Najopasniji zakon novijeg srpskog parlamentarizma

Ko je pomislio da u Srbiji vlada demokratija i da su na vlasti demokrate mnogo se prevario i pokazao se krajnje naivnim. Posle političke manipulacije rezultatima izbora, svenacionalne medijske cenzure, postepenog ukidanja parlamenta, sledi i završni udarac kompletnoj opozicionoj sceni u Srbiji pod vidom „predloga Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja”.

Kada se pogleda naziv zakona – nema se šta zameriti. Bez obzira koliko bilo osetljivo bilo koje i čije zabranjivanje i onemogućavanje slobode govora i okupljanja, što se tiče neonacizma i fašizma stvari su više nego jasne. Ove dve totalitarne ideologije nanele su čovečanstvu toliko stradanja da je svaka preventivna opreznost od njihovog povampirenja više nego potrebna. Problem se nalazi u nečemu drugom: što su ova dva istorijska zla danas postala zgodan izgovor vladajućim centrima moći da svoje političke neistomišljenike etiketiraju njihovim imenima i na taj način elegantno eliminišu iz javnog diskursa i društvenog uticaja. Tako se borba protiv totalitarnih ideologija pretvorila u novi totalitarizam. To je očito i pravi motiv predlagača ovog antidemokratskog zakona: da pod maskom zakonskog regulisanja spornih neonacističkih i fašističkih elemenata u savremenom srpskom društvu (koji su, usput budi rečeno, daleko ispod proseka ovakvih pojava na Zapadu) prođe i zastrašivanje i zabranjivanje nacionalnog organizovanja i delovanja uopšte.

Jer kako se u jednom zakonskom aktu koji se bavi krivičnim gonjenjem neonacizma i neofašizma mogao naći i Međunarodni krivični tribunal u Hagu i „svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kojeg naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja”? Kakve to veze može imati Drugi svetski rat i građanski rat u bivšoj Jugoslaviji u poslednjoj deceniji 20. veka? Kako se dovodi u vezu ugroženost, tj. zaštita od neonacizma i ugroženost, tj. zaštita „drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja”? I kome je u interesu i zbog čega da se ova veza uspostavi u istom zakonskom predlogu?

Identitetska manipulacija

U obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona, između ostalog, stoji: „U poslednje vreme nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci vrše grupne i pojedinačne ekcese, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir i osećaj pravne sigurnosti građana. U tome postoji sinhronizacija sa sličnim organizacijama iz inostranstva. Zato je potrebno da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i na taj način da se efikasno spreči ugrožavanje pravnog poretka i sigurnosti građana u Republici Srbiji”. Niti su u obrazloženju uopšteno i maglovito pomenuti ekcesi zaista toliko prisutni u Srbiji niti je ovaj zakon jedan od onih koje treba doneti po hitnom postupku. Ima mnogo drugih zakona koje treba doneti pre ovoga, ali nekome se očito veoma žuri. Videćemo zbog čega. Iako smo u više navrata govorili o tome da je dovođenje srpskog naroda u bilo kakav kontekst sledbenika nacizma i fašizma duboko uvredljiva stvar za naš narod, opet ćemo ponoviti zašto se pojmovi nacizam i Srpstvo apsolutno isključuju. Pogledajmo stvari sa čisto zdravorazumske strane: može li pripadnik srpskog naroda koji je teško stradao od nacista i njihovih balkanskih satelita u Drugom svetskom ratu biti pronacistički opredeljen? Može li pripadnik jednog od slovenskih naroda biti sledbenik ideologije koja je, između ostalih, želela uništenje i Slovena? Da li je prirodno da toj ideji sleduju unuci prvih ustanika protiv nemačke okupacije u porobljenoj Evropi 1941. godine? Ima li tu ičega normalnog?

„Srpski neonacizam“ nije nikakav naš proizvod, već subkulturna sekta koja nam je došla sa Zapada. U našoj istoriji i predanju nemamo tu vrstu učenja i prakse, tako da novopečeni sledbenici Hitlera u Srbiji nemaju ama baš nikakve veze sa Srpstvom i potrebna je krajnja zlonamernost da im se pripiše srpski karakter. Pritom, za mnoge od njih nije dokazano da uošte postoje, internet prezentacije su im registrovane u stranim državama, a predlagači ovog zakona imaju mnogo razloga i da ih izmisle ili lično finansiraju i promovišu, što se već i događalo.

