je ulazak u EU (braneći se od radikalskih optužbi za izdaju, Nikolić tvrdi da je to bila zajednička njegova i Šešeljeva orijentacija) pod uslovom da ista ne prizna nezavisnost Kosova (što je, uostalom, politika svih stranaka osim LDP-a) dok njihov lider iz Haga, samo godinu dana pre toga, izričito karakteriše sve zemlje EU kao tradicionalne srpske neprijatelje. Znači, iako je možda taktički u tom trenutku donekle prihvatana Tomina orijentacija, programske razlike su postojale, a kulminirale su ove godine što je bilo zataškavano u cilju organizovanja uspešne kampanje i eventualnog proširivanja koalicionog kapaciteta (prvenstveno je bila u planu koalicija sa ideološki sve bliskijim DSS-om) te konačnog preuzimanja vlasti u formi ravnopravnog partnera, što svakako nije bio slučaj devedesetih, kada su radikali bili u koaliciji sa Miloševićem. Istupanjem Nikolića, Vučića i njihovih pristalica iz SRS-a, stvorili su se uslovi da se nova ideologija otvoreno propagira. Komplikovane ideološke konstrukcije sada su dobile uobličenje u jasnom izlaganju njihovi promotera. Zapadne srpske granice, koje su bile identitetski znak radikala, postale su balast za naprednjake, te je odnos prema
zapadnim srpskim teritorijama pretvoren u brigu za srpski narod van Srbije (Vučić čak kaže da nije nikada pominjao granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica). U sadašnjem naprednjačkom ideološkom stavu koji podrazumeva očuvanje Kosova i stabilizovanje Srbije, kako bi kao stabilna i jaka pomogla svom narodu u okolnim državama, prepoznaju se identični stavovi koje je propagirao Vuk Drašković i SPO još od 1991, odnosno, od početka sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Tadašnji radikali, a i ovi sadašnji Šešeljevi su takve programske ciljeve i delatnost, koja je bila u skladu sa njima, karakterisali kao nacionalnu izdaju.

Radikalska mantra zapadnih srpskih granica često se interpretira kao ratno-huškačka, što mediji pristrasno podgrevaju pogotovo u predizbornim kampanjama, imajući za cilj eliminisanje stranke i izazivanje straha od njihovog eventualnog dolaska na vlast. No, ideologija radikala ima drugi smisao. Kako je često isticano – cilj je konstantna priča o zapadni srpskim krajevima i etničkom čišćenju Srba sa prostora RSK-e, kako bi u kolektivnom pamćenju ostalo utisnuto da su Srbi tu nekada živeli i da su to istorijske teritorije našeg naroda da bi pri promeni geopolitičke situacije u svetu srpska država polagala po moralnom i međunarodnom pravu legitimne aspiracije na iste. Ne želeći da apologiramo Šešeljevu opciju želimo samo da konstatujemo da su naprednjaci promenom državotvorne priče o zapadnim srpskim krajevima prešli u oblast tzv. ljudskih prava (bez propagiranja državotvorne komponente) i zaštite prava Srba na tim prostorima što ih je ideološki približilo ne samo Draškoviću nego i DS-u i ostalim strankama koje čine koaliciju za evropsku Srbiju, a čini se udaljilo od narodnjačkog bloka.

Naprednjaci su, čini se, sačuvali državotvorni stav prema južnoj srpskoj pokrajini, gde oni isključuju priznanje gubitka Kosova i po cenu evropskih integracija što je, uostalom, i programsko opredeljenje i DS. Prisustvo većine zapadnih ambasadora, (pri čemu je Ruski poslao samo
svog predstavnika) gotovo neograničeno i bez malo unisono favorizovanje Nikolićeve opcije na gotovo svim, do juče nenaklonjenim medijima, iznenađujuća Tomina smelost da osnuje sopstvenu stranku, blagonaklono nemešanje vlasti po pitanju poslaničkih mandata uz pozamašna finansijska sredstva (najverovatnije tajkunskog poreklo), te poslednje najave o mogućim koalicijama na lokalnom nivou sa DS-om, dodatno podgrevaju nedoumicu o mogućem političkom angažmanu stranke u budućnosti, ali i o samom cilju njenog formiranja. Usled početnog napumpavanja rejtinga stranke u većini medija i ne(realnog) straha od Šešeljeve tvrde opcije, za sada, većina radikalskih glasača preferira Nikolića. No, razvoj situacije (prvenstveno odnosa sa DS-om) može doneti nove momente i prekomponovanje snaga na političkom spektru.

