Najopasniji mogući zatvorenik

Čistačice. One uvek znaju sve. "Pronađi neku čistačicu i ispitaj je", rekoh samom sebi, "ispričaće ti šta se dešavalo sinoć na sastanku".

Sinoćni sastanak bili su održali odlazeći glavni urednik "Glasa javnosti" i njegov naslednik, koji je polako preuzimao funkciju. Zbog te smene, cela kuća bila je na oprezu, u stanju pripravnosti. Što je bilo veoma neobično, jer "Glas" godinama unazad nije bio oprezan ili pripravan ni zbog čega, a najmanje zbog kadrovskih promena, na koje je, kao i ostale firme Radisava Rodića, bio potpuno neosetljiv. U njega su neprestano kuljala jata novih novinara i urednika, dok je istovremeno iz njega odlazilo – bežalo, bolje je reći – još i više ljudi. Ničiji dolazak, a pogotovo odlazak, nije mogao da poremeti čudnu atmosferu, melanholiju blisku samrtničkoj ravnodušnosti, u tom donedavno visokotiražnom listu, čiji je najveći dušmanin vazda bio njegov osnivač i vlasnik.

Sve do tog odlaska. "Glas" je tih dana, s proleća 2004, napuštao Slavoljub Kačarević, posle nepunih pet godina na mestu glavnog i odgovornog urednika. Umesto Kačketa, na čelo izmučene redakcije stupao je novi, mlađi, naizgled ambicioniji urednik, čiji je uzdržan stav prema zaposlenima izazivao kod njih tihu jezu. Naslućivali su da bi ih najradije većinu oterao, a plašili se da će baš oni biti među prvima koji će stradati.

To je bila još jedna od specifičnosti "Glasa": svi su maštali o nekom drugom, boljem, plaćenom poslu, ali su se ipak užasavali od toga da ostanu bez skoro pa volonterske službe u Rodićevoj imperiji.

Odan do kraja

Odlazak Kačarevića, koga su, koliko juče, mnogi od zaposlenih ogovarali kao "mlakog i mekanog" glodura čija preterana popustljivost prema Rodićevom bezobrazluku doprinosi njihovoj muci – neredovnim, nelegalnim, ponižavajuće malim platama – iz temelja je potresao umrtvljenu redakciju. Ljudi kao ljudi, nisu previše žalili Kačarevića (ruku na srce, napuštanje "Glasa" i nije bio razlog za sažaljenje, makar se radilo i o glavnom uredniku), već su drhtali zbog svog neizvesnog opstanka. Ipak, bespotrebno su drhtali, objasnila mi je čistačica koja je prethodne večeri ribala hodnik baš ispred kancelarije u kojoj se Kačarević svađao sa novim urednikom i samim vlasnikom.

"Svađao?", zapitao sam je, kao iznenađen (običan svet uvek voli kada dodate značaj onome što vam poverava).

"Da, da, mnogo su se svađali", rekla mi je, a zatim se osvrnula, da vidi ne sluša li neko naš razgovor. Pošto je ustanovila da je stepenište prazno, svejedno se nagla bliže meni i utišala glas za nijansu, pa dodala:

"Vikali su kao ludi. Ovaj novi je govorio kako ste svi nesposobni i kako ništa ne znate, ali Kačke vas je branio. Nije dao na vas. Ni na koga. Vikao je i on na njega. Ja sam mislila da će se potući, toliko su urlali jedan na drugog."

Na licu joj se pojavio blagi osmeh, znak nekog neobjašnjivog trijumfa koji je osetila dok mi je završavala izveštaj:

"Kačke se odlično držao, žestoko se borio za vas, sve vas je zaštitio, svaka mu čast".

Onda se konspirativno udaljila. Ni tada nisam imao razloga da sumnjam u verodostojnost njenog svedočenja, a sada imam još manje. Novi urednik preuzeo je funkciju sutradan i na njoj je ostao nekoliko meseci; bio je ambiciozan koliko se i pretpostavljalo; strog koliko je i delovao; neuspešniji nego što se plašio; časniji i pošteniji nego mnogi gloduri koji su došli posle njega; ali nikoga nije otpustio. To sigurno nije bila zasluga samo Slavoljuba Kačarevića i njegovog držanja na pomenutom sastanku. Ali, jedan broj novinara i urednika "Glasa javnosti" nije ostao bez posla upravo zbog toga što ih je Kačke štitio do poslednjeg trenutka. Zbog toga što im je bio odan dokle god je mogao, a svakako duže nego što je morao i više nego što su neki od njih zaslužili.

