Naivna je iluzija da se može ući u EU a da se ne uđe u NATO

NSPM objavljuje ekskluzivni intervju sa direktorom Ruskog instituta strateških istraživanja (RISI) Leonidom Petrovičem Rešetnjikovim. Naš sagovornik je istoričar po struci, general-pukovnik Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije u penziji, kao i odličan poznavalac spoljne politike Rusije. U Beogradu je nedavno predstavljeno drugo izdanje njegove knjige „Vratiti se Rusiji“. Sa Leonidom Petrovičem razgovarao Nikola Tanasić.

NSPM: U poslednjih nekoliko godina, niz koraka ruskih vlasti, a pre sve pripajanje Krima i vojna intervencija u Siriji, zapadni političari doživeli su kao „iznenađenja“. U kolikoj meri Rusija danas vodi predvidljivu politiku? Da li su njeni spoljnopolitički koraci zasnovani na strateškom planiranju, ili na improvizaciji?

Naravno, ruska spoljna politika ima svoju stratešku liniju, koje se naš predsednik pridržava. Ta linija prvenstveno podrazumeva da Rusija treba da zauzme mesto koje joj na svetskoj političkoj sceni pripada, u skladu sa njenim mogućnostima i potencijalu. U pitanju je ogromna zemlja sa sopstvenim civilizacijskim vrednostima (dakle, ne prosto nacionalnim vrednostima). Sve se potčinjava upravo tom cilju – da Rusija postane jedan od polova svetske politike. To i jeste strategija. Sa druge strane, ljudi strategiju često zamišljaju pomalo primitivno, očekuju da se Rusija tako-i-tako razvija, da „osvoji pola Evrope i dođe do Španije“. Naspram toga, sav naš rad, uključujući rad našeg Instituta, koji je povezan za predsedničkom administracijom, potčinjava se već pomenutoj strategiji. A sve preko toga je već taktika – odnosi sa SAD, sa NATO, politika na Balkanu. Tu se uzimaju u obzir konkretni slučajevi, ali se opet podvode se pod tu opštu strategiju. A ta strategija podrazumeva da Rusija treba da bude jedna od vodećih zemalja sveta, koja ima pravo na svoj stav o tome kako svet treba da se razvija. Mi taj stav nikome ne namećemo, ali ga predlažemo.

NSPM: Koliko su za Rusiju važni odnosi sa Evropskom unijom kao političkom strukturom? Može li se govoriti o evropskoj politici prema Rusiji, ili je EU tu prosto marioneta Vašingtona? Da li Rusija tretira EU kao celinu, ili gleda na nju kao na spreg različitih sila i interesa pojedinačnih država?

Kada je u pitanju Evropska unija, veoma često, pogotovo kod običnih ljudi koji se informišu preko televizije, možemo čuti niz zabluda o ovoj organizaciji. Evropska unija je instrument konkurentske borbe između Zapada i Istoka. Pod Istokom ovde podrazumevam, recimo, Rusiju, Kinu, Indiju. Uloga tog instrumenta je da mobiliše sve snage u Evropi u cilju ispunjavanja glavnog strateškog cilja SAD. A taj cilj jeste da SAD treba da budu upravitelj i rukovodilac celog sveta, to je zadatak koji se mora ispuniti po svaku cenu, i to je smisao postojanja SAD. Ako ostanu bez tog smisla, SAD će da se raspadnu, oni ne mogu da ne pretenduju na tu predvodničku ulogu. Ako bi se od tog stremljenja odustalo, SAD bi nestale, ili bi se svele na običnu državu. A tom cilju je sve potčinjeno. Ako, recimo, političari narodu govore da „mi idemo u EU, ali ne idemo u NATO“, to je naivna iluzija. Ako si ušao u Evropsku uniju, ti si već postao deo te ogromne mašine koja služi interesima SAD.

Ako, recimo, političari narodu govore da „mi idemo u EU, ali ne idemo u NATO“, to je naivna iluzija. Ako si ušao u Evropsku uniju, ti si već postao deo te ogromne mašine koja služi interesima SAD.

NSPM: Ali ruski zvaničnici su do sada nebrojeno puta ponavljali da su oni protiv integracije Srbije i Crne Gore u NATO, ali da nemaju ništa protiv ulaska u EU?