U tom ključu tek je razumljivo zašto ovakve teme dobijaju naslovne strane, a sada i zakonsku regulativu. Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da se srpski narod već 15 godina nalazi na stubu srama i medijske, političke i pravne satanizacije, da se i napolju i unutra o njemu može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima, ucenama i duplim standardima, i da negde mora da proradi i pobuna protiv tolikih poniženja. To nikako ne znači da ta pobuna treba da ima bilo kakve veze sa neonacizmom i neofašizmom. Ko tu vezu pravi radi direktno na štetu srpskih nacionalnih interesa i njegovi motivi su krajnje sumnjivi.

Zakonska manipulacija

U daljem obrazloženju predlagača zakona nalazimo i proširenje optužnice: „S obzirom na složene političke prilike kroz koje danas prolazi Republika Srbija, učestali su pojedini oblici ispada i povreda pravnog poretka kojima se ugrožavaju ustavna prava i slobode građana u Republici Srbiji, pogotovo na nacionalnoj i verskoj osnovi.

Stoga je neophodno, pored krivično-pravne zaštite od radnji kojima se izaziva nacionalna, rasna i verska mržnja i netrpeljivost, obezbediti i takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana u Republici Srbiji”.

Predlagač nije zadovoljan rešavanjem samo problema neonacizma, već želi da „obezbediti i takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana u Republici Srbiji”. Postavlja se pitanje zašto tako plemenitu nameru ostvaruje baš kroz ovaj zakon, a ne nekim drugim i mnogobrojnim pravnim mehanizmima, od kojih određeni već postoje u pravnom poretku države Srbije? U ovom pitanju krije se i odgovor: radi se o zakonskoj manipulaciji i zameni teza u okviru koje pravna zaštita od neonacizma služi samo kao opravdanje za otvaranje širokog fronta drugih zabrana.

Ovaj predlog zakona ima smisla samo u svom prvom članu i taj član bi mogao biti i ceo zakon, da se samo to htelo: „Ovim Zakonom se zabranjuju manifestacije, isticanje simbola ili znakova ili bilo kakvo drugo delovanje neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način mogu povrediti ustavna prava ili slobode građana i propisuju sankcije za povredu ovog zakona”. Jedino ovaj član predloženog zakona ima veze sa nazivom zakona. Sve ostalo je krajnje politički motivisan obračun sa neistomišljenicima i udar na demokratske slobode i prava građana. Već drugi član ukazuje na pravi cilj ovog Zakona, a to je brisanje iz registra svih aktivnih i opozicionih patriotskih organizacija, bilo stranaka ili udruženja građana, pod formom zabrane rada organizacija sa neofašističkim ili neonacističkim elementima, koji se sa ovakvom medijskom i političkom svevlašću aktuelnog režima lako mogu pripisati svakome, o čemu će odluku doneti visokokvalifikovani ideološki sud poznat u svim totalitarnim vremenima: „Bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje Ministar unutrašnjih poslova”.

Kao najveći stručnjak za poznavanje istorije fašizma i nacizma i prepoznavanje elemenata istorije ovih ideologija u delovanju savremenih društvenih pokreta u Srbiji imenuje se ministar unutrašnjih poslova, koji će propisati uslove pod kojim se jedna organizacija proglašava nepoželjnom i ukida. Ovim se ovaj zakon nameće kao otvoreni totalitarizam, a nova policijska vremena su pred nama.

Koga sve usput treba zabraniti?

U trećem članu nastavlja se tranzicija ovoga zakona od jedne ka drugoj nameni: od opravdane borbe protiv (neo)nacističke pošasti od koje su, takođe usput budi rečeno, Srbi mnogo stradali ali i mnogo doprineli njenom slomu, ka represiji prema generalnom izražavanju nacionalnih osećanja i mišljenja. Naime, ovde se prvi put vrši otvorena zamena teza i umesto „neonacističke” upotrebljava izraz „nacionalističke ideje”: „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja kojima se može izazvati, podsticati ili širiti mržnja i netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna, ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak”. Kako se od neonacizma došlo do nacionalizma (patriotizma i rodoljublja u prevodu), i od neonacističkih do nacionalističkih ideja, i ko će da nam objasni ove terminološke i značenjske razlike i nijanse pre nego ih (zlo)upotrebi, pravo je pitanje za predlagača koji ovu zbrku nije stvorio slučajno. A u sledećem, četvrtom članu vidimo i zašto: „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim Tribunalom, ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina”.

Ovaj član je skandalozan po više osnova. Najpre, otkuda uopšte ovde Međunarodni krivični tribunal? Kakve on veze ima sa neonacističkim organizacijama i simbolima koje treba zabraniti ovim zakonom? A šta tek reći za čudesni pravni izum koji želi da onemogući „upotrebu simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdanje ideja, radnji i postupaka lica” ne samo osuđenih već i optuženih pred Međunarodnim krivičnim Tribunalom ili domaćim sudovima, čime se oni koji su do trenutka presude nevini unapred osuđuju za ratne zločine. Razmere primenjivanja ovoga zakonskog člana prema političkim neistomišljenicima su beskrajne.