Poslednji mohikanac

Od rukovodioca se, istina, i očekuje da štiti svoje ljude. Avaj, Srbija, a posebno srpsko novinarstvo, već dvadeset godina je u deficitu sa takvim rukovodiocima. U to vreme, 2004. godine, takvih maltene više nije ni preostalo. Ono ovdašnjih urednika, koji su sledili iste etičke i moralne zakone zbog kojih je Kačke te večeri vikao na svog naslednika i na vlasnika novine, već su uglavnom bili napustili novinarstvo, razočarani sunovratom profesije koji je diktirala sve uticajnija klika "menadžera". Kačarević je bio među "poslednjim mohikancima" koji su verovali da urednik mora da se bavi i odbranom osnovnih prava svoje redakcije.

Srpski javni tužilac tvrdi da se Kačarević u "Glasu javnosti" bavio još nečim, a ne samo pravima zaposlenih: sticanjem protivpravne imovine. Narodski rečeno, krađom. Navodno, Kačarević je, zajedno sa Rodićem, 2001. godine zatražio od "Komercijalne banke" kredit za kupovinu štamparske mašine, a posle je firma kojoj je odobren kredit – i u kojoj se Kačarević vodio kao direktor – ugašena, pa kredit nikada nije vraćen.

Kao čovek koji je uređivao novine i predvodio redakciju, a silom prilika (proisteklih iz Rodićevog "nesvakidašnjeg" načina poslovanja) obavljao i direktorski posao, Kačarević je možda stavljao svoj potpis na sumnjiva dokumenta, zbog kojih bi sada nekom revnosnom tužiocu moglo da padne na pamet da ga pozove na odgovornost. Zanimljivo je, međutim, uporediti Kačarevićevo hapšenje sa slučajem jednog drugog urednika i direktora, koji je u određenom periodu takođe rukovodio jednim od izdanja Radisava Rodića. Tog čoveka su pre nekoliko godina, kada je već uveliko bio napustio Rodićevu kompaniju i prešao u druge novine, pozvali istražni organi, koji su još tada kopali po Rodićevom poslovanju. Ispitivali su ga o nekoj problematičnoj transakciji, koja je bila overena njegovim potpisom. Čovek je bio iznenađen, nije mogao da se seti ni tog dokumenta ni svog potpisa, ali pre nego što je stigao da se propisno uplaši eventualne krivične odgovornosti zbog svoje nesmotrenosti, istražni organi su ga umirili: rekli su mu da su utvrdili njegovo imovinsko stanje i da znaju da se on nije nimalo okoristio od Rodićevih mahinacija, već da ga je Rodić samo koristio kao žrtveno jagnje. Još malo su ga ispitivali i pustili ga. Za razliku od tog čoveka, protiv Kačarevića se spremaju da podignu optužnicu, iz čega proizilazi da su nekako zaključili da je Kačarević ravnopravno učestvovao u Rodićevim mahinacijama, a ne da mu je bio samo žrtveno jagnje.

Isto tako, tužilac tvrdi da će Kačarević ugrožavati svedoke njegovog nedela i da će vršiti pritisak na njih, pa ga je zato prošle nedelje strpao u pritvor, odakle ga ne pušta uprkos apelima novinarske javnosti. U bukvalnom smislu te reči – javnosti – pošto je iza peticije za oslobađanje Kačarevića stao, kako je primetio kolumnista "Danasa", novinarski DOS, od Milijane Baletić do Dragana Bujoševića, od Hadži Dragana Antića do Dragoljuba Žarkovića.

Pobuna kliničkih mrtvaca

Ljudima koji su radili sa Slavoljubom Kačarevićem, optužbe da je on učestvovao u milionskoj prevari, ili da je spreman da proganja svedoke, mogu samo da deluju kao besmislice i budalaštine. Zbog onih koji nisu radili sa njim, a u koje spada i republički javni tužilac, vredi napomenuti da je Kačke, dok je uređivao "Glas javnosti", vozio "pežo 205". Osnovni kvalitet tog vozila, kako mi je jednom i sam istakao, jeste to što "troši kao upaljač". Mom kolegi novinaru, koji će nekoliko godina kasnije svojim menadžerskim "veštinama" pokrenuti posao u kojem je ojadio stotinak ljudi, to nikako nije prijalo:

- Kačke je stvarno dobar čovek, ali neozbiljno je to što kao glavni urednik vozi "dvestapeticu" – prokomentarisao je nekom prilikom.

Još tada je on vozio skuplji i bolji automobil nego Kačke. Danas pogotovo. Ali, ne verujem da će ikada shvatiti zbog čega ogromna većina ljudi koja je radila sa njim ne želi više ni da ga vidi u životu, dok je peticiju da se Kačarević brani sa slobode do sada potpisalo više od 500 novinara.

Verovatno ni tužiocu nije jasno zbog čega je hapšenje i, mnogo više, zadržavanje Slavoljuba Kačarevića u Centralnom zatvoru, podiglo na noge stotine srpskih novinara. Profesija za koju se verovalo da je klinički mrtva i koja je ćutke prešla preko nebrojenih drskosti na svoj račun, odjednom deluje kao da je spremna na pobunu. Da budemo iskreni, mnogi su zbunjeni, ne samo javni tužilac, a to neprirodno stanje – da srpski novinari štite svog kolegu – verovatno će narednih dana probati da ublaže potenciranjem priče o sirotom novinaru HRT kojeg je Emir Kusturica oterao sa Mokre Gore, a u čiju će zaštitu (kladim se!) ustati oni malobrojni koji sramno ćute o Kačareviću.

Ne verujem, međutim, da će uspeti u spinovanju ove priče. Jer, Slavoljub Kačarević nije "prva žrtva novog Zakona o informisanju", kako su neki isticali proteklih dana. On je mnogo više od toga. On je najveći neprijatelj bahate i neodgovorne vlasti, skorojevićke i tajkunske oligarhije, poslušničkih i udvoričkih uterivača političke korektnosti, prevrtljivih i beščasnih oportunista – pristojan, pošten i normalan čovek, čije ime i prezime ipak imaju neku težinu.

Nije svejedno

U tužilaštvu se, siguran sam, žestoko kaju što pre nedelju dana nisu znali o Kačareviću ovo što znaju danas, a što su im objasnili Kačarevićevi prijatelji, kolege i poznanici u svojim sve javnijim i sve češćim protestima. U tužilaštvu se verovatno čude kako im je neko ko je toliko bitan – a Kačarević mora da je bitan, čim ga ovoliko brane i oni koji se međusobno ne podnose – promakao na silnim partijima, prijemima i koktelima. Tek će biti zbunjeni kada shvate da im je promakao iz prostog razloga što on i ne ide na njihove svečanosti. Kačarević nije stekao ovoliko prijatelja, spremnih da dignu glas u njegovo ime, tako što je obilazio jubileje ambasada i otvaranja prodajnih objekata, već tako što je pokušavao, a neretko i uspevao, da pomogne kolegama, ali i ljudima koji su mu povereni na odgovornost.

Ta odanost i posvećenost svojim ljudima – svojoj redakciji, svom biračkom telu, svojoj publici – jeste vrlina koja Kačarevića i njemu slične izdvaja od nepregledne gomile drugih javnih i polujavnih ličnosti savremene Srbije. Zato je i moguće da peticija UNS-a, kojom se od vlasti zahteva puštanje Slavoljuba Kačarevića da se brani sa slobode (niko ne traži, dakle, da se obustavi postupak, već samo da se čoveku velikog ugleda omogući da dostojanstveno odgovori na optužbe), bude posećenija od izveštaja o "velikoj braći" i "farmama".

Čovek čija reputacija ni posle 30 godina u novinarstvu ne samo da nije narušena, nego je čak i narasla, poslednje je što neka vlast želi u svom zatvoru. A ova naša je jednog takvog smestila upravo tamo. Što pre uvide razmere svoje kabadahijske nepromišljenosti, bolje za Kačketa, čije je zdravstveno stanje, kako je izjavio predsednik Okružnog suda, "relativno zadovoljavajuće" (čast u novinarskoj profesiji košta, a Kačarević ju je platio dijabetesom i povišenim pritikom). Bolje i za njih, jer nije svejedno da li ste čestitog čoveka kinjili nedelju dana, ili mesec dana, ili dva meseca.

Svakako bolje i za celo društvo, kojem nikako ne bi smelo da bude svejedno da li je jednom zadivljujuće uglednom novinaru dozvoljeno da se brani sa slobode, ili nije.