Znate kako, takav je posao diplomata, mi politikolozi imamo drugi posao. Diplomate su uvek u potrazi za nekakvim modusvivendi, za konsenzusom, za nekakvom srednjom pozicijom, kako bi mogli da izvršavaju svoj osnovni zadatak. A to su, u ovom slučaju, dobri rusko-srpski odnosi, koje je u svakom slučaju neophodno održavati. To je njihov posao, i to je njihov pogled na stvari. Drugo je ako govorimo sa tačke gledišta geopolitike, iz perspektive budućnosti, uzimajući u obzir strategiju. Naravno da ruski diplomata ne može da kaže „mi smo protiv EU“, kad mi sa njima imamo diplomatske odnose, razvijamo saradnju sa Nemačkom, Italijom itd. Naravno da ćemo reći „slobodno, ulazite u EU“. Ali šta ćete time da dobijete? Dobićete stečajnu upravu. EU je upravo to – stečajna uprava. Ja sam više svima dosadio govoreći o tome u svim svojim intervjuima, ali imamo oči, i možemo da pogledamo primere oko nas. Evo, ušle su u EU zemlje nalik na Srbiju. Pođite malo tamo, one su blizu, nije skupo, karte su jeftine, može se i kolima skoknuti. Pogledajte rezultate 20 godina evropske politike! Ja sam nedavno bio u Češkoj i Slovačkoj, tamo se može videti razočaranje. Da, životni standard je tamo viši nego u Rumuniji ili Bugarskoj, ali je razočaranje i dalje tu. Tako je i u Baltičkim državama, Litvanci, Letonci i Estonci se samo pred Rusima junače i pričaju kako je „sve u redu“. A kako može biti u redu, ako je pola zemlje već otišlo napolje? Oni su sada u Irskoj barmeni, konobari, manikirke. Iz toga ništa ne može da izađe na dobro, pre svega zato što Evropskoj uniji nisu potrebne nove jake ekonomije. Zapadne zemlje već imaju svoje jake ekonomije, a konkurencija im ne treba.

NSPM: Treba im jeftina radna snaga i tržište.

Tako je, jeftina radna snaga i tržište na koje će da plasiraju proizvode koji se tamo više ne proizvode. Možda dozvole nešto malo razvoja poljoprivrede, ali ne previše – jer imaju oni svoju poljoprivredu. U ekonomskom smislu ni Srbija ne može da očekuje ništa više – jeftina radna snaga i tržište. Ali tu takođe postoji politički zadatak – ujediniti sve pod vlašću SAD, i usmeriti ih protiv Rusije. I zato je sledeća faza – članstvo u NATO. Nemoguće je ući u EU, a da se ne uđe u NATO. Jer nema primera da je zemlja Istočne Evrope u ušla u EU, a da nije ušla u NATO. I Srbija sigurno neće da postane izuzetak od tog pravila.

NSPM: U Evropi Rusiju pre svega podržavaju partije desnice, one se najčešće zalažu za ukidanje sankcija Rusiji, kao i za jačanje njenih političkih veza sa Evropom, budući da se „za razliku od SAD, Rusija nalazi u Evropi“. Postoji li tu istinska ideološka bliskost sa Rusijom, ili je u pitanju samo političko manevrisanje?

Ja sam za poslednjih godinu dana mnogo razgovarao sa predstavnicima tih političkih snaga iz više zemalja, sa evroskepticima, sa konzervativcima. Oni u Rusiji jesu prepoznali ideje koje su im bliske. Naš predsednik i vladajuća partija, Jedinstvena Rusija, često zastupaju političke vrednosti iz konzervativnog spektra, kao što su porodica, vera, tradicija, duhovnost. Sve su to gesla konzervativaca, i to čak klasičnih konzervativaca. Desne partije Evrope to prepoznaju kao nešto zajedničko, i to je ono što ih privlači. Ja sam nedavno razgovarao sa jednim Francuzom, koji mi je rekao: „Ja sam se celog života borio protiv Sovjetskog Saveza i komunističke ideologije. Ali čim je komunistička ideologija nestala, odmah sam shvatio koliko smo mi bliski.“

Naravno da ćemo reći „slobodno, ulazite u EU“. Ali šta ćete time da dobijete? Dobićete stečajnu upravu. EU je upravo to – stečajna uprava.

