Nasleđe Haškog tribunala, ili o svedocima, dvostrukim kriterijumima i geopolitici Zapadnog Balkana

Da su dvostruki kriterijumi, kako se kolokvijalno imenuje izostanak doslednosti i konzistentnosti u praktikovanju načelno prihvaćenih "pravila igre", jedno od kardinalnih obeležja sada već višedecenijskog delovanja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju široko je rasprostranjeno stanovište kako u laičkim tako i u stručnim krugovima posmatrača i valorizatora njegove pravosudne prakse.

Utoliko ni nedavna njegova odluka da, uprkos činjenici da je u slučajevima nesrpskih optuženika sve vreme svoga postojanja tolerisao ne samo pretnje, zastrašivanje i korumpiranje svedokâ  Tužilaštva, već i njihove brutalne i masovne likvidacije (slučaj "Haradinaj"[1]), Vladi Srbije uputi nalog da zbog "nepoštovanja suda i uticanja na svedoke", odnosno "ometanja sprovođenja pravde" u postupku protiv lidera vanparlamentarne Srpske radikalne stranke, do 31. marta uhapsi i u Sheveningen sprovede troje članova Stranke[2], nije iznenadila čak ni površne poznavaoce njegovog rada. Jer, sve ono što se u postupanju Tribunala prema nesrpskim optuženicima tokom dve decenije uspostavljalo kao standard (nesrazmerno male kazne za ista inkriminisana dela, smanjivanje i njih kao takvih ili, čak, oslobađajuće presude u drugostepenim postupcima, pokroviteljski stav spram njihovog tretmana svedokâ optužbi...), u njegovom stavu prema optuženima srpske nacionalnosti imalo je karakter incidenata, usamljenih i izolovanih slučajeva[3] nastalih u nemuštom pokušaju da se njima zakamuflira očigledna antisrpska orijentacija Tribunala koja je kardinalno senčila sve faze njegovog dvoipodecenijskog postojanja, a u nekim predmetima ("Gotovina-Markač", "Haradinaj-Baljaj-Brahimaj","Orić") posebno iritirala i elementarni ljudski osećaj za pravdu.

Stoga je, iako ne i neočekivan, ovaj skorašnji akt MKTBJ-a dobar povod da se još jednom osvrnemo na taj mejnstrim njegovog dugotrajnog poslovanja, imajući u vidu i činjenicu da će za dvadesetak meseci ova međunarodno-pravosudna institucija okončati svoj, više puta produžavani mandat.

Na samom početku ovog kratkog podsećanja valjalo bi naglasiti da je malo aspekata njenoga rada u kojima ova njena generalna usmerenost nije jasno potvrđivana; na ovom mestu letimično ću se osvrnuti samo na jedan od njih – već pomenutu kaznenu politiku Tribunala, te njene izrazite vanpravne, odnosno praktično-političke reperkusije. I premda statistika u ovoj stvari, kao ni inače, ne bi morala biti od presudnog značaja, brojčani pokazatelji dosadašnjih učinaka te njegove politike su više nego indikativni. Tako je od 89 lica osuđenih u njegovim sudnicama na ukupno 1380 godina zatvora 67 Srba (više od dve trećine) sa ukupno 1125 godina presuđenog im zatvora; četrnaestorica njih su Hrvati (183 g.z.), petorica Bošnjaci (41 g.z.), dvojica Albanci (19 g.z.) i jedan Makedonac, osuđen na 12-godišnju zatvorsku kaznu.

Na doživotne kazne pred MKTBJ-om su osuđivani samo Srbi, i to ukupno četvorica. Pre izricanja pravosnažne presude, u ćelijama Tribunala, uglavnom usled neadekvatnog medicinskog tretmana, umrlo je 13 srpskih optuženika, dva Hrvata i jedan Bošnjak. Krivice su oslobođena samo dvojica Srba i šest puta više pripadnika ostalih eks-jugoslovenskih naroda involviranih u ratna dešavanja iz devedesetih godina prošlog stoleća.[4]

Ovim rečitim brojkama, tj. konsternirajućim odnosima veličina koje predstavljaju[5] iz haških sudnica je u proteklih četvrt veka međunarodnoj i regionalnoj javnosti odašiljan zaključak da su zločini počinjeni od strane pripadnika srpskog naroda i zločinci iz njegovih redova ne samo brojniji od zločina i zločinaca ostalih etničkih aktera poslednjih zapadnobalkanskih ratova, što oni po svemu sudeći u izvesnoj meri jesu bili, već da je mera te brojčane nadmoćnosti toliko velika da ni o kakvoj simetriji, odnosno uporedivosti ispoljenog zločinstva njih (Srba) i svih drugih, čak ni zbirno uzetih, ne može biti reči. Visina za isto im određenih kazni, tvrdilo se, verno odražava to faktičko stanje na ratnim terenima nekadašnje Jugoslavije, od strane MKTBJ-a samo objektivno utvrđeno. Nije, drugim rečima, haško "ogledalo" krivo što je na njima ospoljeno srpsko "lice" u tolikoj meri "ružno" .