Vrhunac antidemokratskog karaktera ovog zakona ogleda se u petom članu koji daje takvu širinu režimu da svaki opozicioni skup u Srbiji proglasi manifestacijom neonacista i automatski zabrani. Ovo zakonsko rešenje je genijalnije i uspešnije čak i od meksičkog gripa koji je bio sjajan globalni povod da se svi javni skupovi na svetu u vremenu ogromne ekonomske i socijalne krize iz medicinskih razloga zabrane: „Manifestacijom, okupljenjem ili na bilo koji drugi način delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kojeg naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja”. Ceo ovaj zakon, sada je to sasvim jasno, napisan je zbog četvrtog i petog člana, koji donose obračun sa svakim drugačijim mišljenjem po pitanju savremene istorije Srba, rada Haškog tribunala ili bilo kojim drugim opozicionim političkim pitanjem.

Otvorena represija

Ako drugi vidovi pritisaka i zabrana ne urode plodom, tu je oprobani model finansijskih pritisaka i kazni, o čemu govori član 8: „Ako zabranu iz člana 2. ovog Zakona izvrši fizičko lice kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja novčanom kaznom od 100.000,00 dinara do 1.000.000,00 dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija odnosno udruženje”. Kao što lepo stoji u dodatnim objašnjenjima predloženih zakonskih rešenja: „Prema standardima demokratskih država u Evropi, lična sigurnost građana ostvaruje se i represivnim merama. Uzeta su u obzir i iskustva pojedinih zemalja Evrope. Propisanim prekršajima sankcioniše se svako činjenje i ponašanje koje samim činjenjem i ponašanjem može uticati na stvaranje osećaja lične i pravne nesigurnosti građana, obzirom na njihovu rasnu, nacionalnu ili drugu slobodnu opredeljenost, bez obzira što se time ne mora i neposredno izazvati rasna, nacionalna ili verska netrpeljivost. U tome je osnovna distinkcija prekršaja propisanih ovim zakonom u odnosu na krivično delo iz člana 317. Krivičnog zakonika Republike Srbije”.

Ključno pitanje glasi: ko će biti taj koji će razdvajati pojave neonacizma od, recimo, elementarnog rodoljublja ili klasičnih opozicionih stavova? Zakon daje takvu mogućnost tumačenja da je pod vidom ugrožavanja „slobodne opredeljenosti” građana moguće podvesti svaku slobodnu misao, organizaciju i delo u Srbiji? Da li je posle ovog zakona sloboda misli, govora, medija, okupljanja i udruživanja u Srbiji uopšte moguća? O motivima za donošenje ovog zakona dovoljno govori da je predlagač Liga socijaldemokrata Vojvodine uz podršku NATO-ispostava na NVO i medijskoj sceni Srbije. Oni koji godinama pokušavaju da jedino srpski narod optuže za sve zločine učinjene na Balkanu u poslednjih 100 godina i time ostvare svoj smisao postojanja i opravdaju uloženo u njih, sada su se konačno domogli blizu zakonskog pokrića za sve što su naumili. Da li će druge članice vladajuće koalicije izabrati gušenje demokratije i represiju kao način opstanka na vlasti, ostaje da se vidi. Već samo stavljanje ovakvog zakona u skupštinsku proceduru predstavlja kršenje demokratije. Najveći problem je u tome što se ovde ne radi samo o onemogućavanju političkih protivnika već o zabrani i progonu čitavog korpusa nacionalnog opredeljenja, organizovanja i delovanja.

Kritička i opoziciona misao tako se pretvara u govor mržnje i verbalni delikt, zakon o diskriminaciji uvodi novu diskriminaciju prema tradicionalnom sistemu vrednosti, svaka patriotska organizacija proglašava se huliganskom, neonacističkom i fašističkom, a sada i zakonski tretira kao nepoželjna i briše iz državnog registra. Za to vreme srpski narod trpi humanitarnu katastrofu i torturu od „naših evropskih saveznika” na Kosovu i Metohiji, a NATO-fašizam dostiže krajnje razmere širom sveta. Gde su domaći dušebrižnici da se oglase o ovim vidovima savremenog fašizma i do kada ćemo trpeti da se srpsko rodoljublje dovodi u ovako negativan kontekst i praktično zabranjuje u našoj državi Srbiji?