Kada je nestalo te veštačke ideologije, koju su nam nametnuli uz prolivanje mnogo krvi '17-e i '18-e godine, odmah je postalo jasno koliko zajedničkog sa narodima Evrope imaju obični ruski, pravoslavni ljudi, koliko su im slične predstave o životu i životnim vrednostima. U pitanju nije bliskost partijskih programa, već upravo idejna bliskost, duhovni sadržaj koji otvara prostor i za uspostavljanje saradnje. Mi ustajemo u zaštitu tradicionalnih vrednosti, mi, recimo, ne smatramo da je neophodno voditi specijalnu politiku vezano za seksualne manjine. Nije sporno da one postoje, ali ne mislimo da treba podizati onu zastavu i mahati njom naokolo. Slično važi za pitanja maloletničkog pravosuđa, i sl. U svemu tome oni vide elemente ideološke bliskosti, i nije sporno da ona postoji.

NSPM: SSSR je decenijama predstavljao svojevrsni „moralni ideal“ za zemlje kapitalističkog Zapada, u kojim su vlasti razvijale socijalnu politiku i poboljšali položaj radnika, plašeći se revolucije sovjetskog tipa. Istovremeno, SSSR je aktivno učestvovao u procesu dekolonizacije i industrijalizacije brojnih bivših zapadnih kolonija, da bi efekti tog procesa danas u velikoj meri bili poništeni, a na scenu stupio novi kolonijalizam. Ima li Rusija danas snage da ponovo bude obrazac za podražavanje? Ima li šta da nauči Evropu i svet?

Ako uzmemo u obzir iskustvo Sovjetskog Saveza, možemo pogledati zašto je tamo sve propalo i razvalilo se – upravo zato što smo taj ideal društvenog uređenja, koji smo smatrali za uzoran, nametali drugima. Davali smo novac, obučavali ljude, slali pomoć i vojsku. To je skoro u potpunosti bio metod sile, ne u potpunosti, ali smo opet to nametali. Sada je Rusija usvojila drugi pristup. Da, mi treba da izgradimo Rusiju koja će zemlje u svetu privlačiti kao što je ih je i SSSR nekada privlačio, ali bez ikakvih nametanja. Nikome ništa ne smemo da namećemo, mi jednostavno treba da budemo alternativa.

Evo, pogledajmo SAD, oni su pre svega izgradili tu pozitivnu sliku o sebi – doduše, oni je i nameću, nekada neprimetno, nekada bombama. I mi hoćemo da izgradimo pozitivnu sliku o Rusiji, ali da je nikome ne namećemo. S tim u vezi, naši prijatelji i u Srbiji, i u Bugarskoj, i u Rumuniji, i u Grčkoj, često nam govore „pomagajte, potreban nam je novac“.

Evo kako ja na to gledam, kao i mnogi naši ljudi. Ja od 2009. godine više ne radim u toj branši, ali imam iskustvo u obaveštajnoj službi. Kada ti nekome daš novac, ti si tog čoveka praktično kupio. Koliko god vi bili idejno bliski, njegova borba više nije, da se tako izrazim, naročito ugodna Gospodu Bogu. Treba raditi drugačije.

Nemoguće je ući u EU, a da se ne uđe u NATO. Jer nema primera da je zemlja Istočne Evrope u ušla u EU, a da nije ušla u NATO. I Srbija sigurno neće da postane izuzetak od tog pravila.

Ne govorimo tu o pomoći konkretnim projektima. Moj prijatelj Mlađan Đorđević ovde drži dečiji kamp, i ja sa velikim zadovoljstvom agitujem kod naših poslovnih ljudi da se podrži jedan lep projekat, u kome se druže srpska i ruska deca, u takve stvari treba ulagati novac. Drugo je kada je reč o političkim partijama, ili novinama. Amerikanci to sve rade, i to veoma agresivno, i sada se od nas očekuje da u Srbiji radimo to isto, da kupimo te i te novine, da ulazimo u političku borbu na srpskoj sceni. To nije ispravan pristup. Svaki narod to mora da radi sam. Treba davati podršku, moralno, molitveno, protestovati ako je neko tamo nepravedno osuđen i zatvoren, pomoći mu i primiti ga, ali nikoga ne izdržavati. Jer to nije borba za nezavisnost, već borba za lične interese. Ja lično podržavam taj pristup koji je uveo naš predsednik. To znači da mi hoćemo da podržimo, ali možemo podržati vrtić, dom invalida, humanitarni centar, ali petljati se sa našim novcem i ljudima u politički život druge zemlje je apsolutno pogrešno. Pre svega, jer ćemo izgubiti. Uostalom, i Amerikanci, koji imaju takav pristup, će izgubiti. Uprkos svemu tome, i dalje ih niko neće voleti, koliko god novca potrošili u Srbiji ili Crnoj Gori.

NSPM: Uostalom, najuticajniji elementi američke kulture u Srbiji su oni koji nisu na takav način nametani, već koji su prihvaćeni slobodno, kroz film, ili muziku.

Tako je. A ovako imate neku osobu koja se za nešto zalaže, a svi znaju da njega izdržavaju Amerikanci. Mi to ne želimo. I neki naši prijatelji se ljute, žale se kako nemaju podrška, a ja ih uvek pitam: „šta, je l' ti to hoćeš da postaneš agent?“. Naravno, uvek će biti ljudi koji su spremni da postanu agenti, ali oni ne treba da budu političari, oni imaju svoje zadatke i treba da ih izvršavaju. Ali svakako ne treba da idu u politiku, da obmanjuju narod. Takvu politiku Rusija treba da vodi. Ona, na primer, ima ogromne interese na Balkanu i u Evropi, ali te interese mi moramo da štitimo drugačijim metodama, i sa drugim ciljevima.

Znate onaj čuveni primer iz Prvog svetskog rata: kada su Englezi i Francuzi bili spremni da napuste vojsku Kraljevine Srbije, i da je puste da pomre u Albaniji, Nikolaj II je odmah pripretio da će izaći iz rata sa Nemačkom, i potpisati separatni mir. Oni su se odmah uzbunili, i počeli da viču kako „nema para“, da bi car uzeo sopstvena sredstva i platio dobar deo troškova evakuacije. U pitanju je potpuno drugačija situacija, to je drugi vid delatnosti, i to su sasvim druge pare. Odvajati novac za takve stvari se uvek može, ali finansirati partije, kao što to rade Amerikanci, to je nešto drugo.

Da, mi treba da izgradimo Rusiju koja će zemlje u svetu privlačiti kao što je ih je i SSSR nekada privlačio, ali bez ikakvih nametanja. Nikome ništa ne smemo da namećemo, mi jednostavno treba da budemo alternativa

NSPM: Savremena Rusija predstavlja sekularnu državu, ali njene vlasti aktivno sarađuju ne samo sa pravoslavnom crkvom, nego i sa drugim religijskim zajednicama. Istovremeno, antireligijski pokreti na Zapadu sve više podsećaju na „borbeni ateizam“ iz vremena SSSR, i mnogi danas gledaju na Rusiju kao na zaštitnika tradicionalnih vrednosti zapadne i hrišćanske civilizacije. U kojoj meri je Rusiji udobna takva uloga? Da li ruska samobitnost isključuje interakciju sa drugim kulturama sveta?

Rusija ima svoju ulogu, i to je uloga koju joj je namenio Bog. Ja sam nebrojeno puta govorio o tome kako je moguće objasniti nastanak takve jedne ogromne države kao što je Rusija, a kako je moguće objasniti takvu jednu pojavu kao što je SAD. Odgovor je jednostavan – Rusija je delo Božje, a SAD – đavolska rabota. Naravno, mi smo još uvek daleko od društvene harmonije, ali neki njeni elementi su se već pojavili. Mi imamo preporod Crkve, i to među narodom. Jer Crkva i nije ništa drugo, nego verujući ljudi. Bez vernika Crkve nema, ostaju samo prazne građevine. Mi smo verujući narod, i naše crkve se posvuda pune. Naravno, to je još uvek daleko od harmonije.

Rusija nikada ne može da bude država poput Belgije, Švedske, Austrije, pa čak ni Nemačke. Mi imamo obavezu da predstavljamo duhovnu alternativu tom đavoljem svetu koji se danas širi ogromnim tempom. Kava je to alternativa? Mi ne možemo da ponudimo svetu alternativu najboljih automobila, najboljih raketa, ili najboljih tenkova – to nije nikakva alternativa. Mi moramo ponuditi alternativu duhovnog života, alternativni pogled na svet. I to se unekoliko već događa. Pre godinu dana sam sa grupom saradnika bio u Parizu, šetali smo gradom i onako slovenski galamili dok smo razgovarali.

Ja sam mnogo puta bio u Parizu, i u sovjetsko vreme, i kasnije, ali ovoga ranije nije bilo: Francuzi su nas neprekidno zaustavljali i pozdravljali, govorili nam „Rossiя“ i „horošo“, neki su nam eksplicitno govorili „Rusija je naša nada“. Oni su osećali da se kod nas očuvao drugačiji način života, da mi drugačije gledamo na svet i želimo drugačije da živimo. Nisam jednom govorio o tome da je u ruskom društvu, i među slovenskim narodima, oduvek postojao spor oko toga šta je važnije – zakon ili pravda. Pravda i zakon nikako nisu ista stvar. Mi smo toliko zakona imali koji su bili nepravedni, i mi smo tada ustajali protiv takvih zakona u odbranu pravde. Stoga u mnogim zapadnim zemljama Rusiju prepoznaju kao svetionik ka kome se treba okrenuti, iako smo mi od takve uloge još veoma daleko. U samoj Rusiji je televizija prepuna bezbožnih snaga, nedavno je kod nas formiran Savez ateista, a na njegovo čelo je, kao nekakva istorijska parodija, došao čovek koji se preziva Uljanov. Naravno, đavo pruža otpor, đavo organizuje protivudar i hoće sve to da zaustavi, ali se Rusija ipak uzdiže.

Kada ti nekome daš novac, ti si tog čoveka praktično kupio. Koliko god vi bili idejno bliski, njegova borba više nije, da se tako izrazim, naročito ugodna Gospodu Bogu.

Reči koje je predsednik izgovorio na Svetoj Gori, da će se boriti za Rusiju i kada ode sa predsedničkog položaja, do kraja života, to je upravo duhovna pozicija o kojoj govorimo. Borba do kraja života. To je naša pozicija, i ona jača na našoj političkoj sceni. Imamo mi i liberale, i komuniste, koji se tome suprotstavljaju, ali mi se polako, malo po malo, krećemo tim putem. Ako mi na tom putu ne istrajemo, Rusija takođe može da propadne i nestane. Sličan je odnos SAD prema svetskoj vlasti. Jedan ozbiljan američki politikolog mi je rekao da Amerika ne može da živi bez ideje upravljanja svetom, i bez nje bi propala. Vi svakako znate kako su nastale SAD, i sa kakvim idejama su tamo došli ljudi preko okeana – ideja je bila da se izgradi „novi Izrael“ i „novi Jerusalim“. To nije bio nacionalni, već ideološki projekat, projekat novog sveta i novog društva. I oni sa time nastavljaju. Omladina u svetu, uključujući tu i Rusiju i Srbiju, ne shvata da su SAD izuzetno ideologizovana država.

I neki naši prijatelji se ljute, žale se kako nemaju podrška, a ja ih uvek pitam: „šta, je l' ti to hoćeš da postaneš agent?“.

Ako iskačeš iz te ideološke matrice, veoma brzo završavaš na margini. Ljudi poput Trampa, koji nešto malo iskaču iz zadatog šablona, i ne govore sve ono što se od političara očekuje, imaju veću šansu da postanu marginalne ličnosti, nego predsednik Amerike. SAD imaju mesijansku ideju, smatraju da su oni odgovorni za celi svet, a da svako ko se toj ulozi ne potčini, biće na to nateran, bilo ekonomski, bilo bombama.

NSPM: Kada ste ga već pomenuli, kakav je Vaš odnos prema Donaldu Trampu? On je nastupao sa protivrečnim izjavama u odnosu prema Rusiji, čas bi se zalagao za ukidanje sankcija i jačanje veza, čas bi obarao ruske avione.

Mene je nedavno jedan ruski TV kanal zvao da učestvujem u debati o rezultatima američkih izbora, kako bih odgovorio na pitanje da li nam više odgovara Klintonova ili Tramp. Rekao sam im da u toj raspravi neću da učestvujem, jer je potpuno besmislena.

Nama je potpuno svejedno, jer je razlika između njih minimalna, i često se svodi na par reči, na rukopis, takoreći. U principu na čelu SAD uvek mora da bude osoba koja zastupa američku mesijansku ideju, koji smatra da je Amerika u svakom pogledu iznad svega, i Tramp tu tezu takođe zastupa.