Takvim ("nepristrasnim") svojim dvoipodecenijskim nastojanjem na kriminalizaciji srpske uloge u ratovima u kojima je skončavala drugaI Jugoslavija, Tribunal se istrajno samoprofilisao kao ključni vanregionalni akter bor­be za in­ter­pre­ta­ci­ju eks-jugoslovenskog slučaja koja se vremenom ispostavljala ne manje žestokom od one prethodeće joj – oružane borbe, i kao takva zadobijala status njenog nastavka drugim, neoružanim sredstvima, kojima je trebalo postići ono što je ostalo nerealizovano oružanim –  pot­pu­ni moralni poraz jedne, srp­ske strane u ratovima za eks-jugoslovensko teritorijalno nasleđe, koje je tim porazom za rečenu stranu trebalo učiniti što je moguće manjim.

Jer, uporedo sa delovanjem MKTBJ-a, dovršavana je jedna nova, nestankom SFRJ inicirana geopolitička "arhitektura" Zapadnog Balkana (raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore, secesija Kosmeta, pokušaji unitarizacije postratne BiH...), koju je trebalo snažno podupreti i takvom haškom interpretacijom skorije regionalne prošlosti i mesta i uloge srpskog naroda u njoj; preciznije rečeno, njome u lokalnoj i globalnoj javnosti moralno legitimizovati i politički normalizovati uglavnom na štetu srpskih državno-teritorijalnih interesa nastajuće obrise rečene "arhitekture".

Naime, jedan na takav, haški način rečenim javnostima predstavljen narod, teško da je i u regionalnim i u vanregionalnim okvirima mogao biti percipiran drugačije nego kao jedva dostojan bilo kakve, odnosno bilo kolike države; drugim rečima, kao narod koji bi se morao osećati zadovoljnim što je, suočen sa zasluženom međunarodno-krivično-pravnom i međunarodno-političkom odmazdom zbog svog regionalnog zločinjenja u poslednjoj deceniji minulog veka, uspeo da očuva i jedan njen, makar i drastično redukovani deo.

Tako se MKTBJ od svog osnivanja pa naovamo uspostavljao kao dragoceni postratni saveznik svih nesrpskih pretendenata na eks-jugoslovensku teritorijalnu zaostavštinu, odnosno njihovih vizija konačne geopolitičke rekonfiguracije prostora bivše zajedničke države, u istoj meri u kojoj je u svesti etničkih Srba figurirao kao međunarodno-krivično-pravni topos falsifikatorstva, nepravičnosti, i po narod kojem pripadaju opasnih namera.[6]

Danas, dvadesetak meseci pred kraj njegovog mandata i više od dve decenije nakon što je odlukom Saveta bezbednosti UN osnovan, sa deklarativnom namerom da, rečima Fila Klarka, "isporuči svetu nešto drugačije od pravde pobednika, odnosno svojim odlukama doprinese poštovanju ljudskih prava, miru u regionu i međunarodnoj pravdi"[7], nabrojano bi među efektima rada Tribunala moglo da se prepozna samo uz pozamašnu dozu analitičkog cinizma.

Ljudska prava čijem poštovanju je, kako je najavljivano, trebalo da doprinese, njegovim četvrtvekovnim delovanjem degradirana su na nivo moralističke poštapalice na putu do nepravnih i nemoralnih ciljeva, međunarodna pravda učinjena udaljenijom na horizontu savremenika njegovog sudovanja nego što je bila pre njegovog nastanka, a pravedan, ergo stabilan i trajan mir na prostorima eks-Jugoslavije iz sfere psihološki mogućeg i politički ostvarljivog na duži rok u zonu socijalne utopije izmešten kao vrednost. Jer, i haškim rukama uzgajano, osećanje goleme nacionalne poniženosti i enormne političke oštećenosti kakvo se od devedesetih godina naovamo širi među etničkim Srbima, pre bi se moglo uspostaviti kao pouzdan osnov njihovih re­van­ši­stič­kih ambicija u bližoj ili daljoj budućnosti, nego kao izdržljiv temelj mira u regionu željnom da skine sa sebe stigmu provincijske "krčme" u kojoj se suviše često "gase svetla", a "gosti" posežu za već tradiranim sredstvima regulisanja međusobnih "dugovanja".

Ma kako da bude poslovno koncipiran ostatak njegovog mandata, a malo je verovatno da će do krupnijih promena u "magistralnim" tokovima njegove dosadašnje pravosudne prakse doći, Tribunal neće moći da skine sa sebe preteški teret odgovornosti za stanje međunacionalnih "stvari" na Zapadnom Balkanu, u čijem je proizvođenju svojom rđavom zaostavštinom uveliko saučestvovao.

Autorka je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu