Naši „dragi“ susedi

Suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pružilo je priliku da se Srbija još jednom uveri da je politika pojedinih susednih država u suprotnosti sa opšte proklamovanim težnjama za dobrosusedskim odnosima u regionu. Deo javnosti Srbije očekuje poboljšanje odnosa sa susedima, posebno sa Hrvatskom, ali je delegacija naših suseda u Hagu ne samo branila nezavisnost Kosova, već je u tom kontekstu pomenula i Vojvodinu, što je izazvalo ne malu nervozu u Srbiji i zvanične komentare da takvi stavovi ne doprinose razvoju prijateljskih odnosa. Hrvatski predstavnici su se, međutim, vodili isključivo sopstvenim interesima, pošto je, prema pisanju Jutarnjeg lista, koji navodi izvore bliske hrvatskoj Vladi, ovakvim nastupom "vraćen dug" prema SAD, koji su rešile problem slovenačke blokade hrvatskih pristupnih pregovora sa EU.[1] Prema neimenovanom sagovorniku, SAD su insistirale da u procesu u Hagu učestvuje i jedna zemlja bivše Jugoslavije, a upravo je Hrvatska za to bila "najpodobnija". Odluka o učestvovanju Hrvatske usaglašena je na najvišem državnom nivou, između predsednika Mesića i premijerke Kosor, a zauzvrat su Vašington i Brisel pomogli u deblokadi hrvatskih pristupnih pregovora, što, kako se navodi, toj zemlji omogućava gotovo siguran ulazak u EU 2012. godine.[2]

Nastup hrvatske delegacije i stav hrvatskog državnog vrha još jednom je pokazao da je njena politika suprotna osnovnim interesima Srbije (što je u intervjuu sa Jugoslavom Ćosićem na B92 konačno priznao i Vuk Jeremić), a da je njen državni vrh spreman na sve da bi ostvario korist na račun Srbije i naneo nam što veću štetu. Od proterivanja stotina hiljada Srba, tužbe za genocid, priznavanja Kosova, neprestanih Mesićevih provokacija, do najnovijeg akta neprijateljstva – zvanična Hrvatska pokazuje da je njena politika nastavak ratnih sukoba diplomatskim sredstvima, i da bi Srbiju, ako već mora da je trpi, izgleda najviše volela da vidi u pretkumanovskim granicama.

Nasuprot očekivanjima Beograda i već prilično neshvatljivom patnjom dela Srba za Zagrebom i hrvatskim primorjem, hrvatska politika ne pokazuje znake promene, a netrpeljivost koji u njoj vlada prema Srbiji i Srbima i dalje je uočljiva. U isto vreme, hrvatskim biznismenima, koji su pokupovali brojna uspešna srpska preduzeća, naročito ona po Vojvodini, nije odbojan ni jedan dinar zarađen u Srbiji, dok se ulazak srpskog kapitala u Hrvatsku sistematski sprečava.

Hrvatska politika je jasna od trenutka sticanja nezavisnosti, i od prekida ratnih dejstava usmerena je ka konstantnom provociranju, u očekivanju negativnih reakcija druge strane, koje treba da posvedoče da je Srbija još uvek pretnja celom regionu. Stoga treba postaviti pitanje šta još Hrvatska treba da učini da bi mnogi Srbi shvatili da nismo ni braća ni prijatelji, već dve, nažalost susedne države, čiji su odnosi loši, otežani prošlošću i puni nepoverenja i neprijateljstva. Jasno je i da ovakvi odnosi predstavljaju opterećenje, i da Srbija zbog svog teškog međunarodnog položaja mora da inicira i dokazuje spremnost za regionalnu saradnju, ali nije jasno dokle će brojne uvrede i provokacije suseda ostati bez adekvatnog odgovora, i kada će se zvanična Srbija na recipročan način odrediti prema hrvatskoj politici.

Nastup delegacije Bugarske u Hagu takođe je bio vrlo neprijatan za Srbiju, i pokazalo se da se i zvanična politika naših istočnih suseda nažalost vodi na sličan način kao i u Hrvatskoj. Bugarska je u proteklim decenijama takođe donela niz odluka na štetu Srbije, delom zbog sopstvenih interesa, delom zbog pritisaka EU, a posebno SAD. Njena tradicionalna politika stavljanja na stranu jačeg, ovog puta je između ostalog nagrađena i nedavnim prijemom u EU i NATO, ali uprkos postupcima bugarskih zvaničnika, odnosi srpskog i bugarskog naroda, su i pored teškog bremena ranijih neprijateljstava, ipak daleko bolji nego sa Hrvatima.

Odnose Srba i Bugara su tokom novije istorije mnogo opteretili Sanstefanski ugovor 1878, balkanski ratovi i sukob oko Makedonije, koja je za većinu Bugara isto što i Kosovo za Srbiju, a posebno teški zločini nad Srbima u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ipak, Bugari i Srbi su izuzetno bliski po jeziku, kulturi, religiji, običajima i istoriji, i s obzirom na ranija neprijateljstva, danas nema jakih animoziteta između pripadnika dva naroda. Prilikom međusobnih susreta bliskost je mnogo izraženija nego prošlost, a u privatnim razgovorima Bugari se u mnogome protive nezavisnosti Kosova i politici svoje vlade prema Srbiji. O stanju svesti u Bugarskoj može posvedočiti i jedan sasvim neočekivan izvor, naime na sajtu Radio-Sarajeva nedavno je objavljena reportaža mladog holandskog fotografa Bruna Van der Elšauta sa puta u Bugarskoj, koji navodi da je bio iznenađen saznanjem koliko Bugari imaju simpatija prema Srbiji i Rusiji dok istovremeno slede SAD i EU.[3] Ipak, ovakav stav prema Srbima se ne odslikava na bugarsku zvaničnu politiku, koja se upravlja drugim principima, što je vrlo tačno uočio i Elšaut. Na kraju puta po Bugarskoj on je došao do zaključka „da jedna mala zemlja u prikrajku Evrope i nema baš neki izbor, primorana je da se pokori onom koji je najglasniji, čekajući nagradu za odanost svom savezniku, bez obzira koliko kratko ili dugo savez trajao“.

Bugarska politika odanosti jačem nažalost se ponovila na našu štetu u Hagu, što je pokazalo da zvanični odnosi Srbije i Bugarske nisu dobri, uprkos bliskosti i sadašnjem prijateljstvu dva naroda. Da li oni mogu biti poboljšani do nivoa istinskih dobrosusedskih odnosa, zavisi od toga da li s obe strane postoji iskrena želja za prevladavanjem ružne prošlosti i rešavanjem trenutno najbolnijih pitanja. U svakom slučaju, do sada se pokazalo da od Hrvatske tako nešto teško možemo očekivati.