Mi ne možemo da ponudimo svetu alternativu najboljih automobila, najboljih raketa, ili najboljih tenkova – to nije nikakva alternativa. Mi moramo ponuditi alternativu duhovnog života, alternativni pogled na svet. I to se unekoliko već događa.

NSPM: „Make America great again.“

Upravo tako. A Rusija se u taj šablon ne uklapa, jer on od nas traži potčinjavanje. A ruski čovek, kao što znate, izuzetno ne voli da se potčinjava, to nije u njegovom duhu. I zato je voditi raspravu o tome da li je Tramp bolji od Klintonove za nas bolji  potpuno besmisleno. Principijelnih promena u SAD neće biti, može u krajnjoj liniji doći do neke promene u retorici, ali od nje nema nikakve vajde.

NSPM: Postoji utisak da je ruska spoljnja politika zasnovana na „inerciji sovjetskih vremena“, te da je Rusija znatno prisutnija na političkim scenama bivših članica Varšavskog pakta, nego u Srbiji, gde je odnos prema Rusiji i javnosti i političara znatno pozitivniji. Postoji li razlika u odnosu Rusije prema, recimo, Rumuniji i Bugarskoj sa jedne strane, i Srbiji i Crnoj Gori sa druge?

To jednostavno nije tačno. Ja sam često u Bugarskoj, i tamo se strašno ljute, tvrdeći da nas tamo „uopšte nema“. O Poljskoj da i ne govorim, Poljska danas zauzima izuzetno tvrdu antirusku poziciju. Trenutno se može reći da se najveća pažnja, kako javnosti, tako i političara, posvećuje upravo Srbiji. Žaliti se na to bio bi greh. Ali tu se opet vraćamo na istu ideju. Braći Srbima i braći Bugarima ja govorim jedno isto: braćo, dok vi sami ne uzmete svoju sudbinu u svoje ruke, kada prestanete da očekujete pomoć od Rusije i kažete „sami ćemo“, tada će i pomoć da dođe. Mnogi to neće da shvate. Oni govore „mi smo slabi“, „nas pritišću“, „narod ne sluša“. Ali onda je stanje u narodu takvo, i tu Rusija nije ništa kriva.

NSPM: U Srbiji se često citira izjava Sergeja Lavrova koji je rekao da Rusi „ne mogu biti veći Srbi od Srba“.

Ne možemo biti ni veći Grci od Grka, ni veći Bugari od Bugara – to je apsolutno ispravan stav. Setite se Kube! Oni su digli ustanak, uzeli oružje u ruke i svrgavali svoju vlast, a kada im je stigla pomoć od nas? Kada su već osvojili vlast. Kada je borba već bila gotova, kada je narod svojim herojskim naporima odneo pobedu, bez obzira na ideologiju. Ideologija tu nije važna, oni su se borili za nezavisnost od SAD, i to su ostvarili sami.

Omladina u svetu, uključujući tu i Rusiju i Srbiju, ne shvata da su SAD izuzetno ideologizovana država. Ako iskačeš iz te ideološke matrice, veoma brzo završavaš na margini.

Vi, izgleda, imate veliko poverenje u demokratsku snagu naroda u Srbiji, Bugarskoj, ili Crnoj Gori. Ali šta se događa u situacijama kada je pozicija većine naroda jasna, kada on izlazi sa jasnim političkim stavovima, ali rezultata jednostavno nema? Jer druga strana ima toliko logistike, toliko podrške, da je narod sopstvenim snagama ne može pobediti.

Objasniću vam to na dva primera. Proteklih 19 godina moj duhovnik je bio jedan episkop, zvao se Aleksije, nedavno se upokojio, i za vreme bombardovanja Jugoslavije bio je kod mene u gostima. U tom trenutku na televiziji su pokazivali ogroman protest – rok-koncert u Beogradu protiv bombardovanja. I otac me pita: „Šta je ovo?“. „Rok-koncert“, odgovaram ja. „Oni tako protestuju?“, pita me on, i nastavlja: „A zašto rok-koncert, zašto ne molitva Bogu?“. „Tako se to kod njih radi“, odgovaram ja. „Zato će i izgubiti“, kaže on, „i Srbija će da propadne, to će biti kraj Srbije“. Drugi primer: pre neki dan, nakon što smo postavili spomenik ruskim izbeglicama u Kikindi, obnovili groblje 262 čoveka, podigli krst na grobu ruske igumanije u Novom Hopovu, došli smo u Sremske Karlovce. Tamo su dvojica vladika, ruski mitropolit Dimitrije i srpski episkop Vasilije, služili pred punim hramom ljudi.