SVI GLASOVI IDU U DS

Posle rascepa u radikalima, ionako bleda opoziciona scena je sigurno mnogo izgubila. Ozbiljnija saradnja stranaka opozicije, u prvo vreme, nije moguća usled konflikta povodom poslaničkih mandata, čiji povraćaj traže šešeljevci, ali još više usled određenja prevratničke Nikolićeve grupacije kao "izdajničke". Koštuničin rezervisan stav prema naprednjacima dodatno komplikuje situaciju što sve više razjedinjuje ionako neheterogenu opozicionu scenu. Prirodno je da u takvim uslovima vlast može biti poprilično spokojna, usled nedostatka bilo kakve opozicione sinhronizovane akcije.

Stav naprednjaka (kojima je jedan od najbitnijih ciljeva bio da prošire koalicioni kapacitet, što su za sada uspeli praktično samo u odnosu na DS) koji pokreće mogućnost formiranja koalicije sa DS-om na lokalu, čini se da predstavlja jedan od probnih balona za eventualno koaliciono učešće u državnoj vlasti sa istim partnerom. Možemo konstatovati da je opreznost narodnjaka razumljiva zbog nedavnog pretrčavanja socijalista, koji su, osvajanjem "patriotskih" i nacionalnih glasova, obezbedili većinu i formiranje vlade proevropskoj opciji. Jedno je sigurno: opozicija je iz ovih turbulentnih događaja oslabljena i podeljena, bez ikakvog plana i ideje za delovanje, dok vlast čvrsto drži kontrolu na "šahovskoj tabli" srpske političke scene sa mogućnošću povlačenja više različitih i rezervnih poteza koji joj obezbeđuju, u gotovo svakom trenutku, formiranje stabilne vlasti, dok joj dodatnu sigurnost daje mogućnost alibija za eventualne ekonomske nevolje, usled nadolazeće svetske finansijske krize.

"NEVERNI TOMA"

Teško se oteti utisku da novoformirana Tomina stranka nikako ne može da "aterira", odnosno da se definiše i pozicionira na političkom spektru. Ona kao da amorfno lebdi u bezvazdušnom prostoru. Svaki pokušaj opozicionog delovanja "naprednjaka" završava se agresivnim prozivanjem za izdaju od strane radikala i taktičnim ćutanjem narodnjaka, naročito Koštunice, što sve više naprednjake, hteli ne hteli, stavlja u poziciju da im jedini koalicioni izbor u budućnosti, bar kako sada stvari stoje, mogu biti proevropske stranke na čelu sa DS-om. Nema ništa od velikog koalicionog kapaciteta koji je Nikolić najavljivao. Da li će nekada doći do koalicije Tadić – Nikolić zavisi od mnogih faktora i razvoja kako domaće tako i globalne situacije.

Takođe, može se konstatovati da personalni sukobi u radikalima nisu bili uzrok, nego samo povod za cepanje dva ideološki suprotna krila. Nikolić je nekoliko godina klizio ka mekšoj opciji, u odnosu na EU, što je izvesno vreme tolerisano od strane Šešelja, koji je u haškom kazamatu svoj animozitet prema zapadu postepeno dovodio i do apsurda. Fleksibilnost Tome i njegove grupe, kada je u pitanju odnos prema državnoj ideji i EU (pravdano kao real-politika), u poslednjim danima doveo je do ideološkog razlaza koji se pojavio u naprednjačkom odstupanju od izvornog radikalskog programa i formiranju nove stranke. Perspektiva naprednjaka na srpskom političkom nebu je prilično neizvesna, ali usled što agresivnog, a što tihog bojkota od strane opozicije te utilitarnih motiva koji uz značajno "programsko približavanja" DS-u, ali i, čini nam se, psihološkog profila Nikolića, koji teško može da izbegne poziciju drugog čoveka u nekoj ozbiljnoj opciji, svakako stvaraju klimu i mogućnost da u bližoj perspektivi dođe do zbližavanja ove dve opcije. Ako bi Toma lako i brzo ušao u koaliciju sa DS-om koji je pravio žestoku antiradiklasku kampanju, čak je predvodio i satanizaciju SRS-a, onda bi njegov radikalski i opozicioni kapacitet počeo brzo da se topi. No, ako bi balansirao između opozicije i koketiranja sa vlašću, kao što je i Šešelj tokom devedesetih bio "omiljeni opozicionar režima", onda bi, na duži rok, mogao da očekuje da se stabilizuje na relativno visokom procentu podrške javnosti. No, izgleda da put kojim će krenuti "neverni Toma", najmanje zavisi od njega, a mnogo više od nekih drugih političkih i finansijskih centara moći, te od okolnosti koje će da zadese Srbiju u narednoj godini. Kako svi ozbiljniji analitičari predviđaju tešku i prelomnu godinu u ekonomskoj sferi, onda je teško sa sigurnošću predvideti šta će Nikolić-Vučić uraditi, iako pokazuju da su željni da budu "dinkići umesto Dinkića" i "dačići umesto Dačića" u srpskoj vladi.