Ne mogu da vam opišem kakva je to bila snažna molitva, sve vreme sam osećao kako me diže uvis, a zatim spušta dole. Pred kraj službe, članovi naše delegacije me zovu i brzo izvlače napolje da pogledam prizor, a tamo svi stoje i fotografišu – nad krstom na hramu pojavio se oreol. Ne duga, niti prelamanje sunca, već pravi, okrugli oreol. I kažu mi da je tako svetleo tokom cele službe. To je snaga molitve. Ruski, srpski, bugarski, grčki, gruzijski narod, prestao je da se obraća Bogu, rukovodiocu i starešini života. A naša snaga je uvek bila u tome. Pre dve godine sam pročitao spis svetitelja Nikolaja Velimirivića o Caru Lazaru, mesecima posle od snažnog utiska nisam mogao da spavam. Tamo je napisan program za život svakog Srbina. Srbi vole da viču „Car Lazar ovo, Car Lazar ono“, ali neće tako i da žive. A živeti treba baš tako – kada treba dati život, daj život, kada treba birati između stomaka i borbe za Srbiju, biraj borbu za Srbiju. U tome je naš poraz, tako smo izgubili svoju snagu. Snaga nas Slovena, kako nas Rusa, tako i drugih koji su živeli po granicama, uvek je bila u veri u Boga.

I zato je voditi raspravu o tome da li je Tramp bolji od Klintonove za nas bolji  potpuno besmisleno. Principijelnih promena u SAD neće biti, može u krajnjoj liniji doći do neke promene u retorici, ali od nje nema nikakve vajde.

To je naša snaga, i naša alternativa. Oni se klanjaju đavolu, a mi Bogu. A kakvi su Srbi danas pravoslavci? Slave slavu – celi dan jedu i piju, i posle toga ništa. Sagradili ste Hram Svetog Save, ali ga sada treba napuniti. Znamo toliko o životu Sv. Save, znamo kakve je podvige ostvario, ali na njegov primer nećemo ni mrvicu da se ugledamo. U tome je naš poraz, i u tome je nemoć i Srba, i Bugara. I Grci su počeli da se udaljavaju od svoje vere, radio sam tamo, i velike promene sam video za 15 godina. Samo se gledalo na Zapad, samo se brojali evri, a od Boga se udaljili, i uskoro ih je i kazna sustigla. Ako se ne vratimo na svoj tradicionalni put, nema šanse da izdržimo.

NSPM: I tu ni Rusija, ni rakete, ni tenkovi neće pomoći.

Tako je. Kada je počeo Veliki otadžbinski rat, SSSR je imao mnogo tenkova. O tome svi lažu, ja vam mogu pokazati te podatke – u trenutku napada SSSR je imao više tenkova od Nemačke. A '41. godine oni su nas načisto razbili. I tek kada je narod shvatio da se treba boriti ne za režim, već za Rusiju, i kada su se u rat uključili i stariji borci, sa krstićima na grudima, tada smo i pobedili. Sa Bogom je sve moguće. Staljin je tada govorio američkom ambasadoru Vilijamu Garimanu: „Vi mislite da oni ratuju za nas? Oni ratuju za majku Rusiju.“ I samo zato su pobedili.

NSPM: I sovjetsko rukovodstvo je to prepoznalo i izmenilo borbene pokliče.

Prepoznali su. Trebalo im je malo vremena, ali prepoznali su, i vratili sve. Vratili su stare uniforme, zapevao se Aleksandrovljev „Sveti rat“, i crkvama su dali malo da dišu, mada su to posle opet ugušili. U tome se ogleda snaga. Izađeš jednom na demonstracije, zatim još jednom, i još jednom, i vidiš sve manje i manje ljudi oko tebe. Ali kada imaš Božju podršku, onda te već ništa ne može zastrašiti. Kao i Car Lazar. On je morao da bira, ali on je znao da korak prema Gospodu za njega znači besmrtnost, i on je do dana današnjeg i ostao besmrtan. Inače bi ga zaboravili. Koliko je bilo knezova i kraljeva, a pamtimo svega pet-šest.

Do dana današnjeg liberali zauzimaju visoke položaje u društvu, i njima je naravno svejedno hoće li Crna Gora ući u NATO, dokle god njihovu imovinu tamo neće niko da dira. Oni su i danas prisutni, pogotovo u medijskoj sferi, finansijskim strukturama.

NSPM: Kada je Crna Gora proglasila nezavisnost, njihova vlast je vodila izrazito antisrpsku politiku, usmerenu na cepanje veza sa Srbijom i potiskivanje srpskog identiteta, ali se istovremeno kao kamuflažom prikrivala naglašenom „rusofilijom“ kao dokazom „kontinuiteta nacionalne politike“. U toj iluziji su učestvovali i ruski investitori, i političari. Kada je rascep sa Srbijom završen, a Rusija kao ideološko oruđe „potrošena“, oni su je odbacili i okrenuli se ka NATO. A ruske reakcije na to su bile iznenađene, kao da je u pitanju bio nekakav neočekivan preokret. Da li je Rusija grešila u vođenju politike prema Crnoj Gori, da li je trebalo jasnije da se založi za očuvanje zajedničke države sa Srbijom, i da se od početka oštrije postavi prema crnogorskom režimu?

Vi gledate na situaciju u Crnoj Gori onako kako se ona razvijala. Ali isto tako treba gledati i na Rusiju. Situacija u Rusiji bila je veoma specifična tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada su kod nas na vlasti sedeli političari koji su bili pod velikim uticajem Amerikanaca.

NSPM: Ali ovo je već 2006. godina.

Početkom dvehiljaditih naš predsednik još uvek nije bio u stanju da očisti svoje okruženje i uspostavi novu liniju, posle deset godina upravljanja proameričkih snaga on nije bio u stanju da sve izmeni. To se sve menja izuzetno sporo. Do dana današnjeg liberali zauzimaju visoke položaje u društvu, i njima je naravno svejedno hoće li Crna Gora ući u NATO, dokle god njihovu imovinu tamo neće niko da dira. Oni su i danas prisutni, pogotovo u medijskoj sferi, finansijskim strukturama. Ako govorite o nama, o meni i mojim kolegama analitičarima, u Crnoj Gori za nas nije bilo nikakvih iznenađenja.

Vučić je premijer Srbije, i mi moramo da održavamo kontakt sa premijerom. Ako ste ga već izabrali, ako je postao vaš premijer, znači da moramo da radimo sa njim.

Mi smo od samog početka ukazivali na to da je Đukanović sve vreme ispunjavao naređenja Zapada i sprovodio dobro poznatu zapadnu politiku, čiji je cilj podela i marginalizacija srpskog naroda, kao i sam rat, kao i odvajanje Republike Srpske od Srbije. Ceo smisao zapadne politike prema srpskom narodu svodio se na jedno – Srbima se ne sme dozvoliti da se osete kao nacija. Zato je umesto Pašićevog plana Velike Srbije podmetnut projekat Jugoslavije, u koju su ugurani i Hrvati i Slovenci. Kada je zadatak ispunjen, pristupilo se uništavanju Jugoslavije, na njenom mestu grade se male marionetske države, poput država pomenutih naroda, ili takve jedne smešne zemlje kao što je Makedonija. Čim su se Srbi malo pribrali, odmah se krenulo da im se otme Kosovo, da se odvoji Crna Gora, a u rezervi se drže i drugi regioni koje u slučaju srpske nekooperativnosti mogu odvojiti. I taj zadatak je ispunjavao i Đukanović – odvojiti od Srbije deo srpskog naroda. Mi na Crnogorce naravno gledamo kao na Srbe, jer su se identični procesi odvijali u Rusiji u vreme SSSR.

NSPM: A da li Rusija sada ponavlja iste greške sa režimom Aleksandra Vučića? Njegova politika se ne razlikuje bitno od Đukanovićeve, ali se Rusija od nje i dalje ne ograđuje. Štaviše, Sergej Železnjak dolazi na predizbornu konvenciju Vučićeve stranke.

Vučić je premijer Srbije, i mi moramo da održavamo kontakt sa premijerom. Ako ste ga već izabrali, ako je postao vaš premijer, znači da moramo da radimo sa njim. Železnjak je uvažena osoba, ali on nije rukovodilac ruske države. On je zamenik predsednika parlamenta, to nije zanemarljiva funkcija, ali on ne upravlja politikom naše države. 

Razgovarao Nikola Tanasić